Erih fon Deniken

Svi smo mi deca bogova

Kada bi grobovi progovorili

 1

BILA JEDNOM DVA

KRALJEVSKA DETETA
ISTRAŽIVANJA U SEVERNOM JEMENU
Basna je most koji vodi do istine. Arapska poslovica
Stari Rim je navodno osnovan 733. pre Hrista, a gi'ad Maja-Tikal još 100 godina ranije.
Počeci Atine datiraju oko 1500. pre Hrista, a pretpostavlja se daje Jerihon izgraden oko
6000. g. pre Hrista. Da li na našoj planeti postojejoš stariji gradovi? MogućejeJer svi
arapski hroničari uveravaju u to, da je Sana koja se nalazi na visoravni od 2500 metara,
jemenskog pla-ninskog masiva, najstariji grad na svetu te daje osno-van odmah nakon
potopa.
Rira, Atina, Tikal i Jerihon su mi poznati. Preosta-lo mi je da upoznam grad Sanu. Ne
nalazi se baš na glavnom putu. Do njega sarn došao sporednim putem. Kao što ćemo videti.
Severni Jemen, Arapska Republika Jemen nalazi se na jugu arapskog poluostrva. Ovo
područje je od davnina nastanjeno. Doživelo je visokorazvijene kulture kao što je Sabejsko
carstvo oko 1200. g. pre Hrista.
Bila je to bogata zemlja, jer je raspolagala za-pažen.im sist.emom navodnjavanja za svoje
oaze; bila je to izvozna zemlja visokog stepena, za tamjan. koji je i danas veoma traženi
artikal.
Zbivanja l951.

,,Izneli smo sve stvari iz našeg kamiona, i skoro smo preleteli preko Hadija. Ljudi su se
pozadi u ka-mionu čvrsto držali, i gledali u daljinu ne bi li zapa-zili neki znak jahača na
kamili iz Hariba... kada je Čester, spoznao svu razmeru opasnosti... skrenuo ulevo, jedva
izbegavši Jemenca i kamion držao van domašaja metaka" [1].
Ovaj napad doživeo je mladi američki paleontolog Vendel Filips pre 36 godina kadaje
sa svojim kolegom Vilijemom Frenk Olbrajtom radio na iskopavanjima 180 kilometara
istočno od Sane.
Odobrenje za ovaj poduhvat dao je kralj Imam Ah-med od Jemena ,,American
Foundation for the Studv ofMan", američkoj zadužbini za istraživanje čoveka.
Amerikanci su iz izveštaja nemačkih učenjaka Kar-la Ratjensa i Hermana fon Wismana iz
1928. god. sa-znali o postojanju hramova kod Mariba. Navodno se tu radilo o tajanstvenom
hramu kraljice od Sabe.
Uprkos vojnika i službenika, kojeje ovoj ekspediciji odredio imam nakon više meseci
uspešnog rada došlo je do znatne zategnutosti: Jemencima se nije dopalo da nevernici -jer
ko ne veruje u Alaha smatra se ovde nevernikorn - u njihovoj zemlji kopaju za skrivenim
blagom.
Naredenja arheologa osujećena su naređenjima kraljevih službemka. Jedna nesreća
dovelaje do prvog revolta: jedan radnik je neh.oti.ce udario u drvenu pot-pornu gredu, koja
je povukla za sobom šest antiknih stubova;jedan egipatski radnik ijedan dečak Jemenac
lako su povređeni. Službenici su odmah zahtevali pre-
 daju lateks-kopija,* koje su se do tada prav-ile nakon višemesečnog napornog rada sa starih
natpisa na hra-movima.
Nakon kraćeg putovanja u Ameriku - tom prilikom je nabavio novac za finansiranje daljih
radova - Filips na licu mesta zatiće situaciju punu emotivnog naboja tako da radovi nisu
mogli da se nastave.
Arheolozi su na tajnom noćnom dogovoru doneli odluku o bekstvu. Proširili su vest da
će narednog da-na sa brežuljaka snimati ovaj teren. Ova prevara je utoliko izgledala stvarna
što su ostavili opremu ove ekspedicije u vrednosfci više od 200.000 US$, kada su arheolozi
sa svojim egipatskim pomagačima ušli u dva karniona. Službenici i vojnici su sada bili
srećni, jer konačno su mogli neometano da rade ono što i uvek:
mogli su da kradu.

36 godina kasnije
Danas se to mesto, sa kojegje Filips pobegao, ubra-ja u turističke atrakcije, jer je Marib
1984. povezan sa glavnim gradom Sanom asfaltiranom cestom. Moj sa-radnik Ralf Lange i
ja uživali smo u krajoliku ove ceste duge 175 km, i to sa zadnjeg sedišta land-crui-sera.
Vozio nas je mladi Jernenac, sa obavezno zade-nutom džambijom za pojas (jatagan). Čim
Jemenac navrši 14 godina, ovaj jatagan važi kao potvrda njegove novostećene muškosti.
Od dubine depa zavisi da lijejatagan velik i širok ili skromniji, da lije drška srebrna i
ukrašena ili samo od rezbarenog drveta ili

• Arheolozi upotrebljavaju gumcni latoks za kopije pisanih rc-Ijcfa i figura. Vlažni

lateks se pritiska o original, zatim so skida sa kamcna: na taj način sc dobije tačan
ncgativ.
Slika gore: Uzivali smo u pan.orami na 175-om kiloinetf'u našeg puta. Slika dole: Sa vrha
klanca spu.šta sepogled na dolinu Vadis
od manje vrednog rnetala, da li kožna traka svetiuca srebrnim nitnaina ilije samo obična
futrola. Najvažni-je je da je to - jatagan. Pored vozača je i nas vodić u blejzeru sa
kravatom. uniforma koja valjda nagovešta-va čoveka čija karijera je na usponu. Kako smo.
medutim, kasnije saznali nije ga odlikovala ni int,eli-gencija niti poznavanje stvari.
Službenici u turističkom birou u gradu su mi save-tovali da angažujem vozača; a tamo
stranac dobija dozvolu za putovanje po unutrašnjosti zemlje. Bio je to dobar savet. Nikako
ne treba iznajmiti sam kola, to može biti vrsta samoubistva.
U ovoj zemlji uopšte nije važno da lije u saobraćaj-n.om udesu neko kriv ili ne, jer je zakon
o saobraćaju još uvek pod uticajem religije i plemenskog prava: te-lesne povrede u udesima
tretiraju se kao ubisfcva. lako bi prema zapadnim saobraćajnim propisima osoba ko-ja je
prouzrokovala udes bila proglašena za potpuno nevinu, prema islamskom pravu on mora da
plati ,,krvavim novcem" porodici povredenog ili ubijenog. Godine 1986. važili su sledeći
kursevi: za muškarca nastradalog u saobraćajnom udesu plaćalo se okruglo DM 50.000, za
ženu polovina tog iznosa; za vreme - trajanja Ramadana i hodočašća ,,krvav novac" se ud-
vostručuje. Može da bude i gore: Preostali članovi po-rodice mogu da zahtevaju krvnu
osvetu. Za nas bi to bilo čisto ubistvo. Ovde, medutim, pravdu deli rodbi-na ili plame, a
izvršilac vrši časno delo. Na svu sreću nisam morao da utvrdujem da li bih ja ko suvozač
mo-rao nešto da platim.
Drugi dobar savet dao mi je portir u hotelu. Save-tovao mi je da putne dozvole više puta
fotokopiram. Kako je sarno bio u pravu! Već prilikom prve ulične kontrole od strane
naoružanih mladih Ijudi ostao sam bez originala. Stražarje to stavio medu akte. Prilikom
sledeće kontrole bi me vratili.
Iz daljine su na suncu blisfcale planine i približavale sa tehnikom usporenja, svetlele su
svetlosrnedom bo-jom pred crnom senkom. Cesta vijuga prema klisuri Bin-Gajlan, visokoj
2.315 metara, krivuda kroz priteš-njene stenovite klisure. Od Al-Fardah klisure put se
nastavlja kroz netaknut stenovit kraj: pravougaoni džinovski monoliti oblikuju nebodere.
To je horizont! Prirodni kameni mostovi vise kao modelirani nad uz-dignutim kubetima.
Suncem obasjani u daljini sjaje šareni vrhovi stena, kao da su ih koloristi sveže našpricali
jarkim bojama. Sa vrha klisure pogled se spusta dole na suvu, pustinjsku dolinu, koja se
prosti-re žutozlatnom bojom. Posle dugih krivina usećenih u stenu, 1.000 metara ispod nas
nalazi se ravnica, na ko-joj leži Marib. Sa svakim metrom, kojim se naše vozilo približava
dolinskoj podini - još uvek je na visini od 1.300 metara - vazduh postaje topliji. Nekoliko
žbu-nova i jadnog drveća nalazimo pokraj puta, iza toga sa-mo pesak, pustoš koja nameće
pitanje od čega žive beduini i životinje, tj. kako preživljavaju. Skoro bez prelaza naš put
prekriva vulkansko stenje crno kao gar - garež pećine, predeo sa Marsa, sa koga se uzdižu
planine kao gigantska ugljena brda. Veličanstvena pri-rodna bina na podnevnom suncu.
Treperava svetlost. Senke gareža iz svemira. Srebrni odsjaj antracita na suncu.
Posle vožnje od dva i po sata, iz Sane dolazimo u staro selo Marib sa njegovim
višespratnicama. U blizi-ni se eksploatiše nafta. Na užarenom suncu čekaju ci-sterne na
utovar.
Ništa, baš ništa se ne vidi od ruina starih nekoliko hiljada godina.
 Samo je teška podnevna vrućina mogla da zaustavi moju lovačku groznicu, ujedno je
bilo i vreme za moje pratioce da nešto pojedu. Otišli smo u hotel Cija nasje čistoća uverila
u to da gaje verovatno sagradila za go-ste neka petrolejska fu-ma.

Staro selo Marib sa svojim ncboderima

Došlo je do grofceskne pantomime. Mom Jemencu osira ,,money" nije bila poznata ni
jedna engleska reč, tako da sam ih izvesnim gestima pozvao najelo.
Jelovnike smo dobili na engleskom i arapskomje-ziku. Raif ija smo naručili po omlet sa
svežim šampi-njonima, naši pratioci su naručili na arapskom a kelner je narudžbine
nažvrljao na blok. Dobili smo naše ,,omlete" - dva jaja na oko sa šampinjoninia iz
konzerve, a našim Jemencima su servirani ukusni stejkovi sa koskom. Nisu ih takli.
Nastavio sam jezi-kom gestikulacija, kao što na primer nagovarate dete dajede: njam-njam.
Ništa se ne dešava. Kao hipnoti-sani sedeli su pred tanjirima sa nožem i viljuškom. Da li su
se u sebi molili? Nisam smeo da ih ometam. Od-jednom mije nešto sinulo u glavi. Uhvatio
sam stejk za kost i prineo ga ustima. Razbili smo čini: oslo-bodeni počeli su da se smeše i
prstima dajedu. Nakon nekoliko podrigivanja naši saputnici su nam dali do znanja da
možemo da nastavimo put.

Tajanstvena kraljica od Sabe

Spremali smo se da pogledamo branu u Maribu, ko-ja se još pre više hiljada godina
pokazala kao remek-delo, a u literaturi sujoj se divili kao čudu antike.
Ko je zahtevao njenu izgradnju? Pripisuje se legen-darnoj kraljici od Sabe. U Starom
zavetuje zabeležena njena poseta kralju Solomonu; međutim, medu arheo-loškim
iskopinama do sada nije pronaden nikakav trag, ili svedočanstvo o njenom postojanju na
Zemlji. ! Ko je, dakle, bila ta kraljica? Fasdnantno je prodreti kroz šeme njenog
postojanja sve do fakti. Krenimo za-to u potragu!
Od staroarapskog pesnika Semeida Ibn Alafa posto-jipredanje [2]:
,,Hadhad (moćni kralj) krenuo je jednoga dana u lov. Susreo je vuka koji je lovio gazelu i
gonio je prema provaliji, odakle nikako nije mogla da pobeg-ne, Hadhadje napao vuka,
oterao ga i takoje spasio gazelu, čiji trag je počeo da sledi. Tako se sve više udaljavao od
pratnje sve dok iznenada pre sobom ne ugleda veliki, raskošni grad; predivne gradevine,
mnogobrojne horde kamila i konja, guste šumice palmi i zasejana polja pružali su se
njegovom pogle-du. U susret mu je došao neki čovek, koji rriuje re-kao, da se taj grad zove
Ma'rib, kao i njegova rezidencija, ali da se narod koji ovde živi naziva 'A-rim i da je od
roda Džinova*: a on sam je njihov kralj i.vladalac leleb I. Sa'b po imenu.
Dok su. tako govorili, prošla je devojka čudnovate lepote, i Hadhad nije mogao pogled da
odvoji od
• U predislamskoj Arabui: duhovi i demoni, kao npr. uloga u ,,Hiljadu i jednoj noći"
Hiljudugodišnji nasipi na brani u Maribu

nje. Tada progovori kralj džinova: Ta devojka je moja ćerka, i ako želiš daću ti je za ženu,
spasio si joj život, jer onaje bila ona gazela koju si spasio od vukova i čitavog svog života
neće moći da ti se zah-vali. Dodi u svadbeni logor sa svojom rodbinom i knezom tvoga
naroda za trideset dana.
Hadhad se vratio i uskoro je pred njim nestao taj grad duhova. Ali, nakon tridesefc dana uz
pratnjuje došao na svadbeno veselje. Za to vreme džinovi su izgradili palate sa fontanama i
vrtovima. Kralj leleb ih je dočekao i ugostio kao pravi domaćin. Veselje je trajalo 3 dana i
3 noći dok Haruru, njegovu ćer-ku, nisu doveli u Hadhadove odaje.
Taj dvorac sada postaje njegovom rezidencijom-Harura je medutim bila majka Bilikisa
(Bilikis je arapsko ime za kraljicu od Sabe)"
Arapskim ćudima nikad kraja, beleži istoričar i lek-sikograf Našvan Ibn Sa'id (preniinuo
oko 1195. godi-ne), a grad koji je iznikao iz ničega bio je navodno od metala, i nalazio se
na četirijaka stuba kroz kojije vo-da oticala u metalnim kanalima. Da li je ovo samo baj-ka
iz ,,Hiljadu i jedne nod"ili naučna fantastika iz doba antike?
Više nam pomaže stari Semeida Ibn Alaf: on zna da je kraljica od Sabe odnosno Bilikis
imala dva vrta koji su navodnjavani iz dva izvora na brani.(2) Baš za tu branu sam i bio
zainteresovan.

