Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
24. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE I STRADANjE SVETE PREPODOBNOMUČENICE EVGENIJE 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKOLAJA MONAHA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA KASTULA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA SOSIJA i TEOKLIJA 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE VASILE 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA FILIPA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA PROTA i JAKINTA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA AHAIKA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANTIOHA AFRODISIJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG VITIMIONA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

‐ SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA AHMEDA 

 
ŽITIJE I STRADANjE SVETE PREPODOBNOMUČENICE 

EVGENIJE 

  

U  SEDMOJ godini carovanja rimskoga cara Komoda,  koji nasledi presto  posle oca svoga 

Marka  Avrelija,[1]  bi  postavljen  za  eparha  celoga  Egipta  neki  znameniti  velmoža,  po 
imenu  Filip.  I  Filip  sa  svojom  ženom  Klavdijom  i  decom  pređe  iz  Rima  u  Aleksandriju. 
Imađaše  on  dva  sina,  Avita  i  Sergija,  i  jedinicu  ćerku  Evgeniju,  veoma  lepu  telom  i 
celomudrenu duhom. Evo povesti o njenom životu. 

Filip  upravljaše  Egiptom  po  rimskim  zakonima  i  običajima  predaka.  On  ni  najmanje  nije 
voleo  vračare  i  mađioničare,  i  silno  ih  je  gonio  i  uništavao.  Isto  tako  on  nije  voleo  ni 
Jevreje; on im čak ni ime nije mogao čuti. Međutim prema hrišćanima se ponašao veoma 
blago;  i  mada  ih,  po  carskom  naređenju,  beše  isterao  iz  grada  Aleksandrije,  ipak  im  je 
dopustio  da  u  predgrađu  grada  mirno  žive  i  slobodno  služe  svome  Bogu,  jer  on  cenjaše 
hrišćane  zbog  njihovog  savršenog  života  i  mudrosti.  Sam  pak  on  usrdno  se  bavljaše 
grčkom filosofijom, u kojoj vaspitavaše i svoju kćer Evgeniju. Pritom Filip učaše Evgeniju 
da vlada i latinskim i grčkim jezikom, i da slobodno i krasnorečivo govori na oba ta jezika, 
mnogo  se  starajući  da  Evgenija  postigne  što  veći  uspeh  u  filosofiji  i  ostalim  naukama.  A 
ona, bistra i vrlo marljiva, lako napredovaše u svima naukama. Što jednom čuje ili pročita, 
to je ona čvrsto pamtila, čuvajući to u srcu evom kao da je napisano na čeličnim tablicama. 
A  beše  Evgenija  lepa  lica  i  divna  tela,  no  još  lepša  celomudrenošću  svojih  mieli  i  divnija 
devičanskom čistotom. Stoga jedan od najznamenitijih velikodostojnika rimskih, po imenu 
Akvilin, zažele da je veri svome sinu Akviliju za nevestu. I kada je roditelji upitaše, da li 
ona  pristaje  da  se  uda  za  tog  visokorodnog  mladića,  Evgenija  odgovori:  Muža  treba 
izabrati  sebi  boljega  po  životu  a  ne  po  poreklu,  jer  se  ima  živeti  s  njim  a  ne  s  rodom 
njegovim. 

Takođe i drugi visokorodni i bogati mladići željahu da se vere s njom, ali ih ona odbijaše 
sve  što  joj  se,  tobož,  ne  dopada  način  njihova  življenja,  a  u  samoj  stvari  ona  je  to  činila 
jedino iz želje i brige da ostane i živi u devstvenosti. 

Tako se pripremaše divan i čist sasud za primanje božanskog miomirisnog mira. I ubrzo 
za  njenim  dobrim  delima  posledova  dobra  vera,  i  ona  čista  pristupi  k  čistome  izvoru 
pobožnosti.  Kao  početak  pak  Evgenijina  obraćenja  k  Bogu  posluži  sledeći  događaj: 
Slučajno ili, bolje reći, po Božjem promislu Evgeniji dođe do ruku knjiga PoslaNica svetog 
apostola  Pavla.  Pažljivo  je  pročitavajući  i  ulazeći  u  njen  smisao,  Evgenija  poznade  da 
postoji Jedan Istiniti Bog koje je stvorio vaseljenu: i njoj se odmah prosveti um, koji u nje 
beše  odavna  predočišćen  i  pripremljen  za  primanje  Svetoga  Duha.  I  ona  srcem  čvrsto 
poverova  u  Hrista,  ali  se  ne  usuđivaše  da  Ga  javno  ispoveda  ustima,  bojeći  se  gnjeva 
svojih roditelja. 

2
Kada, po carskom naređenju, izgnaše iz Aleksandrije hrišćane, čije učenje Evgenija veoma 
željaše čuti, to ona zamoli roditelje da joj dozvole da ide u predgrađe na jedno od njihovih 
imanja,  da  se  tamo  u  osami  odmori  i  osveži.  A  roditelji,  ne  sluteći  ništa  o  njenoj  tajnoj 
nameri,  dozvoliše  joj  da  ide  u  predgrađe  radi  osveženja.  Ona  pak,  prolazeći  kolima  sa 
svojim  evnusima  i  robinjama  pored  manastira  u  jednom  od  hrišćanskih  naselja,  ču  kako 
monasi  pevaju  iza  ograde:  ʺSvi  su  bogovi  neznabožaca  demoni;  a  Gospod  je  nebesa 
stvorioʺ  (Psal.  95,  5).  Čuvši  ove  reči,  i  postidevši  se  zablude  predaka,  ona  uzdahnu  iz 
dubine srca, i reče dvojici svojih evnuha, Protu i Jakintu: Vi ste sa mnom dovoljno izučili 
nauke; mi smo zajedno shvatili učenja Sokrata, Aristotela i Platona, poznate zablude stoika 
n  mišljenja  Epikura;[2]  a  pročitali  smo  i  proučili  i  druge  sofiste  i  pesnike.  Vi,  razume  se, 
nasigurno znate da su sve to basne koje nemaju u sebi ništa sem neke nalikosti istine, koja 
može zavesti mnoge. Nije nam nepoznato i to, kako se hvale svojom mudrošću jelini, od 
kojih neki na sve moguće načine dokazuju da nema nikakvoga boga, a neki opet smatraju 
da  ima  mnogo  bogova,  i  dele  ih  na  veće  i  manje.  Hrišćani  pak  sve  njih  pobeđuju  rečju, 
govoreći:  ʺSvi  su  bogovi  neznabožaca  demoniʺ.  Jer  vera  u  te  neznabožačke  bogove  jeste 
savršeno  bezumlje  i  potpuna  pogibao.  Međutim  hrišćansko  učenje:  ʺGospod  stvori 
nebesaʺ,  otvoreno  priznaje  Jedinoga  Boga  i  daje  nam  poznanje  o  našem  sveopštem 
Gospodu.  Saglasno  sa  ovim  učenjem  uči  i  apostol  njihov  Pavle,  čije  spise,  koji  dokazuju 
postojanje Jedinoga Boga, ja čitah juče i prekjuče. I ja verujem rečima toga apostola, jer su 
vrlo  jasne  i  dostojne  verovanja  pošto  zasnivaju  veru  ʺa  samim  delima.  Apostol  u  svojim 
Poslanicama jasno pokazuje put ka spasenju, i vi, ako želite, možete krenuti tim putem. A 
ja  se  više  neću  zvati  vašom  gospođom  već  sestrom  i  saslužiteljkom:  jer  mi  imamo 
zajedničkog Gospoda i Oca ‐ Boga. Stoga budimo jednodušni i jednomisleni, kao braća, i 
zajedno  rešimo  da  se  obratimo  ka  Hristu.  Čula  sam  da  je  hrišćanski  episkop  Elij[3] 
podigao  ovde  manastir,  u  kome  monasi  neprestano  danju  i  noću  slave  Boga  pesmama. 
Ovaj  manastir  episkop  poveri  nekom  prezviteru  Teodoru  o  čudesnim  delima  kojega 
pričaju da on svojom molitvom daje progledanje slepima, izgoni đavole, i svaku bolest leči 
rečju. Još govore i to, da u ovaj manastir nipošto nije dopušteno ženama ulaziti. Zato  mi 
ostrižite  kosu,  obucite  me  u  muško  odelo,  pa  me  noću  odvedite  tamo.  Mi  ćemo  odrediti 
naš  povratak  u  grad  za  kasno  uveče;  svi  robovi  neka  idu  ispred  kola,  a  vas  dvojica  iza 
kola; ja ću pak tiho sići s kola, i mi ćemo se sakriti tajno od svih; kola neka se prazna vrate 
doma, a mi ćemo otići k slugama Božjim. 

Ove Evgenijine reči i namere behu prijatne obojici evnuha. I kada nastupi noć oni uradiše 
kao što se dogovoriše. Jer kasno uveče vraćajući se u grad, oni krišom svedoše Evgeniju s 
kola,  tako  da  to  niko  od  robova  ne  primeti.  Sakrivši  se,  oni  je  obukoše  u  muško  odelo, 
ostrigoše  joj  devojačku  kosu,  i  uputiše  se  k  manastiru.  No  oni  još  ne  behu  na  domaku 
manastira,  a  ugledaše  gde  im  se  približava  blaženi  Elij,  episkop  Iliopoljski,[4]  idući  sa 
mnoštvom naroda iz Iliopolja u manastir. Jer u Egiptu bejaše takav običaj da, kada episkop 
obilazi svoje manastire i crkve, onda ga narod prati pevajući pesme. Tako i ovom prilikom 

3
sa episkopom Elijem ićaše ispred i iza njega oko deset hiljada ljudi, koji pevahu i klicahu: 
ʺPut je pobožnih prav, i poravnata je staza pobožnihʺ (Is. 26, 7). 

Čuvši te reči, Evgenija reče svojim prijateljima: Udubite se u smisao tih stihova, kako sve 
reči njihove imaju značaja za nas i odnose se na nas. Jer kada mi razgovarasmo o Istinitom 
Bogu,  mi  čusmo  pevanje:  ʺSvi  su  bogovi  neznabožaca  demoni;  a  Gospod  je  nebesa 
stvorioʺ.  A sada  kada  mi,  odvrativši  se od idolosluženja, krenusmo  putem, kojim želimo 
prići Hristu, evo nekoliko hiljada ljudi susreće nas jednoglasno pevajući: ʺPut je pobožnih 
prav,  i  poravnata je sTaza  pobožnihʺ. I meni izgleda  da  se to  desilo ne slučajno nego  po 
Božjem  promislu.  Hajde  stoga  da  vidimo  kuda  ide  ovaj  narod;  i  ako  ide  ka  istoj  obitelji 
kuda  i  mi  stremimo,  onda  da  im  se  pridružimo  i  putujemo  zajedno  s  njima,  kao  njihovi 
prijatelji. 

