Anda di halaman 1dari 15

Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
26. DECEMBAR 
  

  

‐ SABOR  PRESVETE BOGORODICE 

‐ POVEST O BEGSTVU PREČISTE DJEVE BOGORODICE  S BOGOMLADENCEM U 
EGIPAT 

‐ SPOMEN SVETOGA JOSIFA,  Obručnika Presvete Djeve Bogorodice 

‐ NEDELjA SVETIH BOGOOTACA  po Rođenju Hristovom: 

‐ SPOMEN JOSIFA ZARUČNIKA, DAVIDA cara  i JAKOVA BRATA GOSPODNjA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG EVARESTA 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA JEVTIMIJA ISPOVEDNIKA, episkopa 
Sardijskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG KONSTANTINA SINADSKOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKODIMA TISMANSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA KONSTANCIJA RUSA 

 
SABOR  

PRESVETE BOGORODICE 

  

DRUGI dan Božića Crkva hrišćanska odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja rodi 
Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Saborom se njenim naziva ovo praznovanje 
zato  što  se  toga  dana  sabiraju  svi  verni,  da  proslave  Nju,  Mater  Bogorodicu  i  što  se 
svečano, saborno, služi u čast Njenu. 

Presveta  Bogorodica  Marija  je,  rađanjem  Gospoda  Isusa  Hrista  od  Nje,  najviše  poslužila 
našem  spasenju  i  spasenju  celoga  sveta  i  sve  tvari.  Zato  i  priliči,  i  dolikuje,  i  dostojno  je 
izuzetno  praznovati  Nju  uvek,  a  pogotovu  odmah  sutradan  po  Rođenju  Hristovu,  kao 
Majku Bogoroditeljku Hrista Boga i Spasa našeg. 

  

POVEST 

O BEGSTVU PREČISTE DJEVE BOGORODICE  

S BOGOMLADENCEM U EGIPAT 

  

ADA mudraci ‐ zvezdari otputovaše iz Vitlejema, Angeo Gospodnji javi se u snu Josifu, i 
naredi  mu  da  uzme  Božanskog  MladeNca  i  Mater  Njegovu,  Prečistu  Djevu,  pa  beži  u 
Egipat, i bude onamo dok opet ne dobije naređenje da se vrati, pošto će Irod tražiti Dete 
da Ga pogubi. Josif tako i postupi: uze Mladenca i Mater Njegovu noću, i pođe u Egipat. 
Ali pre odlaska u Egipat, on najpre u Jerusalimu u hramu Solomonovom učini sve što je 
po  zakonu  Gospodnjem,  jer  se  već  navrššpe  dani  očišćenja  Prečiste  i  Svebesprekorne 
Bogomatere,  i  u  tom  hramu  srete  Gospoda  našeg  starac  Simeon  i  proročica  Ana.  Pošto 
uradi što je propisano u zakonu, Josif ode u Nazaret kući svojoj (Lk. 2, 39). Iz toga se jasno 
vidi  da  oni  ne  krenuše  odmah  iz  Vitlejema  ka  Egiptu,  nego  najpre  odoše  u  hram 
Gospodnji, zatim u Nazaret, pa najzad u Egipat. 

To potvrđuje i sveti Teofilakt u svome tumačenju na Matejevo Evanđelje, pišući ovako:  

ʺPitanje: Kako to evangelist Luka kaže da je Gospod otišao u Nazaret po isteku četrdeset 
dana od Svoga roćenja i posle susreta Svog sa starcem Simeonom, a ovde sveti Matej veli 
da je on došao u Nazaret tek po povratku iz Egipta?  

Odgovor:  Znaj  dakle,  evangelist  Luka  spominje  ono  što  je  evangelist  Matej  prećutao, 
naime Luka govori da je Gospod po rođenju Svom došao u Nazaret. Matej pak govori o 
onome  što  se  kasnije  dogodilo,  naime:  o  begstvu  Gospodnjem  u  Egipat,  i  po  povratku 

2
otuda  o  Njegovom odlasku u Nazaret. Uopšte, Evangelisti  ne protivreče  jedan drugome, 
nego  samo  Luka  govori  r  odlasku  Hrista  iz  Vitlejema  u  Nazaret,  a  Matej  govori  o 
Njegovom povratku u Nazaret iz Egiptaʺ. 

Tako  dakle,  po  izlasku  iz  hrama  Gospodnjeg  sveti  putnici  prvo  se  uputiše  u  Nazaret  i 
urediše svoje domaće stvari; zatim, uzevši što im je potrebno za put, oni noću, da ih susedi 
ne  bi  primetili,  hitno  krenuše  putem  za  Egipat.  Pritom  oni  povedoše  sa  sobom,  da  im 
posluži, i najstarijeg sina Josifovog Jakova, koji docnije bi nazvat bratom Gospodnjim, što 
se  vidi  iz  crkvenog  pesmopjenija  pod  23  oktobrom,  gde  se  peva  ovako:  Ti  si  se,  mudri, 
pokazao brat ovaploćenog Gospoda, i učenik, i očevidac Božanskih tajni, bežeći s Njim u 
Egipat,  i  boraveći  u  Egiptu  s  Josifom  i  Materom  Isusovom;  moli  se  s  njima  da  budemo 
spaseni.[1]  Otuda  je  jasno  da  je  Jakov  bio  saputnik  beguncima  u  Egipat,  služeći  im  za 
vreme putovanja. Gospod je pak bežao u Egipat, s jedne strane zato: da pokaže da je On 
istiniti čovek i telo, a Ne duh i priviđenje; a s druge strane: da nas nauči bežati od gnjeva i 
jarosti  ljudske,  a  ne  s  gordošću  im  se  protiviti.  Tako  objašnjava  sveti  Zlatoust:  ʺBežeći, 
Gospod  nas  uči  da  dajemo  mesto  jarosti,  tojest  da  bežimo  od  ljudske  jarosti.  Kada  dakle 
Svemogući  beži,  time  se  nama  gordima  daje  nauk  da  ne  guramo  sebe  u  opasnostʺ.  ‐  No 
postoji još jedan razlog što je Gospod bežao u Egipat; i to ovaj: da očisti Egipat od idola; i 
kao  što  kaže  sveti  papa  Lav,  da  se  bez  te  zemlje,  u  kojoj  su  po  prvi  put  preko  zaklanja 
jagnjeta  praslikovani  spasonosno  znamenje  krsta  i  pasha  Gospodnja,  ne  bi  pripremilo 
tajanstvo  Presvete  Žrtve.  Usto  begstvo  u  Egipat,  je  bilo  i  radi  toga,  da  se  ispuni  sledeće 
proroštvo  Isaijino:  Gle,  Gospod  sedeći  na  oblaku  laku  doći  će  u  Egipat;  i  zatrešće  se  od 
njega idoli Egipatski (Is. 19, 1). Ovde pod oblakom sveti Amvrosije razume Prečistu Djevu, 
koja  na  rukama  svojim  donese  Gospoda  u  Egipat,  i  padoše  idoli  egipatskih  bogova.  Taj 
oblak,  Prečista  Djeva  lak  je,  jer  Ona  nije  opterećena  nikakvim  bremenom  kakvog  bilo 
greha ili telesne požude i poznanja supružanskog. 

