Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
28. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETIH DVADESET HILjADA MUČENIKA NIKOMIDIJSKIH 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG SIMONA MIROTOČIVOG, osnivača 
manastira Simonopetre u Svetoj Gori 

‐ SPOMEN SVETE MUČENICE DOMNE 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA INDISA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA GORGONIJA i PETRA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ZINONA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA MARDONIJA, DOROTEJA, TEOFILA i 
MIGDONIJA 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA GLIKERIJA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA SEKUNDA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA PLUTODORA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG IGNjATIJA LOMSKOG 

‐ SPOMEN SVETE PETROSILE (ili PETRONILE) 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG VAVILE 

 
STRADANjE SVETIH 

DVADESET HILjADA MUČENIKA NIKOMIDIJSKIH 

  

U  DRUGOJ  godini  carovanja  cara  Maksimijana,[1]  kada  se  već  pripremaše  gonjenje  na 
hrišćane,  sveta  vera  Hristova  cvetaše  kao  mnogocvetno  proleće,  i  pastiri  i  učitelji  Crkve 
kao  duhovne  lastavice  i  slavuji  otvoreno  objavljivahu  dogmate  pravoslavne  vere.  Meću 
njima  beše  tada  i  sveti  Kiril,  slavni  episkop  Nikomidijski,  ukrašen  pravednim  životom  i 
darom  rečitosti.  Blagodareći  njegovoj  propovedi,  hrišćanska  vera  stade  dopirati  i  do 
carskih  palata  Maksimijanovih.  Mnogi  od  najboljih  slugu  carevih  počeše  se  odvraćati  od 
idola  i  pristupati  Hristu.  Kada  za  to  saznade  Maksimijan,  on  namisli  odmah  krenuti  u 
gonjenje Crkve Hristove, ali mu u to vreme beše na pragu rat sa varvarima. Zato on reši da 
najpre  udari  na  spoljnje  neprijatelje  i  pobedi  ih,  pa  da  zatim  objavi  unutrašnji  rat,  ne 
neprijateljima već svojim podanicima ‐ hrišćanima, koji behu korisni po carstvo, jer svojim 
molitvama i pravoverjem utvrđivahu otačastvo. A kada on krenu iz Nikomidije i otide u 
rat protivu Etiopljana, svetlost svete vere sijaše još jače, prosvećujući neverne; i uvećavaše 
se vojska Hristova u to vreme i spremaše se za predstojeći podvig.  

Bejaše u to vreme u Nikomidiji jedna prekrasna devojka, odgajena u carskim palatama, po 
imenu Domna. Car je predade svojim poganim bogovima na čuvanje devičanstva, i načini 
je  pri  svome  dvorcu  glavnom  idolskom  žrečicom.  Po  promislu  Božijem  Domni  dođe  do 
ruku knjiga novozavetnih spisa: Sveta Dela Apostolska i Poslanice svetog apostola Pavla. 
Čitajući  tu knjigu,  ona  se  poče  prosvećivati  dušom.  I  radovaše  se  ona  što  pronađe  takvu 
riznicu  duhovnu,  i  divljaše  se  velikom  verovanju  hrišćana  u  Jedinoga  Boga,  i  tugovaše 
dušom što se dotada nalazila u tami neznanja i noći zablude. Želeći pak svim srcem da se 
što potpunije upozna sa hrišćanskom verom i da joj se pridruži, ona ne oklevajući prizva k 
sebi  jednu  devojku  ‐  hrišćanku,  ćerku  znamenitog  senatora;  i  poučena  od  ove,  ona  noću 
tajno od svih ode k svetome episkopu Kirilu. On je dovoljno pouči iz Božanstvenog Pisma, 
i  osenivši  je  krsnim  znakom  oglasi  je,[2]  pa  je  poveri  jednom  svetom  đakonu,  po  imenu 
Agapiju, da ona pod njegovim rukovodstvom pripremi sebe postom i molitvama za sveto 
krštenje.  Domna  sve  što  joj  se  naređivaše  obavljaše  tajno,  i  niko  nije  znao  o  tome  osim 
jednog evnuha njenog, sličnog njoj po dobroj naravi, koji se zvao Indis i koji je zajedno s 
njom  pristupio  svetoj  veri  i  takođe  se  pripremao  za  krštenje.  A  kad  se  navrši  vreme 
određeno  od  episkopa,  Domna,  i  Indis  biše  kršteni.  I  tako  devojka,  kojoj  beše  ne  više  do 
četrnaest  godina,  posle  prvog  rođendana  njenog  ‐  telesnog,  rodi  se  i  drugim  rođenjem  ‐ 
duhovnim. 

Vrativši  se  u  dvorac,  Domna  se  ničim  drugim  ne  bavljaše  već  svo  vreme  provođaše  u 
molitvi, postu i čitanju Svetoga Pisma. Jednom, čitajući Dela Apostola, ona dođe do mesta 
gde  stajaše  napisano:  Koliko  ih  god  bejaše  koji  imađahu  njive  ili  kuće,  prodavahu  i 
donošahu novce što uzimahu za to, i metahu pred noge apostolima (D. A. 4, 34‐35). Tada 
2
sveta Domna odluči da i ona uradi to isto. I pokupivši svu svoju imovinu: zlato i srebro, 
drago  kamenje  i  biserje,  skupocene  haljine  i  svu  devojačku  spremu,  oma  tajno  odnese 
svome  duhovnom  ocu,  svetom  Kirilu,  i  metnu  sve  to  pred  noge  njegove  kao  pred  noge 
apostolske.  Pri  tom  ga  moljaše  da  sav  novac  što  dobije  za  to,  svojim  rukama  razda 
nevoljnima. Tako stvarno i bi. 

Ubrzo  posle  toga  sveti  Kiril  se  prestavi  k  Bogu.  A  Domna,  sve  njegove  pouke  čuvajući 
duboko u srcu svom, staraše se da i danju i noću ugodi Bogu, usrdno Mu služeći sa svojim 
jednomišljenikom i duhovnim bratom, Indisom evnuhom, sa kojim se ona zajedno i rodi 
od  vode  i  Duha  (sr. Jn.  3,  5).  Poučavajući  se  u  zakonu  Gospodnjem,  oni  se svakodnevno 
pošćahu  sve  do  večera,  a  kasno  uveče  njihova  trpeza  beše  hleb  suv  i  voda.  Hranu  pak 
određenu  im  od  cara,  i  davanu  im  svaki  dan,  oni  tajno  svu  razdavahu  ništima,  i  tako 
hranjahu gladne. 

Provodeći  takav  bogougodni  život,  Domna  i  Indis  se,  kao  grad  koji  na  gori  stoji,  ne 
mogahu  sakriti,  iako  su  na  sve  moguće  načine  i  veoma  brižljivo  radili  da  to  sakriju. 
Njihova  pobožnost  se  obelodani,  kao  svetilnik  ispod  poklopca  i  blago  pronađeno  u 
polju,[3]  pošto  je  Bog  hteo  da  ovo  dvoje  svetih  postanu  primer  vernima  a  posramljenje 
nevernima. Dakle, starešina dvorskih evnuha, koji ujedno beše upravnik dvora i načelnik 
carske  trpeze,  saznade  za  svakodnevno  pošćenje  Domne  i  Indisa.  Pa  mesto  da  se  udivi 
takvoj  strogosti  njihova  življenja,  on  se  lati  nasilja,  i  bijaše  ih  dugo,  primoravajući  ih  da 
kažu  na  šta  su  upotrebljavali  dobijenu  hranu.  Ali  oni  skrivahu  svoju  vrlinu  i  nikako  ne 
htedoše da kažu. Tada jedan evnuh, Persijanac po poreklu i neznabožac po veri, pristupi k 
starešini  evnuha  i  poče mu pričati o njihovoj vrlini kao  o nekom zločinu, klevetajući  ih  i 
ružeći  ih.  Pričajući  starešini  o  krotkom  i  čistom  životu  Domne  i  Indisa,  i  o  njihovom 
uzdržavanju  od  hrane,  i  o  tome  kako  oni  dobijanu  hranu  razdaju  carevim  protivnicima, 
ubogim  hrišćanima,  on  na  kraju  reče:  Ako  hoćeš  da  saznaš  istinu,  ti  otvori  njihove 
sanduke, pa ćeš se uveriti da moje reči nisu lažne. 

Tada starešina evnuha, ujedno i upravnik dvora, uze ključeve od Domne i Indisa i ode da 
pregleda njihove odaje i sanduke. Otvorivši ih, on ništa ne nađe sem časnoga krsta, Novog 
Zaveta, dveju rogoža prostrtih na zemlji, zemljane kadionice, sveće, i malene drvene kutije 
sa  Prečistim  Tajnama.[4]  A  gde  je  zlato,  ‐  upita  ih  onda  starešina,  ‐  gde  su  skupocene 
haljine, i ostale dragocenosti i nakiti? 

Pošto ne dobi odgovora, on ponovo stavi na muke Domnu i Indisa; ali i time ništa ne uspe. 
Tada on naredi da ih odvedu na drugo mesto i drže u zatvoru, dok on ne izvesti o njima 
cara. A kada svetu devojku izvođahu iz njenog obitališta da je vode u zatvor, ona krišom 
uze knjigu Novi Zavet i sakri je u svojoj haljini, jer knjiga beše mala i mogla se lako sakriti; 
isto tako i Indis uze malenu kutijicu sa Božanskim Tajnama. I oboje biše zatvoreni, i dugo 
vreme  glađu  i  žeđu  moreni;  jer  nepravedni  mučitelj  tako  presudi:  da  od  gladi  umru  oni 
koji gladne hranjahu. Od dugog nejedenja mlada devojka se razbole telom. Ali Onaj koji se 

3
stara o pticama i zverima i nasićuje sve što živi,[5] Bog ‐ Promislitelj, ne prezre sluge Svoje 
dugo  mučene  glađu:  jedne  noći  On  im  posla  angele  Svoje,  koji  ih  obasjaše  u  tami 
nebeskom  svetlošću,  postaviše  čudesnu  trpezu  ‐  nebesku  hranu  i  neobično  piće,  pa 
otidoše.  Domna  i  Indis  se  okrepiše  jevši  i  pivši  sa  predložene  im  trpeze,  i  zaboraviše  na 
pređašnje  zlopaćenje.  Utešeni  javljenjem  angela  i  nasićeni  angelskom  hranom,  lica  im 
veoma sijahu, i oni, sedeći kao u palati radosti, zapevaše Davidov psalam: Neka se salom i 
uljem nasiti duša moja, i radosnim glasom hvaliće te usta moja (Psal. 62, 6). 