Štaje bilo i ostalo

Da je nekim slučajem u ono vreme postojala Gmi-sova knjiga rekorda u njoj bi sasvim
sigurno svoje me-sto našla i brana u Maribu! Jasno je da su još antički autori pisali o njoj,
to tehničko čudo su opisivali kao prvoklasno dostignucjejužnoarapske kamenorezačke i
inženjerske umetnosti. Zid brane je u podnožju širok 70 metara a dugačak 615 metara -
apsolutno se može porediti sa današnjim. Izmedu planina sa severne i južne strane* sabirala
se voda iz Vadi Adana. Sa se-verne ijužne strane graditelji su napravili ustave i ka-nale
raspodele vode od pažljivo obrađenih kvadratnih stena, njima su tekle dragocene količine
za navod-njavanje severnih i južnih vrtova kraljice od Sabe. Najbolje se održala južna
ustava. Ovi radovi me pod-
Planine Džabal Balak al Kibli i Šabal Bal ak Avsat.
Taj dvorac sada postaje njegovom rezidencijom-Harura je medutim bila majka Bilikisa
(Bilikis je arapsko ime za kraljicu od Sabe)"
Arapskim ćudima nikad kraja, beleži istoričar i lek-sikograf Našvan Ibn Sa'id (preniinuo
oko 1195. godi-ne), a grad koji je iznikao iz ničega bio je navodno od metala, i nalazio se
na četirijaka stuba kroz kojije vo-da oticala u metalnim kanalima. Da li je ovo samo baj-ka
iz ,,Hiljadu i jedne nod"ili naučna fantastika iz doba antike?
Više nam pomaže stari Semeida Ibn Alaf: on zna da je kraljica od Sabe odnosno Bilikis
imala dva vrta koji su navodnjavani iz dva izvora na brani.(2) Baš za tu branu sam i bio
zainteresovan.

Štaje bilo i ostalo

Da je nekim slučajem u ono vreme postojala Gmi-sova knjiga rekorda u njoj bi sasvim
sigurno svoje me-sto našla i brana u Maribu! Jasno je da su još antički autori pisali o njoj,
to tehničko čudo su opisivali kao prvoklasno dostignucjejužnoarapske kamenorezačke i
inženjerske umetnosti. Zid brane je u podnožju širok 70 metara a dugačak 615 metara -
apsolutno se može porediti sa današnjim. Izmedu planina sa severne i južne strane* sabirala
se voda iz Vadi Adana. Sa se-verne ijužne strane graditelji su napravili ustave i ka-nale
raspodele vode od pažljivo obrađenih kvadratnih stena, njima su tekle dragocene količine
za navod-njavanje severnih i južnih vrtova kraljice od Sabe. Najbolje se održala južna
ustava. Ovi radovi me pod-
Koc. visokog vodostaja vodene mase su prvo padale bazen gde bi se ,,srairivale" tako da su
glavnim ka-aalom sa mnogim sporednim kanalima usmcravane do južnih polja. Graditelji
onog vremena ^.' zaista bili veGma mudri, uzeli. su u. obzir i povrerneno plavljenje
glavnog kanala. Opremili su ga slivnikom za preliva -nje, gde bi prihvaćena voda bila
sprovedena do Vadija.
Sa južne strane brana se prostire na 600 rnetara popreko kroz dolinu prema severnoin delu.
1 u ovom delu se ustava dobro održala, i tu bi bujica prvo bila prihvaćena u bazenu a
potorn bi se sprovela do giav-nog kanala prema ,,sevenii,m" vrtovima. Ogromni na-sipi su
pored zidova debljin.e metra pružali ot.por pritiskuvode i izgrađenje - dabi svakoj situaciji
dora-sli - stepenasti prelivni zid, koji bi regulisao visinu vo-dostaja u bazenu.

Čudo iz Mariba

1982. Ulrih Bruner (Ulrich Brunner) na Univerzi-tetu u Cirihu bram svoju doktorsku
disertaciju [3] o staroj oaai Marib, tu citira studiju firme ELEKTRO-WATT, Cirih, inače
poznatu po fcome što u celom svetu gradi brane a za jemensku vladu je takode projektova-
la novu branu u blizini Mariba.
U svojoj studiji Elektrorva dolazi do zakljucka daje u sebejsko vreme kod Mariba
površina od okruglo
Zid ustuveje Sirok 4,62 m, donji monoliti su đugaćki 3,54. a Siroki 51 cm

9000 hektara* bila navodnjavana te daje vrhunac vo-dostaja u dvogodišnjem proseku

iznosio 950 kubnih metara u sekundi. ,,U proseku svakih deset godina dolazi do vrhunca
vodostaja od 3750 kubnih metara u sekundi a stogodišnji visoki vodostaj bi imao vrhunac
odlivauja od 7250 kubnih metara u sekundi". Pod tak-vim uslovicia ondašnja brana bi bila
napunjena ,,za nešto više od dva safca", medutim prelivni zid je mo-gao da spreči
katastrofu zbog probijanja brane. Prema svežim proraćunima kanali sa severne i južne
ustave dostižu brzinu odlivanja od po 30 kubnih metara u se-kundi i tako mogu da pokriju
potrebe od okruglo 60
auliona kubnih metara vode ,,severnih i južnih vrto-•"&" u roku od dvanaesfc dana. Ulrih
Bruner rezimira:
..Genijalnost ovog sistema navodnjavanja ogleda se raožda upravo u toj jednostavnosti
funkcionalne izgradnje celokupnog objekta, čiji vek fcrajanja iznosi više od dve hiljade
godina"
Neverovatnost tehnike Mariba možda će biti jasni-ja, kada zamislimo da su stari Rimljani
100 godina pre naše ere u Gornjoj Bavarskoj izgradili branu, koja bi i danas radila!
Nijedna građevina na svetu ne predstavlja za pri-rodnu stihiju neresenu enigmu. Sasvim je
normalno daje i brana u Maribu doživljavala provaljivanje usta-ve, ali to je bilo bitno samo
za ustavni zid, brana je ostala neoštećena. U legendi se kaže da je prvobitna brana nastala
od zemlje i kamenajoš 1700. g. p. n. e. i da su tek Sebejci tu ,,Prabranu" opremili zidovima
i u.stavama, kojima se nii danas divimo. Zna se da je 500. g. p. n. e. došlo do pucanja
ustavnog zida za čiju popravkuje bilo potrebno angažovati 20.000 Ijudi, Ko-načno je ipak
doslo do katastrofalnog pucanja, Vodena stihna je sprala sve ono šfco je h.iljadama g(n-
i.n:'a, ranije bilo izgradeno. Zatrpalaje njive i vrtove. 0 tome govo-ri č-ak i 34. sur iz
Kurana (stih 17);
,,Ali oni su odstupali od vere, i zato smo mi poslali poplave, i zato srno njih ova dva vrta
pretvorili •u dva vrta sa gorkirn plodovima, Tamarisk i nešfco malo lotosa. To smo irn dali za
nagradu njihove zahval-nosti".
Koja je ćiftinska igra slučaja antičku branu smesti-la baš u Marib u dolinu nadomak
pustinje? U celom Jemenu su postojali sistemi navodnjavanja, čak i mali nasipi, medutim svi.
zajedno nisu posedovali tu masu
Gore: Dobro se odrzala i kapija na scvernoj strani Dole: Zidovi debljine metra oduprli su.
sepritisku vode

vode kao Marib, koji je izrastao u velegrad i sedište trgovine sa plodonosnim poljima i
divnim vrtovima,

Danas nafta - juče tamjan

Tamjan, to je refenje emegme.

Biblijska priča nam pripoveda dirljivu priču o ma-lom. Isusu, kome su sveta tri kralja sa
Bliskog istoka doneli tamjan i izmirnu u štalu Vitlejema. Tamjan je u ono vreme bio veoma
cenjeni poklon, jer je bio dra-gocen kao samo zlato. Grčki istoričar Herodot (oko 490 - 425.
g. p. n. e.), putnik po Bliskom istoku navodi da se u Vavilonu godišnje davalo 1000
talenata u sre-bru za tamjan u čast boga Bala.
Egipćani - koji su tamjanom poboljšavali vazduh u hramovima i koristili ga kao mirišljavu
esenciju prili-kom mumifikacije mrtvih - pokrivali su svoje potrebe za tamjanorn na
ekspedicijama na Crvenom. moru.
Rimski car Neronje za sahranu svoje dugogodišnje Ijubavnice i kasnije supruge Popeje
Sabine (65. g. n. e.) priredio tamjansku orgiju: U roku od nekoliko da-na pustio je da ogori
toliko tamjana koliko bi u celoj Arabiji za godinu dana moglo da se pobere - znak su-više
kasnog, mirišljavog izvinjenja za udarac nogom, od čijih posledicaje Popeja Sabina i umrla.
Međutim, tajman je bio više od balzamsko-narko-tičnog miomirisa i skupocene žrtve za
bogove. Grčki lekar Hipokrat (oko 460 - 375 g. p. n. e.) je otkrio le-kovito dejstvo kod
astme 1 oboljenja uterusa kao i do-datak za kozmetičke kreme. Ovo čudotvorno sredstvo su
sledbenici Hipokrata prepisivali te je postao šlager
ondašnje medicine.
To što je Hipokrat otkrio kao novu medicinu, Moj-sijeje upotrebljavao još oko 800
godina ranije radi de-zinfekcije svog naroda od zaraznih bolesti za vreme egzodusa:
,,I Mojsije govoraše Aronu: uzird kadionicu, stavi vatru sa oltara u nju i odozgo stavi
tamjan, zatim brzo odnesi medu Ijude, u zajednici okaj njihove grehe: jer patnja je već
počela. Na to Aron uze ka-dionicu, kako mu Mojsije naredi, i otrča medu Ijude. 1 zaista,
pafcnja je medu Ijudima več počela, on ih okadi i tako okaja grehe naroda. Kadaje tako
stupio medu' žive i mrtve, patnje su prekinute."(4. Mojs. 16.46).
Bez preterivanja se može reći sledeće: Ono od čega Arapi u novije vreme imaju od nafte
u sniislu prihoda u ranije vreme bio je tamjan. a to nije nikakva bajka iz ,,Hiljadu i jedne
noći".
Tamjan se dobija od ai-omatične smole drveta Bos-wellia carterii; to patuljasto drveće čak
više žbunovi, koji rastu divlje odlično uspevaju na suvoj kreč.njačkoj obali kraljevstva
Hadram.aut, na današnjem golfu Aden sve do Dofara u Omanu. Koraje gruba i šarena kao
kod naših breza, ispod nje nalazi se još jedan sloj sa - slično kaučukovom drvetu -
lepljivom, mlečnobe-lom smolom. Svakog proleća u stablu ova smola poči-nje da pulsira,
koje se zatim na više mesta zaseće kako bi smola mogla da iskaplje, na toplom vazduhu te
kapi postaju grudvice, koje se nakon nedelju dana sastružu i odbace. Posle mesec dana
procedura se ponavlja. Smola koja sada ističe iz otvora na stablu i brzo se suši prodaje se
kao tamjan nižeg kvaliteta. Tek treće curenje u vrelim letnjim mesecima daje tamJan prve
klase. Ranije su ga robovi sakupljali u go-mile, ćistili i odvlaćili u korpicama do zbirnih
mesta, odakle se vršila dalja raspodela.
0 da. priroda je Arabiji uvek mislila sve najbolje -svejedno da li je dozvoljavala da uspeva
tamjan ili da izvire nafta. Rimski geografi su apostrofirali s pravom arapsko poluostrvo kao
arabia felix, srećna Arabija.
Uslugama za transport, sa ogromnim karavanima kamila duž više hiljada kilometara sve do
cilja, ta roba je postizala kurseve koji su se merili srebrom pa čak i zlatom. Uživalac te
trgovine bioje uvek Marib.
Tako smo razjasnili način fmansiranja gradevina u Maribu... ali i propast bogatog grada i
sabejskog car-stva: Zadnjim probijanjem brane, od tada više nije ni popravljana, zatrpana
su plodonosna mesta. Zatim se transport tamjana odvijao morskim putem. Dok je u
centralnoj Americi džungla obrasla hramove i dvorove Maja, peščane dine su prekrile
Marib i planfcaže tam-jana. Uskoro su samo još istoričari antičkog doba kao Herodot,
Strabon (63. p. n. e. - 26. n. e.) i Plinije (24 -79. n. e.) mogli da izveštavaju o srećnom
carstvu kra-Ijice od Sabe. Da o tajanstvenoj vladarici i njenom bo-gatom carstvu u Starom
zavetu kao i u Kuranu nema konkretnih podataka, sigurno tu epohu ne bi niko za-pazio i
bila bi zaboravljena, i niko ne bi krenuo u traganje.
Iznenađenje i čudenje su početak razumevanja
Ortega i Gaset 1883-1955.