Priča  se  ovo.  Kada  pravedni  Josif,  Prečista  Djeva  i  Bogomladenac  iđahu  u  Egipat,  njih  u 
jednom pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu uzmu magarca, na kome oni 
nošahu  nešto  malo  što  im  beše  potrebno  za  put,  a  na  kome  pokatkad  i  Mati  s  Detetom 
putovaše.  Međutim  jedan  od  tih  razbojnika,  ugledavši  neobično  lepo  Detence,  zadivi  se 
tako neobičnoj lepoti i reče: Kada bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od ovog 
deteta!  ‐  I  naredi  taj  razbojnik  ostalim  drugovima  svojim,  da  ništa  ne  uzimaju  od  ovih 
putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako velikodušnom razbojniku Presveta Djeva 
reče  mu:  ʺZnaj,  da  ćete  ovo  Dete  nagraditi  divnom  nagradom  zato  što  si  Ga  danas 
sačuvaoʺ. 

Ovaj razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospoda Hrista, bi obešen na krstu 
s deone stra(ne, i kome Gospod reče: Danas ćeš biti sa mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se 
proročansko  predskazanje  Božje  Matere,  da  će  ga  ovo  Dete  nagraditi.  A  ime  tom 
blagorazumnom  razbojniku  beše  Diomaz,  dok  onome  drugome,  raspetome  s  leve  strane 
Gospoda, beše ime Gestas. 

3
Kada  sveti  putnici  uđoše  u  Egipatsku  zemlju  i  nahoćahu  se  u  predelima  Tivaide,  oni  se 
približiše  gradu  Ermopolju.[2]  Nedaleko  od  ulaza  u  ovaj  grad  rastijaše  vrlo  lepo  drvo, 
zvano ʺPersejaʺ, koje tamošnji žitelji, po svome idolopokloničkom običaju, poštovahu kao 
boga zbog njegove gorostasnosti i veličanstvene krasote, poklanjajući mu se i prinoseći mu 
žrtve; jer u tom drvetu življaše i demon koga oni počitovahu. Kada se Presveta Bogomati 
sa  Božanskim  Detencetom  približi  tome  drvetu,  ono  se  tog  časa  silno  zatrese,  jer  demon 
uplašivši se dolaska Isusova pobeže. A drvo savi svoj vrh do same zemlje, odajući dužno 
poklonjenje  svome  Sazdatelju  i  Njegovoj  Roditeljki,  Prečistoj  Djevi.  Osim  toga,  ono  ih 
senkom  svojih  mnogolisnatih  grana  zakloni  od  sunčane  žege,  te  dade  mogućnosti  da  se 
svesveti  putnici  prijatno  odmore  pod  njim.  I  to  drvo  ostade  svagda  tako  savijeno,  kao 
očigledno  znamenje  dolaska  Gospodnja  u  Egipat.  I  od  tada,  otkako  se  pod  njim  odmori 
Gospod sa Svojom Majkom i Josifom, to drvo dobi isceliteljsku silu, jer ono lišćem svojim 
isceljivaše svakovrsne bolesti. 

Zatim  sveti  putnici  prvo  uđoše  u  taj  grad  i  u  tamošnji  idolski  hram,  i  tog  časa  svi  idoli 
padoše. Ovaj hram spominje sveti Paladije u Lavsaiku,[3] i veli: ʺmi videsmo u Ermopolju 
idolski hram, u kome pri dolasku Spasiteljevom padoše svi idoli na zemljuʺ. ‐ Tako isto i u 
jednom  selu,  zvanom  Siren,  padoše  trista  šezdeset  pet  idola  u  jednome  hramu  kada  u 
njega  uđe  Hristos  sa  Prečistom  Materom.  No  i  uopšte  u  celom  Egiptu  pri  dolasku 
Gospodnjem  srušiše  se  idoli  i  demoni  pobegoše  iz  njih.  I  tako  se  ispuni  ono  što  je  sveti 
prorok  Jeremija  za  vreme  svog  boravka  u  Egiptu  predskazao,  kako  o  tome  piše  u 
njegovom žitiju sveti Epifanije. A sveti prorok je rekao: ʺSvi će idoli morati copadati i svi 
se kipovi bogova srušiti kada ovamo dođe Djeva Mater s Mladencem, rođenim u jaslimaʺ. 
Od  vremena  ovog  Jeremijinog  proročanstva  kod  Egipćana  postade  običaj  izobražavati 
Djevu  gde  leži  na  postelji,  a  blizu  Nje  Mladenca  koji  leži  u  jaslima  povijen  u  pelene,  i 
poklanjati  se  tome  izobraženju.  A  kada  jednom  car  Ptolomej  upita  egipatske  žrece  zbog 
čega  oni  to  rade,  ovi  odgovoriše:  ʺTo  je  tajna,  predskazana  našim  davnim  precima  od 
nekog svetog proroka; i mi čekamo ispunjenje toga proroštva i raskrivenje ove tajneʺ.  

Posle toga sveti putnici skrenuše malo ustranu od grada Ermopolja, i tražeći mesto za svoj 
boravak oni dođoše k selu, zvanom Natarea, nedaleko od Iliopolja.[4] Tako, u blizini toga 
sela, Josif ostavi Prečistu Djevu Mariju sa Hristom Gospodom pod smokvom, a sam ode u 
selo da nabavi potrebne stvari. A to smokvino drvo, pružajući svetim strancima sklonište, 
razdvoji  se  odozgo  do  dole  i  spusti  svoj  vrh,  praveći  kao  neki  zaklon  ili  šator  nad 
njihovom  glavom;  a  dole,  pri  dnu  stabla,  ono  načini  u  pukotini  kao  odaju  za  boravak,  i 
tamo Prečista Djeva sa Mladencem leže i odmori se od puta. To mesto je i do današnjega 
dana  u  velikom  poštovanju  ne  samo  hrišćana  nego  i  kod  saracena,  koji  sve  do  sada 
prislužuju  kandilo  sa  jelejem  u  pukotini  toga  drveta,  te  ono  gori  u  čast  Djeve  koja  je  sa 
Mladencem  boravila  tamo.  Josifu  i  Presvetoj  Bogorodici  dopade  se  da  nastavaju  u  tom 
selu. I našavši sebi kućicu nedaleko od tog drveta, oni počeše živeti u njoj. 