Uskoro  posle  toga  dođe  starešina  evnuha  da  vidi  jesu  li  Domna  i  Indis  pobeđeni  glađu, 
pošto  je  smatrao  da  će  ih  na  taj  način  primorati  da  mu  se  pokore.  Ali  kada  ih  ugleda 
radosne,  svetla  lica  i  vesele  duše,  on  odbaci  jarost  i  svirepo  držanje,  pošto  time  ništa  ne 
mogade postići, pa se zaodenu pritvornom krotošću, i naredi im da se vrate u svoje ranije 
obitalište. I ponovo im poče davati sve u izobilju, kao i ranije: hranu i odelo, zlato i srebro, 
i devojačke nakite i ukrase. No sveta Domna ponovo tajno razdavaše ništima sve, ne samo 
hranu  nego  i  skupocene  haljine.  Videći  pak  mnoštvo  ništih  koji  se  sticahu  k  njoj  kao  k 
svojoj  hraniteljki,  ona  uze  svoj  pojas,  ukrašen  biserjem  i  dragim  kamenjem,  i  sve  ostale 
nakite i spremu, i posla đakonu Alimpiju da sve to proda, i da dobijeni novac upotrebi na 
ishranu  gladnih.  Razmišljajući  zatim  na  koji  način  da  se  izbavi  od  stanovanja  sa 
grešnicima  i  življenja  u  dvorcu,  punom  idolopokloničkih  gadosti,  sveta  Domna  se  seti 
Bogoroditelja Davida, koji bežeći od Saula napravi se lud pred carem Gatskim Ahisom (1 
Car.  21,  10‐15).  Tako  se  i  ona  napravi  luda,  i  stade  padati,  puštati  bale,  drhtati  i  vikati. 
Kada za to saznade upravnik dvora i starešina evnuha, bi mu žao nje, i nedoumevaše kako 
bi  je  izlečio.  No  čuvši da  hrišćani  isceljuju  takve  bolesti,  on  dozva  hrišćanskog  episkopa, 
svetoga  Antima,[6]  prejemnika  svetog  Kirila,  i  poveri  mu  devojku  da  je  isceli  do  careva 
povratka iz rata, a evnuha Indisa dodeli da joj služi. Episkop, razumevši Duhom Domninu 
(nameru,  primi  je  rado,  i  odasla  je  u  jedan  devojački  manastir.  A  Domna  se  neiskazano 
radovaše i veseljaše što se izbavi od stanovanja među neznabošcima i što se udostoji živeti 
među hrišćanima. 

Nakon  nekog  vremena  Maksimijan  se  u  trijumfu  vrati  iz  rata.  Svoju  pobedu  nad 
neprijateljima pripisujući ne Svevišnjem Bogu, silnome u bitkama, nego svojim bezdahnim 
idolima, on namisli da im uznese blagodarnost time što će im prineti pogane žrtve i što će 
otpočeti  sa gonjenjem hrišćana.  Stoga on pripremi usred  grada  gledalište, iznese  tamo  iz 
svojih palata idole zlatne i srebrne, postavi ih na carske prestole, ovenča ih vencima, pa im 
stade  prinositi  na  žrtvu  ugojene  teoce.  Žrecima  pak  car  naredi  da  telećom  krvlju  okrope 
prisutni  narod.  A  hrišćani  koji  se  nalažahu  među  gledaocima,  odmah  stadoše  izlaziti  iz 
gomile, da ne bi bili oskvrnjeni tim neznabožačkim kropljenjem. Kada to primeti, car stade 
gromko vikati obraćajući se narodu: 

ʺKuda to odlazite, o ljudi! pretpostavljajući tamu svetlosti i ne verujući u postojanje ovih 
bogova  pomoću  kojih  se  drži  vaseljena?  Zar  vi  ne  videste  pobede  i  trijumfe?  Zar  vi  ne 
videste  kako  se  mnogo  blaga  dodaje  pređašnjem  blagu,  i  kako  je  sve  u  miru,  kako  nam 

4
svaki  dan  pridolaze  nova  blaga,  i  mi  sada  posedujemo  takva  blaga  kakva  ranije  imali 
nismo?  Zar  vi  ne  vidite  kako  raste  naša  slava,  kako  se  proširuje  carevina,  kako  nam  se 
pokoravaju  jedni  gradovi,  a  drugi  će  nam  se  pokoriti?  Zar  vi  ne  videste  kako  osvajamo 
carstva  drugih  naroda,  i  kako  sve  biva  po  Želji  srca  našeg?  Po  čijem  promišljanju  sve  to 
biva,  ako  ne  po  promišljanju  ovih  bogova  kojima  služimo?  Neka  vas  u  to  ubede 
blagoprijatne promene u vazduhu, umerene kiše, i od bogova davano izobilje plodovaʺ. 

Tako govoraše bezakoni car, pripisujući postojanje onome što ne postoji, i nameravajući da 
govori  još  mnoge  druge  stvari,  ali  Gospod,  čiji  su  svi  sudovi  istiniti  i  pravedni  (Psal.  18, 
10),  ne  dopusti  laži  da  se  dalje  hvasta  i  prevaznosi  nad  istinom,  nego  usred  vedrog  i 
sunčanog  dana  iznenada  zatutnja  strahovita  grmljavina,  nebo  pokriše  tamni  oblaci,  i 
nastade  strahovita  oluja  sa  silnom  kišom,  munjama  i  gradom.  Očigledno  ovim  se 
obelodani gnjev Božji na neznabošce: te jedni, uplašivši se gromova, popadaše na zemlju 
kao  mrtvi;  drugi  nagoše  bežati,  obarajući  i  gazeći  jedan  drugoga,  zbog  čega  mnogi 
izgubiše  život;  a  sam  car,  preneražen  i  preplašen,  sa  stidom  pobeže  u  dvorac.  Tako  se 
gledalište  rasturi,  i  bogomrski  praznik  sa  poganim  žrtvama  razori.  A  reke  nadođoše  od 
silne kiše i poplaviše polja i uništiše sav trud zemljoradnika, pošto beše vreme žetve. 

I sve ovo bi, da bi neznabošci poznali krepku ruku Jedinoga Boga koji je na nebesima. Ali 
to ne razumede zloćom oslepljeni tvrdovrati car: umesto da pozna silu Boga Istinoga, on 
se otisnu u još veće bezumlje, objavljujući rat Onome koji je strašan carevima zemaljskim i 
oduzima im život (Psal. 75, 13). 

Uskoro posle toga, ne nalazeći Domnu i Indisa među žrecima koji služahu dvadaestorici 
najglavnijih lažnih bogova njegovih što behu u dvorcu, car upita gde su oni. Čuvši da je 
Domna  pomerila  pameću,  i  nalazi  se  kod  ljudi  koji  umeju  da  leče  tu  bolest,  a  Indis  joj 
dodeljen da je čuva i da joj služi, Maksimijan se silno razgnjevi na starešinu evnuha koji ih 
je oslobodio služenja bogovima, liši ga čina, i da bi ga što više ponizio i osramotio odredi 
ga da služi kamilama u Klavdiopolju.[7] Dozvavši zatim Indisa, car ga vrati na pređašnju 
dužnost: da služi bogovima što su u carskom dvorcu. No Indis i nadalje služaše Jedinome 
Istinitome Bogu u koga je verovao, a car to nije znao. 

U  to  vreme  Maksimijan  poče  otvoreno  goniti  Crkvu  Hristovu,  rušeći  svete  hramove,  i 
zidajući neznabožačka idolišta. I u svima krajevima carevine on postavi za igemone ljude 
opake:  da  bez  milosti  muče  hrišćane.  Sam  pak  car  beše  najprvi  i  najsvirepiji  mučitelj: 
ubijao je i uništavao hrišćane i prolivao nevinu krv kao vodu. Ponekad je pokušavao da ih 
prelasti lukavim rečima, da bi zatim ljutim mukama umorio one koji se ne potčine lukavoj 
obmani. Tragajući za svjatjejšim episkopom Antimom koji de negde krio i ne nalazeći ga, 
Maksimijan  jednom  sam  uđe  u  hrišćansku  crkvu  sa  mnoštvom  naoružanih  vojnika,  kao 
vuk u stado. Obrativši se narodu, on pokušavaše da ih, čas laskama čas pretnjama, privuče 
sve svojoj zabludi.  Naposletku reče: Odstupite  od svoje  ništavne vere! ako to  ne  uradite, 

5
onda  kazna  neće  zadocniti.  Vidite  ovaj  hram  u  kome  ste  se  sabrali:  ubrzo  ću  ga  spaliti 
zajedno s vama! 

Tada  hrišćanski  prezviter  sveti  Glikerije  junački  istupi  protiv  cara  i  neustrašivim  rečima 
posrami bezakonika. Jer on reče caru: ʺCare, niti darova koje nam obećavaš želimo. niti se 
tvojih  pretnji  bojimo.  Sve  što  je  u  svetu  ‐  smatramo  kao  san;  a  ne  pretrpeti  za  Hrista 
najljuća mučenja ‐ smatramo za kaznu sebi i štetu. Ti se hvališ pobedom nad varvarima, a 
doživljuješ  poraze  od  hrišćanskih  žena  i  dece,  jer  je  očigledno  da  je  sila  Hrista  našeg 
nepobediva. Ko ne pamti skorašne gromove i munje, i neobičan grad i kiše? Mnogi od vas 
iznenada  pomreše,  i  plodovi  zemaljski  od  neočekivane  poplave  propadoše.  To  bi  jasan 
dokaz gnjeva Božija, izazvanog time što ti sve pripisa lažnim bogovima tvojima a ne Bogu 
istinome. Ne bojimo se mi tvojih gonjenja, jer imamo nebesko oružje od Cara svih kojim se 
naoružavamo  i zaštićujemo,  kao što  si ti  sada okružen i zaštićen svojim oružjenoscima.  I 
mi,  protivstajući  tebi,  čvrsto  se  nadamo  da  ćemo  odneti  čudesnu  pobedu:  jer  mi  bijeni  ‐ 
nadvlađujemo, i padajući ‐ pobeđujemoʺ. 