Na putu od Hadramauta za Sanu 1589. g. jezuitski sveštenik Pero Pais je prošao pored
Mariba, posma-trao ga je sa strahopoštovanjem i pisao je o snažnim kamenim blokovima i
nepoznatmi pismima, koje niko nije mogao da dešifruje.
Skoro 200 godina kasnije, 1762. kroz Jemen je pu-tovala danska ekspedicija pod vodstvom
nemačkog
istraživača Karsten Nibura (Carsten Niebuhr) (1733-1815). Nibur se kao jedini vratio u
Evropu, u više knjiga suočavao je nauku po prvi put sa južnoarap-skim blag'om:
spom.enicima i pismima koja nisu mogla da se dešifruju.
Godina 1843. intenzivnije je upoznala Evropu sa fcim nepoznatim predelom; Francuz
Tomas Josef Ar-no (Thomas Joscph Arnaud) doneo je sa svojim prt-Ijagom 56 kopija
sabejskih natpisa za Pariz. Nemački baron Adolffon Vrede (Adolfvon Wrede) (1807-1863)
nakon putovanja po Jemenu piše o grobovima, gradevma-ma i pismima, medutirn, za svoju
knjigu ,,Putovanje u Hadrarnautu"nije mogao da nađe izda-vaća, jer ga je između ostalih
Aleksandar f. Humbold (Alexander von Humboldt) okrivljavao za preteriva-nje, Vredeov
rad objavljen je tek 13 godina nakon njegove smrti, i svet već odavno zna daje autor opisi-
vao samo činjenice. Godine 1870. tajno sejedan Fran-cuz priključio jemenskoj ekspediciji,
bio je to Jozef Halvi (Joseph Halevv) (1827-1917) i tako je kopirao, često uz životnu
opasnost, preko 600 antičkih natpisa.
Evropljani su postali nešto oštroumniji nakon po-vratka Austrijanca Eduarda Glazera
(Eduard Glaser) (1855-1908) koji je kroz Jemen prokrstario od 1882. do 1884, maskiran u
Arapina, u Maribu se za šest nedelja udomio kod jednog šejka. Dakle pre dobrih 100
godina Glazerje video i opisao sledeće [4]:
,,Ruševine hrama imaju elipsasti oblik. Uzdužna osovina tačno od severozapada
premajugoistoku... Iz središta gradevine taćno prema severoistoku nalaze se četiri stuba..."
U tako skiciranom hramu evropski učenjaci su na-slućivali religiju uradenu na
asfcronomskim principi-ma. Godine 1904. DitlefNilzen (Dietlef Nielsen) uveo je u
razgovor svoju viziju jedne staroarapske Me-sečeve religije(4);

Sledeća dupla strana-' Upoiadinije veliki, elipsasti nasip. Ispod peska se nalaze ostaci
Mesečevog hrama kraljice od Sabe
.Astronomska podešenost prema određenim nebe-skim pravcima... kao i čifcavo
postrojenje izgleda da je služilo u astronomske svrhe... Čitavo bogosluže-nje bilo je do u
detalje povezano sa astronomskim opservacijama, jer je putanja sazvežda na nebu ujedno
predstavljala i putanju božijih stvorenja..."
Ta procena je ostala i do današnjih dana. Od tada se postavljaju sledeća pitanja: Da li je
oko kraljice od Sabe postojao kosmički kult? Da li njeno nedefmisa-no, bajkovito poreklo
ukazuje na vezu sa univerzu-mom, sa Bogovima? U svakom slučaju Jemen je postao
središte znatiželje. Istraživači, arheolozi i avan-turisti krenuli su u ove krajeve.
1928. su dva Nemca, Herman fon Visman (Her-mann von Wissmann) i Karl Ratjens (Carl
Rathjens), izvan Sane otkopali hramove. Godine 1936, opisao je Britanac Hari St. Džon B.
Filbi (5) (Harry St. John. Philby) tajanstvene gradevine i nedešifrovane natpise sa visoravni
Asira u današnjoj graničnoj oblasti Jemena a 1948/49. zapanjila se ekspedicija Rikman-
Filbi-Lipen (Ryckmans-Philby-Lippens) (6) u južno-arapskoj regiji astronomski
postavljenim monolitnim kamenim krugovima, kao što su poznati kod nas u sta-roj Evropi
(Stonehenge). Zatim su 1952. g. usledile ve-like iskopine Mariba od strane Viljem Frenk
Olbrajta (William Frank Albright) i Vendel Filipsa (Wendell Phillips).
Od tada se više nisu vršila iskopavanja. lako ne-mački Arheološki institut raspolaže
filijalom u Sani kao i ekspoziturom u Maribu, koji se bave obezbeđe-njem i
katalogizacijom postojećeg - medutim, iskopavanja na velikim površinama biće •mogu.ća,
kada mlada država Jemen bude toliko jaka da svoje zakone može da sprovede i u
plemenima, i klanovima i kod još uvek moćnih šejkova, koji za svaki predmet naden na
njihovom području smatraju za svoje vlasništvo.

Osam stubova Strči izpeska, kao da su usmereni prema tri

isturena stuba
 Termin mesta

Razočaran i zbunjen stajao sam na mestima sa kojih su arheolozi izveštavali o začudujućim

stvarima. Šta je ostalo od Mahram Bilkisa, hrama kraljice od Sabe? Veliki, elipsasti nasip,
iz peska izviruje nekoliko malih stubova, Iza nevažnih ostataka zida osam stubo-va u nizu.
Nekoliko stena. To je bilo sve. Stubovi su dali da se nasluti nešto o graditeljskoj umetnosti
graditelja: Da bi kamenim poprečnim nosačima, koji su se nekada nalazili na stubovima,
obezbedili što veću stabilnosfc gore na vrhovima stubova dletom su nepravljeni klinasti
držači, poprečni kontrakomadi su imali rupice, koje su tačno upadale u klinaste čepove, na
taj nacin bi ,,krov" bukvalno bio povezan sa potpor-nim stubovima čvrsto kao stena. Ni da-
nas se ne prave drugačije gotovi betonski mostovi.
Nekoliko kilomefcara od mesta nekadašnjeg hrama kraljice, propadaju ostaci hrama Boga
Meseca. Pet monolita visokih 15 metara protežu se - optužujuće kao pet prstiju na ruci
nekog džina - spram neba: Bo-govi gde je Vaš raskos, gde uzvisenost? Bočne povrsine su
kao polirane, ivice oštro brušene. Na zem-Iji su krečnjački peščani blokovi, na kojima se uz
malo istraživačke sreće mogu pronaći i sabejski natpisi. Svejedno odakle Sunce sija - pet
sfcubova, koji se po-dižu u nebo - stvaraju ogromne crne senke na peščanom tlu. Kao
džinovske kazaljke na sunčevom satu šetaju senke jednom u toku dana oko kamenog
kvinteta. Vreme dolazi i prolazi.
Toga dana bili smo jedini posetioci... osim jednog defeka od sedam-osam godina, koji je
odnekud dotrčao. Stao je između dva stuba, odupro se ledima i nogama i počeo je bez
pomoći ruku akrobatski da se penje uz stubove: jedan trzaj kolenima i nogama za-fcim
zadnjicom i ledima i vižljasti dečak bi se popeo za 15 cm. a rukamaje balansirao telesnu
težinu: nije bilo
 odmorišta niti udubljenja u koje bi m.ogao da ukopa gole palčeve. Bilo me je strah: Da
li bih prilikom ude-sa samo svojirn prisustvom navukao krvnu. osvetu. kla-na? Ma šta ja to
govorim.
Kada sam video kako sa 15 m visine skače sa jed-nog monolita na drugi, pri černu se
savijao prema na-ma i inlatarao mkama, pomislio sa.m, to radi -verovatno mu je i otac
radio isto - čim otkrije nekog turistu. Nakon predstave, strčaoje kao veverica. izgu-bio se sa
pozamašnim bakšišem isto tako brzo kao što se i pojavio. Ko zna gde.
Televizijski novinar Folker Pancer [7] (Volkcr Pan-zer) koji je sa dr Gotfrid Kirh'nerom
(Gottfried Kir-chner) napravio dokumerifcaciju Terra x piše: ,,Ncvija, istraživanja
nemačkog Arheoioškog insfcifcuta su poke-zala, daje Marib sasvim sigurno bio naseljenjoš
1.500 p. n. e., ako ne i ranije,"
Od tog vremena deli nas do danas 3500 godina prošlosti, a njegovi tragovi su se nalazili
samo 15 me-tara ispod mojih čizama. Kao strastvena lutalica niedu raznim naukama pao
sam. u iskušenje, da ovde počnem golim rukama da rijem. Biia mi je nepodnos-Ijiva misao
da gledam kako prihodi Olbrajt-Filips ek-spedicije nestaju u pesku, i da bogatstva, skoro
otrgnuta od prošlosti, ponovo nestaju u nepovrat.

Igra skrivalice sa kraljicom od Sabe

Kada arheologija ne može ništa da odgonetne, mo-rate se držati starih spisa, dešifrovanja
legendi, i neo-dredenih predanja, sve su to putevi kojim isfcoričaii ne žele da krenu,
Pošto možem.o da se poslužimo Starim zavelom, prvo ćem.o pročitati ovu legendu 11 1..
knjizi kraljeva, poglavlje 10,1;
,,Kadaje kraljica od Sabe čula o slavi Solomonovoj. došla je da ga iskuša zagonetkama. U
Jerusaltm je došla uz veliku pratnju, sa kamilama koje su nosile začine, dosta zlata i dragog
kamenja. Kada je došla do Solomona pitala gaje sve štpje i naumila. a So-lomon joj je
odgovarao na sva postavljena pitanja;
kralju nijedna tajna nije bila skrivena, o svemu je mogao daje obavesti. Kadaje, međutim,
kraljica od Sabe uvidela svu Solomonovu mudrost i kadaje vi-dela dvorac koji je izgradio i
jela za njegovim sto-lom, redosled za stolom njegovih službenika, njegove sluge i njihovu
odeću, njegovo posude i spaljenu žrtvu u božijem hramu, bilaje izvan sebe od iznenadenja,
tada reče kralju: Sve je bila istina što sam u mojoj zemlji čula c te?-'1.. i tvojoj mudrosti.
Nisam želela da verujem u to, sve dok nisam došla ovamo da se sama svojim očima
uverim, Zaista, čula sam. za samo polovinu stvari, ti poseduješ više mudrosti i bogatsfcva
nego što se priča, nego što samjačula..."
1 dade kralju 120 talenata u zletu i začine u ogrom-nim količinama kao i dragog kamenja.
Nikada vise u zemlju. nije stiglo fcoliko začina koliko je kraljica od Sabe donela kralju
Solomonu...
Ali zato je kralj Solomon podario kraljici od Sabe sve što je poželela... zatim se ona vratila
u njenu zemlju sa sve pratnjom."
Kada se odigrao ovaj kraljevski sastanak? Navodno je kralj Solomon živeo oko 965-
926. p. n. e... Teoret-ski je ovaj susret tada bio moguć, jer se ta epoha po-klapa sa periodom
procvata Mariba. Medutim, činjenično stanje je oprećno.

Sledeća dupla strana,- Primer tipicnojemenske arhitekture: Ova petospratna palata

nalazi se na steni oblika kupe na visini od 60 metara, toje bila letnja rezidencija
Imama Jahjaha (1904 -1948).
dnevnom turom od 30 km, onda bi to putovanje traja-lo tri meseca, da je kraljica, međutim,
kako piše u ,.drugom Targumu"- koristila ,,brodove mora" da se dakle ukrcala u nekoj od
luka na Crvenom moru i iskrcaia u današnjoj Akabi, onda bi taj put prešla za znatno manje
vreinena.
Iz istog predanja proizilazi, da su se konačno venčali i. daje od tada Solomun ,,svakog
meseca tri da-na boravio kod nje u glavnom gradu Maribu" Kod te razdaljine i vremena za
putovanje? Solomon je sigur-no imao neki skriveni adut, jer činjenicu o njegovoj mesečnoj
poseti u Maribu čak i islamski intelektualci prihvataju kao najnormalniju činjenicu. Oni se
iz-medu ostalog oslanjaju na komentare uz Koran iz 11. veka od učenjaka al-Kisa'i i ath-
Tha'lab. Prema tim komentarima je Solomon u Meki u predislamskom periodu ^u držao
svetilište. Mada u Starom zavetu o tome nišla ne piše, a to ništa ne znači, jer su Jevreji u
svojim svefchn spisima izbegavali sve što je u vezi sa staroarapskim svetinjama.
U Meki je kralj dakle odlučio da putuje u Jemen na razgledanje raskošnog vrta kraljice
od Sabe. Daje taj put protekao prema uobičajenom planu, Ijubavni izlet bi trajao mesec
dana: ,,Ali uz pomoć vetrova, kojimaje naredivao, Solomon Je sa svojom vojskom prelazio
put od izlaska do zalaska Kanopusa (ime zvezde)" [9],
Prema predanju kralju je ovaj rekord pošao za ru-kom zahvaljujuci demonima,
vetrovima... i ,,natprirod-nom naćinu transporta" Bez aviona, helikoptera ili barem
vazdušnih balona, kojima se može upravljati, ovi Ijubavni mesečn.i vikendi u Marib ne bi
bili mo-guci... ,,Natprirodm način transporta?"
Solomon je imao velikih problema sa izabranicom svoga srca! Arapski hroničari su se kleli
u sve što imje sveto, daje kraljica imala maljave noge, a njimaje ova estetska mana služila
za dokaz o njenom van-
zemaljskom, demonskom poreklu. Ljubav je uvek. ijude ćinila maštovifcim: kraljevi
dvorski ćudotvord su izmislili prvo sredstvo za depilaciju.