I tako pridruživši se narodu koji je išao i pevao, oʺni upitaše jednoga: Ko je onaj starac što 
jedini jaše na magaretu usred naroda koji ide ispred i iza njega? ‐ I čuše kao odgovor, da je 
to episkop Elij, hrišćanin od mladosti svoje, koji je odrastao u manastiru. Kada su njega još 
kao  dete  slali  da  donese  oganj  od  suseda,  on  donošaše  žar  u  skutu  od  svoje  haljine,  a 
haljine  mu  ne  progorevahu.  Takva  beše  svetost  njegova  još  u  detinjstvu  njegovom.  ʺPre 
nekoliko dana, ‐ (nastavi kazivati upitani čovek, ‐ pojavi se u ovim mestima neki vračar po 
imenu Zarij, koji raznim vradžbinama i lukavstvima obmanjivaše ljude: on episkopa Elija 
nazivaše varalicom, a za sebe govoraše da je dobar učitelj, poslan ljudima od Hrista. Tada 
se sabra mnoštvo hrišćana, i dođoše ka ocu našem koga vidite, i rekoše: čujemo kako Zarij 
tvrdi za sebe da je poslan od Hrista. Stoga: ili primi njega u zajednicu s tobom, ili pak, ako 
govori  laž,  ti  ga  rečima  pobedi,  pa  ćemo  mi  poći  za  onim  od  vas  koji  odnese  pobedu  u 
prepirci. Sveti episkop Elij pristade na prepirku sa Zarijem: jer se nadaše na Hrista, kao što 
se i Zarij uzdaše u svoje demone. I bi određen dan za prepirku i pripremljeno mesto usred 
grada  Iliopolja.  I  dođe  Zarij  vračar  sa  volšebnim  činima  svojim,  a  dođe  i  episkop  sa 
bogonadahnutim rečima. I pošto blagoslovi narod, episkop reče: Sada ćete poznati duhove 
koji  su  od  Boga.[5]  I  obrativši  se  onda  Zariju,  on  poče  voditi  s  njim  veliku  prepirku.  No 
volh beše veoma vešt u svojim obmanama, gord i bezobziran u govoru; on se staraše da 
odnese  pobedu  ne  istinom  već  hvalisavom  i  bestidnom  mnogogovorljivošću.  Zbog  toga 
krotki  i  bezazleni  episkop  ne  mogaše  volha  nadvladati  rečima.  I  žao  bi  narodu  što  Zarij 
nadmašuje episkopa u prepirci. Primetivši to, episkop zamoli da se stišaju, i reče narodu: 
Valja  nam  sada  poslušati  savet  svetog  apostola  Pavla  koji  on  daje  svome  učeniku 
Timoteju:  Ovo  napominji,  i  posvedoči  pred  Gospodom,  da  se  ne  prepiru,  koje  ništa  ne 
pomaže, nego smeta one koji slušaju (2 Tm. 2, 14). Ali da ne bi neko pomislio da mi ovo 
apostolovo svedočanstvo privodimo ne radi iznalaženja istine već iz bojazni, ja predlažem 
ovo: da se usred grada naloži vatra i da mi oba zajedno uđemo u oganj, pa ko od nas ne 
izgori,  taj  i  jeste  istinski  poslanik  Hristov.  ‐  Ovaj  se  predlog  dopade  svemu  narodu;  i 
odmah naložiše veliku vatru. Episkop stade zvati vračara u plamen, ali ovaj odgovori: Uđi 
prvo ti u oganj, pošto si ti predložio takvu proveru. ‐ Episkop se prekrsti, i podigavši ruke 

4
k nebu uđe usred ognja; i prestoja u velikom plamenu oko pola sata, i ne bi ni najmanje 
opaljen: jer se oganj ne dotače ni njegovih vlasi, ni njegove odeće. A zvaše episkop i Zarija 
da  uđe  u  oganj  k  njemu,  ali  se  ovaj  strahovito  prepade  i  pokuša  da  beži.  No  narod  ga 
dohvati i rinu ga u oganj silom. I odmah bednik poče goreti, i sasvim bi izgoreo da ga sveti 
episkop  Elij  ne  izbavi  brzo  iz  ognja,  istina  polusagorelog  ali  živog.  Posle  toga  volh  bi  sa 
porugom proteran iz predela Iliopoljskih. A episkopa koga vidite, kud god on išao, svuda 
prati narod sa božanskim pesmamaʺ. 

Slušajući  ovo  kazivanje,  blažena  Evgenija  se  radovaše  duhom,  i  divljaše  se,  i  uzdisaše. 
Najzad  ona  poče  usrdno  moliti  čoveka  što  razgovaraše  s  njom  i  zvaše  se  Evtropije, 
govoreći: Molim te, gospodine, da obavestiš svetog episkopa o nama, koji želimo da se od 
idola obratimo ka Hristu. Mi smo braća, i dogovorismo se da zajedno postanemo hrišćani i 
da  živimo u ovom manastiru, nikada  se ne odvajajući jedan od drugog. ‐ Sagovornik  im 
odgovori: Ćutite zasada o tome, dok episkop ne uđe u manastir i ne odahne malo od puta, 
a kada se ukaže zgodan trenutak ja ću ga, po želji vašoj, obavestiti o vama. 

Kada  se  oni  približiše  manastiru,  u  susret  episkopu  iziđoše  monasi,  pevajući:  Primismo, 
Bože,  milost  Tvoju  usred  ljudi  Tvojih  (Psal.  47,  10).  ‐  Kada  episkop  sa  narodom  uđe  u 
manastir,  uđe  sa  evnusima  svojim  i  Evgenija,  slična  mladiću  po  odelu  i  ostriženoj  kosi. 
Pošto odsluži u crkvi Božanstvenu službu, i potkrepi se malo hranom u tri sata po podne, 
kao što je običaj kod postnika, episkop otpočinu od trudova, i vide u snu ovakvo viđenje: 
nekakvi  ljudi  nošahu  na  rukama  neki  ženski  kip,  sličan  jednoj  od  jelinskih  boginja,  i 
ukazivahu mu kao bogu poštovanje žrtvama i poklonjenjem. Teško beše episkopu gledati 
kako  ljudi  obmanjuju  sebe  idolopoklonstvom,  i  on  reče  toj  njihovoj  boginji:  Zar  dolikuje 
tebi, stvorenju Božjem, da te ljudi smatraju za Boga, i da od njih primaš poklonjenje koje 
samo  Bogu  dolikuje?  ‐  Čuvši  ove  reči,  boginja  odmah  ostavi  ljude  koji  joj  se  klanjahu  i 
pođe  za  episkopom,  govoreći:  Neću  te  ostaviti,  niti  ću  odstupiti  od  tebe,  dok  me  ne 
privedeš i ne predaš Tvorcu i Sazdatelju mome. 

Prenuvši se iz sna, episkop razmišljaše o svom viđenju. Utom uđe k njemu Evtropije i reče: 
Vladiko,  tri  mladića,  rođena  braća,  jednodušno  napuštaju  idolopoklonstvo  i  želeći  da 
budu pričisleni k liku onih što služe Hristu u ovom ma)pastiru, uđoše danas za tobom u 
obitelj  ovu,  i  sa  suzama  me  moliše  da  obavestim  o  njima  tvoju  svetost.  ‐  To  obradova 
episkopa, i on uskliknu: Blagodarim Ti, Gospode Isuse Hriste, što si me udostojio da sada 
čujem ovakvu radosnu vest! 

I naredi episkop da mu pozovu ta tri mladića. Kada oni uđoše sami i stupiše pred česno 
lice njegovo, svetitelj najpre satvori molitvu, pa zatim poče očinski i s ljubavlju razgovarati 
s Evgenijom, raspitujući ih za njihova imena, poreklo i otačastvo. Evgenija, crveneći u licu 
devojačkim stidom, odgovaraše smireno: Mi smo, božanstvena glavo, rodom iz slavnoga 
grada  Rima,  i  otačastvo  naše  je  Rim;  braća  smo  po  telu;  prvome  je  ime  Prot,  drugome 
Jakint,  a  ja  se  zovem  Evgenije.  ‐  Blaženi  episkop  Elij  s  ljubavlju  gledajući  u  nju,  reče:  S 

5
pravom  nazivaš  sebe  Evgenijem,  Evgenija!  Ime  tvoje[6]  slaže  se  sa  duhom  tvojim,  jer  ti 
imaš  blagorodnu,  hrabru  dušu,  i  u  svemu  se  pokazuješ  kao  pravi  muškarac.  No  pritom 
čvrsto se drži u umu svom odluke, pobeđuj svoju žensku prirodu, i stasaćeš u muškosti, i 
utvrdićeš se u Hristu, radi Koga ti žena, praviš se muškarac, promenivši svoj ženski lik i 
ime iz ljubavi prema Bogu. Ovo govorim tebi, ne izobličavajući i ne ružeći tvoju prirodu, i 
ne želeći da te odvratim od tvoje namere, nego da bi ti doznala koliko se Bog brine o tebi i 
kako mi On otkri sve što se tiče tebe, ne utajivši ništa: ko si ti, i kako ćeš doći k meni, i ko 
su  oni  koji  će  s  tobom  doći  k  meni.  Stoga  se,  Evgenija,  postaraj  da  se  pokažeš  ne  manje 
muška duhom nego svojim izgledom: jer mi Gospod moj otkri i to, da. si ti sebe pripremila 
za čisto obitalište Njemu, čuvajući svoju devstvenost neoskvrnjenom, i odbacujući sablazni 
zemaljskog života. 

Obrativši se zatim Protu i Jakintu, svetitelj reče: Vi ste robovi po telesnom poreklu, ali ste 
slobodni duhom, jer duh vaš nije porobljen ničim zemaljskim. Zato ne ja, već sam Gospod 
Hristos govori vama: Više vas ne nazivam robovima nego prijateljima (Jn. 15, 15). Blaženi 
ste  vi  zbog  takve  slobode  vaše,  ali  ste  još  blaženiji  zbog  vašeg  prijateljstva  i  sjedinjenja  s 
Hristom:  jer  vi  jednodušno  izabraste  uzeti  na  sebe  jaram  Hristov,  i  ničim  ne  ometoste 
blaženu Evgeniju u nje!noj nameri, već zajedno s njom gorite duhom da služite Gospodu. I 
kada ona bude izašla iz ovog života, zajedno s njom i vi ćete se udostojiti od Gospoda onih 
venaca i nagrade, kojih i ona. 