Mada se car, slušajući ove reči, silno gnjevljaše u srcu svom, ipak iziđe iz crkve ne učinivši 
nikome  nikakvo  zlo.  A  blagočestivi  narod  koji  se  nalažaše  u  crkvi,  uznoseći  slavu  Bogu, 
hvaljaše  blaženog  Glikerija  zbog  takve  neustrašivosti  njegove.  Međutim  car,  ne  mogući 
dugo zadržati u sebi jarost svoju, brzo naredi te uhvatiše Glikerija i dovedoše preda nj na 
nepravedni sud. I bez ikakvog isleđenja, car odmah naredi da Glikerija dušmanski biju. I 
mučitelji biše mučenika sve dok ne iznemogoše A za to vreme birov vikaše: Manje govori, 
Glikerije!  ne  budi  gord,  ni  buntovan,  ni  nepristojan!  poštuj  cara  i  rimske  zakone!  ‐  A 
mučenik,  budući  jači  od  svojih  mučitelja,  uzvikivaše  k  svome  Nebeskom  Caru:  Gospode 
Isuse  Hriste!  kao  što  si  me  ukrepio  da  govorim  o  Tebi,  tako  me  ukrepi  i  da  stradam  za 
Tebe, da bi me Ti zbog ovih stradanja udostojio veće nagrade. 

Ove  reči  još  jače  raspališe  jarost  Maksimijanovu,  padajući  kao  ulje  na  oganj.  Sam  car 
mučitelj nastojavaše da dželati što silnije tuku mučenika i zadaju mu što strašnije rane, te 
se zemlja napoji njegovom krvlju, i pokazaše se nage kosti pošto meso otpade s njih, i svi 
udovi  tela  mučenikova  biše  umrtvljeni.  Jedino  još  jezik  svetoga  stradalca  slobodno 
zboraše:  Hrišćanin  sam!  sluga  sam  Hrista,  jedinog  istinitog  Boga!  On  je  jedini  ‐  Gospod 
moj, On jedini ‐ Car moj! 

Pošto ne beše u stanju da i dalje sluša takve reči Glikerijeve, car mučitelj izdade naređenje 
da  Glikerije  bude  spaljen  izvan  grada.  I  neustrašivi  stradalnik  Glikerije  bi  miomirisna 
žrtva Bogu i blagoprijatna paljenica. 

Uskoro opet nastupi bogomrski neznabožački praznik. Povedoše careve žrtvene životinje 
ka  dvorskom  idolištu  dvanaest  glavnih  bogova.  Posmatrajući  žrece  koji  iđahu  u  belim 
haljinama, i ne videći među njima Indisa, car upita gde je on. A Indis u to vreme, obukavši 
se u vreću i zatvorivši se u svojoj odaji, tugovaše i plakaše zbog pogibije neznabožaca. O 
tome  obavestiše  cara.  Car  odmah  dozva  k  sebi  Indisa,  i  videvši  ga  u  odeći  tuge  i  plača 
6
razumede  u  čemu  je  stvar,  pa  ne  pitajući  ga  o  njegovoj  veri  i  životu  naredi  da  mu  stave 
okove  na  ruke,  noge  i  oko  vrata,  i  tako  okovana  bace  u  tamnicu.  Zatim  poče  ponovo 
raspitivati o Domni, zaboravivši na ranije svoje reči, i u gnjevu, kao pijan, često ponavljaše: 
Gde  je  Domna?  gde  je  žrečica  Dijane  i  Minerve?  ‐  Njemu  ponovo  odgovoriše  da  je  ona 
skrenula pameću, i da ju je zbog toga starešina evnuha odaslao iz dvorca. 

Opomenuvši  se  tada  starešine  evnuha,  car  naredi  da  mu  odseku  glavu,  i  da  svuda  traže 
Domnu.  Za  ovo  carevo  naređenje  saznade  se  i  u  manastiru  gde  beše  Domna.  Igumanija 
manastira Agatija,  videći  da  je nemoguće sakriti Domnu, ona  joj  po  muški  ostriže  kosu  i 
obuče je u muško odelo. Ogradivši je zatim suznom molitvom, ona je pusti iz svoje svete 
obitelji, da se kao muškarac krije među muškinjem, eda se ne bi saznalo da je devojka. 

Kada oni  što  tražahu Domnu, nigde  je ne mogoše pronaći, car  se  još strašnije  razgnjevi  i 

naredi da se svi manastiri poruše i sve monahinje nasilno obeščaste i osramote. I odmah se 
po  gradu  počeše  činiti  takve  napasti  i  razaranja,  kao  da  su  varvari  upali  i  pljačkaju. 
Monahinje  koje  behu  jače  telom,  pobegoše  u  gore  i  pustinje,  i  krijahu  se  po  pećinama  i 
provalijama zemaljskim, voleći više da žive sa zverima nego sa bezakonicima, i da budu 
pojedene od zverova nego da padnu u ruke poganih ljudi. One pak od monahinja koje ne 
pohitaše  da  pobegnu,  biše  uhvaćene,  pa  jedne  odvučene  na  sud  i  mučenje,  a  druge  u 
narodna  bludilišta  ‐  na  oskvrnjenje.  No  sila  Hristova  ukrepljavaše  sve  te  monahinje  i 
čuvaše  ih  neosramoćene  i  neobrukane.  Meću  njima  bejaše  jedna  po  imenu  Teofila.  Ona 
beše  nešto  izuzetno  među  njima,  i  kao  luna  među  zvezdama  sijaše  ona  među 
monahinjama  svojom  krasotom  i  lepotom,  blagorodstvom  i  životom.  Kada  je  bestidni 
vojnici silom vucijahu u bludilište, ona podiže i oči i ruke k nebu i sa suzama vapijaše: 

ʺO, Isuse moj, ljubavi moja, svetlosti moja, disanje moje, čuvaru devičanstva moga i života 
moga,  pogledaj  na  nevestu  Tvoju!  Pogledaj  na  mene,  Ženiče  moj  nevidljivi,  i  brzo  mi 
pritekni  u  pomoć,  da  ne  bude  narušen  zavet  devičanstva  moga  danoga  Tebi,  jer  evo  već 
nema više vremena ni za molitvu! Ne predaj zverovima dušu koja ispoveda Tebe, da vuci 
ne  rastrgnu  ovcu  Tvoju!  Sačuvaj  nevestu  Tvoju,  Ženiče  moj!  Zaštiti  devičanstvo  moje, 
Izvore čistote, da se proslavi ime Tvoje, slavljeno od angela!ʺ 

Dok se ona tako moljaše, Bog joj pripremaše ispunjenje molitve njene. Kada je uvedoše u 
nečisto obitalište javnih grešnica, k njoj uđe jedan vojnik, pun nečiste pohote, da oskvrni 
besprekornu  nevestu  Hristovu.  No  čim  joj  se  približi,  on  tog  trenutka  pade  na  zemlju 
mrtav, i ležaše kraj njenih nogu. A drugi vojnici koji stajahu napolju i čekahu da on izađe, 
počeše  se  ljutiti  na  njega  što  se  tako  dugo  zadržava,  pošto  i  sami  željahu  da  uđu  tamo. 
Najzad jedan između njih, raspaljen pohotom, izgubi strpljenje i uđe unutra. Ali ga odmah 
užas  spopade, jer  ugleda svoga  druga gde leži mrtav na zemlji. No  kada još ugleda  on i 
nepristupačnu  svetlost  koja  obasjava  svetu  devojku,  on  tog.časa  izgubi  vid,  i  oslepevši 
stade  rukama  pipati  zid  da  izađe  napolje,  ali  ne  mogaše.  Tako  isto  postradaše  i  mnogi 
drugi koji bestidno i sa prljavom pohotom ulažahu k devojci. 

7
To saznadoše svi koji tamo behu, i zajedno dođoše ne zbog pohote nego da vide šta se to 
zbiva, i ugledaše devojku koja pristojno sedi i čita malenu knjižicu ‐ Sveto Evanđelje, koje 
ona  imađaše  kod  sebe,  a  pored  nje  stoji  prekrasan  mladić,  koji  sijaše  neiskazanom 
svetlošću  i  posmatra  munjenosnim  očima.  Ugledavši  mladića,  neznabošci  se  od  silnog 
straha dadoše u begstvo, a drugi vikahu: Ko je kao Bog hrišćanski? ‐ A kada nastupi noć, 
svetlosni  mladić  onaj  izvede  Teofilu  odatle,  odvede  je  do  Velike  crkve,  i  uvevši  je  u 
papertu reče joj: ʺMir tebi!ʺ pa otide. 

Svetu devojku Teofilu obuze i strah i radost: strah ‐ što je ostavi njen zaštitnik, a radost ‐ 
što se čitava izbavi iz ruku bezakonika. I prišavši crkvenim vratima ona stade lupati da joj 
otvore, jer hrišćani, sabravši se za vršenje svunoćne molitve Bogu, behu iznutra zatvorili 
vrata  iz  straha  od  neznabožaca.  Jedan  od  đakona  upita  iznutra  ko  to  lupa.  A  kad  ču  i 
raspozna Teofilin glas, on obavesti o tome prisutni narod u crkvi. Kada otvoriše vrata, sav 
narod  pohrli  k  svetoj  devojci,  jer  svima  behu  poznati  i  njeno  visoko  poreklo  i  njen  sveti 
život. O, kako radosno i sa kakvim suzama svi oni uznošahu hvalu Bogu, kada saznadoše 
kako se ona spasla od nasilja neznabožaca i kakvom je milošću obasu Gospod, sačuvavši 
joj  krepkom  rukom  devičanstvo!  jer  ona  ne  sakri  preslavna  čudesa  Božija,  koja  treba  ne 
skrivati nego objavljivati. I sveta devojka pavši ničice okvasi crkveni pod suzama radosti; i 
svi uznesoše Hristu Gospodu opštu blagodarnost. 

U to vreme neki od najznatnijih velmoža i glavnih dvorskih dostojanstvenika carevih biše 
optuženi  caru  da  su  hrišćani.  Među  njima  beše  neki  Dorotej,  proslavljeni  vojskovođa  i 
veoma zaslužan građanin, koji je nosio titulu namesnika Italije; a s njim behu Mardonije i 
Migdonije,  i  drugi  ugledni  dostojanstvenici,  čuveni  po  svojim  zaslugama,  no  daleko 
čuveniji  po  svojoj  veri  i  pobožnosti.  Kada  ih  dovedoše  pred  cara  radi  isleđenja,  car  ih 
najpre  izruži,  pa  zatim  naredi  te  ih  bez  milosti  dugo  biše,  onda  u  okove  okovaše,  i  u 
tamnicu vrgoše. I svaki dan hvatahu i mučahu hrišćane, i na razne načine ubijahu. 