Potpuno mehanizovani, šašavi presto kralja

Autori Biblije su kralju Solomonu dodelili laskavi pridev ,,Mudri". ,,Solomonske

presude" su objav-Ijivane sa prestola, kakav nije više nigde postojao. To je bilo mehaničko
ćudo, opšimije opisano u ,,Targum Scheni uz knjigu o Esteri" [10]. Iz beskrajnih pasusa
navešću samo one delove, koji se odnose na tehniku prestola. Toje zapanjujuće:
,,Još ni za jednog drugog kralja nije ništa slično napravljeno... Prestoje ovako izgledao;
Pored presfcola se nalazilo dvanaest lavova od zlata kao i dvanaest zlatnih orlova njima
nasuprot, tako daje desna šapa lava bila nasuprot levoj nozi orla. Ukupno su bila 72 lava i
72 zlatna oria. Gore na naslonu presfcola nalazila se okrugla kupola. Do njeje vodilo šesfc
zlatnih stepenika... Na prvom ste-peniku se nalazio bik a njemu nasuprot lav, na dru-gom
medved a njemu prekoputa jagnje, a na trećem orao i nasuprot njega riba, na četvrtom orao
i nasuprot paun, na petom mačka i petao, i na šestom jastreb i golub, sve te živofcinje su
bile izradene od čistog zlata... Iznad prestola su se nala-zila dvadeset i jedna krila, da bi
Solomonu stvarala senku.
Sa ma kog mesta daje Solomon hteo da se pop-ne do prestola, mogao je do tamo da ga
pokrene mehanizam.
što su stari hroničari videli bilo je nepojmljivo ćudo. Ko ga je smislio? Ko je ideju sproveo
u delo? Ko je konstruisao tog jedinstvenog robota? Za pokretanje tog pa-noptikuina
predusretljivih životinja svakako je bila potrebna energija. Ali koja energija? Mudri kralj
mora daje njome vladao. Taj čudovišni tipje bio ,,vla-dar nad vetrovima"i posedovao je
,,natprirodna tran-sportna sredstva" Sve skupa, malo preterano za ono vreme. Kakavje to
svet zapravo bio?
 Solomonov poklon: Vazdušno vozilo

Najstarije etiopsko predanjeje ep Kebra negest, što znači ,,sjaj kralja" ili ,,slava kraljeva",
prvobitna verzi-ja datira oko 800. p. n. e., to vreme je veoma blisko Solomonovom.
Prevod ovog epa na nemački jezik izvršio je asirio-log Karl Becold (Carl Bezold) (1858-
1922) po nalogu Kraljevske bavarske akademije nauka. Prevodi su za-snovani na
tekstovima Etiopljana Isaka i Jemharana-Ab iz 409. g. p. n. e. , ali se odnose najoš starije
spise. Ep Kebra negest opisuje takode posefcu kraljice od Sa-be kralju Solomonu. Ona se
ovde - u etiopskoj verziji sabejske Bilkis zove - Makeda. Nanovo se čitaoci bombarduju
statistićkim podacima o količini pojede-nog hjeba, volova koji su poneti na put, ovaca itd.,
i opet se opisuje vatrena romansa izmedu Makede i So-lomona, za čije mnogobrojne
Ijubavnice je u. hronici takode bilo mesta. Ali za Makedu je ovaj zavodnik upotrebio sve
svoje umeće, ne želi je samo fizički, nu-di joj brak pa čak i kraljevsku čast. Makeda vodi s
njim Ijubav ali ipak želi da se vrafci u svoju lepu, zele-nu zemlju, što je i sasvim
razumljivo. Kralj joj dozvo-Ijava da ode, daruje je kraljevski - čak i vazdušnim vozilom, a
hroničari beleže [11]:
,,Poklonio joj je sav sjaj i raskoš, kakav se samo poželeti može, predivne haljine i on.o za
čimje čez-nula čitava Etiopija - kamile i 6000 kola natovare-nih skupocenim predmetima.
Vozila su bila za kretanjepo zemlji ali ipo vazduhu, izrađena prema mudrosti podarene od
Boga." (Kebra negest, poglav-Ije 30).
Zapanjnjuće! Stari hroničar pravi jasnu razliku iz-medu vozila za zemlju i kroz vazduh.

Nebesko putovanje kraljevog sina

Devet meseci po povratku - od tada se dužina trud-noće nije promenila - kraljica Makeda
na svet donosi plod Ijubavi, Kada je sin izrastao u dećaka posetio je oca u Jerusalimu.
Tamo ovaj dečak premazan svim arapskim bojama krade od oca Solomona sveti zavetni
kovčeg, čiju izradu je naložio Mojsije prema podacima Jahve za Boga Izrailija: tajanstveni
sanduk od bagre-movog drveta dužine 1,75 m, visine i širine po 1 m, sa unutrašnje i
spoljašnje strane prevučen zlatom. Osim ovog Solomonovog vlasništva njegov sinje
prisvojio za svoju ekspedicijujedno - ili vi§e - vozila, tj. letećih ko-la. U ,,Kebra negestu" je
ovaj slučaj rekonstruisan. Putovanje za Jerusalim iz Etiopije odvijalo se dosta sporo dok je
medutim povratak za etiopskog kraljevog sina u nebeskim kolima bio znatno brži:
,,Kola su jurila kao brod na moru kad ga podigne vetar i kao orao kada se lagano prepušia
vetru— (Kebra negest, pogl. 52),.. a stanovnici Egipta pričali su im: pre mnogo vremena
Ijudi iz Etiopije su prošli ovuda, vozili su se u kolima kao andeli a bili su brži od orla ne
nebu... (Kebra negest, pogla-vlje 58). Ovo je treći dan od kako je on (sin etiop-skog kralja)
na putu. Kada su kola utovarena više se nisu kretali po zemlju oni su sada lebdeli na ve-tru,
bili su hrži od orla na nebu... (Kebra negest, poglavlje 58). Kralj kao i svi koji su se
povinovali njegovoj zapovesti leteli su u kolima bez ikakvih bolesti ili nedaća, bez žedi i
gladi, bez znoja i umo-ra. Za samojedan dan prevalili biput za koji bi im inače trebalo tri
meseca"
Na ovaj način bi mogla da se objasni misteriozna poseta kralja kraljici svakih mesec
dana. Pomoću So-lomonovih nebeskih kola put od tri meseca sveo se sa-mo najedan dan!
 Da li zamak može da nestane?

Da li su možda i Biblija i Kuran samo orijentalne knjige bajki, preko kojih se samo ovlaš
prelazi! Či-njenica je, medutim, da su to velike knjige Ijudske istorije. - 1,6 milijardi
hrišćana prihvata sadržaj Bibli-je a 850 miliona muslimana Kuran. Sasvim je svejed-no
odakle potiću neobične informacije, da li iz starih predanja ili božanske inspiracije - Kuran
(34/15) zna da je Alah kralju Solomonu delegirao poslušne duho-ve:
„! vetar je pod Solomonovom zapovesti... 1 duhovi su u njegovom prisustvu morali da
rade, prema
,,Kola su jurila kao brod na moru kad ga podigne vetar i kao orao kada se lagano prepušta
vetru— (Kebra negest, pogl. 52)... a stanovnici Egipta pričali su im: pre nmogo vremena
Ijudi iz Etiopije su prošli ovuda, vozili su se u kolima kao andeli a bili su brži od orla ne
nebu... (Kebra negest, pogla-vlje 58), Ovo je ti-eći dan od kako je on (sin etiop-skog kralja)
na putu. Kada su kola utovarena više se nisu kretali po zemlju oni su sada lebdeli na ve-tru,
bili su brži od orla na nebu... (Kebra negest, poglavlje 58). Kralj kao i svi koji su se
povinovali njegovoj zapovesti leteli su u kolima bez ikakvih bolesti ili nedaća, bez žedi i
gladi, bez znoja i umo-ra. Za samojedan danprevalili biput za koji bi im inače trebalo tri
meseca"
Na ovaj način bi mogla da se objasni misteriozna poseta kralja kraljici svakih mesec
dana. Pomoću So-lomonovih nebeskih kola put od tri meseca sveo se sa-mo najedan dan!

Da li zamak može da nestane?

Da li su možda i Biblija i Kuran samo orijentalne knjige bajki, preko kojih se samo ovlaš
prelazi! Či-njenica je, medutim, da su to velike knjige Ijudske istorije. - 1,6 milijardi
hrišćana prihvata sadržaj Bibli-je a 850 miliona muslimana Kuran. Sasvimje svejed-no
odakle potiću neobične mformacije, da li iz starih predanja ili božanske inspiracije - Kuran
(34/15) zna daje Alah kralju Solomonu delegirao poslušne duho-ve:
„! vetar je pod Solomonovom zapovesti... 1 duhovi su u njegovom prisustvu morali da
rade, prema
Alahovoj volji... Za njega su činili sve što god je poželeo, gradili su palate, kipove i
vrčeve... velike
kao ribnjaci"
Svi staroarapski hroničari su jednoglasni u tome, da je Solornon uz pomoć ,,demona" i
,,gebija" izgradio za kraljicu tri ogromna zamka, jedan od njih je navod-no grad ruina
Baalbek. Kakve je veze Baalbek - u da-našnjem Libanu - imao sa kraljevstvom kraljice u
Jemenu ne može se saznati: Salin i Gumdan, drugi i treći zamak - tako je istaknuto - nisu
sagradili Solo-monovi radnici već ,,duhovi" Zamak Gumdan, prvu građevinu posle potopa
[13] svi jemenolozi prihvataju kao nešto potpuno stvarno mada do dan-danas nisu.
pronadeni nikakvi čvrsti dokazi. Zamak bi trebalo po-tražiti na istoku u danasnjoj Sanaai,
tamo gdeje danas citadela. Bilo bi lepo kada bi Nemački arheološki in-stitut dobio dozvolu
za vršenje iskopavanja, tada bi moglo direktno ispred praga da se kopa!
Arapski istorićar Al-Hamdani ostavio je za sobom više dela, u osmoj knjizi tvrdi daje
svojim očima video ogromne ruine zamka Gumdan. To je moralo da se odigra oko 930 -
940. posle H.. Njegova se izjava po-klapa sa izjavom njegovog avganistanskog kolege Bi-
runi, koji mu je bio savremenik i koji je opisao ruine Gumdana pored Sanaae [14]:
 ,,Grad Sanaa se nalazi ispod visine pola 15° 21 min. od podnožja planine Nikkum ili
Lokkum, gde još uvek mogu da se vide ruševine starog zamka, na-vodno izgraden od
Sema, najstarijeg Nojevog sina".
Iz 70-tih godina našeg veka potiču podaci [15] itali-janskog arheologa i orijentaliste
Gabriela Mandela. U Jemenu je istraživao mnoge izvore, iz kojih proizilazi da je palata
Gumdan visoka oko 200 m, i time posle tornja u Babelu predstavlja najvišu. Gradevinu

Kao i pre mnogo vremena na pijaci u Sanaai se i danas prodaju jatagani raznih
kvaliteta i cena

tu. Al-Hamdani opisuje Marib kao ,,grad sa nebeskim tornjevima" [16]. 1 danas se svaki
turista divi viššespratnoj, staroj građevini. Zašto se zapravo u Je-menu gradilo u visinu, jer
prostora je bilo napretek? Da li je građeno prema nacrtima za Marib i Gumdan?
lako se možda arapski hroničari u nekim detaljima i ne slažu, kod ove tvrdnje su
jednoglasni: - Sanaa je bio najstariji grad na svetu, sagrađen odinah nakon potopa od Sema,
Nojevog najstarijeg sina. Nama zapadnjacima nije mnogo poznato da su Arapi kao i Jevreji
Semiti, pošto poreklo vode od Sema [17]. Mno-go generacija posle Sema Arapi su se
podelili u dva

plemena - jedna linija se pozivala na Ismailija , Avra-movog sina - druga na Kahtana, koji
se u Starom za-vetu pominje kao Joktan. Direktan potomak Kahtana bioje Abd-Shams,
Arapi ga zovu Sheba, u prevodu Sa-ba. Abd-Shams znači ,,poklopnik sazvežđa", i evo nas
opet kod Sabejaca, koji su se pokoravali kultu zvezda.
Arapski istoričari su ostavili jasne genealogije sa tačnim navodima ko od koga potiče.
Da 11 su ove ge-nealogije bile tačne teško se može proveriti kao i tačnost starozavetnih
lista potomaka. U nekim slučajevima su arapska rodoslovlja preslikana direkt-no sa
sazvežda, koja su imala odgovarajućeg gospodara [18]:
,,Himyar - poklonici Sunca Kinanah - poklonici Meseca
Misam - u svojim molitvama obraćali su se pet
zvezda u Taurusu Lakhm i Jadham - poklonici Jupitera

Tayy - poklonici konstelacije zvezde Canopus Qays - poklonici pasije zvezde Sirius
Asad - poklonici planete Merkur."
U suštini se beskrajne liste sa imenima ne mogu proveriti, ali je zato neosporno da su
postojale od dav-nma. U 9. veku posle H. arapski istoričar Ibn-Wadih al-Ya'qubi [19] se
potrudio da rastumači stare liste o poreklu: samo južnoarapska linija koja potiče od Qah-
tan/Jokatana navodi 31 dinastiju, navodno je vladala 3500 godina. Prerna tim listama kralj
Solomon je oku-pirao presto Sabe punih 350 godina. Čisto ludilo! Stari zavet Solomonu
pripisuje solidno vreme vladavine od 960 - 932. pre H. Nakon toga je, prema Bibliji, Solo-
monovo carstvo podeljeno u dve carovine; Solornonov sm Rehabeam je vladao carstvom
Jude, a Jerobeam 1 - Solomonov službenik - preuzeo je carstvo Izrael.
Arapi međutim misle drugačije: Nakon Solomono-ve smrti navodno je vlast preuzeo
Rehabeam i u car-stvu Sabe, u pratnji nećaka kraljice od Sabe, čime je posle Solomonove
meduvladavine ponovo uspostav-Ijena stara linija.