Ovome razgovoru episkopa Elija sa Evgenijom i njenim evnusima niko ne beše prisutan. 
Episkop naredi Evgeniji da ostane u muškom odelu, pošto niko ne znađaše tu njenu tajnu. 
I ona zajedno sa evnusima ne odstupi od episkopa dok ih sve episkop ne krsti i ne pričisli 
k liku monahujućih. 

A  sada  da  opišemo  šta  se  desilo  u  ono  vreme  kada  svetiteljka  zajedno  sa  Protom  i 
Jakintom krišom od robova siđe s kola, i kako roditelji njeni tugovahu za njom. 

Kola  dakle  produžiše  svoj  put  i  već  se  približiše  k  domu,  a  robovi  iđahu  ispred  kola  ne 
sluteći šta se dogodilo. Domaće pak sluge izađoše s buktinjama u susret Evgeniji. Prišavši 
kolima oni videše da su ona prazna i da u njima nema Evgenije, i to njih dovede u veliku 
zabunu.  Otac  njen,  majka,  braća  i  sve  sluge  se  veoma  uznemiriše,  i  nastade  zapevka, 
vapijanje,  ridanje  i  silan  plač.  Dadoše  se  u  traganje  po  svemu  gradu,  i  sav  se  narod  u 
Aleksandriji u čudu pitaše šta se to dogodilo sa eparhovom ćerkom. Mnogobrojni robovi 
biše razaslani na sve strane da traže Evgeniju. Oni pretražiše ne samo sav grad, nego i svu 
zemlju  Egipatsku,  i  pri  raspitivanju  ne  propustiše  nikoga  na  putu  i  po  kućama:  trgovce, 
zemljodelce  i  putnike;  ali  nigde  ne  mogoše  ništa  čuti  o  tom  skupocenom  biseru,  koji 
desnica Svevišnjega krijaše u Svojoj riznici do potrebnog roka. 

Roditelji pak Evgenijini dan i noć plakahu za njom i neutešno ridahu, često je dozivajući 
po  imenu,  grebući  lica  svoja  posipajući  pepelom  glave  svoje,  i  padajući  na  zemlju  od 
iznemoglosti i siLne tuge srca; i pritom zapomagahu: Evgenija, Evgenija, kćeri naša slatka! 
6
gde si se, svetlosti naša, sakrila od očiju naših? u kom si se mestu, uteho naša, pritajila? na 
koji si način, nado naša, nestala? 

I  ridahu  roditelji  za  ćerkom  svojom,  i  plakahu  braća  za  sestrom  svojom,  i  suze  ronjahu 
robovi i robinje za gospođom svojom, i svi graćani žaljahu za Evgenijom i saosećahu bol 
eparha  kao  svog  dobrog  gospodara  i  upravitelja.  Potom  počeše  pitati  vračare  i  gatare,  i 
prinositi  idolima  mnogobrojne  žrtve,  ne  bi  li  im  koji  od  bogova  kazao  što  o  nestaloj 
devojci. 

No  ni  od  njih  ne  doznadoše  ništa.  Jer  ćutahu:  vračari  i  gatari  kao  lažljivci  i  neznalice,  a 
idoli  kao  mrtvaci.  Najzad  neki  od  žitelja  Aleksandrije  izmisliše  basnu  na  utehu  eparhu: 
naime oni tvrđahu da im je otkriveno, kako su, tobož, bogovi zavoleli lepotu Evgenijinu, 
pa zato Evgeniju uzneli na nebesa i uvrstili je u red bogova. Ucveljeni roditelj poverova toj 
basni, prestade malo sa tugom, i silom pretvori svoj plač u radost. I on odmah naredi da se 
salije  od  zlata  idol,  sličan  po  izgledu  njegovoj  ljubljenoj  kćeri,  i  da  se  postavi  na  vidnom 
mestu  u  Aleksandriji.  I  poče  on  svenarodno  ukazivati  poštovanje  Evgeniji  kao  novoj 
boginji, praznujući je i prinoseći joj mnogobrojne žrtve. Na taj način on olakšavaše sebi bol 
svoj  za  ćerkom.  Ali  Evgenijina  majka  Klavdija  i  braća  Avit  i  Sergije  ne  poverovaše  toj 
basni, te i nadalje neprestano i neutešno plakahu za Evgenijom. 

Međutim  blažena  devojka  Evgenija,  prikrivena  muškim  odelom  i  imenom,  i  zbog  svojih 
muških  i  junačkih  podviga  smatrana  za  muškarca,  življaše  u  spomenutom  manastiru,  . 
usrdno monahujući i služeći Bogu. I ona pokaza toliki uspeh u božanstvenom učenju, da je 
kroz  dve  godine  već  znala  napamet  celo  Sveto  Pismo:  i  duša  joj  beše  prepuna  tolikim 
mirom, da je svi smatrahu za jednoga od anđela. I ko je mogao saznati da je ona žensko, 
kada  je  pokrivaše  sila  Hristova  i  besprekorna  devstvenost,  i  kada  ona  svojim  životom  i 
kod  savršenih  monaha  izazivaše  divljenje?  Govor  njen  beše  smeran,  mio,  krotak  i 
nemnogorečiv,  pun  straha  Božija  i  dušekoristan.,  Na  crkvena  bogosluženja  niko  ne 
dolažaše  pre  nje  i  niko  ne  izlažaše  posle  nje.  Svima  ona  beše  na  ugled  i  korist:  tužne 
utešavaše, sa radosnima se radovaše, gnjevljive i jarosne jednom rečju smiravaše; na gorde 
pak toliko uticaše smireni način njenog života, da su se oni iznenada pretvarali iz vukova 
u ovce. 

Nakon ne mnogo vremena ona dobi od Boga dar isceljivanja. I kada bi ona posetila koga 
bolesnika, odmah je sam dolazak njen odgonio bolest i davao bolesniku potpuno zdravlje. 
A  dva  evnuha  njena,  Prot  i  Jakint,  neodstupno  boravljahu  s  njom,  i  behu  podražavaoci 
njenog života, i verne sluge njene i prijatelji. 

Tri  godine  po  obraćenju  njenom  k  Bogu  prestavi  se  iguman  toga  manastira.  I  bratija 
sabravši  se  stadoše  jednodušno  moliti  blaženu  da  im  bude  iguman,  jer  ne  znađahu  za 
njenu tajnu čuvanu Bogom: da je njihov Evgenije po prirodi ne muškarac već žena. Oni su 
posmatrali  njeno  mudro,  besprekorno  i  bogougodno  življenje,  koje  neuporedivo 
prevazilažaše  življenje  svih  postnika  manastira,  te  zbog  toga  Mnogim  molbama 
7
navaljivahu na nju da se primi starešinstva. Tada svetiteljka, s jedne strane bojeći se da je 
protivno zakonu da žena upravlja nad ljudima, a s druge stideći se da omalovaži i odbije 
svesrdne  molbe  tolikih  česnih  lica,  uputi  im  ovu  molbu:  Molim  vas,  braćo,  donesite  mi 
ovamo sveto Evanđelje. ‐ A kada Evanđelje bi doneto, ona produži: Potrebno je da hrišćani 
prilikom svakog izbora pre svega pitaju o tome samog Gospoda Hrista. 

Stoga  rasmotrimo  šta  nam  Hristos  naređuje  povodom  ovog  izbora,  pa  se  pokorimo 
Njegovoj volji. 

Tada  ona  pred  svima  otvori  Evanđelje  nasumce,  i  ono  se  otvori  na  mestu  gde  beše 
napisano:  Koji  hoće  da  bude  veći  među  vama,  neka  vam  bude  sluga;  i  koji  hoće  među 
vama  da  bude  prvi,  neka  vam  bude  rob  (Mt.  20,  26‐27).  Kada  ove  reči  biše  pročitane, 
svetiteljka  izjavi:  Evo,  pokoravam  se  i  Hristovom  naređenju  i  vašoj  molbi.  Neka  dakle 
budem sluga i rob vaše ljubavi. 

I obradovaše se svi njenom pristanku. I primi tobožnji Evgenije, a u samoj stvari Evgenija, 
igumanstvo u tom manastiru, i postade svima kao zarobljenik i rob, neprestano se trudeći 
za  svu  bratiju,  noseći  vodu,  sekući  drva,  čisteći  sve  kelije,  i  svima  služeći  sa  velikim 
usrćem.  Sebi  pak  za  boravljenje  izabra  vratarevu  keliju,  da  se  ni  boljom  kelijom  ne  bi 
pokazala viša od drugih. Trudeći se u manastirskim poslovima ona nikada nije propuštala 
propisano crkveno pravilo, tojest: jutrenje, Časove (u naročite dane i Liturgiju), i večernje. I 
izgledalo joj da je uzaludno izgubljen onaj čas, u koji bi se desilo da ona ne uznese hvalu 
Bogu.  I  ona  budno  motraše  da  joj  ni  jedna  čas  ne  prođe  bez  slavoslovlja  Božija.  Stoga  u 
rukama njenim beše posao, a u ustima neprekidna molitva. I dobi ona vlast nad nečistim 
dusima,  da  ih  izgoni  iz  ljudi.  A  dade  joj  se  blagodat  da  čini  i  druga  čudesa,  o  kojima 
podrobno  govoriti  nedostaje  vremena.  No  sada  da  ispričamo  kako  otpoče  gonjenje  na 
svetiteljku, ostale događaje iz njenog života, njeno stradanje i njen kraj. 