Utom  dođe  praznik  Roždestva  Hristova,[8]  i  trebalo  je  prineti  Novorođenome  bogatu 
žrtvu.  Zato  se  svi  verni  slegoše  crkvi.  Tada  neznabožnome  caru  pristupiše  neznabožne 
sluge  i  rekoše:  Care!  danas  je  veliki  praznik  u  hrišćana;  oni  bulazne  kao  da  je  ovo  dan 
rođenja njihovog Boga, i svi su se slegli u crkvu da odpraznuju ovaj događaj. Zato postupi 
tako, da lov ne umakne iz mreže: naredi vojnicima da zauzmu ulaz u njihovu crkvu i neka 
se  pred  vratima  crkve  namesti  žrtvenik  bogovima  našim,  a  glasnici  neka  narede 
hrišćanima da odmah izađu iz crkve i smesta prinesu žrtve bogovima našim. A ako oni ne 
poslušaju,  onda  ti  postupi  s  njima  kako  je  ugodno  tvojoj  carskoj  volji.  No  ako  hoćeš  da 
usvojiš naš predlog, onda uradi ovako: naredi da vojnici opkole crkvu, zapale je i pogube 
sve hrišćane nepokorne tebi. Istrebivši na taj način odjednom ljude opasne i štetne po tvoje 
carstvo, ti ćeš ubuduće biti bez brige. 

Oni  još  ne  behu  dovršili  svoju  reč  a  Maksimijan  ih  razdragano  prekide  uskliknuvši: 
Kunem vam se velikim bogovima, ja sam davno pomišljao na to, i ne znam šta mi je bilo 

8
da tu zamisao dosada ne privedem u delo! A vama, o bogovi, neka je velika blagodarnost 
što uradiste tako da i slugama mojim blagovremeno dođe na um zamisao, korisna po naše 
carstvo. I car odmah naredi svojim glavnim telohraniteljima da sa mnoštvom vojske odu i 
oko  hrišćanske  crkve  naslažu  kudelju,  strugotine  i  druge  lako  zapaljive  predmete,  i  da 
strogo  sa  isukanim  mačevima  čuvaju  sve  izlaze  iz  crkve,  da  ne  bi  nijedan  hrišćanin 
pobegao  iz  crkve.  Kada  sve  to  bi  urađeno,  u  crkvu  uđe  glasnik  poslan  od  cara,  i  stavši 
nasred  crkve  povika  gromko  govoreći:  O,  ljudi!  Gospodar  vaseljene  Maksimijan  koji  me 
posla  k  vama  predlaže  vam  da  izaberete  jedno  od  dvoga:  ili  izišavši  iz  crkve  odmah 
prinesite  bogovima  žrtvu  na  žrtveniku  koji  je  već  spremljen  pred  vratima  crkve,  pa  ćete 
ostati živi; ili pak, ako ne poslušate, svi ćete ovde zajedno poginuti, jer je oganj već gotov i 
crkva je sva unaokolo obložena suvarcima. Zato birajte brzo šta hoćete. 

Rekavši  to  on  umuče.  Tada  arhiđakon,  koji  stajaše  kod  oltara  a  srce  mu  beše  zapaljeno 
ognjem  Božanske  blagodati,  obrati  se  narodu  ovimʹrečima:  O,  mila  moja  braćo  i 
jednomišljenici!  Eda  li  ne  znate  šta  učiniše  u  Vavilonu  Tri  Mladića,  čijem  se 
nepokolebljivom junaštvu i jačini u veri mi neiskazano divljasmo kada pre nekoliko dana 
praznovasmo njihov spomen? Oni, ne kao usred ognja stojeći već kao posred nežnog cveća 
šetajući,  i  sami  pesmu  pevahu  i  svu  stvorenu  prirodu  na  slavljenje  Gospoda  svih 
prizivahu! I mi njih ne samo veličasmo, nego i željasmo da postanemo zajedničari njihovih 
venaca.  Ugledajmo  se  dakle  na  ta  Tri  Mladića,  pošto  nas  i  samo  današnje  vreme  priziva 
tome:  jer  i  car  Maksimijan  je  sličan  caru  Navuhodonosoru;  no  iako  se  oni  razlikuju  po 
imenu, ali su slični i složni po  nasilništvu i bezbožništvu.  I neće  li nas biti  sramota kada 
oni,  mladići,  i  pritom  samo  tri  na  broju,  pa  još  nemajući  pred  sobom  nijedan  primer 
velikodušnog  podviga  za  istinitu  veru,  podvizavahu  se  onako  slavno;  a  mi  smo  daleko 
mnogobrojniji  od  njih;  toliko  mnogobrojniji  kao  da  nas  je  bezbroj;  pored  toga  mnogi  su 
među nama već i stari, i mi imamo pred sobom tako mnogo primera junačkih stradanja za 
Hrista; i nas, tolike na broju i takve, neće li biti sramota da se pokažemo privezani za ovaj 
kratkotrajni život, bojažljivi i malodušni, i da ne iskoristimo ovo sadašnje vreme koje nas 
poziva na  podvig, kao  veliko preimućstvo, i  da  ne prezremo privremeni život radi  Boga 
koji  nas  je  stvorio  i  predao  na  smrt  dušu  Svoju  za  nas,  i  da  mi  svojom  smrću  ne  damo 
svedočanstvo  naše  jake  i  nepokolebljive  vere?!  Vaistinu,  to  bi  bila  neizmerna  sramota.  Ja 
govorim  ovo,  kada  nikakva  nagrada  ne  bi  usledila  za  našim  stradanjem.  Ali,  stradanja 
ovoga veka mala su prema nagradama, određenim nam u onome svetu: večni i bezbolni 
život  za ovaj  kratki  i  bedni, neprolazna slava  za prezrenje  prolazne  slave, neoduzimljiva 
bogatstva i veselje koje se nikad ne pretvara u tugu. Ta zar ćemo poželeti da još na zemlji 
živimo? Nije li nam bolje, koristeći ovu blagoprijatnu priliku, da se postaramo otići što pre 
ka  onoj  slavi  umirući  za  Hrista?  Pogledajte,  o  braćo,  na  žrtvenik  u  oltaru  Gospodnjem  i 
razumite, da je istiniti Gospod naš i Bog prinesen na njemu sada na žrtvu za nas. Pa zar mi 
sada  da  ne  položimo  duše  svoje  za  Njega  na  ovom  svetom  mestu?  Pa  zar  da  ih  ne 
prinesemo Njemu na žrtvu, kao neki prinos? 

9
Tako govoraše sveti arhiđakon, i svi se zapališe željom da umru za Hrista, i jednoglasno 
uskliknuše: Hrišćani smo, hrišćani, care, i tvoje lažne bogove ne poštujemo! 

Ovo bi dostavljeno Maksimijanu. On odmah naredi da se crkva spali sa svima hrišćanima 
što  se  nalažahu  u  njoj.  U  tom  međuvremenu  verni  u  crkvi  izdvojiše  oglašene  što  behu 
među njima i rasporediše ih u četiri grupe, da bi se moglo što pre obaviti na njima sveto 
krštenje. A posle krštenja i miropomazanja, svi biše pričešćeni Svetim Tajnama. Dok se to 
zbivalo, vojnici po naređenju poganoga cara potpališe svuda oko crkve naslaganu kudelju, 
suvarke i ostalo; zidovi crkveni se brzo zapališe, i ogroman plamen sa svih strana pokulja 
uvis, prodre unutra u crkvu i stade brzo gutati sve. A hrišćani goreći, gromko kliktahu k 
Bogu, i pevahu pesmu Triju Mladića prizivajući svu tvar ka pesmopjeniju. I ne uspeše oni 
ni otpevati svoja pesmopjenija, a već svi predadoše svoje svete duše u ruke Gospoda svog, 
i  postadoše  blagoprijatna  žrtva  Bezazlenome  Jagnjetu,  zaklanome  za  svet.  Broj  spaljenih 
beše dvadeset hiljada. 

Tako  ova  divna  vojska  svetih  mučenika  pređe  iz  zemaljske  Crkve  u  Nebesku,  da  tamo 
večito praznuje praznik neprekidne radosti. 

U  toku  pet  dana  potom  goraše  crkva,  i  dim  neki  dizaše  se  iz  nje  s  opojnim  i  divnim 
mirisom,  i neka  čudna zlatozarna  svetlost  pokazivaše se na  tom  mestu. Maksimijan  pak, 
smatrajući  da  je  pobio  i  istrebio  sve  hrišćane  što  ih  je  bilo  u  gradu,  bavljaše  se  igrama, 
konjskim trkama i raznim priredbama nozorišnim. 

U  Nikomidiji  bejaše  blizu  pozorišnog  gledališta  ogromno  idolište  neznabožačke  boganje 

Cerere.[9]  Jednom  car  Maksimijan  sa  vojskom  i  narodom  dođe  k  ovome  idolištu  i 
prinošaše  žrtve  boginji.  Tada  jedan  od  vojnika,  po  imenu  Zinon  a  po  činu  vojvoda, 
pokrenut revnošću za istinitu veru i ne mogući gledati takvo neznabožje, stade (na jednu 
uzvišicu, i obraćajući se caru kliknu: U zabludi si, care, prinoseći žrtve mrtvome kamenju i 
nemome  drveću.  To  je  nesumnjivo  demonska  obmana,  koja  svoje  poklonike  vodi  u 
pogibao.  Rasudi,  Maksimijane,  i  obrativši  k  nebu  svoje  telesne  oči  zajedno  s  duhovnim 
očima,  poznaj  Tvorca  iz  Njegove  vidljive  tvorevine.  Kroz  tvar  poznaj  kakav  je  Tvorac,  i 
nauči  se  pobožno  poštovati  Boga,  kome  su  prijatni  ne  krv  i  žrtveni  dim  beslovesnih 
životinja već neporočne duše ljudske i čista srca ljudska! 

Čuvši to, Maksimijan naredi da Zinonu kamenjem razbiju usta, razvale lice i izbiju zube, 
pa da ga zatim jedva živa odvuku izvan grada i tamo poseku mačem. Tako sveti mučenik 
Zinon bi ovenčan vencem mučeništva. 