Legende vole čuda

U toku mog već evo sada 30-togodišnjeg bavljenja narodnim legendama, postalo mi je
jasno da legende obiluju preterivanjima i čudima, ali - tako reci kao be-letristički pratilac
prave istorije - sadrže ipak i neke istine. lakoje legenda u suprotnosti sa istorijom, ipak
može da dopuni njeno pisanje. Da su u legendam.a da-tumi i imena ličnosti retko kad tačni,
dokazuju i dva ,,klasična primera":
Prema biblijskom opisu potopa Noje je sagradio barku, na kojoj je preživeo potop sa
svojim Ijudima i životinjama. Isti dogadaj opisuje i mnogo stariji su-merski ep o
Gilgamešu, napisan 2000. g. pre H., samo se tamo biblijski Noje zove Utnapištim i priču
priča u prvom licu ali sa istom suštinom. Prethodnik Utna-pištima je još stariji Ciusudra.
Svi narodi su dakle ostavili legende o potopu i svi su imali po nekog preživelogjunaka.
Svakome je naravno poznata dirljiva priča o malom dečaku Mojsiju, koji je u sitenoj korpi
plutao po Nilu dok ga nije spasila milosrdna ćerkajednog faraona. U indijskom epu
Mahabharati - jos u 4. veku pre H. bio je bestseler - devica Kunti očekujfi dete od Boga
Sun-ca. Plašeći se srarnote, stavlja bebu u sitenu korpu. premazuje smolom i ostavlja na
reci. Dobri čovek Adhirata vadi dete iz vode, i skida sve sa njega. Na gli-
nenim tablicama sačuvana je legenda o vavilonskom kralju Sargonu; On samje pričao da
gaje majka stavi-la u tršćanu korpu premazanu smolom i reka ga je do-vela do čoveka
Ajkkia, koji gaje podigao.
Mojsije, Kuriti i Sargon su živeli u različitim vre-menima i na drugim. prostorirna.
Nekadaje. medutim, neko ostavio tek rođeno dete u korpi... i svuda je to nahoče izraslo u
vladara vrednog divljenja.
Pre 70 godina pisao je dr J. Bergman (Bergmann) [20] rabinjevrejske zajedmce u
Berlinu:
,,Legenda se ne podudara sa istorijskim izvorima, ona voli čuda, nemirno tumara po
vekovima i zem-Ijama a razni dogadaji i osobe o njoj pričaju na isti način. Mada nije sve
izmišljeno u legendama, mašta naroda ne nastaje ni iz čega već se nadovezu-je na stvarne
dogadaje i žive osobe."
Zašto su bogovi izbrisani
Solomcm i kraljica od Sabe pojavljuju se u sasvim legendarnoj materiji povezanoj sa
,,pravim događajiina i živim osobama". Arapska i jevrejska se predanja za-snivaju na
starijem materijalu kojem ,,novi pripove-dači dodaju svoje j'anake". Ako bi ovu tvrdnju
osporili tezom da Biblija nije legenda već sadrži Božiju reč, evo citiraćemo tu Božiju reč,
koja u knjizi o Esteri (6, 1) potvrđujft da su korišćeni stariji izvori:
,,Te noći kralj nije mogao da spava. Zapovedi da mu se donese knjiga znamenja, hronika, i
počeše da mu čifcaju iz nje:
,,Bolje je zapaliti malo svetlo nego kleti veliku ta-mu" kaže filozof Konfučije (551-479.
pre H.). Dakle. upalimo malo svetlo da bismo spoznali, kako ,,Knjiga znainenja" ne sadrži
ništa drugo do predanja!
Prelaskom na jevrejski monoteizam - verovanje u jednog Boga - iz predanjaje izbrisano sve
štoje imalo bilo kakve veze sa ranijim bogovima i idolima. Pošto su sastavljači Biblije bili
veoma mudri, da narodu ne bi uskratili vezu sa njihovim precima, stavljali su nova
semitska imena na mesta iz starog predanja i novom jedmom Bogu su pripisivali
nepojmljive dogadaje iz sveta bogova.
Isfca estetska operacija izvršena je i u Islamu arap-skog sveta: Muhamedje prognao
idolopoklonstvo sta-rog doba iz predislamskog vremena tako jezivim pretnjama da ranija
predanja retko kad - gde su sačuvana po imenima i podacima o vremenu - imaju veze sa
realnošću. Pošto je Alah u svojim kaznama bio nemilosrdan, ne fcreba se čuditi što
islamski učenjaci u vreme osnivanja islama skoro nisu imali hrabrosti da pomenu stara
predanja. Isto se zbiva kasnije kada su ambasadori hrišćanstva ispunjavali svoju misiju u
centralnoj Americi, tada su iskorenili sve stare no-madske kultove a samo novo je postajalo
važeće i ispravno dokje sfcaro bilo nevažeće i pogrešno.
Treba shvatiti kao čudo, jer na svim geografskim širinania i dužiiiama hroničari potajno
beleže legende i fcmie ostaju sačuvane za potomstvo. Jedno takvo šti-vo napisaoje i Ibn al-
Kalbi, a zove se Kitab al-Asnam, a u prevodu: Knjiga o idolima. [21]
U jednoj sekvenci sa imenima i datumima al-Kalbi se potrudio da u predanju naslutim i
trunku istine:
,,U Alahovo ime, u ime svemilostivog,
Šeik Abu'l-Husain al-Mubarak b. 'Abd al-Gabbar b. Ahmad as-Sairafl izveštava nas...
dokjaslušam...
da je Ismail Ibrahimov sin (neka ih Bog oboje blagosilja) živeo u Meki gde su mu rodena i
mnoga deca, te tako napuniše Meku i isteraše Amalekitej-ce pošto im je Meka postala
tesna. Medu njima dode do borbe i neprijateljstva, te jedan deo otera drugi...
To ih je dovelo do toga da su obožavali ono što im se dopadalo... Obožavali su idole i
okrenuli su se re-ligioznom ponašanju naroda pre njih, obožavali su one idole koje je Nojev
narod negovao na osnovu nasledenog sećanja na njih"
,,Knjiga idola" sadrži priču sa osvrtom na prve ]jude. Deca Seta, jednog od Adamovih
sinova, napravi-li su 5 božijih kipova, koji su bili predmeti obožavanja još u Nojevo vreme,
zatim potop odvlači kipove sve do obala mesta Giddae, žitelji ove nizije ih pronalaze i
otada poštuju kipove bogova, Wadd, Sowa, Jaghut, Ja-'uk i Naer, tačno su ih opisali i
podelili plemenima.
0 Waddu piSe:
,,Wadd je bio kip muškarca najviših od svih muSka-raca. Na njemu su bile dve odore. Za
pojasom je imao mač a na ramenu luk. Ispred sebe koplje sa zastavicom i kožni tobolac sa
strelama."
Ovo sasvim sigurno nisu bile izmišljotme orijental-nih pripovedača bajki.
Na primer u ,,Knjizi idola" stoji: Nasr je postavljen na jednom mestu zemlje Saba
zvanom Balha, gde su mu služili Himjari * i njegovi susedi. Zaista su na tlu sabejskog
carstva pronadeni himjarski natpisi sa ime-nom ,,Nasr". Bilo kako bilo, ali legendaje tačna,
poda-tak o tome na kom prostoru je obožavano ime Nasr, postoji.
Neprijatno za onu vrstu učenjaka koji u legendaraa vide samo neku vrstu naučne fantastike.
Tako misli u Verner Dam (Werner Dam), inaće odlićan poznavaiac Jemena, u svojoj
analizi južnoarapskih božanstava [22]:
«Upravo ovde otvorenasu vrata za razne špekula-cije, i verovatno zato ne postoji niti jedna
druga oblast nauke čiji predstavnici su od davnina bili ta-ko neprijateljski raspoloženi jedni
prema drugima, kao po pitanju starejužne Arabije."

Vasionski brod Kolumbija potvrđuje legendu

«Iskustvo su naočari razuma", kako kaže arapska poslovica. Ali kroz koje naočari treba
posmatrafci prošlost? Poznajem naućnike koji bi najradije sve le-gende prepustili
pseudonaučnoj lomači i isključivo se držali autentičnih istoryskih Čiivenića. Ova vrsta
,,znanja"opstaje, medutim, samo do trenutka kada na svetlost dana stupaju natpisi, statue i
jgradevine za koje do tada nisu postojali nikakvi istor^ski potvrdeni tragovi, To što se
haziva ,,istorijski potvrdenim" u tre-nutku opšteg iznenadenja ipak u pomoć moramo po-
zvati te proklete legende. Da U protivnik legendi želi da ospori da su legende micijatori za
arheološka iskopavanja? (štunan- SchUemann). Da, evakako po-stoje ,,legendarne" istme,
koje pdnekada kao grom iz vedra neba menjaju negovanu naučnu oblast. Odavno postoji
legenda o egipafcskom nayodnom pripovedaču Bahr-Bćla-Ma, o velikim rekama u Sahari,
navodno širun od Nila, na čuim obalamaje sVojevremeno živela
visokorazvijena kultura, Sve to je svrstavano u glu-post, fatamorganu i narodne
izrnišljotine.
Novembra 1982. godine američki vasionski brod ,,Kolumbija" potvrduje tačnost legende
uz pomoć spe-cijalne radarske opreme. Pod peskom Sahare postoja-le su rečne doline širine
do 15 km. Probnim bušenjem od samo nekoliko metara ispod saharskog peska počelo bi
izbacivanje rećnog šljunka. Američki arheo-log Vens Hajns (Vance Haynes) smatra da
postoji mo-gućnost sastavljanja ,,neke vrste auto-karte do naselja preistorijskih naroda
[23]." Legende su žilavije od kože, trajnije su od mumija iz čijih su se živih usta ne-kada
prenosila predanja.

Tajanstveni gospodin D. iz Korana

Koran je kao i Stari zavet rudnik tajanstvenih sa-opštenja. ,,Istina" koju treba utvrditi se
ne nalazi u kitnjastim ukrasima priče, već se krije u njenoj sušti-ni. Da bismo pronašli neki
trag, potrebno je da kom-pas podesimo na sledeća pitanja: šta pripovedač zapravo želi da
kaže? Šta mu je poznato samo po čuve-nju, a štaje sam doživeo? To bi bila suStina
predanja u kojoj nailazimo uvek na nova iznenadesnja.
U Koranu (Sure 18-84) postoji priča o moćnom Dulkarnajnu, poreklom iz zeirdje Arapa.
Nikom nije bilo poznato ko je bio taj ^tajni gospodm D. Jedna škola u kojoj se obučavaju
tuinači Korangi u i'yemu Cak vidi Aleksandra Velikog (336-323. pre n. ».), dok jed-na
druga pretpostavlja da bi njegovo im® moglo da se prevede na ,,onaj sa dva roga", Možda
je to neko biće iz basne. Strani gospodin D. iz Korana ,,sledio je dalje svoj put dok rrje
stigao do mesta izmedu dve planine gde je pronašao narod koji iHje razumeo mti jedan je-
zik." AM on se ipak nekako sporazumeo sa njima, a na*
rod mu se požalio na ratnike koji su opustošili zemlju-i pitali ga da li bi on mogao da
sagradi zid izmedu miroljubivih i ratobornih plemena. Misteriozni gospo-din D. je
odgovorio: ,,Samo budite čvrsto uz mene. i sagradiću postojan. zid izmedu njih i vas.
Dopremite mi velike komade gvožda kako bih ispunio prostor iz-medu dva planinska zida".
Toliko o Koranu, gde nema pouzdanih podataka o gospodinu'D., pa čak ni o tome gdeje
sagraden taj zid.
Naučna fantastika?
Adolf fon Vrede (Adolph von Wrede) [24] beleži u svojoj knjizi ,,Putovanje u
Hadramaut" pod datumom 16.julil843:
,,Ruine Obne nisu ruine grada kakav sam ja zami-. slio, već nekog zida koji ide popreko
kroz dolinu i • zatim nestaje preko ne baš strmog brda... Određe-nje tog zidajasnoje već po
njegovom mestu, služio je isključivo za sprečavanje pristupa do Vabi riadšara i
Hadramauta... Ostavljam naučnicima da i" odrede tačan dafcum izgradnje ovog zida..."
Putnik-istraživač Adolffon Vrede ovimje potvrdio suštinu legende iz Korana.