4
Dogodi se i drugo čudo silom Božanskog mladenca: tamo, u blizini njihove kućice i onog 
čudesnog  drveta,  pojavi  se  iznenada  izvor  žive  vode,  iz  koga  Prečista  Djeva  zahvataše 
vode za razne potrebe, kao i za kupanje svoga Detenceta. Taj izvor postoji i danas; voda 
mu  je  veoma  hladna  i  zdrava.  No  najčudnovatije  je  to,  što  je  to  u  svoj  zemlji  Egipatskoj 
jedini izvor žive vode; i on se slavi u tom selu. 

Ovim  se  završava  povest  o  boravku  Prečiste  Bogorodice  sa  Hristom  u  Egiptu,  gde  oni 
provedoše  nekoliko  godina.  Samo  se  tačno  ne  zna  koliko  je  godina  Gospod  proveo  u 
Egiptu. Sveti Epifanije veli dve godine, Nikifor ‐ tri, a Georgije Kedrin ‐ pet godina; drugi 
pak, kao Aminije Aleksandrijski, smatraju da je proveo sedam godina. U svakom slučaju 
nesumnjivo je to, da je Gospod ostao tamo do smrti Irodove, kao što i kaže Evanđelje: ʺi bi 
tamo do smrti Irodoveʺ (Mt. 2, 15). 

Posle pokolja Vitlejemske dece i posle strahotne pogibije bednog Iroda, Angeo Gospodnji 
opet se javi u snu Josifu u Egiptu, naređujući mu da se vrati iz zemlje Egipatske u zemlju 
Izrailjevu,  jer  su,  reče  Angeo,  izumrli  koji  su  tražili  dušu  deteta  (Mt.  2,  20).  Josif  ustade, 
uze Dete i Mater Njegovu i krenu u Judeju, koja sačinjavaše najbolji i najveći kraj zemlje 
Izrailjeve. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji mesto Iroda oca svoga poboja se ići onamo. 
Jer Irod ostavi za sobom tri sina: prvog Arhelaja, drugog Iroda Antipu, i trećeg, najmlađeg, 
Filipa.  Svi  se  oni  posle  smrti  svoga  oca  uputiše  u  Rim  da  ćesar  raspravi  njihovu  parbu, 
pošto je svaki od njih hteo da dobije očev presto. Ćesar ne hte nijednoga od njih da načini 
carem,  nego  razdeli  carstvo  na  četiri  dela,  nazvavši  ih  četvorovlasnicima.  Najstarijem 
bratu  Arhelaju  on  dade  Judeju;  Irodu  Antipi  dade  Galileju,  a  najmlađem  bratu  Filipu 
Trahonitsku  pokrajinu;  Aviliniju  pak  on  dade  Lisaniju,  najmlađem  sinu  Lisanija  Starog, 
nekadašnjeg  prijatelja  Irodovog,  koga  Irod  ubi  iz  zavisti.  Otpuštajući  ih  iz  Rima,  ćesar 
obeća Arhelaju dati i carsko dostojanstvo, ako se samo pokaže dobar i revnostan upravitelj 
u  svojoj  oblasti.  No  Arhelaj  se  ne  pokaza  nimalo  bolji  od  svoga  svirepog  oca,  mučeći  i 
ubijajući mnoge: jer čim dođe u Jerusalim, on odmah nizašto pobi tri hiljade ljudi, i naredi 
da  mnoge  građane  muče  o  prazniku  usred  hrama  pred  svim  saborom  jevrejskim.  Zbog 
takve svoje svireposti on bi, nakon nekoliko godina, optužen ćesaru, lišen vlasti i poslan u 
zatočenje. 

Josif,  po  povratku  svom,  čuvši  da  ovaj  opaki  Arhelaj  caruje  u  Judeji,  poboja  se  ići  tamo, 
nego primivši obaveštenje u snu od onog Angela koji mu se i ranije javljao, otide u predele 
Galilejske,  u  državu  Iroda  Antipe,  brata  ArhelDjeva,  jer  ovaj  Irod  s  krotošću  upravljaše 
narodom; i nastani se Josif u gradu Nazaretu, u kome oni i ranije življahu, da se zbude što 
su  proroci  rekli  o  Hristu  Gospodu  da  će  se  Nazarećanin  nazvati.  Njemu  slava  vavek. 
Amin. 

  

SPOMEN SVETOGA 

5
JOSIFA,  

Obručnika Presvete Djeve Bogorodice 

  

SVETI Josif beše roda carskoga, iz doma Davidova i Solomonova, unuk Matatov, praunuk 
Eliezerov,  sin  Jakovljev  po  prirodi,  a  Ilijin  po  zakonu.  Jer  ded  njegov  po  rođenju  oca 
njegova  Jakova  umre.  Ženu  pak  Matatovu,  majku  Jakovljevu,  uze  Melhij,  iz  kolena 
Natana, sina Davidova, i rodi Ilija. A Ilije se oženi, i umre bez dece; a posle njega Jakov, 
koji mu beše brat po majci ali ne i po ocu, uze ženu njegovu; jer zakon propisivaše da ako 
ko umre ne imajući dece, onda neka brat uzme ženu njegovu i podigne seme bratu svome 
(1. Mojs. 38, 8). Po tome dakle zakonu Jakov uze ženu bratnjevu, i rodi ovog svetog Josifa 
obručnika;  i  bejaše  Josif,  kao  što  je  rečeno,  sin  obojice:  po  prirodi  Jakovljev,  a  po  zakonu 
Ilijin.  Zbog  toga  sveti  evangelist  Luka,  izlažući  rodoslov  Hristov,  nazva  ocem  Josifovim 
Ilija, govoreći o Hristu ovako: Isus beše, kao što se mišljaše, sin Josifov, Ilijin, Matatov (Lk. 
3, 23‐24), spominjujći Ilija mesto Jakova. 