U  to  vreme  sveti  Dorotej  sa  Indisom  i  ostalom  družinom  sećaše  u  okovima.  Blaženi 
episkop  Antim  često  ih  iz  svoga  skrivališta  posećivaše  poslanicama  svojim,  ukrepljavaše 
ih,  savetovaše  ih  da  budu  čvrsti  u  veri,  i  pobuđivaše  ih  na  podvig.  Jednom  neznabošci 
uhvatiše  i  dovedoše  caru  Antimovog  đakona  Teofila,  koji  je  išao  k  mučenicima  sa 
episkopovom  poslanicom.  Pročitavši  tu  poslanicu,  car  se  ispuni  jarosti,  jer  tamo  beše 

10
napisano ne što je njemu ugodno već što je svetima korisno. Zato car naredi da mu odmah 
dovedu  Doroteja  sa  njegovom  družinom.  Kada  ih  dovedoše,  car  besno  pogleda  na  njih, 
ukori  ih,  pa  im  dade  da  pročitaju  poslanicu  Antimovu.  A  oni,  ugledavši  đakona, 
obradovaše  se  dušom,  i  izdaleka  ga  pozdravljahu  svetim  pogledima  i  radosnim  licima; 
čitane pak reči svetiteljeve oni slagahu u srcima svojim. A car, krvnički gledajući đakona, 
sa besom mu reče: Kaži mi, bedniče, ko je taj što ti dade ovo pismo, i gde se skriva? 

Đakon  se  najpre  u  srcu  pomoli  Bogu,  pa  onda  neustrašivo  odgovori:  Ovu  poslanicu  dao 
mi je pastir, koji, nalazeći se sada daleko od svoga stada, daje mu savete i pobuđuje ga na 
pobožnost. Naročito sada, kada je saznao za najezdu vukova i drugih zverova, on gromko 
naređuje  svojim  ovcama  i  javlja  im  šta  treba  da  rade.  A  reči  koje  on  govori  nisu  njegove 
(nego su uzete od našeg Vrhovnog Pastira koji je rekao: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a 
duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Eto, ja te obavestih ko mi je dao ovu poslanicu, a gde je 
on, to ti kazati neću. Bilo bi očigledno bezumlje kada bih ja , koji sam tolika dobra dobio 
od  svoga  pastira,  postao  njegov  izdajnik.  On  će  se  i  bez  nas  uskoro  pokazati:  jer  se  ne 
može sakriti grad kad na gori stoji (Mt. 5, 14), kao što je to rekao Božanski glas. 

Ne  budući  u  stanju  dalje  slušati  smelu  đakonovu  reč,  car  naredi  da  se  đakonu  smesta 
odreže sveti  jezik njegov,  pa zatim izvan grada  ubiti đakona kamenjem i strelama.  Posle 
toga car na razne načine pogubi i ostale svete mučenike: Doroteju odseče glavu, Mardonija 
sažeže ognjem, Migdonija živog zatrpa zemljom u jami, a Gorgonija, Indisa i Petra baci u 
more  vezavši  im  o  vrat  vodenično  kamenje.  I  tako  ovi  sjajni  mučenici  Hristovi  završiše 
svoj podvig i otidoše ka Gospodu jednim putem, iako preko raznih smrti. 

U to vreme sveta Domna se krijaše na jednoj gori u pešteri, hraneći se pustinjskim biljem 
što  je  raslo  oko  peštere.  Čuvši  za  smrt  svetih  mučenika,  ona  se  radovaše  duhom  što  oni 
pređoše iz plačevne doline zemaljskog života u žuđeni kraj večnoga veselja. No naročito 
se ona radovaše zbog svog duhovnog brata i jednomišljenika Indisa, zajedničara njenog u 
duhovnom  rođenju  njenom  krštenjem.  A  plakaše  ona  zbog  sebe  što  jedino  ona  od  sviju 
njih  ne  otide  s  njima  ka  Gospodu  istim  putem  mučeništva,  i  pripremaše  sebe  za  podvig 
ištući pomoć s neba. 

Zatim ona siđe sa gore i uđe u grad, odevena u ono isto muško odelo u koje je beše obukla 
njena duhovna mati Agatija. Ne našavši Agatiju koju je tražila, svetoj Domni bi jasno da je 
ona  sa  mnoštvom  drugih  monahinja  izgorela  u  crkvi,  i  plaka  gorko,  ne  zbog  njene  smrti 
nego zbog toga što se ona ne udostoji da zajedno s njom umre za Hrista. I stojeći na mestu 
spaljene  crkve,  sveta  Domna  plakaše  i  ridaše  kvaseći  pepeo  suzama  svojim.  A  kada  se 
spusti noć, ona ode na morsku obalu, gde Indis sa ostalim mučenicima bi potopljen. Ribari 
pak koji stajahu tamo i pripremahu mreže za lovljenje ribe, ugledavši svetu devojku i zbog 
muškog odela smatrajući je za muškarca, rekoše joj:. Hodi, mladiću, i pomozi nam; pa ako 
što ulovimo, dodelićemo i tebi jedan deo. 

11
Ona im rado priđe u pomoć. Kada oni baciše mrežu u more, pa je zatim stadoše izvlačiti 
na  obalu,  oni  osetiše  da  je  mreža  veoma  teška,  i  jedva  je  izvukoše  na  zemlju.  Noć  beše 
puna  mesečine,  i  opi  ugledaše  mnoštvo  riba,  i  usred  njih  tela  triju  mučenika:  Gorgonija, 
Indisa i Petra. Ribare spopade strahovit užas, i oni brzo skupiše mreže i ribu, a tela svetih 
mučenika položiše na zemlju, pa hitno sedoše u čamac da otplove na drugu obalu. Pritom 
oni zvahu i tobožnjeg mladića da ide s njima, ali on ne htede. Tada mu oni dadoše za trud 
nešto  ribe  i  malo  hleba,  pa  otploviše.  A  sveta  devojka  Domna  priđe  k  telima  mučenika, 
raspoznade  svakoga,  naročito  dragoga  Indisa,  i  stade  ih  s  neiskazanom  radošću  grliti  i 
celivati  i  tople  suze  obilno  prolivati.  A  kada  se  podiže,  ona  ugleda  na  moru  lađu  gde  sa 
spuštenim  jedrima  pristaje  uz  obalu.  Odmaknuvši  se  od  tela  svetih  mučenika,  Domna 
priđe  k  lađi,  i  obraćajući  se  mornarima  pokaza  im  ribu.  Smatrajući  da  se  riba  prodaje, 
kapetan lađe upita za cenu, pošto je želeo da je kupi. No Domna mu odgovori da je uzme 
zabadava.  Kapetan  se  lađe  u  nedoumici,  i  reče  joj:  Tako  ti  Hrista,  kaži  mi  stvarno,  pošto 
prodaješ ribu? 

Čuvši  ime Hristovo,  sveta  Domna  razumede  da  su  na lađi  hrišćani,  i  ispriča  im  o  telima 
svetih mučenika, o svima mučenjima njihovim, o imenima njihovim. Tada kapetan laće sa 
svojim  prijateljima  odmah  iznese  čista  platna  i  mirise,  uvi  tela  svetih,  pa  ih  odnesoše  ka 
gradskim  bedemima,  nedaleko  od  potoka  blizu  gradske  kapije,  gde  sveti  Dorotej  sa 
svojima  bi  pogubljen.  Tamo  oni  česno  pogreboše  tela  svetih  mučenika.  A  kapetan, 
poznavši da je Domna jedne vere s njima, i smatrajući je pritom za mladića, stade je moliti 
da ide s njima na lađu. ʺOstanimo nerazdvojno zajedno do kraja života našegʺ, govoraše 
on. No ona, ne pristajući na to, nalagaše mu da produži svoj put. ʺJa ću ostati ovde, ‐ reče 
ona ‐, jer je blizu kraj života moga; i ja neću da se telo moje odvaja od tela svetih, sa kojima 
za života bejah sjedinjena duhom i veromʺ. 

Tada  joj  kapetan  dade  dovoljno  zlata,  ne  za  kakvu  telesnu  potrebu,  pošto  njoj  to  ne 
trebaše,  već  za  mirise  i  tamjan,  da  njima  kadi  grobove  svetih  mučenika,  pa  ode  svojim 
putem.  A  sveta  Domna  dan  i  noć  provođaše  kraj  grobova  svetih  mučenika,  kadeći  ih, 
omiomirujući ih, i moleći se sa suzama. 

Međutim,  ne  beše  moguće  da  se  delo  svetlosti  sakrije  pred  onima  što  su  u  tami,  i  da  se 
želja  svete  Domne  za  mučeništvom  ne  ostvari,  jer  ona  otvoreno  činjaše  ono  što  dolikuje 
pobožnosti  i  poštovanju  svetih.  I  car  bi  obavešten  da  nekakav  mladić  obilazi  hrišćanske 
grobove i prekađuje ih. Car se nasmeja i reče: Treba i taj da pogine istom smrću s njima, da 
bi ličnim iskustvom saznao da je ljudima, koji posle smrti ništa ne znaju, uzalud ukazivati 
takvo poštovanje. 

Rekavši to, car odmah posla da joj odseku glavu. I sveta Domna bi ubijena mačem u vreme 
kada  se  ona  moljaše  kraj  grobova  svetih  mučenika.  Česno  pak  telo  njeno  neznabošci 
spališe  ognjem.  U  to  vreme,  posle  dugih  mučenja,  bi  mačem  posečen  i  sveti  mučenik 
Jevtimije. Tako se Nikomidija ukrasi svojim mučenicima kao zvezdama, dopunjujući broj 

12
dvadeset  hiljada  divnim  Glikerijem  i  preblaženim  Zinonom  i  Teofilom,  kojima  se 
prisajediniše Dorotej, Mardonije, Migdonije, Indis, Gorgonije[10] i Petar, i tri svete devojke 
‐  monahinje:  Agatija,  Teofila  i  prekrasna  Domna,  a  završetak  svega  sabora  toga  bi 
Jevtimije,  ‐  u  slavu  Hrista  istinitoga  Boga,  kome  sa  Ocem  i  Svetim  Duhom  čast  i  slava 
vavek. Amin. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SIMONA MIROTOČIVOG,  

osnivača manastira Simonopetre u Svetoj Gori 

  

VETOST  i  naročitu  vrednost  ispooničkog  života  svog  prepodobni  Simon  projavi  kroz 
divne podvige i čudesa, koje učini kako za života tako i posle smrti; a posebno kroz točenje 
mira, slično svetom velikomučeniku Dimitriju Solunskom. No odakle je on. bio, ko su mu 
roditelji, kako je vaspitan, i gde je otpočeo sa svojim podvizima, to se ne zna. Što se pak 
tiče njegovog prekrasnog života na Svetoj Atonskoj Gori, izložiće se ovde. 