Bejaše u Aleksandriji jedna žena, po imenu Melantija, bogata imanjem ali uboga u dobrim 
delima.  Ona  se  razbole  od  groznice,  i  paćaše  od  nje  više  od  godine  dana.  Imađaše  ona 
veliko imanje u blizini manastira. Čuvši da u manastiru ima neki monah Evgenije koji lako 
isceljuje  svaku  bolest,  ona  hitno  ode  k  njemu,  i  moljaše  ga  da  je  isceli  od  bolesti  njene. 
Sažalivši se na nju, Evgenija je pomaza svetim jelejem, i Melentija odmah izbljuva sve što 
joj  je  unutra  škodilo  i  izazivalo  njenu  bolest,  i  postade  zdrava,  i  pešice  se  vrati  na  svoje 
imanje.  Nakon  pak  ne  mnogo  vremena  ona  u  znak  blagodarnosti  za  isceljenje  načini  tri 
sasuda od čistoga srebra, napuni ih novcem i posla svom besplatnom lekaru. No Evgenija 
ne primi poklon već ga odasla natrag Melantiji, rekavši: Mi izobilujemo i preizobilujemo 
svakim  blagom  o  Bogu  našem.  A  tebe,  draga  Melantija,  savetujem  da  ovo  razdaš 
nevoljnima i ubogima. 

Ugledavši vraćene poklone, Melantija se veoma ožalosti, i hitno ode u manastir. I kakvim 
sve molbama i preklinjanjima ona navaljivaše na Evgeniju da ne odbija donesene poklone! 

8
Najzad  nastojatelj  Evgenije  jedva  pristade  da  naredi  da  se  sasudi  odnesu  u  crkvenu 
sasudohranilnicu gde su se čuvale stvari za crkvena bogosluženja. 

Od  toga  vremena  Melantija  stade  često  posećivati  Evgenija,  i  njome  ovlada  nepristojna 
ljubav prema njemu, ne znajući da se pod muškim odelom i imenom skriva žena. Videći 
ga onako mlada i lepa, Melantija je držala da takav mladić nije mogao uvek živeti u čistoti, 
a svoje isceljenje stade pripisivati ne njegovoj svetosti već njegovoj lekarskoj veštini. I ona 
se s dana na dan stade raspaljivati sve većom i većom požudom za njim, sanjajući da stupa 
u  telesni  greh  sa  njim.  I  tražaše  ona  zgodno  vreme  i  mesto,  da  ispuni  tu  svoju  želju.  I 
jednoga  dana,  nalazeći  se  na  svom  imanju  nedaleko  od  manastira,  Melantija,  raspaljena 
pohotom  prema  mladome  monahu,  načini  se  bolesna,  i  posla  k  njemu  molbu  da  je  sam 
poseti bolesnu i pomogne joj kao i prvi put. 

Došavši k njoj, blažena Evgenija sede pred posteljom Melantije, bolesne ne od bolesti već 
od telesne pohote. Posmatrajući Evgenijino lice, Melantija ne mogade više skrivati u sebi 
potajni  oganj  koji  je  dugo  vremena  raspaljivao.  Ona  otvori  svoja  bestidna  usta  i  poče 
govoriti  reči  bludničke,  prelašćujući  ga  i  mameći  u  greh,  kao  što  je  to  nekad  činila  sa 
Josifom Egipćanka, žena Pentefrijeva.[7] Ja sam obuzeta neodoljivom željom i bezmernom 
ljubavlju prema tebi, ‐ govoraše ona, ‐ i moj se duh ne može smiriti dok ti ne pristaneš da 
postaneš gospodar nad svim imanjem mojim i moj muž. Jer zašto ti uzaludno umrtvljuješ 
sebe  nepotrebnim  uzdržanjem,  i  dobrovoljno  upropašćuješ  dane  mladosti  svoje,  toliko 
iznuravajući  telo  i  satirući  takvu  lepotu  lica?  Evo  ogromnih  imanja!  evo  riznica  zlata  i 
srebra,  dragog  kamenja  i  skupocenih  haljina!  evo  i  velikog  broja  robova  i  robinja!  evo, 
najzad, ti vidiš i mene mladu i ne ružnu, obudovelu ove godine, pritom i bezdetnu, te tako 
nema  naslednika  za  moja  bogatstva.  Stoga  ih  nasledi  ti  i  postani  meni  samoj  gospodin  i 
gospodar. 

Sve  to  i  još  mnogo  drugo  govoraše  Melantija,  prelašćujući  Evgeniju.  No  prepodobna 
Evgenija, stideći se bestidnosti ove bludnice, odgovori joj strahovito ljuto: Umukni, ženo, 
umukni!  i  ne  pokušavaj  da  mi  naškodiš  otrovom  drevne  zmije.  Ja  vidim,  ti  si  od  sebe 
načinila  veliko  obitalište  đavola.  Odstupi  od  slugu  Božjih,  sablazniteljko!  bogatstva  tvoja 
neka naslede slični tebi sladostrasnici! a naše bogatstvo jeste sirotovati sa Hristom. Što se 
pak tiče braka, to neka naš um nikada i ne pomisli na telesna uživanja! O blažena čistoto, 
nikada  te  nećemo  prodati  za  truležna  bogatstva!  O  sveta  devstvenosti,  nećemo  te 
oskvrnaviti bludočinstvom! O Mati Božja i Djevo, u Tebe se uzdam, neću izneveriti svoje 
zavete!  Jedan  je  u  nas  brak  ‐  naša  ljubav  prema  Hristu;  jedna  su  u  nas  bogatstva  ‐  blaga 
spremljena nam na nebesima; jedno nasleđe ‐ poznanje istine. 

Rekavši to, blažena Evgenija ustade i ode u svoj manastir. A Melantija, ispunivši se ujedno 
neiskazanog stida i gnjeva, otide u grad, javi se eparhu i reče mu: Neki hrišćanski mladić, 
koji kaže da je lekar, boravi u manastiru nedaleko od moga imanja, dođe mojoj kući, i ja 
mu dopustih da uđe u moju sobu radi lečenja. Međutim on, smatrajući me za nepoštenu i 

9
bestidnu ženu, poče me najpre laskavim rečima navoditi a zatim i rukama primoravati na 
zlo delo; i da ja ne nadadoh viku, te robinje moje dotrčaše na moje zapomaganje, taj bi me 
bezobrazni mladić sigurno oskvrnavio nasilno, kao varvarin zarobljenicu. 

Ove  Melantijine  reči  silno  razjariše  eparha,  i  on  odmah  posla  sluge  da  uhvate  ne  samo 
mladića  Evgenija,  nazivanog  lekarem,  nego  i  sve  koji  žive  s  njim,  da  ih  okuju  u  železne 
okove  i  drže  u  tamnici.  Ali  pošto  jedna  tamnica  ne  mogaše  smestiti  sve  monahe  koji  se 
nalažahu  s  Evgenijom,  to  ih  rasporediše  po  raznim  tamnicama.  Glas  o  ovom  događaju 
pronese  se  ne  samo  po  svoj  Aleksandriji  nego  i  po  svima  obližnjim  gradovima.  I  mnoge 
uvrede i grdnje doživeše hrišćani od neznabožaca, jer svi koji čuše kazivanje Melantijino 
verovahu u istinitost reči njenih, pošto su je neznabošci veoma cenili kao čestitu, uglednu i 
visokorodnu. 

I bi određen dan u koji se imalo obaviti suđenje monasima i izreći im se kazna. Neke od 
njih  eparh  je  hteo  da  preda  zverovima  na  pojedenje,  druge  da  u  ognju  spali,  a  ostale  da 
pogubi  pomoću  raznovrsnih  muka.  I  kada  dođe  taj  određeni  da)n,  sabra  se  mnoštvo 
naroda  ne  samo  iz  grada  nego  i  iz  cele  njegove  okoline.  Sabra  se  tamo  takođe  i  mnogo 
hrišćana,  među  kojima  behu  mnogi  prezviteri  i  nekoliko  episkopa:  oni  dođoše  da  vide 
končinu nevinih slugu Božjih, da uzmu ostatke moštiju njihovih i česno ih pogrebu. 

Čim na sudište stiže eparh Filip sa svojim sinovima Avitom i Sergijem, i sede na sudijinom 
mestu, odmah uvedoše u sredinu pozorišta blaženu Evgeniju, tajnu koje još niko nije znao, 
sa  njenim  evnusima  i  ostalim  monasima,  okovane  u  teške  železne  okove.  A  narod  stade 
silno  grajati  i  vikati:  Neka  budu  pogubljeni  ti  pogani  bezakonici!  ‐  Eparh  naredi  da 
načelnika zla, nevino jagnje Hristovo, privedu bliže k njemu radi ispitivanja, i da poređaju 
pred njom sva oruđa za mučenje, i da predstanu gotovi i grozni dželati. 

I  stade  sveta  Evgenija  na  sudu  pred  ocem  svojim  i  braćom,  nemajući  na  sebi  nikakvu 
krivicu, sakrivena pod muškom monaškom odećom, smerno pognute glave, da je odmah 
ne bi raspoznali. Obraćajući joj se, eparh joj poče jarosno govoriti: Reci nam, najpokvareniji 
hrišćanine,  tako  li  vam  Hristos  vaš  zapoveda  da  činite  pogana  dela  i  da  lukavstvima 
svojim uvaljujete čestite žene u zle pohote svoje? Reci nam, sverazvratni, kako si se drznuo 
ući  u  kuću  presvetle  gospođe  Melantije  i  njenu  plemenitu  čistotu  prisiljavati  na 
oskvrnjenje?  Pokvarenjački  izdajući  se  za  lekara,  ti  si  se  pokazao  neprijatelj  i  nasilnik. 
Stoga ćeš za svoj bestidni i drski poduhvat dobiti dostojnu kaznu, i ti tako zao poginućeš 
zlom smrću. 

Eparhu  koji  sa  tolikim  besom  govoraše,  blažena  Evgenija  odgovori  krotko:  Gospod  moj 
Isus Hristos, kome služim, uči čistoti  i obećava večni  život  onima  koji devstvenost  svoju 
čuvaju  besprekornom.  Mi  možemo  ovog  časa  dokazati  da  nas  Melantija  lažno  okrivljuje. 
Ali  bolje  je  da  mi  pretrpimo  zlo,  te  da  ne  propadne  plod  našeg  trpljenja,  nego  da  ona, 
pobeđena  i  izobličena,  doživi  kakvo  bilo  zlo.  Uostalom,  ako  mi  se  zakuneš  zdravljem 
careva svojih da ovoj lažnoj svedokinji nećeš učiniti nikakvo zlo, onda ćemo je mi odmah 
10
ispitati odnosno greha za koji nas bez ikakvog razloga okrivljuje, pa ćemo videti da je ona 
kriva. 