O ovom svetom Josifu postoje različita mišljenja kod zapadnih i istočnih hrišćana. Zapadni 
kažu da je on sve do smrti svoje bio devstvenik, i uopšte nije stupao u brak; a istočni tvrde 
da  je  on  imao  ženu  i  rodio  decu.  Tako,  drevni  istoričar  grčki  Nikifor,  navodeći  svetog 
Ipolita,  kaže  da  se  on  oženio  Salomijom;  ali  ne  onom  Salomijom  iz  Vitlejema,  nazvanom 
babicom Gospodnjom, već drugom: jer ona iz Vitlejema beše rođaka Jelisaveti i Presvetoj 
Bogorodici,  a  ova  beše  kći  Ageja,  brata  Pretečinog  oca  Zaharije;  a  Agej  i  Zaharija  behu 
sinovi sveštenika Varahije. Sa ovom dakle Salomijom, ćerkom Agejevom, sveti Josif živeći 
u česnom braku rodi četiri sIʺa: Jakova, Simona, Judu, Josiju, i dve kćeri: Estiru i Tamaru, 
ili kako drugi kažu ‐ Martu; a sinaksar u nedelju svetih Mironosica spominje i treću kćer, 
po  imenu  Salomiju,  koja  beše  udata  za  Zavedeja.  Georgije  Kedrin  pak,  spomenuvši  dve 
kćeri  Josifove,  veli  da  je  jedna  od  njih,  Marija,  bila  udata  za  Josifovog  brata  Kleopu,  i  to 
posle  Josifova  povratka  iz  Egipta;  no  ta  Marija,  kako  izgleda,  isto  je  lice  sa  Martom  ili 
Tamarom. No  ma koja kćer  bila ona, i ma koliko  kćeri  imao Josif, jedno je sigurno:  da  je 
sveti Josif bio ženjen i imao sinove i kćeri. 

No  prestavljenju  svoje  žene  Salomije  sveti  Josif  življaše  kao  udovac  dosta  godina, 
provodeći  u  čistoti  dane  svoje.  Njegovo  sveto  i  besprekorno  življenje  je  posvedočeno  u 
Svetom  Evanđelju  kratkim,  no  veoma  pohvalnim  rečima:  A  Josif  muž  njezin,  budući 
pravedan  (Mt.  1,  19).  ‐  I  šta  može  biti  veće  od  ovakvog  svedočanstva?  On  beše  toliko 
pravedan, da je svojom svetošću prevazišao ostale pravedne praoce i patrijarhe. Jer ko se 
nađe dostojan da postane obručnik i prividni muž Prečiste Djeve, Matere Božije? I kome bi 
data takva  čast, da  bude nazvan  ocem  Hristovim? Vaistinu Gospod po  srcu  svome  nađe 
ovoga  muža,  kome  otkri  ʺnepoznatosti  i  tajne  premudrostiʺ  Svoje  (Ps.  50,  8),  učinivši  ga 
služiteljem tajne našega spasenja. A kada on već beše starac od osamdeset godina, njemu 
bi  obručena  Prečista  Djeva  Marija  i  data  na  čuvanje  devstva  Njenog.  I  on  sa  svakom 
6
bogobojažljivošću i strahom služaše Njoj kao Materi Božjoj, a svojoj i svega sveta Gospođi i 
Vladičici,  a  tako  isto  služaše  i  rođenom  od  Nje  Bogomladencu,  i  za  vreme  begstva  u 
Egipat, i po povratku otuda, i za vreme boravka u Nazaretu, izdržavajući ih trudom ruku 
svojih, jer on beše drvodelja i čovek siromah, iako carskoga roda. Jer Gospodu se htelo da 
se  rodi  u  sirotinji,  uzevši  od  carskoga  roda  samo  telo,  a  ne  i  carsku  slavu,  bogatstvo  i 
gospodstvo. Zbog toga On blagovoli imati siromašnom i Svoju Prečistu Mater, siromašnim 
i prividnog oca Svog, dajući primer smirenja. 

Pošto  požive  sto  deset  godina,  sveti  Josif  mirno  skonča  i  otide  ka  ocima  svojim  koji  se 
nalažahu  u  šeolu,[5]  noseći  im  radosnu  i  tačnu  vest:  da  je  došao  željeni  Meoija,  koji  ima 
osloboditi i spasti rod ljudski, Hristos Gospod, kome slava vavek. Amin. 

  

  

NEDELjA SVETIH BOGOOTACA  

po Rođenju Hristovom: 

  

  

SPOMEN 

JOSIFA ZARUČNIKA, DAVIDA cara  

i JAKOVA BRATA GOSPODNjA 

  

U PRVU nedelju posle Rođenja Hristovog ‐ Božića, koja pada u dane od 26. decembra pa 
do  odanija  Praznika,  tojest  do  31.  decembra,  praznuje  se  spomen  svetih  i  pravednih 
Bogootaca,  to  jest  najbližih  srodnika  Gospoda  Hrista  po  telu.  I  to:  spomen  svetog  i 
pravednog  Josifa  Zaručnika,  svetog  Cara  i  Proroka  Davida  i  svetog  Jakova  Brata 
Gospodnja. 

Sveti Car i Prorok David, sin Jesejev iz plemena Judinog, bogootac je Hristov po telu, jer je 
Spasitelj Isus Hristos rođen ʺod semena Davidovogʺ, ʺiz korena i roda Davidovogʺ (Jn. 7, 
42;  Rm.  1,  3;  Otkr.  5,  5;  22,  16),  zbog  čega  se  i  naziva  u  Novom  Zavetu  više  putaʺSinom 
Davidovimʺ  (Mt.  1,  1;  9,  27;  Lk.  18,  38  itd.),  a  carstvo  Mesijino  se  naziva  ʺcarstvom 
Davidovimʺ  (Lk.  1,  32;  Mark.  11,  10).  Sveti  Car  i  Prorok  David  bio  je  ʺPomaza  nik 
Gospodnjiʺ  i  kao  takav  praobraz  je  Hrista  ‐  Pomazanika  Božjeg.  U  svojim  pak  Psalmima 
bogonadahnuti David mnogo puta vrlo podrobno i tačno prorokuje o rođenju, stradanju i 
vaskrsenju  Spasitelja  Hrista  i  o  Crkvi  Njegovoj,  tako  da  su  Psalmi  ustvari  starozavetno 

7
Evanđelje,  i  oni  posle  važe  i  u  novozavetnoj  Crkvi  i  dolaze  odmah  iza  Evanđelja  i 
Apostola. Opširnije o caru Davidu može se videti u Knjigama o Carevima. 