Pamteći  izreku  duhovnih  staraca,  da  je  nemoguće  spasti  se  bez  poslušnosti,  prepodobni 
Simon  po  dolasku  svom  u  Svetu  Goru  najpre  se  postara  da  sebi  nađe  duhovnog  starca, 
kome bi potpuno potčinio sebe, te da mu ovaj bude ne samo voditelj ka spasenju i svetli 
obrazac savršenog podvižništva, nego i stroga sudija njegovih mana i slabosti. U traženju 
takvog  rukovodioca,  prepodobni  Simon  žudno  obilažaše  manastire  i  skitove  po  Svetoj 
Gori.  Pri  susretu  sa  monasima  iskusnim  u  duhovnom  životu,  on  vođaše  razgovore  o 
monaškim  vrlinama.  Najzad,  on  pronađe  sebi  starca,  savršenog  u  svakom  pogledu 
podvižnika. On izloži potanko pred njim svoj raniji život, i odlučno izrazi svoju gotovost: 
da starcu bude bezuslovno poslušan u svemu, da bez ikakvog razmišljanja tačno izvršuje 
svaku roditeljsku reč njegovu, kao da mu dolazi iz samih usta Božijih. 

Takva  pokornost  učenikova  obradova  učitelja.  I  starac,  da  bi  svoga  učenika  usavršio  na 
putu  krstonosnog  života  i  bezuslovne  poslušnosti,  ali  i  da  mu  u  isto  vreme  ne  bi  dao 
povoda za sujetne pomisli, stade ga ne samo grditi nego pOnekad i biti. A blaženi Simon 
primaše to s velikom radošću i blagodarnošću. Zato pomagan blagodaću, Simon tugovaše 
i  bojaše  se  za  svoje  spasenje,  kada  mu  je  starac  u  izvesnim  prilikama  ukazivao  pažnju  i 
blagonaklonost.  Na  taj  način  se  među  njima  zacari  srdačna  evanđelska  ljubav,  koja 
sačinjava radost i duhovnih roditelja i duhovne dece. Sladak plod te ljubavi kod blaženog 
Simona  beše  njegovo  nepodražljivo  molitveno  strahopoštovanje  prema  starcu  i  odanost 
njemu. Ta odanost je išla dotle, da je on celivao noge starcu kada je ovaj opavao, pa čak i 

13
ono mesto gde se starac obično odmarao posle svojih trudova ili molitvenog stajanja pred 
Bogom. 

Sve je to prepodobni Simon radio iz čistih pobuda srca. Objašnjavajući to drugima, on je 
govorio:  Koliko  smo,  s  jedne  strane,  dužni  ljubiti  Boga  koji  nas  je  iz  nebića  uveo  u  biće, 
toliko  smo,  s  druge  strane,  dužni  ljubiti  i  starca,  jer  on,  uz  pomoć  Božiju,  preobražava  u 
nama  unutrašnjeg  čoveka,  vaspostavlja  i  obnavlja  obraz  Božji  u  nama,  koji  je  pao  našim 
nehatom  i  teškim  gresima.  ‐  Ove  reči  pokazuju  kako  je  prepodobni  duboko  bio  prožet 
osećanjem važnosti i neophodnosti bezuslovne poslušnosti starcu, a ne svojoj volji. 

Zbog takog vrlinskog života svog, i zbog takog shvatanja tog života, blaženi Simon brzo 
postade  slavan  u  svoj  Svetoj  Gori.  I  vršnjaci  njegovi  osećahu  duboko  strahopoštovanje 
prema njemu, a stariji ga ljubljahu, jer za sve njih očigledni behu u njemu mladiću: njegova 
staračka mudrost, njegovo nepodražljivo trpljenje u podvizima, njegova stroga razboritost, 
njegova  spasonosna  poučnost,  i  svrh  svega  njegova  iskrena  prema  svima  ljubav,  koja  je 
kruna  svih  vrlina.  Jednom  rečju,  precodobni  Simon  postade  u  Svetoj  Gori  ukras  svoga 
vremena i svetli obrazac prekaljene poslušnosti, koja je nepokolebljivi temelj smirenosti i 
ostalih podviga monaških. 

Naposletku  i  starac,  pošto  se  dugim  iskustvom  ubedi  u  Simonovu  istinsku  i  bezuslovnu 
poslušnost,  promeni  svoje  ophođenje  s  njim.  Tako,  roditeljski  pažljiv  prema  njemu,  on 
raspolagaše  njim  kao  poslušnikom,  a  ophođaše  se  s  njim  kao  s  bratom.  Štaviše,  on  ga  u 
izvesnim slučajevima pitaše za njegovo mišljenje i tražaše od njega savet. 

Od kakvih posledica bi za smirenog Simona ona takva promena u starčevom ophođenju? 
Umesto da se raduje tome, blaženi Simon se neobično ožalosti, i donese odluku da ostavi 
starca, pod izgovorom da traži sebi potpuno usamljeničko tihovanje podvižničko. Kada on 
to  saopšti  starcu,  i  kupajući  se  u  suzama  poče  moliti  starca  da  mu  da  blagoslov  na  to, 
starac, iako teška srca, dade svoj starački, duhovnički pristanak na to. 

Tako se prepodobni Simon rastade sa svojim starcem, za koga on u poslednje vreme beše 
ne toliko učenik koliko prijatelj i divan sapodvižnik. I dugo tražaše prepodobni po Svetoj 
Gori  takvu  zabačenu  pustinju,  gde  ga  niko  ne  bi  mogao  ni  znati,  ni  pronaći.  Najzad,  uz 
pomoć  Božiju,  on  nađe  što  je  želeo:  zabačenu  stenu  sa  pećinom  u  njoj,  na  južnoj  strani 
Svete  Gore,  gde  se  sada  nalazi  manastir  Simonopetra,  osnovan  samim  prepodobnim 
Simonom. 

Stupivši  u  pećinu,  prepodobni  je  znao  da  njemu  predstoji  ratovati  protiv  nevidljivih 
neprijatelja.  Pomagan  Duhom  Svetim,  on  se  obuče  u  duhovno  sveoružje:  celiva  krst  i 
prigrli molitvu, veru, trpljenje, post i sve što uništava demonske zamke i uzvišuje čoveka 
do anđelske čistote i detinjeg bestrašća. 

14
Teško  je  zamisliti  sve  Satanine  tajne  mreže  i  lukave  borbe  protiv  blaženog  Simona,  koji 
junački  odnošaše  pobede  nad  Satanom  i  svima  mračnim  poduhvatima  njegovim.  Od 
mnogih takvih slučajeva spomenućemo nekoliko. 

Jedne  noći  svetitelj  beše  na  molitvi,  i  odjednom  pojavi  se  pred  njim  demon  u  vidu 
strašnoga  zmaja.  Razjagšvši  čeljusti,  on  htede  da  proguta  prepodobnog;  ali  nemajući 
pristanak neba na to, on ga ne mogade umrtviti, mada jednim udarcem svoga repa tresnu 
prepodobnoga  o  zemlju  tako  silno,  da  ovaj  jedva  prikupi  snage  da  zapeva  s  prorokom: 
Navališe na me zlikovci da pojedu telo moje (Psal. 26, 2); a ja sam kao čovek koji ne čuje, i 
kao nem koji ne otvara usta svoja (Psal. 37, 14). Međutim strašni zmaj ne prestajaše da ga 
bije svojim repom, sa namerom da ga toliko zaplaši, da prepodobni od straha bar pobegne 
iz  pustinje,  kada  već  nije  imao  od  Boga  dopuštenje  da  ga  ubije.  Ali  to  ne  uplaši 
prepodobnoga.  Naprotiv,  iako  je  osećao  bolove,  prepodobni  molitveno  zavapi  k  Bogu  i 
protivstavi Satani ime Gospoda Savaota, i zmaj iščeze kao dim ispred njegovih očiju. I tek 
što  iščeze  demon,  tiha  božanska  svetlost  se  razli  po  pećini,  zamirisa  rajski  miris,  srce 
svetog  Simona  ispuni  se  radošću  i  mirom,  i  on  ču  glas  s  neba:  ʺNe  boj  se  i  budi  hrabar, 
poslušni i verni slugo Sina moga!ʺ 

Tako,  blaženi  Simon  ostade  u  pećini  i  provede  u  njoj  mnogo  godina,  ne  obazirući  se  na 
neprestanu borbu sa nevidljivim vragom svoga spasenja i na tešku oskudicu sa spoljašnje 
strane. Međutim, doznavši za njegov strogi život, mnogi inoci Svete Gore počeše dolaziti k 
njemu,  i  dobijahu  od  njega  veoma  korisne  savete  po  svoju  dušu.  Ujedno  s  tim  on  se 
udostoji od Gospoda dara prozorljivosti i predznanja. Ali posete od strane bratije počeše 
smetati  usamljeničkom  tihovanju  prepodobnoga,  i  on  namisli  da  odatle  pređe  u  još 
zabačenije i nepristupačnije mesto. Međutim Bog, koji promišlja i stara se o spasenju svih i 
svakoga, omete prepodobnoga u tome, i to na sledeći način. 

Jedne  noći,  stojeći  na  molitvi,  prepodobni  vide  pećinu  svoju  obasjanu  božanskom 
svetlošću; neiskazani miomir razlivaše se oko njega, i ču se s neba glas k njemu: ʺSimone, 
Simone, verni prijatelju i služitelju Sina moga! ne udaljavaj se odavde, ja sam odlučila da 
proslavim ovo mesto; ti ćeš za njega biti svetlost, i ime tvoje biće slavnoʺ. 

Spočetka  prepodobni  Simon  ne  pokloni  vere  ovome  vićenju,  bojeći  se  da  to  nije  neka 
zamka  nečastivoga,  koji  se  ume pretvarati  i  u  anćela  svetla.  Zato  on  ne  prestajaše  misliti 
kuda bi se udaljio na što usamljeničkije molitveno življenje isposničko. 

Jedne  noći  pred  Božić  prepodobni  izađe  pred  pešteru,  i  vide  ovo:  s  neba  se  spusti  jedna 
zvezda i stade nad stenom, gde kasnije on podiže česni manastir. ‐ Ovo viđenje ponovi se 
nekoliko noći uzastopce. Međutim prepodobni Simon se ipak pribojavaše da to nije neka 
vražija zamka, i ne pridavaše važnost tome. A kada nastupi Božićna noć, on ponovo vide 
sjajnu  zvezdu  i  ču  božanstveni  glas:  ʺSimone!  dužan  si  da  ovde  osnuješ  monaško 
opštežiće.  Ostavi  svoju  sumnju,  ja  lično  biću  ti  pomoćnica.  Inače,  za  svoje  neverje  bićeš 
kažnjen!ʺ ‐ Ovaj glas ču on triput. I u tom času, kako on kasnije kazivaše učenicima svojim, 
15
on  se  kao  obrete  u  Vitlejemu  Judejskom  na  mestu  pastira  i  čuje  slatke  zvuke  angelskog 
pojanja: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja! ‐ Ne bojte se, jer 
gle, javljam vam veliku radost koja će biti svima ljudima (Lk. 2, 14. 10). 