Eparh se zakle i obeća da će ispuniti što ona traži. Tada se Evgenija obrati Melantiji i reče 
joj: Melantija, samo ime tvoje označava crnilo i pomračenje.[8] Svojom bezočnom klevetom 
ti si hrišćanima pripremila razne muke. Hajde onda, nastoj da nas kidaju, pale i soku! No 
budi  uverena  da  sluge  Hristove  nisu  onakvi  kakvima  ih  ti  lažno  prikazuješ.  Uostalom, 
privedi tu robinju za koju si rekla da je očevidac našega greha, da se njenim ustima izobliči 
laž i obelodani istina. 

Ta  robinja  bi  privedena.  Ona  dometnu  laž,  da  bi  ugodila  svojoj  gospođi.  Jer  kako  bi  ona 
mogla reći što protivu nje? ‐ Ja znam, govoraše robinja, da ovaj bestidni mladić često greši 
sa  prostim  ženama.  I  meni  je  taj  bednik  mnogo  puta  dosađivao,  pa  se  najzad  drznuo 
nasrnuti i na moju gospođu. Ušavši u njenu spavaonicu u sedam sati izjutra, on je najpre 
razgovarao  s  njom  kao  lekar  o  njenoj  bolesti;  zatim  joj  poče  govoriti  bezobrazne  reči,  i 
naposletku  pokuša  da  je  siluje,  što  bi  svakako  i  učinio,  da  ja  nisam  brzo  dozvala  druge 
služavke, te tako izbavila gospođu našu iz ruku ovoga bludnika. 

Sudija naredi da se pozovu i druge služavke Melantijine; no i one takođe lažno svedočahu 
protiv monaha Evgenija, pomažući svojoj gospođi. Tada eparh besan od gnjeva viknu na 
Evgeniju:  Šta  možeš,  bedniče,  reći  u  odbranu  svoju  sada,  kada  te  toliki  svedoci  terete  i 
pouzdano  potvrđuju  tvoje  bezakonje?  ‐  Sveta  Evgenija  odgovori:  Sada  evo  dođe  vreme 
govoriti,  jer  prestade  vreme  ćutanja.  Dođe  vreme  slobodno  objaviti  istinu,  da  se  laž, 
iznošena  protivu  nas,  ne  bi  bezmerno  hvalisala,  i  da  među  neznabošcima  ne  bi  kružili 
rđavi glasovi o hrišćanima. Istinski sam želela da svoju tajnu čuvam do kraja svoga života, 
i da laž koja se iznosi protiv nas izobličim na budućem sudu Hristovom i dokažem čistotu 
svoju pred Onim, iz ljubavi prema kome sam je i čuvala. Što sam dosada veoma brižljivo 
skrivala,  primorana  sam  da  sada  obelodanim,  da  bezakonje  ne  bi  trijumfovalo  nad 
nevinošću,  i  da  se  neznabožačko  bezbožje  ne  bi  rugalo  blagočestivom  i  celomudrenom 
hrišćanskom životu, i da ga ne bi ismevalo, niti mu se podsmevalo. Objaviću istinu ne iz 
hvalisavosti, nego radi proslavljenja imena Isusa Hrista: jer je sila ovoga imena tolika, da i 
žene,  koje  žive  u  strahu  Božjem,  udostojavaju  se  muškoga  dostojanstva,  te  ljudska  bića 
muškoga  roda  ne  mogu  verom  biti  veća  od  onih  ženskoga  roda,  kao  što  veli  učitelj 
hrišćanski,  apostol  Pavle:  U  Boga  nema  razlike  između  muža  i  žene,  jer  su  svi  jedno  u 
Hristu Isusu (Gal. 3, 28). Stoga sam i ja poželela Hrista radi, u koga sam poverovala, i koga 
sam svom dušom zavolela, i na koga sam svu nadu položila, da po životu i po spoljašnjem 
izgledu više budem muškarac nego žena, čuvajući svoju devstvenost za jedinog prečistog i 
besmrtnog Ženika Nebeskog. 

Govoreći to, ona razdra na sebi gornji deo odeće i obnaži neke delove svog svetog i čistog 
devojačkog tela i pokaza da je žensko. I reče eparhu: Gospodine moj, ti si mi otac po telu, 
Klavdija  mi  je  majka,  a  Avit  i  Sergije  koji  sede  s  tobom,  to  su  moja  braća.  A  ja,  ‐  ja  sam 

11
tvoja kći Evgenija, koja se iz ljubavi prema Hristu odrekoh sveta i svih uživanja njegovih; 
evo  Prota  i  Jakinta,  mojih  evnuha,  sa  kojima  zajedno  primih  učenje  Hristovo.  I  Gospod 
Hristos me obasu tolikom  blagodaću, da  me milosrđem  Svojim učini  pobediteljkom  svih 
pohota i strasti. 

I ja nepokolebljivo verujem da će me On i do kraja sačuvati takvom kakva sada jesam. 

Dok  ona  ovo  govoraše,  i  još  ne  beše  završila  svoje  kazivanje,  poznaše  otac  i  braća 
delimično  po  govoru,  a  delimično  i  po  nekim  crtama  na licu, pošto netremice  gledahu u 
nju, da je to zaista Evgenija. I odmah, u neiskazanoj radosti i suzama, oni skočiše sa svojih 
mesta,  i  pritrčavši  joj,  grljahu  je  i  celivahu,  plačući  od  radosti  i  veseleći  se  što  iznenada 
obretoše  Evgeniju,  bez  koje  im  ni  sama  svetlost  ovoga  sveta  ne  beše  mila.  I  tog  časa  bi 
obaveštena  mati  njena  Klavdija,  da  je  kći  njena  Evgenija  pronađena.  Ova  odmah  hitno 
dojuri,  i  ugledavši  svoju  milu  Evgeniju,  šta  sve  nije  radila,  kakve  joj  sve  ljupke  reči  nije 
govorila,  gledajući  svoju  kćer  kao  da  je  iz  mrtvih  ustala.  A  narod,  posmatrajući  sve  to, 
divljaše  se  i  gromko  vikaše:  Jedan  je  Hristos,  jedan  je  istiniti  Bog,  Bog  hrišćanski!  ‐ 
Mnoštvo pak hrišćana koji behu došli sa svojim episkopima i prezviterima radi pogrebenja 
tela  mučeničkih,  ispunivši  se  neizrecive  radosti,  pevahu:  Desnica  tvoja,  Gospode,  satre 
neprijatelje. Koji je Bog tako veliki kao Bog naš? On otkriva što je sakriveno, i obelodanjuje 
što je tajno, hvata mudre u lukavstvu njihovu.[9] 

Zatim  biše  donete  zlatotkane  haljine  sa  skupocenim  ukrasima;  u  njih  roditelji  i  braća 
obukoše Evgeniju i protiv njene volje, pa je posadiše na uzvišenom mestu, da je svi vide, i 
da se svi raduju s njima pronalasku izgubljene. A odmah biše oslobođeni okova i monasi, 
koji  zajedno  sa  Evgenijom  behu  u  uzama;  i  njih  sve  obasuše  mnogim  pohvalama, 
počitujući ih kao istinske sluge Hristove. 

Melantija  pak  ispuni  se  velikog  stida  i  straha;  i  još  dok  se  nalažaše  na  gledalištu,  oganj 
pade s neba na kuću njenu i sagore je do temelja sa svima njenim bogatstvima i riznicama, 
tako  da  ni  traga  ne  ostade  od  svega  toga.  I  nastade  velika  radost  za  sve  hrišćane  u 
Aleksandriji  i  u  celom  Egiptu,  naročito  kada  se  krsti  i  poverova  u  Gospoda  našeg  Isusa 
Hrista sam eparh Filip sa ženom i sinovima i svim domom svojim; tada i veliko mnoštvo 
neznabožaca  primi  sveto  krštenje.  I  Crkvi  Hristovoj  bi  vraćen  mir.  Jer  eparh  Filip  ubrzo 
posle svih ovih događaja posla carevima Severu i Antoninu[10] pismo, u kome pisaše da 
za  rimsko  carstvo  nije  korisno  izgoniti  iz  gradova  hrišćane,  koji  su  od  velike  pomoći 
opštim  narodnim  dobrima.  Carevi  usvojiše  Filipov  savet,  te  po  svima  egipatskim 
gradovima  hrišćani  se  vratiše  na  svoja  mesta,  dobiše  svoja  imanja,  hramove  i  zvanja;  i 
hrišćanska pobožnost cvetaše u miru. 

No  svetinju  svagda  prati  zavist  vražija,  i  protivu  vrline  vojuje  greh.  Tako  i  sada  nekim 
najuglednijim  idolopoklonicima  u  Aleksandriji  beše  veoma  teško  gledati  kako  se  s  dana 
nadan  uvećava  broj  hrišćana,  a  broj  idolopoklonika  sve  više  i  više  opada.  Nahuškani  od 
oca  svog  Satane  oni  otputovaše  k  carevima  sa  klevetom  na  Filipa.  I  govorahu  carevima: 
12
Čitavih  devet  godina  Filip  upravljaše  dobro  Egipatskom  zemljom  i  zakone  carske  strogo 
sprovođaše. Međutim sada mi ne znamo šta mu bi, te se tako izmeni. On ostavi služenje 
bogovima naših otaca, i sav narod vuče za sobom na poklonjenje Onome, koga (kako svi 
tvrde)  ubiše  Jevreji  raspevši  ga  u  Palestini.  Nema  više  poštovanja  i  dužnog  pokoravanja 
vašim carskim zakonima. Svima nama on pretpostavi bezbožne hrišćane, od kojih mnogi, 
ulazeći  često  u  hramove  bogova  naših  obasipaju  ih  bezbrojnim  hulama,  nazivajući  ih 
drvetom, neosetljivim kamenjem i bezdahnim idolima. 

Takvim i sličnim rečima oni pokrenuše na gnjev protiv Filipa oba cara, koji poslaše Filipu 
ovakvo  pismo:  ʺNajbožanstveniji  car,  koji  je  vladao  pre  nas  i  znao  tvoju  pobožnost  i 
poštovanje otačkih bogova rimskih, postavi tebe u Aleksandriji ne kao eparha već kao cara 
Egiptu, i ozakoni da dok si živ nesmenljivo upravljaš tom zemljom i da se niko drugi ne 
šalje  ca  tvoje  mesto  tamo.  Tu  počast  tvoju  i  mi  čuvasmo  tebi  neprikosnoveno,  ali  samo 
dotle  dok  si  bio  prijatelj  i  služitelj  bogova  naših.  No  sada  čujemo  o  tebi,  da  si  i  bogove 
ostavio, i da si prema nama postao neraspoložen. Zato naređujemo: ili se vrati pređašnjem 
poštovanju  rimskih  bogova,  i  tada  produži  i  nadalje  uživati  pređašnje  počasti  i  slavu;  ili 
pak, ako. nastaviš sa odbacivanjem bogova, onda  odmah napusti svoj položaj i odreci se 
svojih imanjaʺ. 