O svetom pak Jakovu Bratu Gospodnjem po telu i prvom episkopu Jerusalimskom videti 
opširnije pod 23. oktobrom, kada se on posebno svetkuje. 

Svetog i pravednog Josifa Zaručnika Evanđelje naziva ʺmužem pravednimʺ (Mt. 1, 19). On 
je  bio  iz  roda  cara  Davida  i  bio  je  po  zanimanju  drvodelja.  Zbog  njegove  pravednosti  i 
bogobojažljivosti  dade  mu  se  od  Boga  Presveta  Djeva  Marija  u  zaštitu,  i  dodeli  mu  se 
velika čast i udeo u domostrojstvu ljudskoga spasenja. U osamdesetoj godini svojoj uzeo je 
On  Presvetu  Djevu  iz  hrama  Jerusalimskog  u  svoj  dom,  a  upokojio  je  se  potom  u  svojoj 
110.  godini.  Njegova  uloga  prilikom  rođenja  Gospoda  Hrista  od  Presvete  Bogorodice  u 
Vitlejemskoj pećini opisana je kod svetih Evanđelista Mateja i Luke, i o tome se opširnije 
govori pod 25. i 26. decembrom. 

Molitvama  svetim  bogootaca  Hristovih  po  telu,  Pravednog  Josifa,  Cara  Davida  i  Jakova 
Brata  Gospodnjeg,  neka  Gospod  i  Bog  i  Spas  naš  Isus  Hristos  pomiluje  i  spase  sve  nas. 
Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

EVARESTA 

  

VETI Evarest iz Galatijske eparhije u Maloj Aziji beše sin veoma uglednih roditelja. Tada u 
Vizantijskoj carevini car Lav, opaki gonitelj svetih ikona, bi ubijen, i na presto stupi Mihail 
Mucavi[6] koji se s podozrenjem odnosio prema pravoslavnom poštovanju svetih ikona. 

Dečak,  a  zatim mladić, Evarest veoma  napredovaše  u učenju  i  postiže  mnogo,  i postade, 


po  apostolskoj  reči,  svima  sve;[7]  roditeljima  smerno  poslušan,  prema  drugovima  i 
susedima  vrlo  ljubak,  i  prema  svima  ljubazan,  svagda  i  u  svemu  pravičan  i  s  ljubavlju 
predusretljiv. 

Tako iz detinjstva goreći od želje da živi svim bićem po Božanskim zapovestima, Evarest 
zavole  monaštvo.  Međutim  otac  njegov  krenu  u  Carigrad  Nekim  svojim  poslovima,  pa 
povede i Evaresta sa sobom. Tamo oni odsedoše kod nekog svog ro ćaka, patricija Vrienija. 
No  nakon  nekoliko  dana  ukaza  se  potreba  da  carica  Teodora  pošalje  k  Bugarima 
izaslanstvo. Za svog izaslanika ona odredi patricija Vrienija. On uze sa sobom svog rođaka 
Evaresta. Kada oni stigoše do mesta zvanog Skopel,[8] tu se zadržaše neko vreme. Tamo, 
po  promislu  Božjem,  blaženi  Evarest  srete  jednoga  starca  u  monaškom  činu.  Tada  on 

8
ostvari  svoju  davnašnju  milu  želju:  starac  ga  zamonaši,  i  tako  Evarest  uze  na  sebe 
mnogoželjeni jaram Gospodnji. Utom monahu Evarestu dođe do ruku jedna knjiga svetog 
Jefrema  Sirina;[9]  pročita  je,  i  bi  silno  očaran  njome;  i  stade  odmah  sa  velikom  revnošću 
privoditi  u  delo  pouke  svetoga  Jefrema.  A  starac,  videći  kod  mladog  monaha  takvu 
plamenu  revnost  za  življenje  u  vrlinama,  dade  mu  preporučeno  pismo  i,  naoružavši  ga 
svojim molitvama, uputi ga u Studitski manastir. 

Došavši u manastir Studitski, prepodobni Evarest bi primljen od tamošnjih otaca i bratije. 
Tu  se  novi  monah  sav  dade  u  monaške  podvige,  izabravši  sebi  za  starca,  duhovnika, 
jednoga  brata  koji  druge  prevazilažaše  vrlinama.  I  prepodobni  Evarest  se  svim  srcem 
ugledaše na svoga starca u ushođenju ka savršenstvu kroz upražnjavanje vrlina. Podvizi 
blaženog  Evaresta  behu  ogromni  i  Mnogobrojni.  Ko  će  ih  iskazati?  Jeo  je  jedanput 
nedeljno, i to suva hleba: nosio je teške lance na telu. U takvim bogougodnim podvizima 
prožive blaženi 75 godina i preseli se ka Gospodu oko 825. godine. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

JEVTIMIJA ISPOVEDNIKA,  

episkopa Sardijskog[10] 

  

SVETI  Jevtimije  življaše  u  vreme  carovanja  Konstantina  i  Irine,[11]  i  svojim  monaškim 


životom  sijaše  kao  lučezarna  zvezda  u  Crkvi  Hristovoj.  Zbog  toga  on  bi  udostojen 
episkopskog  čina.  Učestvovao  je  na  Sedmom  Vaseljenskom  Saboru,[12]  na  kome  se 
neustrašivo  svim  bićem  borio  protiv  jeretika  ikonoboraca.  Carevi  ga  slali  u  razne  misije 
radi svršavanja državnih narodnih poslova. 

No  kada  se  zacari  Nikifor,[13]  sveti  Jevtimije,  zajedno  sa  drugim  pravoslavnim 
episkopima,  bi  poslan  u  progonstvo  u  zapadnu  Patalareju,[14]  tobož  zbog  nasilnog 
monašenja neke devojke. I od toga vremena pa sve do svoje mučeničke končine on se više 
ne vrati u  svoju eparhiju.  Nakon dvadeset devet  godina, kada  na presto  grčkoga  carstva 
stupi zveropodobni Lav,[15] sveti Jevtimije bi doveden iz progonstva i izveden pred cara 
radi  saslušanja  odnosno  ikonopoštovanja.[16]  Po  običaju  svom,  sveti  Ispovednik 
neustrašivo izobliči jeretičko bezbožje i caru mučitelju izreče u lice anatemu i odluči ga od 
Crkve.  Car  se  strahovito  razgnjevi  na  Ispovednika,  i  ponovo  ga  posla  u  zatočenje,  i  to  u 
grad As.[17] 