U potrazi za tunelom u Bainunu

Ako bukvalno tumačim.o predanja, Solomonovi ,,Demoni" su osim tri zamka za kraljicu
od Sabe sa-gradili kod sela Bainun u Jemenu i tunel na vrhu pla-nine. lako se tvrdnje iz
ovog predanja ne mogu vremenski odrediti, njih potvrđuje jemenski nfliičnik Al-
Hamdam*, kojije 945. posle n. e. umro u zatvoru u Sani, u svojoj knjizi ,,0pis arapskog
poluostrva^' [25]:
«Probijena je i planina Bainun; probio ju je jedan od himjarskih kraljeva, kako bi do oblasti
Bainuna usmerio vodeni tok sa planine."
Al-Hamdani gradnju tunela pripisuje jednom od himjarskih kraljeva, ali na žalost
zaboravio je da nave-de njegovo ime, Mesto Bainun je u. himjarsko vreme bilo jedno od
centara u kraljevstvu.
1 danas se mogu videti delovi starog kraljevskog zamka, a navodno i ostaci tunela. Tako
sam barem pročitao. Potražio sam sliku tunela, mada sam u Di Montovom vodiču [26]
pronašao crno-belu fotografiju irigacionog kanala iz himjarskog vremena, ali ne i sa-mog
tunela. Predosetio sam šansu da na licu mesta proverim istinitost legende. Želeo sam da
vidim Bai-nun.

Vreme kata
Sana. Odvezao sam se do turist-biroa gde se dobija-ju vize. Taksistije otekao obraz, bilo mi
gaje žao. Po-mislio sam: ovaj čovek treba da ode kod zubara da mu izvadijedan od onih
crtiih zuba. Posmatrao sam mu li-ce ne bih li zapažio kako se grCi od bbla. Medutim, bilo
je sasvim suprotno; njegov izraz lica bio je opušten, skoro veseo. S vremena na vreme u
usta bi stavio nešto zeleno, što bi zatiffl dugo žvakao. U 14 sati zau-stavili smo se ispred
turist-biroa, požurio sam, ali na vratima je •bila okačena tabla ,,ZATVORENO". Rrenuo sam
gradom. preko pijace.. Svuda naokolo su čučali Ijudi, a m.uškarci na podu BU imali puna
ista. U jed-nbm sokaku, pred otvbrenim dućanom, neki decak me je netremiće gledao1
staklastim očima i punih ustiju. Pružao mije nekakvo zeleno lišće. Bili su to listovi ko-ke,
kao što je žvaću Iiidiosi u Peruu i Boliviji.
 Prelistao sam vodič ,,Poliglot" i pročitao sledeće:
,,Svakog dana između 13 i 17 sati zamire svaki javni i službeni život. Klima i nadmorska
visina zahtevaju da se napravi predah, tada se narod predaje uživanju ka-ta".
To što se ovde zbiva nije u trendu naše narkoman-ske •ere. Još pre pedeset godma pisao
je putnik-istraživač Hans Helfric (Helfritz) [27], koji je u Sani dpspeo u zatvor:
,,0ko pet sati obično bi se svi okupili, jer je to vre-me kata, ovde tako sveto čuvano kao na
primer na Zapadu vreme za popodnevni ćaj. Kat je za život južnog Arapina tako neophodan
kao i Koran. To je droga, ali Jemenac je naziva eliksirom života. Uživanje u katu
rasprostranjeno je u celom narodu;
muškarci, žene i decabez izuzetka, svije poštuju."
Kat je ona droga od koje Jemenac postaje roiro-• Ijubiv, oči staklaste i u stanju ekstaze
treba da mu po-mogne da jasnije razmiSlja. Devedeset posto stanovništva - dakle skoro svi
osim novorodenčadi -opuštaju se svakog dana za vreme kata. Ovaj zeleniš se sažvaće i
spretnošću jezika i žvakanja oblikuje uja-je, premešta se sa jedne strane na drugu, natapa se
pljuvačkom, isisava i stahio osvežava novim listovima. Domoroci ovu drogu nazivaju u šali
jemenski viski". Prema mom iskustvu, za uživanje u viskiju nije po-trebno toliko vremena
da bi se došlo do ,,vrhunca" Medutim, moram da napomenem da od kata ne nasta-je
mamurluk - tako barem kažu - i ne otupljuju čula;
nijedan dobar posao se ne bi sklopio bez kata.

Slike na desnoj strani: Od Ijupkog zbuna kata do Usta: Bi^ka sa obmaryujućim

dejstvom
to je skupa droga. Prema procenama stručnjaka za po-Ijoprivredu, Jemence dnevno
uživanje ove droga košta okruglo milijardu švajcarskih franaka godišnje.
Za Jemence je ova trava, što poklanja blaženstvo. istovremeno i sreća i katastrofa. Kat se
izvozi samo u malim količinama, i služi za proizvodnju lekova. U svim susednim zemljama
postoji zabrana uvoza. U Saudijskoj Arabiji je uživanje kata strogo kažnjivo. Dragocene
korisne površine zasadene su katom, iako bi korisnije bile za hranu ili kafu - koja u Jemenu
inaće odlićno uspeva.
Viza za Bainun je danas isparila u magli od kata. Kupio sam jedan svežanj i sa mojim
saradnikom Ral-fom, po zanimanju hemičarem, otišao u hotel na jed-nu seansu kata. Prvo
smo oprali listove, verovatno je već i to bilo pogrešno, jerje na peškiru ostao žućkasti trag.
Sa flašom kisele vode pri ruci, seli smo i poćeli hrabro da žvaćemo. Ukus je bio odvratan,
sličan siro-vom spanaću sa lorberovim listom, ali i to je blago rečeno. Lišće se ubrzo
raspalo, ostao je masno-gorki ukus. Kao što smo videli kod drugih, i mi smo to klupče
premeštali po ustima, dodajuci sveže listove. Ralfme upita: ,,0seća§ li ti nešto?"
,,Ništa!"Očekujući neko dejstvo nastavili smo sa žvakanjem. Kada je došlo vreme većere
bili smo siti. Osetio sam ubrzan puls i prijatan osećaj koji se penje do glave, ali hva-Ijeno
prosvetljenje je izostalo. Verovatno jedan svežanj kata nije bio dovoljan da se prodre do
osvet-Ijenih poljana, ali od ovog pokušaja smo utonuli u du-bok san iz kojeg smo se
probudili sledećeg dana bez glavobolje ili nekih drugih tegoba.
Pre odlaska smo kupili još jedan svežanj kata, sa lepim listovima. Ralf ga je zapečatio u
plastičnom su-du, da bi ovu čudotvornu drogu kod kuće detaljno analizirao. Za sve one koji
se zanimaju za farmaciju, evo rezultata:
CgHisNO,
cathinon (a aminopropiophenon),
četrdeset drugih alkaloida, kao i razna druga he-mijska jedinjenja.
,,Šta želite u Bainunu?", pitao je sledećeg dana službenik u ,,Turist korporejšn"
,,Želim da vidim tunel izgraden od himjarskih kra-Ijeva ili Solomonovih demona".
,,Da li znate gde se nalazi Bainun?", pitao me je Ijubazni službenik.
,,Kartu sam kupio u Narodnom muzeju", rekao sam i pokazao na Bainun, sajasno
odštampanim nazi-
vom.
,,To vam neće ništa pomoći. Vama treba terensko vozilo, vozač i vodič!"
Secajući se ,,vodiča", koji nas je pratio za Marib, a nije razumeo niti jednu reč
engleskog, preklinjao sam ovog službenika da ovaj put fco bude vodič sa znanjem
engleskog ili barem nemačkog, francuskog, španskog ili holandskogjezika. Službenikje
pokazao razumeva-nje za moju želju, i obećao da će sledećeg dana u šest sati ujutru pred
mojim hotelom biti kola, vozač i vodič ukoliko još danas sklopim ugovor sa vlasnikom
kola.
Oko 19 sati javio se službenik u hotel, da bi me odveo do vlasnika vozila. Ponudili su mi
stolicu i crni vrud ćaj; što znači da počinje procedura dugog pregovaranja. Jemenac mi
nazva dobro veče i žvaćući kat slušao je šta imam da mu kažem, ne rekavši ništa, zbog
čegaje u meni nastala orijentalna govorljivost, te sam se sa sve više novih argumenata
zalagao za apso-lutno bezbedno vozilo i vodiča sa obaveznim znanjem engleskog jezika.
Ćovek je žvakao i nemo nie posma-trao, dokje službenik samo blagonaklono ćutao. Pono-
sni vlasnik vozila obratio se službeniku iz turist-biroa
sa bujicom reči. Odgovorio mu je isto tako nerazum-Ijivo, da bi me nakon dužeg dijaloga
obavestio da bi vlasnik kola, koji takode uopšte ne govori engleski, bio spreman da sa
mnom sklopi ugovor. U pravoj igri pitanja i odgovara, gde je ulogu prevodioca imao
službenik turist-biroa, ispostavilo se na kraju da sam ja na engleskom sastavio sledeći
ugovor: Sutra ujutru u 6 satijedno terensko vozilo u besprekornom stanju, pred hotelom sa
vozačem i vodičem koji govori engle-ski jezik. Ugovorna cena za kola, dva člana posade,
osiguranjem, benzinom i bakSišem: 200 US $ dnevno.
7,30 sati. Uz arapsko kašnjenje pojavljuje se posada pred hotelom, vozač sa zadenutmi
jataganom i vodič sa kravatom. Nakon testiranja od samo tri rečenice, bilo mi je jasno da
ponosni vodič ne govori ni reč en-gleskog jezika, kao ni nekog drugog jezika, osim na-
rovno arapskog. U ruci je držao karton sa pitanjima na engleskom: Kako ste? - Kuda biste
želeli da idete? - Da li ste gladni?
Sada nije imalo svrhe otkazati čitav poduhvat. Kre-nuli smo. Sunce je izašlo. Sana se
presijavala u difu-znom svetlu, svetlele su obojene kuće sa belo uokvirenim prozorima, kao
da su preko norii ofarbani.

Vožnja po neobičnoj cesti

Vozili smo se po prvoklasnom asfaltiranom putu od Sane premajugu. Cestaje duga 240
km. Setio sam se priče o njoj. Moj zemljak dr Hajnc Rudolf fon Ror (Heinz Rudolf von
Rohr) pribeležio je u izuzetnoj kiyizi sa slikama sledeće [28]:
1958, u ,,godini velikog skoka" u Kini, Kinezi su se i u Jemenu pripremali za veliki
skok: Kao projekat za pomoć razvoja izgradili su cestu od lučkog grada Al-Hudajdana na
Crvenom moru do Sane.

lako opterećem problemima n svojoj zemlji, Kinezi su ovaj džinovski poduhvat sproveli
kroz uzavrelu pustinju i preko visokih planina, tvrdoglavo i temelj-no. Kineski inženjeri su
napravili veliki poduhvat. Uspeli su da prebrode visinske razlike do 3000 m. Sa čudenjem
beleži Rudolffon Ror da ,,Kinezi u četvoro-godišnjein toku gradnje nikada nisu pokušali da
izvrše direktan uticaj na politička zbivanja u zemlji."
Kada Kinezi negde nešto grade, Rusi nisu daleko:
Imamu su predložili projekat za cestu, kojom bi se po-vezali Al-Hudajdan i Taiz. Taj plan
je realizovan od 1966-1969. Navodno su se Rusi držali manje diplo-matski od Kineza.
Rudolffon Ror: ,,Govori se da su ra-do nastupali kao gospodari, pili su dosta ali to sigurno
nije bio jemenski čaj" i mešali su se gde god su stigli."
Pa dobro. Kod toliko ,,crvenih" kilometara ceste ni Amerikanci nisu hteli da ispadnu
škrti. Predložili su projekat za drugu cestu: od Sane za Damar i Taiz.
Jednom prilikom je došlo do političkih rasprava. Am.erikanci su velikim delom već bili
trasirali cestu. kada su napustili Jemen. Zatim su došli Nenici. Početkom 70-tih godina
završili su posao koji su za-počeli Afnerikanci.