Pročitavši  ovo carsko  pismo,  eparh se napravi bolestan, da bi imao vremena  prodati  sva 

svoja imanja, pa razdati delom crkvama, delom siromasima. A beše blaženi Filip izvrstan 
govornik, i on svojim govorima mnoge ugledne neznabošce ubedi i obrati u hrišćanstvo, a 
malodušne i kolebljive u veri ukrepi i utvrdi. 

Pošto  svoje  imanje  rasprodade  i  razdade,  Filip  se  odreče  čina  eparha,  i  odmah  ga  svi 
aleksandrijski hrišćani izabraše sebi za episkopa. A nakon nekog vremena stiže na njegovo 
mesto  drugi  eparh  iz  Rima,  po  imenu  Terencije.  On  je  želeo  ubiti  Filipa,  ali  se  bojao 
naroda,  jer  svi  behu  gotovi  duše  svoje  položiti  za  svoga  episkopa.  Zato  on  najmi  tajne 
ubice, koji ušavši k svetitelju i našavši ga gde se sam moli Bogu, udariše ga mačevima, pa 
izađoše i sakriše se. To se odmah saznade po celome gradu, i nastade veliki plač, kuknjava 
i pometnja. Međutim Terencije, bojeći se da narod ne prokljuvi njegovo lukavstvo, naredi 
da  se  smesta  pronađu  ubice,  i  vrže  ih  u  tamnicu,  pošto  ih  najpre  okova  u  teške  okove, 
tobož  nameravajući  da  ih  stavi  na  žestoke  muke  i  pogubi.  A  blaženi  episkop  požive  tri 
dana posle nanesenih mu rana, pa skonča o Gospodu mučeničkom končinom, i udostoji se 
mučeničkog  venca.  Episkopova  oi  godinu  i  tri  meseca.  Pogreboše  ga  unutar  grada  na 
mestu zvanom Izium, u crkvi koju je on sam podigao. 

Ubice  pak  episkopove  eparh  Terencije  zadrža  neko  vreme  u  tamnici,  pa  ih  pusti  na 
slobodu, tobož po carskom naređenju. 

I tada svi doznadoše da je sveti episkop ubijen po njegovom naređenju. 

13
Posle smrti svoga oca, svetoga Filipa, sveta Evgenija sabra oko sebe hrišćanske devojke, i 
produži zajedno s njima služiti Bogu, provodeći devstveni život. Majka pak njena Klavdija 
sagradi  ogromnu  gostoprimnicu  i  služaše  namernicima,  putnicima  i  bolesnicima.  Zatim 
posle  dužeg  vremena  ona  uze  sa  sobom  oba  sina  i  blaženu  kćer  Evgeniju,  otputova  u 
postojbinu  svoju  Rim,  i  tamo  se  nastani  na  svome  imanju.  Rimski  senat  blagonaklono 
primi  Avita  i  Sergija,  i  jedan  od  njih  bi  postavljen  za  oblasnog  upravitelja  u  Kartagini,  a 
drugi za carskog namesnika u Africi. 

Međutim  sveta  Evgenija  živeći  u  Rimu  tajno  privođaše  Hristu  mnoge  devojke,  ćerke 
uglednih velmoža, i savetovaše im da čuvaju devstvenost. U to vreme u Rimu bejaše jedna 
mlada  devojka  iz  carskoga  roda,  po  imenu  Vasila,  koja  ostade  siroče  posle  smrti  svojih 
roditelja.  Nju  uze  da  čuva  njen  stric  neznabožac,  i  carevi  je  veriše  za  visokorodnog  i 
čuvenog po junaštvu i plemenitosti mladića, po imenu Pompeja. No svadba bi odložena za 
nekoliko  godina,  pošto  devojčica  još  ne  beše  punoletna.  Vasila,  često  slušajući  o  imenu 
Hristovom i o Evgeniji, i njenom devstvenom i celomudrenom životu, i o čudesima što se 
zbivaju silom Hristovom, raspali se duhom, jer je Gospod tajnim nadahnućima prizivaše k 
nebeskim dvorima Svojim. I Vasila imađaše dve želje: da sazna pouzdanu istinu o Hristu, i 
da vidi Evgeniju. Ali otići k Evgeniji i razgovarati s njom ona nije mogla, jedno iz straha da 
to ne sazna njen verenik, a drugo zbog gonjenja hrišćana u to vreme u Rimu. Stoga Vasila 
posla  k  Evgeniji  vernog  slugu  svog  sa  molbom,  da  je  Evgenija  makar  putem  pisma 
obavesti o Hristu i nauči je kako da veruje u Njega. 

Sveta  Evgenija  se  veoma  obradova  ovakvom  vesniku.  I  pošto  se  posavetova  sa  svojom 
majkom  i  evnusima,  ona,  svesna  da  pismo  ne  može  poučiti  kao  živa  usmena  reč,  naredi 
evnusima da se spreme da ih pošalje Vasili kao neki dar. I ona ih posla Vasili sa ovakvom 
porukom: ʺEvo, mila sestro Vasila, šaljem ti kao dar dva verna roba moja, evnuhe Prota i 
Jakinta, koji su rasli sa mnom od mladosti, i oni neka ti budu živo pismo od meneʺ. 

Vasila s radošću primi evnuhe, na izgled robove, a u samoj stvari apostole Hristove. I oni, 
dan  i  noć  razgovarajući  s  njom,  naučiše  je  svetoj  veri,  jer  ona  neprestano  sa  velikom 
pažnjom,  radošću  i  umilenjem  slušaše  božanstvene  reči  koje  izlažahu  iz  usta  njihovih,  i 
svim srcem poverova u jedinog hrišćanskog Boga, Tvorca svekolike tvorevine. Izvešten o 
tome  rimski  papa,  blaženi  Kornilije,[11]  dođe  tajno  k  njoj  i  krsti  je  u  ime  Svete  Trojice. 
Zatim  i  stric  njen  neznabožac  pristupi  Hristu,  te  se  tako  Vasila  mogaše  lako  viđati  s 
Evgenijom,  i  uživati  u  svetom  i  prijatnom  razgovoru  s  njom.  I  Evgenija  svake  noći 
nesmetano dolažaše k njoj u dom njen, pod pokroviteljstvom njenoga strica. 

Tako  sveta  Evgenija  i  blažena  mati  njena  Klavdija  obratiše  Hristu  mnoge  duše.  I  sve 
hrišćanske  udovice  u  Rimu  imađahu  pribežište  svoje  kod  Klavdije,  a  devojke  kod 
Evgenije,  i  nahođahu  kod  njih  pokoj  telu  i  duši.  Svake  pak  subote  uveče  sveti  papa 
Kornilije slaše u dom Klavdijin molitve i psalme,[12] da se one svu noć mole i slavoslove 
Boga; a ujutru, u pojanje petlova, on je sam dolazio k njima, krštavao pristupivše Hristu, 

14
služio  Božanstvenu  liturgiju  i  pričešćivao  sve  Svetim  Božanskim  Tajnama.  I  množaše  se 
Crkva  Božija i cvetaše  usred gonjenja kao ljiljani  usred  trnja:  jer  svete devojke Evgenija i 
Vasila  obratiše  k  Bogu  veoma  mnogo  devojaka,  a  sveta  Klavdija,  mnogo  žena,  a  blaženi 
evnusi Prot i Jakint ‐ mnogo mladića. 

Međutim, kada se zacariše neznabožni carevi Valerijan i Galijen,[13] gonjenje na hrišćane 
se pojača. Carevi izdadoše naređenje da se pobiju svi hrišćanski učitelji, i najpre se dadoše 
u poteru za svetim Kornilijem papom, da bi ga ubili. U to vreme sveta Evgenija, susrevši 
se sa svetom Vasilom, reče joj: Gospod mi otkri, da ćeš ti uskoro dobiti mučenički venac 
radi svoje devstvenosti. ‐ Vasila odgovori Evgeniji: I mene Gospod blagovoli obavestiti o 
tebi, da ćeš dobiti dvostruki mučenički venac: jedan za muke i napasti koje si pretrpela u 
Aleksandriji, a drugi ‐ za svoju krv koju ćeš proliti stradajući radi Hrista. ‐ Tada blažena 
Evgenija podiže ruke svoje k nebu i reče: Gospode Isuse, Sine Svevišnjega, koji si se radi 
spasenja našeg rodio devstvenošću Prečiste Matere Tvoje, prevedi sve poverene mi Tobom 
devojke u besprekornoj devstvenosti u večno Carstvo slave Tvoje! 

Obrativši se zatim mnoštvu Hristovih devojaka koje su sedele s njom i s Vasilom, blažena 
Evgenija reče: Evo nastade rreme berbe vinograda, kada se grožđe bere i mulja, pa onda u 
vidu vina iznosi na carski sto. I nema nijednog silnog carstva, i nijednog visokog zvanja, 
koji se ne ukrašavaju krvlju tih grozdova. I vi, mladice moje i grozdovi srca moga, budite 
gotove  za  Gospoda.  Devstvenost  je  najprvi  znak  približenosti  Bogu;  devstvenost  nas 
upodobljava anđelima; ona  je majka večnoga života,  drugarica svetosti, bezopasan put k 
nebu,  gospođa  radovanja,  vođ  sile  čudotvorstva,  zagrevanje  i  venac  vere,  krepost  i 
utvrđenje ljubavi. Ni o čemu mi ne treba da se tako staramo, ni o čemu da se tako brinemo, 
kao o prebivanju u besprekornoj devstvenosti ; a još je slavnije umreti za devstvenost. Šta 
su tašta i varljiva uživanja ovoga sveta, koja pružaju privremenu radost, a odvode u večnu 
muku;  izazivaju  kratkotrajni  smeh,  da  bi  porazila  večnim  plačem;  donose  brzouvenljive 
cvetove  zadovoljstava,  da  bi  nametnula  neprolazne  gorčine;  obećavaju  srećan  život  u 
sadašnjem  veku,  da  bi  u  budućem  veku  predala  večnim  mukama.  Radi  svega  toga,  o 
premile  devojke,  koje  ste  se  sve  do  sada  podvizavale  sa  mnom  podvigom  devstvenosti, 
produžite  prebivati  u  ljubavi  Gospodnjoj,  kao  što  ste  počele.  Nastali  su  za  vas  dani 
privremenoga plača, da biste se mogle veseliti i radovati u večnosti. Ja vas predajem Duhu 
Svetome, i verujem da će vas On sačuvati čiste i besprekorne. Ne ištite da i nadalje gledate 
moje telesno lice, nego duhovnim očima gledajte na moja dela i postupke. 