Posle toga, govoraše svetitelj, strah i dvoumljenje ostaviše me, a radost i veselost obuzeše 
moju  dušu,  i  ja  s  molitvenim  trepetom  tajanstveno  sozercavah  Vitlejemske  događaje 
ʺvelike tajne pobožnostiʺ = javljenje Boga u telu. 

Tri  dana  posle  Božića  k  prepodobnome  dođoše  tri  mirjanina,  braća  po  telu,  ljudi  vrlo 
bogati.  Pavši  pred  noge  njegove,  oni  mu  ispovediše  sve  grehe  svoje,  pa  ga  stadoše 
svesrdno  moliti  da  ih  primi  kod  sebe,  pošto  se  slava  njegova  već  beše  pronela  po 
Makedoniji  i  Tesaliji.  No  prepodobni  uporno  odbijaše  da  ih  primi.  Najzad,  oni  počeše 
preklinjati da ih primi bar na nekoliko dana. 

Ovako  usrdno  preklinjanje  dirnu  prepodobnoga,  i  on  ih  primi.  I  posle  potrebnog 
iskušeništva  on  ih  obuče  u  angelski  obraz,  pa  ih  na  svetoj  Liturgiji  pričesti  Prečistim 
Tajnama.[11] I tada im on, kao svojoj duhovnoj deci, otkri o božanstvenom viđenju koje se 
nekoliko  puta  ponavljalo  nad  susednom  stenom  pećine  njegove,  moleći  ih  da  o  tome  ne 
govore nikome dok je on u životu. 

Saslušavši kazivanje prepodobnoga, braća mu s ljubavlju ponudiše svo svoje bogatstvo za 
zidanje i ustrojstvo opštežića. I sa blagoslovom prepodobnoga odmah se dadoše na posao 
oko toga. Materijal bi pripremljen, majstori dovedeni, samo je trebalo odrediti mesto gde 
će se zidati crkva i ostale zgrade. Kada prepodobni Simon ukaza na okomitu stenu kao na 
temelj  obitelji,  majstori  se  zaprepastiše,  i  govorahu  mu:  Avo,  da  li  se  ti  šališ  ili  ozbiljno 
govoriš? Ta pogledaj, ova stena je opasna za nas zidare, a još opasnija za one koji će živeti 
tu. Ti kako hoćeš, no mi smo protiv toga. ‐I dugo se spor vođaše oko toga. 

Prepodobni  Simon,  videći  da  ne  može  ubediti  majstore  da  se  zida  na  mestu  gde  on 
predlaže,  naredi  da  se  postavi  trpeza.  Za  vreme  obeda  jedan  od  učenika  prepodobnoga 
prinoseći im vino, po zavisti đavoljoj spotače se i sa stene omače u strašnu provaliju držeći 
u  jednoj  ruci  sud  sa  vinom  a  u  drugoj  punu  čašu  vina.  Poraženi  ovakim  nesrećnim 
slučajem,  majstori  strogo  primetiše  prepodobnome:  Vidiš,  avo,  početke  ubitačnih 
posledica  tvog  neopravdanog  pothvata!  A  koliko  bi  tek  sličnih  smrtnih  slučajeva  moglo 
biti kada bismo rešili da ovde zidamo manastir! 

Svetitel. ne odgovori ništa, samo se u srcu svom moljaše Presvetoj Vladičici Bogorodici, da 
se ne postidi on u očekivanju njene pomoći. I gle! O, neiskazanih čudesa Tvojih, Presveta 
Vladičice! i ko  može dostojno  odati  hvalu veličini  Tvojoj, Brza Pomoćnice! ‐ Ne  prođe  ni 
pola  sata,  a  brat  koji  beše  pao  u  provaliju,  pojavi  se  iz  nje  sa  suprotne  strane, 
posredovanjem  Presvete  Bogorodice;  i  to  se  pojavi  ne  samo  zdrav  i  čitav  nego  i  sa 
nerazbijenom  čašom  i  sa  nerazbijenim  vinskim  sudom  u  rukama,  iz  kojih  se  ne  beše 
prosula  ni  jedna  kap  vina.  Od  ovog  čuda  majstore  obuze  strah  i  užas,  i  oni  padoše  k 

16
nogama svetitelju, i moleći ga za oproštaj govorahu: ʺSada nam je jasno, oče, da si ti zaista 
Božji čovekʺ. ‐ I na usrdnu želju i molbu njinu prepodobni ih primi među svoje učenike, i 
uskoro  oni  biše  udostojeni  angelskog  obraza.  I  tada,  pod  neposrednim  nadzorom  i 
uputstvima  prepodobnoga  Simona,  učenici  njegovi,  bivši  majstori,  pristupiše  zidanju 
manastira.  Ali  pošto  je  trebalo  ogroman  kamen  postaviti  u  temelj,  svetitelj  im  ukaza  na 
jedan takav kamen u blizini, i naredi im da ga prenesu. No oni, videći da kamen svi skupa 
ne samo ne mogu preneti nego ni s mesta pomaknuti, stojahu u nedoumici, ne znajući šta 
da rade. Videći to, svetitelj priđe kamenu, oseni ga životvornim znakom krsta, podiže ga 
bez ičije pomoći na svoja leća, prenese ga i spusti na mesto gde je trebalo. Na taj način on 
na  delu  pokaza  istinitost  reči,  izgovorenih  Gospodom  apostolima:  Zaista,  zaista  vam 
kažem, ako imate veru koliko zrno goruščino, i rečete gori ovoj: digni se i baci se u more, 
biće tako (Mt. 17, 20; 21, 21; Mk. 11, 23; Lk. 17, 6). 

Kada  bi  ustrojen  manastir,  kome  prepodobni  dade  ime  Vitlejem  zbog  javivše  se 
zvezde,[12] i bratstvo se umnoži, jednom se pojaviše u manastirskom pristaništu saraceni 
pljačkaši  s  namerom  da  opljačkaju  manastir.  Znajući  to,  svetitelj  se  u  pratnji  nekolicine 
svojih učenika spusti u pristanište i podnese saracenima hleb i voće. Saraceni primiše to, 
ali  želeći  da  se  dokopaju  manastirske  riznice,  oni  zahtevahu  od  prepodobnoga  da  im 
pokaže  starešinu  manastira.  Svetitelj  im  krotko  odgovori  da  je  on  starešina,  i  da  u  njih 
ništa nema sem podnesenih im darova. Nezadovoljni odgovorom, razbojnici se kao divlje 
zveri baciše na svetitelja, pri čemu jedan od njih poteže mač da ga ubije. No ruka mu se 
odjednom osuši, a ostali saraceni oslepeše. 

Urazumljeni  takim  nebeskim  gnjevom,  zločinci  u  jedan  glas  povikaše:  ʺAlah,  Alah!ʺ  i 
gušeći  se  u  suzama,  smireno  moljahu  svetitelja  da  ih  isceli.  ʺSmiluj  se  na  nas,  avoʺ, 
vapijahu oni, ʺ i isceli nas; a mi ti dajemo reč da ćemo postati hrišćaniʺ. ‐ Nezlobivi starac, 
učenik  nezlobivog  Učitelja  Hrista,  dirnut  nevoljom  svojih  neprijatelja,  posla  jednog 
učenika  po  jelej  iz  kandila  što  je  pred  Spasiteljem,  pomoli  se  za  njih,  zatim  krstoliko 
pomaza oči saracenima i sasušenu ruku njihovog druga, i svi se odmah isceliše. Poraženi 
čudom  isceljenja,  oni  ne  samo  primiše  sveto  krštenje,  nego  i  ostadoše  u  manastiru,  i 
zamonašiše se. 

Najzad  divni  Simon  stiže  u  duboku  starost;  i  bi  mu  otkriveno  vreme  i  čas  odlaska  ka 
Gospodu. Dozvavši svoje učenike, oprosti se sa njima, i ostavi im ovako zaveštanje. ʺBraćo 
moja i čeda mila o Gospodu, evo odlazim od vas; no vi ne tugujte zbog toga, jer ćemo se 
svi  uskoro  opet  videti.  Ako  dobijem  slobodu  pred  Gospodom,  onda  ću  vas  svagda 
posećivati  i  čuvati  od  svakog  iskušenja  vidljivog  i  nevidljivog.  Razume  se,  pod  uslovom 
da i vi držite ustav opštežića, redovna crkvena bogosluženja, i sve čemu sam vas naučio 
rečju  i  delom.  Ne  ljubite  privremeno  bogatstvo;  begajte  od  sujete;  ne  podajte  se 
sablaznima! Budite miroljubivi, gostoljubivi; praznike svetkujte duhovno, a ne po svetski, 
tojest ne bavite se u takve dane praznoslovljem, šalama i smehom; praznik je osvećenje i 
prosvećenje  duše,  a  to  se  postiže  molčanijem,  molitvom  i  čitanjem  sveštenih  knjiga.  Na 

17
bogosluženju pevajte s pobožnim strahopoštovanjem, a ne s nehatom i derući se. Igumana 
ljubite od duše. Ako se toga držite i posle moje smrti, kao što ste se držali za moga života, 
onda  ću  ja  svagda  biti  s  vama  duhom.  U  protivnom,  odgovaraćete  na  Strašnom  i 
sveopštem suduʺ. 

Dok svetitelj govoraše ovu pouku, bratija i učenici neutešno plakahu zbog rastanka s njim. 
Naposletku,  pomolivši  se  za  njih  Bogu,  u  Presvetoj  Trojici  slavljenome,  da  ih  i  posle 
njegove  smrti  sačuva  pod  zaštitom  Bogomatere  i  svih  Svetih,  blaženi  utonu  u  ćutanje,  i 
naredne noći predade svoju svetu dušu Bogu. To bi 28. decembra 1257. godine. Sutradan 
izjutra  lice  preminulog  pravednika  zasija  divnom  svetlošću,  u  prisustvu  svega  bratstva. 
Izvršivši  opelo  nad  prepodobnim,  oni  ga  s  molitvenim  strahopoštovanjem  i  suzama 
spustiše u grob. 