Bainun se nalazi bilo gde

Okolina na periferiji Sane sa planinama i pianin-skim gnezdiiTia podsetila me je na jedan
deo puta iz-medu Lime u Ice u Peruu. Da uas duž puta ne prate električni dalekovodi,
moglo bismo da zaboravimo da postoji bilo kakva cmlizacija i imali bismo osećaj da se
nalazimo na netaknutom tlu. Polja, ugareua zemlja, postinja i plantaže kata kao i naoružana
ulična kon-trola, inače uobičajena slika u Jernenu. Nakon 60 km nailazimo na grad Mabar,
zatini opet ugar i pustinja.
Naš vodič je imao ćudnu ideju, izgovorenu o obliku pitanja na arapsko-engleskom ili
englesko-arapskom:

Kako da nađemo tunel u Bainunu.? Ni domoroci nisu mogli da nam poinognu

Pitao nasje gde se nalazi Bainun! Duboko sam uzdah-nuo, da ne bih od muke eksplodirao;
odgovorio sam što sam mirnije mogao, da je ipak on nas trebalo da odvede do Bainuna;
pokazao sam mu auto-kartu i me-sto gde je pisalo BAINUN. Medutim, ovaj elegantni vo-
dič sa zeleno-žutom kravatom očigledno nije ništa shvatao jer sam po njegovom praznom
pogledu zak-Ijučio da je on nepismen. Stalno je nešto brbljao sa vozačem, koji je na moju
nesreću stalno držao volan samjednuin rukom a drugomjo prelazio preko jataga-na. Izgleda
da samo samo ja bio uveren u ispravnost naše rute i zato sam mu rukom pokazao da vozi
pravo. Negde pred Damarom je motor počeo da ,,kašljuca". Kvar? Ne, nije. Sarno namje
nestao benzin. Tvrdogla-vi vozač nije napunio rezervoar, nakon samo 80 predenih km
jedva smo stigli do benzinske pumpe. Inš-Alah.
Opremljen sa nekoliko fotografija iz Du-Montovog vodiča, mogao sam. da ih uveriin kako
30 km istoćno od Damara moramo pronaci cesfcu prema severu; bez ikakvih putokaza i
bez podatka o pređenoj kilome-traži bili bismo beznadežno izgubljeni. Pogledao sam na
tahometar, lupio sam vozača po ramenu i dirigent-skim pokretom za pijanisimo posle 29
km usporio je. Na kompasu smo utvrdili sever. Kao što je Du-Mon-tov vodič tvrdio, tačno
nakon 30 prevaljenib. km ugle-dali smo pistu, tačnije dve fcrake u pesku - levo pravac
sever, pravo ka pustmji. Od sada više ni karba nije mogla da nam pomogne, jer pustinjske
piste nikako nisu mogle da budu ubeležene na njoj. Poslednji po-datak; do Bainuna se
dolazi nakon otprilike vožnje od jednog sata između planina Džebel-Izbil i Džebel Du-
Rakam. Bio bi 1,0 dragocen podatak da pianine na svojim vrhovima imaju svetleće natpise
sa imenima, Preostalo namje samo da nagadamo i da se uzdamo u sreću.
U daljim su se nazirale siluete planina. Možda sii to na&e iz vodiča. Na poljima smo videli
muškarce i žene u poslu; objasnio sam vodiču da ih upita za Bai-nun; popravio je kravat.u i
nevoljno se nputio prenia njima. Po izrazima njihovih lica bilo je odgledno da im Bainun
apsolufcno ništa ne znači.
Vozač je imao neki predosećaj: "krenuo je prema
dvospratnoj kuci u vrtu kata i nagovarao je vodiča da pode sa njim: nestadoše obojica,
nakon četvrt sata vrafcili su. se sa jedni'm zeniljakoni. Taj je čovek imao najveci i najlepši
jatagan koji sam video u Jemenu. Drška od roga bila je ukrašena dragim kamenjem - ili su
to bili sarno šai 'eni staklid? Korice su bile od posre-brenog lima a široki kaiš ukrašen
srebrnirn. i zlatnim nitima. Oko strukaje imao obavijen pojas sa mecima. Pod miškomje
nosio karabin iz li svetskog rafca: sa za-raslog lica piljila su dva crna oka, oko glave je
nosio obmotanu belu maramu, ćiji su vrhovi preko ramena padali na svetloplavu dugu
košulju, Nema šta, mar-kantan. čovek sa ogronmim cipelama. Ovaj arapski
muški trio sede u naša kola, na nas uopšte nisu obraćali pažnju.
Kola su stenjala uzbrdo prema beskrajnom platou sa crnim vulkanskim stenama kao smola
i sa zidinama od istog materijala. Vodič nam je obećao da nas od Bainuna deli samo još
jedan sat. Vozili smo se skoro sat i po kroz dine i kamenje. Pokušao sam da se umešam u
vrlo živ razgovor ovih muškaraca: ,,Hej! Bainun?"
Naoružani čovek mije pokazao svoje pokvarene zu-be i u nešto ubedivao zemljake. Vozili
smo se još dalje. Sunce je nakon daljeg sata postiglo svoj zenit i negde tada sam mogao da
ponaislim kako su oni barem ori-jentaciono shvatili kuda smo mi to krenuli. Energično sam
vozaću stavio ruku na rame, i naredio mu ,,STOP". Ne znam da li je bila slučajnost, ilije
shvatio najkraci od svih medunarodnih znakova, ali zaustavio je kola. Izasli smo. Ralfje
nacrtao ruševine zamka na bloku za beleške, napravio je skicu planine sa ulaskom u tunel.
,,Bainun! Bainun?", ponavljao sam. Ne shvatajući o čemu se radi, gledali su u nas. Skupio
sam pesak na jednu gonailu i izbušio rupu, Deci bi ovaj jezik slika bio razumljiv, ali na
žalost ne i našim pratiocima. Čovek sa kravatom bio je glup - nije baš lepo što to kažem, ali
to je sve što mogu o njegovoj inteligenciji da zaključim. Vozaču je bilo svejedno kuda nas
je vo-zio, dok je naoružanom čoveku izgleda bilo najzabav-nije. Cui bono? Kome to
koristi? Bilo je to pametno Ciceronovo pitanje. Vratili smo se u kola i nastavili put. Čim
smo stigli do kraja visoravni, stenovite krivi-ne su nas vodile nizbrdo a drugi put optički se
skoro nije razlikovao, opet uzbrdo. Gde smo rni to?
U peščanoj i kamenoj pustmji, gde nije bilo ni žlve duše, ujednoj dolini sa zelemm
njivaina uzdizale su se glinene kolibe. Naoružani je gimđao: ,,Bainun!" i sa cevi karabinaje
pokazivao na rmne nekog zamka, koje s"u se presijavale na kontrasvetlu sunca. Trioje
nestao bez reči, ali sa odredenim ciljem. Iz glinene kolibe vra-tili su se sa snopom kata.
Vreme kataje stiglo!
 Konačno na cilju: Zamak u Bainunu
U Cast naših pratioca treba red da su po ustima premeštali loptice kata, ali ipak su nas
odveli preko prirodne kamene rampe do zamka u Baimmu' tamo su imali dovoljno vreinena
da uz žvakanje pronađu zadovoljstvo. Moćni zamak je navodno pripadao ,,utvrđenjima
genija, sagraden za vreme kralja Solo-mona" [29], Austrijski orijentalista David Hajnrih
Mi-ler (David Hemrich Muller, 1846-1912), doneo je staroarapske stihove sa sobom, koji
su bili sastavljeni u slavu zamka [30]. Pesnik Alkamaje zabeležio;
„! Bainun i Salhin sada su samo ruševine, a njihov vladarje nekoć opustošio cell svet",
Ili pretnja:
,,Teško onom ko Bainun vidi u ruševinama, opu-stošene i prazne njegove građevine od
tesanika."
,,Lisice su sada stanovnici palata, njihovu zaštitu su nekada tražili podanici, koji su i sami
bili vla-stodršci ivladaoci, osedelijoš zavreme svoje mod."
To što smo videli bile su ruševine palata, sa-
građenih od Solomonovih ,,Demona", za kraljicu od Sabe. Ti ,,demoni", ili geniji bili su
čarobnjaci! Potvrda za to su ruine sa brušenim giađevinskim elementima teškim nokoliko
tona.
Iz daleka sve to podseća na naše srednjovekovne zamkove u Evropi, prkosni kao orlova
gnezda na gru-bim planinama. Međutim, to sio je fcamo nastalo u velikoj je suprotnosti sa
ovim; malo nasuprot ogrom-

Useh u tunel Bainuna: dole grube stpne, gore poltrane plof'.e

Levo: Iznad ulaza u tunel: ogromni monolit Dcsno: Naš kralj-zaštitnik od Bainuna

nom. Monoliti su redani jedan na drugi! Na osnovu iz-vesnog iskustva koje sam stekao na
drugim krajevima planete, posebno sa visoravni u Peruu i Boliviji, slobo-dan sam da dam
svoju procenu ovog kamenja: donji monoliti teški su najmanje 20 tona! Kakvaje to tehni-ka
što je omogucila ovakvu izgradnju? Kakvim dizali-cama, žičarama ili drugim uredajima za
dizanje je podignut fceret na ove visine? Izmedu podnožja i vrha brda visinska razlika
iznosi 200 metara.
Ali, tvrdava nije bila cilj mog istraživanja, već tunel iz legende.
Sa našim pratiocima nastavili smo ovu već pomalo dosadnu igru sporazumevanja. Opet
sam od sitnog • kamenja napravio brdašce i gurnuo prufcić pokaaujući prema brdu.
Naoružani čovek pokazivao je karabinom prema vrhu brda i pri tom mahao glavom. Dakle,
kolima ni-smo mogli do tamo. Tako smo Ralf i ja okačili karnere oko ramena i krenuli
peške ,,kozijim" stazama do vrha. Ništa od tunela, niti od ulaska. Kada smo se po-novo
spustili, naoružanom čoveku sam pokazao foto-kopiju koju sam poneo od kuće. lako na
njoj nije bio tunel, video se ,,kanal" kojije vodio do njega.
U njegovim očima sa ledenim sjajem primetio sam blesak. Klimnuo je glavom i nestao u
otvoru ruine. Nakon izvesnog vremena vratio se sa nekim starcem, pažljivo ga
pridržavajući. Starac je odmah shvatio o čemu se radi, mirno je govorio sa zemljacima
pokazu-juci rukom prema dolini, na neku nevidljivu tačku, Da u rneduvremenu nismo
saznali da od kata pogled postaje oštriji, i da smiruje, veoma bismo se uplašili kojom je
brzinom vozač krenuo nizbrdo: kozija staza na rubu strmog zida, tako da su točkovi vozili
po sa-moj ivici po levoj stram. Zašto bih sada stvarao još veću napetost? Ništa se nije
dogodilo, inače ne bih se-deo sada za svojim pisaćim stolom.
Kola su taman obišla brdo, kad u daljini naš pogled uhvati stenoviti zid sa neprirodnim
usekom, Uskoro smo došli do tog mesta. Ćudili smo se. Pred nama gor-nja trecina planine
,,presečana" od demona. Ako ne-ko, kao ni ja, ne veruje u ,,demone" ili genije, ipak treba
priznati da su geniji ovde umeSali svoje prste. Gornji usek - desno i levo od stene - bio je
ravan, a donja polovina od grubog kamena stvarala je utisak kao da su se ravne ploče - kao
gore - vremenom odvo-jile. Na kraju klanca tunel, tamna rupa, iznad ulaza ispolirani
ogrorrmi monolit čistih ivica. Baš kao da ni-je isklesan iz ovog masiva, već kao daje
ubačen.
Izvadili smo metre za merenje: na istočnom ulazu izmerili smo širinu od 3,37 m i visinu
od 3, 48 m.
Dok smo se bavili merenjem i slikanjem, začusmo strahovitu detonaciju, podizali su se
dimni oblaci. Po-gnuli smo se i ustanovili da ta pucnjava nije bila upe-rena protiv nas.
Očigledno je onom naoružanom čoveku iz naše pratnje kat udario u glavu, pucao je u
mračni tunel. Pošto odbijeni metak o tvrdu stenu može biti neprijatan kao i direktan
pogodak, prislonili smo se uz zid, nakon čega sam ja istupio - hrabro kao saveznik - prema
strelcu, i uz smešak ga zamolio da mi da karabin. Ciljao sam u mali toranj od tri kamena,
gornjije - hvala Alahu - bio razoren. Jemenski Viljem Tel se začudio i zapucao u drugom
pravcu, stalno nas je prekidao u poslu, jerje ponosno želeo da pokaže ka-ko je dobar
strelac. Na kraju ove streljačke utakmice pozirao je za slikanje.
Krenuli smo u tunel. Na drugom kraju nije se nazi-rala nikakva svetlostjerje tunel blago
zavijao u desnu stranu. Mereno koracima, dužina mu je iznosila 160 m. Na zapadn.om
izlazu visina je bila 5,92 m a širina 3,03 m. Tunel je napuštao stenu na zapadnoj strani,
nekoliko metara iznad zemlje.
Na ovoj strani ni traga od kanala ili nasipa. Daleko levo dole u dolini pozdravljale su nas
ruine Bainuna, dok su iz tunela grmele salve našeg pratioca. Impre-sivno.
Takozvani kanal počinje na istočnoj strani, tamo gde je usek u stenu - pored kosine
premajugu, poste-peno se penjući više i više. Na širem delu meri 2,94 m a na užem 2,46 m.
Stručnjaci iz Nemačkog arheo-loškog instituta zastupaju mišljenje daje kroz ovaj ka-nal
,,proticala kišrdca sa kosine, te da je sprovedena kroz tunel do zapadnih polja u Vadi al-
Galahimu" [31]. Pošto voda sakupljena u zapadnoj dolini navodno-nije bila dovoljna za
navodnjavanje njiva, bila je potrebna dodatna voda iz susedne doline. Zato: kanal i tunel.