Rekavši to, blažena Evgenija celiva svaku od njih i uteši one koje plakahu. Zatim satvori 
molitvu sa Vasilom, i pošto se celivaše one se rastadoše. Tog istog dana jedna od robinja 
svete Vasile ode k vereniku svoje gospođe Pompeju i reče mu: Gospodine moj, znam da su 
ti carevi obećali za suprugu moju gospođu, i ti evo više od šest godina ne praviš svadbu 
čekajući da tvoja verenica postane punoletna. Ja sam sada došla da te izvestim, da ti više i 
ne možeš stupiti s njom u brak, jer je njen stric i vaspitač ‐ hrišćanin, a i ona je svom dušom 
primila  hrišćansku  veru,  i  sada  se  gadi  ne  samo  tebe  nego  i  celoga  sveta.  Ona  ima  dva 

15
evnuha,  koje  joj  je  poslala  Evgenija,  i  ona  ih  poštuje  kao  svoje  gospodare  i  svaki  dan  im 
celiva noge kao besmrtnim bogovima. Ti evnusi i jesu učitelji hrišćanskog mađioničarstva. 

Ove  robinjine  reči  strahovito  razjariše  Pompeja,  i  on  odmah  skoči  i  odjuri  k  vaspitaču 
Vasile jelinu, i reče mu: Rešio sam da se ovih dana venčam, zato mi dozvoli da se vidim s 
devojkom koju mi nepobedivi carevi podariše za suprugu. ‐ Vaspitač se odmah doseti da 
je  Pompej  saznao  za  njihovo  obraćenje  Hristu  i  odgovori:  Dok  Vasila  beše  mala  i 
nerazumna, dotle je ja zakriljavah i čuvah kao zenicu oka, vaspitavajući je kako treba. No 
sada  ona  je  već  na  pragu  punoletstva  i  zrelog  razuma,  i  zbog  visokog  porekla  svog  ona 
hoće  da  je  potpuno  slobodna  i  nikome  ne  podvlašćena.  Zato  nije  u  mojoj  vlasti  da  ti 
dozvolim da se vidiš s njom; to zavisi od njene volje. 

Ovo još više razjari Pompeja i on ode k palati Vasilinoj, i stade lupati na kapiji naređujući 
vratarkama da ga prijave Vasili. Izveštena o njegovom dolasku, Vasila ga ne pusti k sebi 
nego mu posla ovaku poruku: ʺNe dolikuje mladiću da nasamo razgovara s devojkom, a 
devojci ne priliči ni da pogleda na muško lice. Osim toga ja ne znam sa kakom namerom 
dolazi k meni Pompejʺ. 

Postiđen,  Pompej  ode.  Onda  umoli  neke  senatore,  i  zajedno  s  njima  ode  k  carevima  i 
pripade  k  nogama  njihovim  žaleći  im  se  na  svoju  verenicu  i  na  Evgeniju,  i  reče:  O, 
presvetli carevi! pomozite svojim Rimljanima i odagnajte iz ovoga grada novog boga, koga 
Evgenija  dovede  iz  Egipta,  jer  odavna  su  štetni  po  narod  ti  ljudi  koji  sebe  nazivaju 
hrišćanima.  Oni  se  rugaju  zakonima  našim,  preziru  bogove  naše,  kao  ništavne  idole,  i 
izopačuju  zakone  same  prirode  ne  dozvoljavajući  da  verenica  stupi  u  brak  sa  svojim 
verenikom.  Ako  pak  ne  bude  braka,  otkuda  će  se  onda  rađati  ljudi?  A  ako  se  ne  budu 
rađali  ljudi,  nad  kim  ćete  onda  carovati?  Otkuda  će  biti  vojske  i  sile  rimske?  Ko  će 
pobeđivati neprijatelje? i kako će postojati naša otadžbina i život ljudski? 

To i slično tome govoraše Pompej sa suzama. Car Galijen i sav senat sažali se na njega, i 
odmah  izdade  naređenje:  da  devojka  Vasila  ili  pristane  stupiti  u  brak,  ili  da  bude 
pogubljena  mačem;  a  Evgenija  ili  da  prinese  bogovima  žrtvu,  ili  da  bude  umorena 
mukama. Osim toga car naredi da i svi hrišćani budu ubijani, a pored njih i oni koji bi se 
usudili da skrivaju hrišćane kod sebe. 

Kada carevo naređenje dođe do svete devojke Vasile, ona gromko i neustrašivo odgovori: 
Moj  verenik  je  Car  nad  carevima,  Hristos  Sin  Božji,  i  osim  Njega  ja  neću  da  znam  za 
drugog, truležnog muža. 

Posle  ovih  reči  Vasilu  odmah  zaklaše  mačem.  Onda  uzeše  i  dva  sveta  evnuha,  Prota  i 
Jakinta,  i  povedoše  ih  u  idolski  hram  da  se  poklone  poganome  bogu  Zevsu.  No  čim 
svetitelji uđoše u hram, idol Zevsov pade pred nogama njihovim i rasu se u prah i pepeo. 
Obavešten o tome, eparh grada  Nikitije naredi da im odseku glave, smatrajući da su oni 
svojim mađijama srušili njihovog boga Zevsa. 

16
Svetu  pak  Evgeniju  izvevši  preda  se,  on  je  stade  raspitivati  o  mađioničarskoj  veštini. 
Odgovarajući  mu,  svetiteljka  stade  podrobno  i  mudro  pričati  o  Jedinom  Istinitom  Bogu, 
čijeg  se  samog  imena  demoni  boje  i  drhte,  i  padaju  zajedno  sa  idolima.  No  eparh,  ne 
obraćajući pažnju na njene reči, naredi da je odvedu u hram Dijane da tamo prinese žrtvu. 
Međutim,  ona  još  ne  beše  uspela  ni  stupiti  u  hram,  a  hram  se  sruši  zajedno  sa  idolom. 
Kada to saznade car, on naredi da je sa kamenom vezanim o vratu bace u reku Tibar. No 
čim to bi učinjeno, kamen se tog časa odveza, i svetiteljka pođe po vodi kao po suvu. Tada 
]e  ponovo  dohvatiše  i  u  užarenu  peć  vrgoše;  ali  peć  iznenada  ostinu,  i  svetiteljka  izađe 
potpuno čitava. Zatim je baciše u duboku i mračnu jamu, i deset dana je moriše glađu; no 
luča Božanske blagodati neprestano svetiteljku ozaravaše, i hrana joj se s neba šiljaše. V toj 
jami  Evgeniji  se  javi  Gospod  naš  Isus  Hristos  i  reče  joj:  ʺJa  sam  tvoj  Spasitelj,  koga  si  ti 
svom dušom i svim srcem zavolela, i voliš, i radi koga trpiš ove muke. Ja ću te zato obući u 
veliku slavu i ispuniću te neiskazanom radošću. Neka znak čestvovanja tebe bude i to, što 
ću te ja primiti u Svoja nebeska naselja na sam Božić, dan u koji sam se rodio na zemlji iz 
čiste, devstvene utrobeʺ. 

Ovo  javljenje  Gospoda  ispuni  neizrecivom  radošću  vascelo  biće  svete  devojke,  i  ona  s 
radošću stade očekivati čas svoga razlučenja od tela. I na sam dan Rođenja Hristova k njoj 
bi poslan u jamu dželat, i ubi je mačem.[14]  

Tako sveta i prepodobna devojka Evgenija završi svoj vremeni život i stradanja, a otpoče 
život  večni  i  blaženi.  Blažena  pak  majka  njena  Klavdija  sa  domašnjima  svojim  uze  njeno 
česno  i  sveto  telo  i  pogrebe  na  očevom  imanju  nedaleko  od  Rima,  gde  sveta  Evgenija  za 
života svoga pogrebavaše tela mnogih verujućih. 

Kada  posle  toga  majka  jedne  noći  plakaše  na  njenom  grobu,  javi  joj  se  sveta  Evgenija  sa 
mnoštvom devojaka u velikoj slavi, i reče joj: ʺRaduj se i veseli se, majko moja, što Gospod 
Hristos uvede i mene u radost svetih, a oca moga uvrsti u red patrijaraha; u nedelju pak 
On  će  i  tebe  primiti  u  večnu  radost.  Zapovedi  sinovima  tvojim  a  braći  mojoj,  da  oni  do 
kraja sveto očuvaju znamenje Hristovo koje su primili u krštenju, te da mi budu braća ne 
samo po telu nego i po duhu, i da tako sav rod naš prinesemo na dar prijatan Boguʺ. 

Kada  sveta Evgenija govoraše  to  svojoj majci, čuše se glasovi mnoštva svetih anđela  koji 

pevahu  i  slavljahu  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,  Jednoga  u  Trojici  Boga,  kome  i  od  nas 
grešnih neka je slava i hvala vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA MONAHA 

17
  

PREPODOBNI  otac  Nikolaj  najpre  beše  vojvoda  u  vreme  grčkoga  cara  Nikifora,[15]  i 
imađaše pod sobom mnoge vojničke pukove. Kada car Nikifor zarati s Bugarima, pođe u 
rat i Nikolaj sa svojim pukovima. Uz put Nikolaj svrati na prenoćište u jednu krčmu. Pošto 
večera zajedno sa gostioničarem, on se pomoli Bogu i leže da spava. No u drugu i u treću 
stražu  noći  gostioničareva  kći,  zapaljena  satanskom  požudom  na  greh,  tiho  se  privuče 
vojvodinoj postelji, probudi ga i stade ga bludnim rečima navlačiti na greh. A vojvoda joj 
reče: Devojko, oslobodi se te lude satanske požude, i ne želi oskvrnaviti devstvenost svoju 
i mene kukavnog gurnuti u dubinu pakla! ‐ Zastidevši se malo, ona ode. No ubrzo zatim 
ona  ponovo  dođe  i  saletaše  na  greh  celomudrenog  čoveka.  Vojvoda  je  i  po  drugi  put 
odasla.  Ali  ona,  raspaljivana  od  đavola  bludnom  pohotom,  dođe  i  po  treći  put  k  njemu. 
Tada  joj  blaženi  vojvoda  reče:  O  bedna,  ispunjena  svake  bestidnosti  i  bezumnosti 
sladostrasnice! Ne vidiš li  da  te demoni  razdražuju, želeći  da  ti oduzmu devstvenost,  pa 
da  te  načine  podsmehom  i  porugom  za  sav  rod  tvoj  i  za  sve  ljude,  a  da  ti  dušu  rinu  u 
večne muke? Ne vidiš li takođe da ja nedostojni idem u rat sa tuđim narodom? I kako da 
oskvrnim telo svoje idući u rat? Ne, Bog će mi pomoći, i ja se neću oskvrniti! 