Ubrzo zatim car Lav bi zbačen s prestola i pogibe od mača. Na presto stupi Mihail Mucavi. 
Za  vreme  ovog  cara  sveti  Jevtimije  bi  doveden  iz  Asa  i  primoravan  da  se  odrekne 
9
ikonopoštovanja.  Ali  sveti  Ispovednik  kao  gromom  porazi  cara  tiranina  viknuvši  mu  na 
sav glas u lice: ʺNeka je anatema svaki koji se molitveno ne klanja Gospodu našem Isusu 
Hristu na ikoni izobraženom!ʺ 

Zbog toga blaženi Jevtimije bi bijen, a potom poslan u progonstvo na Akrit.[18] Tamo on 
bi  bačen  u  najmračniju  tamnicu.  Onda  ga  staviše  na  žestoke  muke:  rastegoše  ga  između 
četiri  stuba  i  dugo  vreme  tukoše  volovskim  žilama,  te  mu  se  telo  pokri  mnoštvom 
strahovitih rana i svo oteče kao meh. Posle toga sveti Ispovednik požive još sedam dana, 
pa predade svetu dušu svoju u ruke Bogu, zasijavši pri izdisaju jače od sunca.[19] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

KONSTANTINA SINADSKOG 

  

PREPODOBNI Konstantin rodio se u gradu Sinadu,[20] i beše poreklom Jevrejin. Još kao 
veoma  mlad  on  jednom,  idući  sa  svojom  majkom,  vide  jednoga  hrišćanina  gde  zevnu  i 
odmah krsnim znakom zakrsti svoja usta. Od tada i on stade raditi to isto ugledajući se na 
hrišćanina.  I  ne  samo  to,  nego  on  poče  činiti  sa  toplom  verom  i  druga  hrišćanska  dela. 
Zbog  toga  lice  mu  stade  sijati  nekim  božanskim  sjajem,  i  sam  ga  Bog  naučavaše 
hrišćanskim istinama. Pri tome on se strogo pošćaše, danima i danima ne uzimaše hrane, 
kao  da  nije  osećao  glad.  To  bi  za  neke  iz  njegove  okoline  sablazan:  jednom  ga  bestidno 
napade jedna jevrejska devojka, no on se prekrsti i ona pade mrtva, ali je on zatim vaskrse. 
I ovaj hristočežnjivi mladić, vođen Božanskim oblakom,[21] otide u jedan manastir, zvani 
Fuvution,  gde  življahu  tada  veliki  muževi,  koji  sijahu  monaškim  podvizima  i  vrlinama. 
Izveden  pred  igumana  manastira,  Konstantin  mu  ispriča  ove  podrobno  o  sebi.  Iguman 
naredi  da  mu  donesu  krst,  i  zapovedi  Konstantinu  da  se  pokloni  krstu  i  da  ga  celiva. 
Blaženi Konstantin se s radošću pokloni časnome krstu, i celiva donji kraj krsta, i ‐ o čuda! 
krst se podiže i položi sebe na njegovu česnu glavu, ubeleži se na njoj, i osta mu na glavi 
čudotvoran otisak krsta sve do same smrti njegove. 

Posle  toga  primi  on  sveto  krštenje,  i  dobi  ime  Konstantin.  Onda  se  svom  dušom  odade 
duhovnim  podvizima,  i  još  pre  svog  monaškog  postriga  prevaziđe  sve  monahe  toga 
manastira svojim isposništvom i podvižništvom, ugledajući se pri tome na svetog apostola 
Pavla, tojest baveći se kožarskim poslom. A kada Konstantin izgovaraše monaške zavete 
Bogu, mesto gde se to dešavaše ispuni se divnog miomira; kada ulažaše u crkvu, vrata se 
crkvena  sama  otvoriše  pred  njim.  Zbog  velike  čistote  duše  on  se  udostoji  još  i  osobitog 
dara prozorljivosti: pred očima njegovim behu otkrivene sve pomisli svakog brata. 

10
Iz  ove  obitelji  prepodobni  Konstantin  ode  na  Olimp,[22]  odatle  otide  u  Ataliju,[23] 
prešavši  preko  goleme  reke  idući  po  njoj  kao  po  suvu;  zatim  poseti  grad  Miri  u  Likiji  i 
mnoga druga mesta, pa se opet vrati na Olimp. Tu blaženi Konstantik provede četrdeset 
dana u postu bez hrane, i to do pojasa zakopan u zemlju. Posle toga on i protiv svoje volje 
primi prezviterski čin. Zatim pređe u Atroju,[24] ne napuštajući nikada svoje podvige. Na 
osam  godina  pre  prorekao  dan  svoje  smrti.  I  shodno  tome  predskazanju  on  mirno  se 
prestavi i otide ka Gospodu.[25] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKODIMA TISMANSKOG 

  

PREDIVNO  je  i  prečudno  Evanđelje  Hristovo  i  Pravoslavna  vera  naša  hrišćanska.  Jer 
evanđelska vera Pravoslavna spasava podjednako sve ljude i narode i sjedinjuje ih u jednu 
zajednicu Tela Hristovog, koje je Crkva Pravoslavna, stub i tvrđava Istine. I u toj zajednici 
Duha  Svetoga  u  Hristu  nema  Jevrejina  ni  Grka,  nema  Grka  ni  Srbina,  nema  Srbina  ni 
Rumuna, nego su svi jedno u Hristu Isusu. Najbolji primer toga je ovaj sveti čovek Božji, o 
kome  je  ovde  reč.  Jer  ovaj  sveti  Nikodim  beše  Evanđeljem  podjednako  i  Grk  i  Srbin  i 
Rumun,  jer  ne  gledaše  na  telesno  poreklo  svoje,  nego  na  blagodatnu  svetost  i 
bogougodnost, kojima sebe i druge večno ukrasi u Grčkoj, Srbiji i Rumuniji. 

Prepodobni otac naš Nikodim beše rodom iz središnih krajeva Makedonije,[26] rođen od 
oca  Grka  i  majke  Srpkinje.[27]  Od  rane  mladosti  odgajen  je  u  pobožnosti  i  čestitosti,  i 
vredno  učaše  knjige,  jer  beše  vrlo  darovit.  Osobito  izučavajući  božansku  nauku  Svetog 
Pisma  i  sveto  učenje  Pravoslavnoga  bogoslovlja,  on  zavole  svom  dušom  monaški  život  i 
moljaše se Bogu da ga udostoji monaškog zvanja i čina. Bog usliša njegove molbe, i posla 
mu neke monahe iz Srpskog manastira sa Atonske Gore, te sveti mladić sa njima otide na 
Svetu  Goru  i  tamo  se  zamonaši.  U  monaškom  življenju  prepodobni  Nikodim  prođe  sve 
položene  podvige  i  udostoji  se  i  đakonskog  i  prezviterskog  čina.  Po  smrti  igumana 
tamošnjega  manastira,  prepodobni  Nikodim  bi  izabran  za  igumana,  jer  beše  ukrašen 
svakom bogougodnom vrlinom i svakim ljudskim i božanskim znanjem. 