Red je da spomenemo i neka posmrtna čudesa blaženog oca našeg Simona, da bismo znali 
kavu slobodu ima on pred Gospodom. 

Jedan od bratije sveštene obitelji prepodobnog oca našeg Simona, nalazeći se pod uticajem 
satanskog iskušenja, grđaše podvižnika Hristovog i ne priznavaše ga za sveca, i nije hteo 
da  sa  ostalima  praznuje  godišnji  spomen  njegov.  I  jednom,  kada  svi  oci  vršahu  bdenije 
prepodobnome, ovaj nesrećni brat, vitlan sumnjom i neverovanjem u svetost blaženog oca 
Simona,  izađe  iz  crkve,  ode  u  svoju  keliju,  i  leže  da  spava.  Tada  se  njemu  javi  u  snu 
prepodobni  Simon,  sav  obasjan  munjelikom  svetlošću,  praćen  dvojicom  svojih  učenika,  i 
reče  mu:  ʺZar  se  tebi,  nesrećniče,  ne  sviđa  slava  kojom  me  proslavi  Bog?ʺ  ‐  Rekavši  to, 
prepodobni  dade  znak  učenicima  koji  behu  u  njegovoj  pratnji,  te  ovi  položiše  hulnika 
ničice na zemlju, i prepodobni ga nekoliko puta udari štapom po petama, tako da se ovaj 
nesrećnik probudi od bola i bezmernog straha. Probudi se i vide da su mu noge otečene. 
Obuzet  izuzetnim  užasom,  on  odmah  ode  u  crkvu,  pade  igumanu  pred  noge,  i  ispovedi 
mu sve svoje grehe prema prepodobnome. Zatim, obraćajući se bratiji, on reče: ʺOprostite 
mi,  oci!  sada  sam  se  ubedio  da  je  prepodobni  otac  naš  Simon  divno  proslavljen  Bogom. 
Odsada  i  ja  verujem  i  klanjam  se  njemu  kao  jednome  od  drevnih  svetitelja,  kakvi  behu: 
Antonije, Jevtimije, Sava Osvećeni i ostaliʺ. Zatim povisivši glas, on uskliknu pred ikonom 
prepodobnog  Simona:  ʺBlagodarim  ti,  ugodniče  Božji,  što  me  izbavi  od  demonskog 
iskušenja,  nasilja  i  pogibli!ʺ  ‐  I  tada  on,  lijući  suze,  usred  crkve  ispriča  svemu  bratstvu  o 
javljenju  prepodobnoga  u  nebeskoj  slavi,  I  svi  oni  proslaviše  Boga,  koji  ne  želi  smrti 
grešniku, nego da se obrati i živ bude. 

Drugi brat u obitelji prepodobnoga dugo se boraše sa demonom bluda. Ali nemajući snage 
da  istraje  u  podvigu,  on  s  molitvenim  strahopoštovanjem  pade  pred  svetu  ikonu 
prepodobnoga oca Simona, i sa suzama ga moli da ga izbavi od ovog iskušenja. Posle toga, 
pomazavši  se  jelejem  iz  kandila  koje  je  tiho  gorelo  pred  ikonom  prepodobnoga,  on  se 
potpuno oslobodi od prljavih demonskih i nečistih uzbuđenja tela. 

18
Jednom,  prilikom  praznovanja  godišnjeg  spomena  svetiteljevog,  u  toku  velikog  večernja 
uđe u crkvu neki monah Sava, iz obitelji svetoga Dionisija na Olimpu, i priđe svetoj ikoni 
prepodobnoga oca Simona da je celiva. Ali, videvši da je ikona  vrlo mala, on se uvredi i 
reče: ʺNeću da se klanjam takvoj ikoniʺ. Razume se, ovo on učini iz neznanja a ne iz nekog 
omalovažavanja  svetitelja.  I  prepodobni  otac  naš  Simon  ispravi  ovoga  brata  na  sledeći 
način. Kada ovaj monah ode iz crkve u keliju, datu  mu  za  odmaranje, on  zaspa.  I vidi  u 
snu:  krov  na  keliji  se  otvori,  i  strašni  zmaj,  koji  plamenom  disaše  a  dimom  i  smradom 
odisaše, razjapi čeljusti da ga proguta. Pri tom zmaj progovori čovečanskim glasom i reče: 
ʺTebi  se  ne  sviđa  mala  ikona  svetiteljeva;  i  ti  si  s  negodovanjem  izašao  iz  crkve  ne 
sačekavši  kraj  službe.  Znaj  dakle,  ti  si  moj,  ja  ću  te  progutatiʺ.  Rekavši  to,  zmaj  se  s 
užasnom  hukom  baci  na  njega.  Nesrećni  Sava,  van  sebe  od  straha  i  užasa,  zavapi: 
ʺPrepodobni Simone, pomozi mi!ʺ ‐ i tog trenutka se probudi, i preplašen pohita u crkvu, 
pade na kolena pred ikonu prepodobnoga, i s ljubavlju je celiva nekoliko puta. Prisutni se 
začudiše  promeni  ovoga  brata,  jer  mu  lice  beše  bledo  kao  u  mrtvaca.  Tada  on  ispriča 
svima  kako  zbog  neznanja  nastrada  od  Satane.  Pritom  jedan  od  staraca  primeti:  ʺMala 
ikona,  brate  moj,  za  toplu  veru  i  pobožnost,  za  čist  um  i  neporočno  telo,  ničim  se  ne 
razlikuje  od  velike.  Zato  pazi:  ukazuj  dostojno  poštovanje  svetiteljima  i  sveštenim 
ikonama njihovim, pa bile one male ili velikeʺ. ‐ Ispravljen na taj način, brat uznese slavu 
Bogu i blagodarnost prepodobnome. 

Takvi  su  podvizi  i  čudesa  prepodobnog  oca  našeg  Simona.  Molitvama  njegovim  neka 
Gospod i nas udostoji carstva Svoga večnoga. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETE MUČENICE 

DOMNE 

  

POSTRADALA za Gospoda Hrista posečena mačem.[13]  

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

INDISA 

  

POSTRADAO za Gospoda Hrista bačen u more.[14]  

19
  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

GORGONIJA i PETRA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda bačeni u more.[15] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ZINONA 

  

POSTRADAO za Gospoda mačem posečen.[16] 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

MARDONIJA, DOROTEJA, TEOFILA i MIGDONIJA[17] 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Gospoda Hrista umoreni na razne načine. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

GLIKERIJA 

  

SVETI Glikerije prezviter postrada za Gospoda u ognju spaljen. 

  

20
  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

SEKUNDA 

  

OVAJ sveti mučenik postrada za Gospoda mačem posečen. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

PLUTODORA 

  

HRABRO postradao za Gospoda svoga. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

IGNjATIJA LOMSKOG 

  

PREPODOBNI  Ignjatije  počeo  se  podvizavati  kao  monah  u  Kirilovom  Bjelozerskom 

manastiru. Zatim na pedeset vrsta od grada Lomska on ustroji Spasku pustinju. Ali voleći 
usamljenost, prepodobni Ignjatije se udalji odatle na obalu reke Sare u Vadožku oblast. Za 
revnitelje  monaškog  života  koji  se  i  tu  stekoše  oko  prepodobnog  Ignjatija,  prepodobni 
podiže crkvu u čast Pokrova Presvete Bogorodice i osnova Bogorodičin manastir. Prestavi 
se prepodobni 1592. godine. Svete mošti njegove počivaju u crkvi Vjadožske pustinje. 

  

  

SPOMEN SVETE 

PETROSILE (ili PETRONILE) 

  

21
PRVO ime se pominje pod današnjim datumom (28. decembra), a drugo pod 31. majem, 
prema sinaksaru Sofronija Evstratijadisa. Ova svetiteljka se navodi kao kći svetog apostola 
Petra. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

VAVILE 

  

RODOM iz Tarsa Kilikijskog; savremenik prepodobnog Jovana Mosha; u miru skončao. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Maksimijan  II  Galerije  ‐  zet  i  savladar  Rimskog  cara  Dioklecijana;  kasnije  njegov 
naslednih (od 305‐311. god). 

2. Oglašenjem  se  nazivalo  prethodno  ispitivanje  onih  koji  su  se  pripremali  za  sveto 
krštenje i njihovo obučavanje istinama vere. Ono je trajalo od četrdeset dana do tri 
godine; a nekada se, prema prilikama skraćivalo na nekoliko dana. 

3. Mt. 5, 15; 13, 44. 

4. Kod hrišćana prvih vekova bio je običaj da se svaki dan pričešćuju Svetim Tajnama. 
Ali  pošto  ponekad  nije  bilo  moguće  služiti  svetu  liturpiju  svaki  dan,  to  su  Svete 
Tajne davane vernima da ih nose kući, i čuvaju u sveštenim sasudima. 

5. Sravni: Psal. 144, 16. 

6. Spomen  svetog  sveštenomučenika  Antima,  episkopa  Nikomidijskog,  Crkva 

praznuje 3. septembra. 

7. Klavdiopolj ‐ grad u Maloazijskoj oblasti Kilikiji. 

8. To je bilo 303. godine. 

22
9. Cerera  ili  Demetra  ‐  grčko‐rimska  boginja  zemljoradnje  i  plodnosti.  Vrlo 
rasprostranjena praznovanja njenih praznika odlikovala se razvratom. 

10. Mošti svetog mučenika Gorgonija biše docnije prenesene u Rim. 

11. Iz ovoga se vidi da je prepodobni bio jerej. 

12. Manastir Simonopetra posvećen je Rođenju Hristovom. Kasnije je bio sagoreo, ali je 
blagodareći moštima Sv. Marije Magdaline, koje su u njemu, opet obnovljen. 

13. Vidi  o  njoj  pod  današnjim  danom:  Stradanje  svetih  Dvadeset  hiljada  mučenika 
Nikomidijskih. 

14. Vidi  o  njemu  pod  današnjim  danom:  Stradanje  svetih  Dvadeset  hiljada  mučenika 
Nikomidijskih. 

15. Vidi  o  njima  pod  današnjim  danom:  Stradanje  svetih  Dvadeset  hiljada  mučenika 
Nikomidijskih. 

16. Vidi  o  njemu  pod  današnjim  danom:  Stradanje  svetih  Dvadeset  hiljada  mučenika 
Nikomidijskih. 

17. Vidi  o  njoj  pod  današnjim  danom:  Stradanje  svetih  Dvadeset  hiljada  mučenika 
Nikomidijskih.idi o njima takođe tamo.  

23