To  i  mnogo  drugo  izgovori  on  bestidnici,  i  odasla  je  od  sebe  sa  stidom.  A  kada  svanu, 
vojvoda ustade, pomoli se Bogu, pa krenu svojim putem. Naredne noći on u snu vide sebe 
gde  stoji  na  nekom  mestu  u  vazduhu;  blizu  njega  sedi  neko  Silan,  sa  desnom  nogom 
prebačenom  preko  leve;  i  On  upita  Nikolaja:  Vidiš  li  vojnike  sa  obe  strane?  ‐  Da, 
Gospodine  odgovori  Nikolaj,  vidim  kako  Grci  seku  Bugare.  ‐  Tada  taj  Muž  reče 
pravednome  vojvodi:  Pogledaj  na  nas.  ‐  Pogledavši  na  tog  Silnog,  vojvoda  vide  gde  On 
prebaci  desnu  nogu  preko  leve.  Posle  toga  pravedni  vojvoda  se  okrenu  k  vojnicima  i 
ugleda gde Bugari, pojačani, nemilice kose grčke pukove. A kad prestade bitka, Silni reče 
pravednome vojvodi: Razmotri dobro pobijena tela, i kaži šta vidiš. ‐ A on zagledavši se 
vide  da je  svo polje pokriveno  mrtvim telima, a usred njih jedno mesto prazno  i  obraslo 
travom, tolike veličine da na njemu može leći samo jedan čovek. I on reče: Gospodine, svo 
je polje pokriveno leševima nepoštedno pobijenih Grka, sem jednoga mesta na kome može 
leći jedan čovek. ‐ Tada Silni upita vojvodu: A šta ti misliš o tome? ‐ Vojvoda mu odgovori: 
Nevježa  sam  i  preprost,  Gospodine,  i  ništa  ne  razumem  odnosno  toga.  ‐  Tada  mu  taj 
strašni Muž reče: Ono prazno i travom obraslo mesto, veliko koliko ležaj jednoga čoveka, 
bilo je pripremljeno za tebe. Ti si tu imao ležati posečen zajedno sa tvojim neprijateljima, i 
popuniti tu prazninu. Ali pošto si ti prošle noći junački odagnao od sebe onu prepredenu 
zmiju, koja je triput navaljivala na tebe, salećući te na greh, da bi te ubila, to si ti sam sebe 
oslobodio od smrti. Na taj način ti si ono obraslo travom mesto ostavio prazno, a dušu si 
svoju  spasao  zajedno  sa  telom.  Pošto  si  sebe  spasao  od  smrti,  ti  ćeš  ostalo  vreme  života 
svoga provesti u neprekidnom služenju meni. 

Videvši i čuvši to, pravedni Nikolaj sav uzdrhta, trže se iz sna obuzet strahom i užasom, 
pa  ustavši  pomoli  se  Bogu  za  svoje  vojnike.  A  kad  nastade  bitka  i  strašna  seča  sa  obe 

18
strane,  Grci  spočetka  nadvlađivahu  Bugare;  ali  zatim  se  Bugari  iznenada  osokoliše  i 
stadoše  nadvlađivati  Grke.  Kao  razjarene  zveri  oni  hrabro  jurnuše  na  grčke  pukove, 
neštedimice  ih  goneći  i  sekući.  I  ubrzo  sva  grčka  sila  pade  od  oštrice  bugarskih  mačeva, 
tako da i sam car Nikifor jedva uspe da pobegne sa malom družinom. 

Tada  vojvoda  grčkih  pukova  blaženi  Nikolaj,  videvši  ispunjenje  svoga  sna,  uznese 
blagodarnost  Bogu  za  svoje  spasenje  od  smrti,  ostavi  svoj  vojvodski  čin  i  povuče  se  u 
manastir, neutešno plačući i ridajući za poginulim vojnicima. Primivši pak svetu shimu i 
posluživši Bogu u toku mnogo godina, on postade jedan od prozorljivih i velikih otaca. S 
njima  se  on  udostoji  i  udela  na  nebu  o  Hristu  Isusu  Gospodu  našem,  kome  slava  vavek. 
Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

KASTULA 

  

OVAJ  sveti  mučenik  postradao  za  vreme  Likinija  (307‐323),  kome  je  bio  optužen  kao 
hrišćanin.  Pošto  je  uhvaćen,  on  bi  vešan  o  drvo  i  nemilosrdno  strugan,  a  zatim  predan 
Zilikintu igemonu na ispitivanje. Pošto ga Zilikint ne mogade ubediti da se odrekne svoje 
vere, Kastul bi ljuto mučen, pa mu najzad glava bi odsečena mačem. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

SOSIJA i TEOKLIJA 

  

POSTRADALI  za  vreme  Maksimijana  (286‐305)  i  Magnencija.  Uhvaćeni  kao  hrišćani  od 
Vavda  igemona,  (verovatno  u  Makedoniji,  jer  kao  što  je  poznato  Vavd  je  bio  igemon 
Adrijanopolja u Makedoniji), i pošto se nisu dali ubediti da se odreknu Hrista, obešeni su 
glavom  nadole  i  nemilosrdno  strugani  gvozdenim  noktima.  Podvrgavani  su  i  drugim 
strahovitim mučenjima, dok im najzad nije glava odsečena. 

  

  

19
SPOMEN SVETE MUČENICE 

VASILE 

  

SAMUČENICA svete prepodobnomučenice Evgenije.[16]  

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

FILIPA 

  

OTAC svete prepodobnomučenice Evgenije.[17]  

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

PROTA i JAKINTA 

  

EVNUSI i sapodvižnici svete prepodobnomučenice Evgenije.[18] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

AHAIKA 

  

OVAJ sveti mučenik sveradosno postrada za Gospoda Hrista mačem posečen. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

20
ANTIOHA AFRODISIJA 

  

RODIO  se  u  blizini  Ankire  Galatijske,  u  Maloj  Aziji,  i  podvizavao  se  kao  monah  u 
manastiru  svetog  Save  Osvećenog,  u  Palestini.  Savremenik  i  očevidac  razrušenja  i 
opustošenja  Jerusalima  i  Palestinskih  manastira  od  strane  Persijanaca  i  Saracena,  614. 
godine. Čuven po vrlinama i svetosti. Kao drugi Jeremija oplakao opustošenje Jerusalima i 
odnošenje  Časnog  Krsta  Gospodnjeg  u  Persiju  od  strane  neznabožaca.  Ostavio  knjigu 
uzvišene sadržine, zvanu Pandekta, u sto trideset glava. Upokojio se oko 635. godine. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VITIMIONA 

  

POMOĆU podviga sve smrtno savladao u sebi besmrtnim, i mirno se upokojio. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

  

VRLI učenik svetog Save Osvećenog; prestavio se u miru. 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

AHMEDA[19] 

  

  

 
  

  

21
NAPOMENE: 

1. Marko  Avrelije,  rimski  car,  carovao  od  161.  do  180.  godine:  Komod,  sin  njegov, 
carovao od 180. do 190. godine. 

2. Sokrat,  Platon  (učenik  Sokratov),  Aristotel  (učenik  Platonov),  Epikur,  ‐  poznati 

grčki filosofi; živeli u četvrtom veku pre Hrista. 

3. Spomen njegov praznuje se 14. jula. 

4. Iliopolj ‐ grad u severnom Egiptu. 

5. Sravni: 1 Jn. 4, 1‐3. 

6. Evgenija  je  grčka  reč  i  znači:  plemenita  roda,  visokog  porekla;  blagorodna, 
plemenita, velikodušna, čestita, samopožrtvovana. 

7. 1 Mojs. 39, 7‐20. 

8. Melantija je grčka reč i znači: crni cvet. 

9. 2 Mojs. 15, 6; Psal. 76, 14; Jov. 5, 13. 

10. Rimski  car  Septimije  Sever  od  193‐211.  god.;  sin  njegov  Antonin  bio  mu  sacar, 
savladar. 

11. Sveti Kornilije, papa Rimski, upravljao Rimskom crkvom od 251‐ 252. god. 

12. Tojest:  bogoslužbene  knjige,  koje  u  to  vreme  behu  retkost,  i  posedovahu  ih 
nemnogi. 

13. Rimski car Valerijan carovao od 253 do 260 godine;  Galijen, sin njegov, od 260 do 

268 godine 

14. Sveti: Evgenija, Klavdija, Vasila, Prot i Jakint postradaše oko 262. godine. Grobovi 
Prota  i  Jakinta  biše  otkriveni  za  pape  Damasa  366.  godine,  i  nad  njima  ubrzo 
podignuta  crkva.  U  sadašnje  vreme  mošti  sv.  Prota  počivaju  u  Rimu  u  crkvi  sv. 
Jovana Preteče, mošti sv. Jakinta u crkvi sv. ap. Pavla Ostijskog, mošti sv. Evgenije 
u crkvi sv. Dvanaest Apostola, mošti sv. Vasile u crkvi sv. Praksade. 

15. Vizantijski car Nikifor I carovao od 802. do 811. godine. 

16. O  njoj  videti  opširnije  pod  današnjim  danom:  Žitije  i  stradanje  svete 
prepodobnomučenice Evgenije. 

17. O  njemu  videti  opširnije  pod  današnjim  danom:  Žitije  i  stradanje  svete 
prepodobnomučenice Evgenije. 

22
18. Podrobno  o  njima  videti  pod  današnjim  danom:  Žitije  i  stradanje  sv. 
prepodobnomučenice Evgenije. 

19. Spomen  ovog  Sv.  Novomučenika  Ahmeda  vrši  se  i  3.  maja,  gde  videti  opširnije  o 
njemu.  

23