Znanje  ovog  Svetitelja  ogledalo  se  i  u  tome  što  je  on  odlično  znao  srpski  i  grčki  jezik,  i 
mogao  je  divno  da  govori  i  prevodi  na  oba  ova  jezika.  Bio  je  prijatelj  sa  mnogim 
istaknutim  ljudima  toga  vremena  (a  to  je  bilo  u  četrnaestom  veku),  kao  što  su  bili:  divni 
starac  Isaija  Svetogorac,  sveti  knez  Srpski  Lazar,  patrijarh  Jevtimije  Trnovski  i  mnogi 
drugi. 

11
No  ovom  svetilniku  ne  beše  prilično  da  ostane  sakriven  pod  sudom,  nego  da  izađe  na 
videlo  i  svetli  mnogima  na  spasenje.  Zato,  po  nedoznajnim  za  nas  sudovima  i  putevima 
Božjim, on krete iz Svete Gore Atonske u Srbiju i dođe u državu slavnoga kneza Lazara. 
Lazar ga htede uzdići na visoki duhovni položaj 

u  svojoj  zemlji,  no  sveti  Nikodim  to  odbi  i  nastani  se  kao  običan  jeromonah  u  istočnim 
krajevima  Lazareve  zemlje,  oko  mesta  Kladova  na  Dunavu.  Tu  se  svetitelj  odade 
bogougodnim podvizima, po kojima se uskoro proču na daleko, tako da k njemu stadoše 
dolaziti  mnogi  ljudi  željni  monaškog  života  i  podviga.  Pristigoše  i  neki  monasi  iz  Svete 
Gore  i  iz  pojedinih  manastira  iz  Srbije,  tako  da  se  oko  prepodobnog  Nikodima  tu  stvori 
poveće  bratstvo.  Na  tom  mestu  on  podiže  i  crkvu  u  ime  Svete  Trojice  i  življaše  tu  neko 
vreme. 

Potom, po otkrivenju Božjem, on pređe reku Dunav i nastani se u krajevima Ugrovlaškim 
(u  severinskom  Banatu,  blizu  današnjeg  grada  Tur‐Severina  u  Rumuniji).  Sa  njim  pođe  i 
izvestan  broj  monaha  i  jeromonaha,  i  kada  tamo  stigoše  bi  osnovan  prepodobnim 
Nikodimom divni manastir Vodica (na reci Vodici) i posvećen Svetom Antoniju. Ovo bi za 
vreme Vlaškog gospodara Vladislava‐Vlajka Vode (to jest Vojvode, koji je vladao od 1364. 
do  1377.  godine).  Vojvoda  Vlajko  potvrdi  samovlasnost  manastira  Vodice  svojom 
vladarskom poveljom (godine 1374.). Podizanje ovog manastira potpomaže i Srpski vladar 
Sv. knez Lazar, koji veoma ljubljaše Svetog Nikodima. 

Uskoro zatim, kada Sv. knez Lazar i Srpski patrijarh, radi izmirenja Srpske i Carigradske 
patrijaršije, poslaše u Carigrad grupu monaha iz Svete Gore, na čelu sa svečesnim Starcem 
Isaijom (1375. godine), u tu grupu bi pozvan i uključen i prepodobni Nikodim Grčić, kao 
dobar znalac srpskog i grčkog jezika i kao mudar tumač i diplomata. O tome ovako piše u 
Žitiju  Starca  Isaije  (koje  se  čuva  u  Hiladnaru):  ʺUze  sa  sobom  (Isaija)  i  Nikodima,  muža 
časna  i  osvećena,  silna  u  knjigama,  i  još  silnijeg  u  mudrosti  i  rečima  i  odgovorima; 
poreklom Grka, koji u Ungrovlaškoj zemlji podiže dva velika i časna manastira. On silom i 
pomoćju Svetoga Duha sakupi tamo velika mnoštva monaškog opštežića, koji na toj zemlji 
sija  kao  svetla  zvezda  svakom  duhovnom  vrlinomʺ.  O  blagopolučnom  završetku  ovog 
svetog  dela  oko  pomirenja  dveju  Patrijaršija  govori  se  opširno  u  Žitiju  Sv.  kneza  Lazara 
(pod 15. junom). 

Prepodobni  Nikodim  podiže  u  Vlaškoj  i  veliki  manastir  Tisman  (na  istoimenoj  reci)  i 
posveti ga Presvetoj Bogorodici. U tome ga pomogoše Vlaški vojvoda Radu I (1377‐1384. 
g.)  i  Srpski  knez  Sv.  Lazar,  koji  podari  manastiru  Tismanu  mnoga  sela.  Prepodobni  je 
podigao i još nekoliko crkava i manastira u Rumunskoj zemlji (crkve Vratnu i Monastiricu, 
i  manastir  Prislop),  i  ovi  su  manastiri  postali  duhovni  rasadnici  monaštva  i  duhovnog 
života  ne  samo  u  Vlaškoj,  nego  i  u  Moldaviji  i  ostalim  Rumunskim  krajevima.  Zato 
pravoslavni  Rumunski  narod  od  samog  početka  poštuje  Svetog  Nikodima  kao  svoga 
prosvetitelja, i naziva ga blagodatnim imenom Osvećeni. 

12
Prepodobni  Nikodim  mirno  počinu  u  Gospodu  26.  decembra  1406.  godine  i  bi  česno 
pogreben u svom manastiru Tismanu. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

KONSTANCIJA RUSA 

  

LAŽENI  Konstancije,  po  rođenju  Rus,  služaše  kao  jeromonah  pri  crkvi  u  ruskom 
poslanstvu  u  Carigradu.  Mnogo  je  voleo  blagoljepije  hrama,  na  šta  je  davao  i  svoja 
sredstva; veoma pobožan, on je naročito bio revnostan za vršenje bogosluženja, i skoro je 
svaki  dan  služio  svetu  liturgiju;  i  vodio  dvaput  nedeljno  razgovore  o  stvarima  vere,  na 
ruskom i grčkom jeziku. Njegova pobožnost i revnost privlačili su k njemu narod, i svi su 
ga voleli i poštovali. 

Za vreme rata koji u to vreme izbi između Rusa i Turaka, Konstancije ostade u Turskoj, ali 
ode u Svetu Goru; provede neko vreme u Lavri svetog Atanasija, pa otputova u Jerusalim, 
u Svetu Zemlju, da se pokloni tamošnjim svetinjama. Otuda se vrati u Svetu Goru. Tu opet 
življaše u Lavri, očekujući da se završi rat i sklopi mir. I kad mir između Rusa i Turaka bi 
zaključen,  on  se  ponovo  vrati  na  svoju  dužnost  u  Ruskom  poslanstvu  u  Carigradu,  kod 
novog poslanika. 

No kroz neko vreme on dođe u težak sukob sa poslanikom, ne zna se zbog čega. I onda on, 
ili  iz straha ili  iz gnjeva,  ode  pred sultana, odreče se svete  vere hrišćanske i primi  islam. 
Ali, ne prođe ni nekoliko dana on dođe k sebi, i kao otreznivši se od nekog pijanstva, on se 
stade  svom  dušom  kajati,  plačući  i  ridajući  zbog  svog  ogromnog  pada.  U  tom 
pokajničkom  raspoloženju  i  razbuđenju,  on  prezre  ovaj  život,  i  žuđaše  svim  bićem  da 
postrada  za  Hrista.  Stoga  on  pocepa  na  sebi  agarjansku  odeću,  obuče  poderanu  mantiju, 
poveza  glavu  crnom  maramom,  pa  ponovo  ode  u  sultanov  dvorac  gde  se  pre  kratkog 
vremena beše odrekao Hrista, i pred svima tamo neustrašivo izjavi i ispovedi da je Hristos 
‐  Jedini  Istiniti  Bog,  a  Muhameda  poreče  i  izruži.  Razjareni  dvorjani  ga  dohvatiše  i  pred 
sultanovim  dvorcem  na  trgu  mačem  mu  glavu  odsekoše,  godine  1743.  I  tako  pokajani 
otpadnik  primi  venac  mučeništva.  Njegovim  molitvama  neka  se  i  mi  udostojimo  večnih 
blaga u nestarivom blaženstvu. Amin. 

  

  

13
  

  

NAPOMENE: 

1. Na stihovanje stihira 2. 

2. Današnje predgrađe Kaira. 

3. Sveti Paladije Elenopoljski (368‐430), pisac čuvenog Lavsaika; spomen njegov Crkva 
praznuje u Sirnu subotu. 

4. Iliopolj ‐ u severnom Egiptu. 

5. Šeol = ad ‐ carstvo smrti, obitalište duša svih, pre Hrista preminulih ljudi. 

6. Car  Mihail  stupio  na  presto  820.  god.:  vratio  iz  progonstva  patrijarha  Nikifora, 
prepodobnog  Teodora  Studita  i  druge  pravoslavne,  prognane  od  cara  Lava  zbog 
poštovanja  svetih  ikona;  ali  dozvolio  samo  privatno  poštovanje  svetih  ikona  po 
kućama 

7. 1 Kor. 9, 22 

8. Skoplje, na grčkom: Σκοπελος 

9. Spomen svetog Jefrema Sirina Crkva praznuje 28. januara. 

10. Sveti Jevtimije bio episkop Sardijski ‐ u Miziji, u Maloj Aziji. 

11. Konstantin  i  Irina  carovali:  prvi  od  780.  do  797.  godine,  a  druga  od  797.  do  802. 
godine. 

12. Ovaj Sabor protiv ikonoboraca bio 787. godine. 

13. Nikifor carovao od 802. do 811. godine. 

14. Patalareja ‐ ostrvo između Sicilije i Tunisa, bliže Africi. 

15. Lav V Jermenin ‐ car Vizantijski, carovao od 813. do 820. godine. 

16. Po  svedočanstvu  svetog  Teodora  Studita:  sveti  Jevtimije  ‐  ʺstub  Crkveʺ  ‐  i  u 
zatočenju  ʺbejaše  svetilnik  koji  prosvetljavaše  mnoge  i  privođaše  k  Bogu 
medotočivim učenjem svojimʺ, i na taj način zadavaše jade caru ‐ jeretiku. Doveden 
815.  godine  iz  zatočenja  na  saslušanje,  sveti  Jevtimije,  zajedno  s  patrijarhom 
Nikiforom  i  drugim  pravoslavnim  episkopima,  s  velikom  revnošću  izobliči  cara 
zbog njegovog ikonoborstva. 

14
17. As ‐ utvrđeni grad u Miziji na Adramitskom zalivu. 

18. Akrit ‐ rt na Crnome moru. 

19. Sveti  Jevtimije  prestavio  se  oko  840.  godine;  svete  mošti  njegove  nalaze  se  u 
Anhiali, gradu u Trakiji, na obali Crnoga mora, i neprekidno čine čudesa. 

20. Sinad  ‐  grad  na  severu  Frigije,  blizu  planinskog  lanca  gde  suse  nalazili  čuveni 
Sinadski majdani mermera. Danas ‐ razvaline u blizini Eskikara. 

21. 2 Mojs. 13, 21. Mesto do koga je došao blaženi, beše gora Sina u Siriji, gde su se sveti 
pustinjaci podvizavali još u trećem veku. 

22. Olimp ‐ gora u Maloj Aziji; na njoj se nalazili ondašnji čuveni manastiri, u kojima su 
se podvizavali veliki podvižnici, kao na primer sveti Joanikije Veliki i drugi. 

23. Atalija, ‐ primorski grad Pamfilije, osnovan na 150 godina pre Hrista; nazvan tako 
po svom osnivaču Atalu II Filadelfu. 

24. Atroja ‐ grad, nedaleko od gore Olimpa. 

25. Prepodobni Konstantin živeo i podvizavao se u osmom veku. 

26. Po  jednima:  Sveti  Nikodim  je  rođen  u  srpskom  gradu  Prilepu,  a  po  drugima:  u 
grčkom gradu Kosturu. 

27. Zbog  njegovog  grčkog  porekla  i  znanja  grčkog  jezika  Sv.  Nikodim  je  od  Srba 
nazvan  i  pop  Nikodim  Grčić.  Po  njegovom  pak  rumunskom  žitiju  on  je  bio 
makedonovlah.  

15