Na zapadnoj strani tunel izbija nekollko metara iznad zemlje. Ne vidimo nikakve slivnike...

Medutim, samo ova interpretacija nije dovoljna. Voda iz povremenih provala oblaka za
vreme kišnih perioda nije tek tako tekla kroz ovaj tunel u kanal. Ali ja ipak ne mogu da
verujem daje ceo ovaj projekat sa-graden samo kao predimenzionirani vodovod.
Ako arheolozi polaze od toga da je voda sa istočne kosine trebalo da se prihvati u kanal,
moram da do-dam da istočna padina do kanala nije mogla da spro-vede veće količine vode,
jer se ulaz u tunel nalazio dosta visoko u planini. Ovde se ne radi o zatvorenom kubetu kraj
kojegje voda sa strane oticala, brdoje po-rozno, voda nestaje i svoj put do doline pronalazi
u malim brazdama. Još jedna protivrečnost zvaničnom mišljenju proizilazi iz činjenice da
su zidovi kanala na stram planine viši nego prema dolini! Ako je voda do

Takozvan.i kanal na najširem mestu meri 2,94 metru a na najužem 2,46 metara

doline trebala samo da se prihvati, onda bi ijednostav-ni zidić na strani do brda bio
dovoljan. emu ovaj gi • gantski poduhvat? Posmafcrano sa aspekta današnjice, nastaje
protivrečnost, jer se i danas u dolini Bainuna Ijudi bave poljoprivredom, i danas bi voda iz
susedne doline bila dobrodošla kao i ranije, Kanal i tunel su netaknuti. Zar nakon jakih kiša
u kanal ne bi oticao pofcok kroz tunel, da bi se na zapadnoj sfcrani pretvorio u moćni
vodopad koji izbija iz stene? Ni traga o tome Voda ostavlja tragove, nestaje, posebno kada
se izliva sa visine od 10 metara! Izgleda da je nešto promaklo arheolozima u njihovoj
tvrdnji. Nešto jeste.
Bilokacija sa tragovima

,,Bilokacija" je fenomen istovremenog fizičkog pri-sustva na dva različita mesta.

Medutim, javlja se samo u legendama o svecima, i likovi koji se više puta pojavljuju,
nestaju bcz ikakvih tragova. Kralj Solomon je bio daleko od sveca, ali tako ili ovako, rnora
da je bio svuda prisutan i ostavio znatne tragove.
Razmišljanja na licu mesta: Takvi podvizi i danas vredni čuđenja a nama dostupni samo
kao ,,ostaci"nastali su u vremenu koje istorijski ne može da se I obuhvati. Ostala su
nepoznata miena graditelja - ne-objašnjena su tehnićka pomagala, nesumnjivo potreb-na.
Zar je onda čudno što su gigantske gradevine u legendama pripisivane ,,demonima" ili
,,genijima"? Kako objasniti nešto neobjašnjivo? Ipak su legende ,,sačuvale" tunel u
Bainunu. Istorija o fcome ne zna ništa. Da li neko drugo tumačenje kanala i tunela, kao dela
vodovoda, može imati više smisla?
Ako se oba objekta shvate kaostraterške intervencije, onda bi premeštanje trupe iz jedne
doline u drugu bi-lo relativno brzo moguće, Maršruta oko podnožja brda skratila bi se za
osam sati. Možda bi ovoj gradevini srnisao mogao da bude u planiranju puta za bekstvo?
Dominantno pitanje glasi: Kakve veze sa ovim imaju kralj Solomon i kraljica od Sabe?
Kraljica od Sa-be se - u odnosu na Solomona - javlja samo u legen-dama, i fco sa signalima
koji se mogu predvideti. Prvo se pojavljuje njena niajka u Maribu, u kontekst.u sa palatom
od stakla i metala, koja se fcakode samo od-jednom stvorila ,,tu" - abrakadabra! Ponovo
nestala i ponovo se pojavila na venćanju sa kraljem Hadhadom (Bilikismim ocem) na licu
mesta.
Solomon je sasfcavljačima legendi zadao dosta zamršenu zagonetku: Stalno se
neočekivano pojav-Ijuje na mestima na kojima ne bi mogao da bude zbog geografske
udaljenosti; svakog meseca je posećivao Iju.bljenu kraljicu, iako razdaljina tog izleta od
Jerusa-lima do Mariba u takvom turnusu nije mogla da se sa-vlada. Kao ,,gospodar
vetrova", kraljici je poklonio kola za putovanje kroz vazduh. Već i to neshvatljivo čudo
bilo bi dovoljno za nastanak legende, ali bilo je još uzbudljivije. Ne samo da je Solomon uz
pomoćne trupe u Jerusalimu, Maribu i Bainunu - na primer -izgradio građevine za sva
vremena, već je sagradio hramove i rezidencije u današnjem Iranu, Pakistanu i Kašmiru.
Solomon je svuda bio prisutan i za sobom ostavljao tragove.
Nakon intenzivnog istraživanja [32] mogao sam tvrditi da je u blizini grada Srinagara u
Kašmiru, bilo brdo Takt - i - Sulejman, nazvano Solomonov presto:
ispod današnje tvrdave na kupi brega leže monolitne ruševine i utvrđenja, koje je navodno
Solomon izgra-dio. Srinagar se nalazi na izlazu jezera Vular u dolini Kašmira; iz lokalne
legende saznajemo da je Solomon ovamo stigao letećim tronom, ukrotivši vodu i isušivši
močvare [33]. Zato se Kašmir zove još i ,,Solomonov vrt".
Zapadno od pakistanskog grada Dera Ismail Kan, izdiže se drugi «Solomonov tron", na
visini od 3441 m, a u severozapadnom Iranu na visini od 2400 m - treći. U svim,,Takt - i -
SuZ^/maraima"klanjali su se vodi i vatri.
To što je mene uznemiravalo, nije one koji nisu suštinski ispitivali legende. Da li je moguće
da se kod geografski tako udaljenih naroda provlačila ista vizija? Etiopljanima je poznato
Solomonovo vozilo, ,,koje je letelo kroz vazduh" - Kašmirci u svojim predanjima pamte
Solomonov ,,leteći presto". Ova dva naroda deli udaljenost od 5000 km vazdušne linije,
kopnenim pu-tem, preko brda i kroz pustinje, za prelazakje potreb-no najmanje 20.000 km.
Zašto su - do davola -oprostite na rečniku - plemena tih naroda (koja tako reći ništa nisu
znala jedna o drugima!) zadržala iste Cinjenice. Da li je možda postajao zajednički praizvor
odakle su pisci crpli med? Vizije i imaginarni demoni ne mogu pomeriti niti jedan kamen, a
kamoli da ima-ju sposobnost za izradnju monstruoznih objekata.

Ljubavna kupka na visinama

Sve planine sa nazivom ,,Takt - i - Sulejman" imaju zajednički imenitelj: bile su
svetilišta,,vatre i vode" Pošto je Takt - i - Sulejman na severozapadu Irana skoro tačno U
geografskom centru Solomonovih aktiv-nosti, mi ćemo ga ovde staviti pod lupu kao pred-
stavnika drugih planina sa istim nazivom.
Svoje ime ova planina duguje legendi. Solomon je na pučeLku svoje romanse iniao
izvesnih prublema da smekša hladnu kraljicu od Sabc. U izboru sredstava baš nije bio
mnogo otmen, Ijubljeim je omamio čarob-nim napitkom i kradom je odveo ,,kroz vazduh"
[34] na persijsku visoravan. Vodio je brigu o odgovara-jućem komforu: na planinije
bilojezero sa toplom vo-dom i mineralima. Iscrpljena od vazdušnog putovanja kraljica se
iskupala dok nije postigla raspoloženje ko-jim bi mogla da odgovori Solomonovim
osećanjima. Od toga doba ovaj vrh planine se zove Takt -i- Sulej-man, tako barem kaže
legenda. Za vazdušni transport u ,,Enciklopediji Islama" [35] stoji da su Solomonovi
,,geniji" istkali ćarobni tepih od zelene svile ,,za putovanja kroz vazduh". Na tom tepihu je
kralj uju-tru sa svojom opremom mogao da napusti Siriju i do uveče da stigne do
Avganistana.
1 danas se do Takt - i - Sulejmana najbolje stiže helikopterom. Verije i sam pogled na ovu
divljinu mo-rao da opčini kraljicu. Planinski plato se nalazi u zabačenom, iskrćenom delu
usred Azerbejdžana,jugo-zapadno od Marageha u Iranu. Na visini od 2400 m ar-heolozi su
pronašli brežuljak sa ostacirna kružnog, kiklopskog zida, prvobitne dužine od 1100 m.
Ovde gore postojalo je svetilište vode i vatre sa nastambama za sveštenike, smeštajem za
ugledne goste, a sve to okruženo utvrdenjem, na površini od 10 ha zemlje sa dva glavna
ulaza, prema severu i jugoistoku. U gradevinu je integrisano 38 tornjeva. Toliko posma-
tračnica izgleda čudno, jerje ovaj objekat, vidljiv iz da-leka, bio na visokom platou planine.
Usred ruševina, koje se danas mogu videti, nalazi se duboko, plavo, sumporno planinsko
jezero, u čijoj se vodi nekada osvežavala kraljica od Sabe. Jezero je dubine 67 m, napaja se
podzemnirn izvorima, tako da je nivo vode bio ujednačen tokom cele godine: iz dobro
obaveštenih krugova se tvrdi, da postoji podzemni si-stem cevi, koji ovo jezero povezuje sa
drugim planin-skimjezerima.
Nekada su oko vode u grupama nastajali hramovi i svešteničke nastambe. Pre 150 godina
na severnoj strani je postojan svod hrama, ali je u rneduvrernenu srušen [36]; bio je
kvadratnog oblika, krunisan bočnom dužinom od 25 metara, Ostao je samo okrugli stub
debljine 5 m, koji je zagonetka za arheologe: taj stub nije služio za podupiranje kupole - za
to su služila četiri potporna stuba - većje blokirao prostor.
Zagonetke su ostale i druge svetinje - šta se već ta-ko zove. Bile su tu kvadratne odaje sa
debljinom zida do 2,40 m; pod je bio šestoslojan od cigle, ,,bez malte-ra, već samo sa
fcankim slojem sintera"* [37]. Između.
* Sinter (krečnjački sedunent, vulkanskog porekla) talog sa izvora

cigli je pronadena ,,crna, čadava masa", ista kao što je

• pronadena u kanalima kod severne kapije. - U te oda-je vodioje uzani tunel od opeke,
kojije danas zapušen peskoin od nanosa. Zagonetka do zagonetke. Oćigled-no je nekada
pumpom voda dovođena u prostorije -ali nije postojao odvod! Zato rizikujem pitanje koje
se nameće: Šta se dobija od vode i vatre? Para naravno, i već čujem odobravanje
arheologa: Naravno, bile su to saune! Ali, poštovane dame i gospodo, za postavljanje
saune nije potreban zid deljine 2,4 m, i čemu bi one -bez masovnog turizma - trebalo da
služe na tako ne-pristupačnom planinskomjezeru?
Savremena arheologija klasifikovala je na tom Takt - i - Sulejmanu više slojeva i
graditeljskih epo-ha. Mene u tom kontekstu interesuje samo najstariji period, tj. onaj koji se
pripisuje Solomonu. Ovde se postupalo i kao prema drugim svetim mestima na sve-tu:
Nakon prvobitnog počefcka došle su nove generaci-je koje su ozidale ili prezidale
gradevine predaka. Zajednička zagonetka glasi: 1 na ovom mestu. malo se zna, ili se ništa
ne zna, o najstarijim gradevinama. Ali monolitm način gradnje zida za ućvršćenje, kao i po-
stojećeg ,,tomja broj II", ukazuje na davno vreme na-stanka. Iskustvo me je naučilo: što je
gradevina više monolitna, toje starija. Njudi iz kamenog doba mučili su se sa ogromnim
kamenjem - bilo da se radi o fran-cuskoj Bretanji, Malti, starom Egiptu, Engleskoj ili vi-
soravni u Peruu. Prvobitno su odvaljivani ogromni komadi, koji su. zatim klesani. Čemu li
je služio ovaj objekat na Takt - i - Sulejmanu?
Oko deset kilometara od Solomonovog trona nalazi
se vulkanski krater Zindan - i - Sulejman, Solomonov zatvor, a u susedstvu i Takt - i -
Bilkis, Bilkisin tron i
- da bi se slika upotpunila - u dolini Isfarjino četvo-rougaono polje ruševina Šar - 1 - Bilkis,
rezidencija kraljice od Sabe [38]!
Putujući Ijubavni par
Izgleda da su kraljevska deca osim u Jemenu bila aktivna u Jerusalimu i Kašmiru,
očigledne tragove ostavili su i u Iranu. Kako je to bilo moguće pri toli-kim udaljenostima?
Na Takt - i - Sulejmanu su arheolozi pronašli žute keramičke delove šestokrakih zvezda.
Apsolutno vredno pomena - jer je prema ,,Enciklopediji Islama" [35] - šestokraka zvezda
,,Solomonov pečat", njegov znak na grbu.
Prepredeni Solomon posedovaoje i čarobno ogleda-lo, koje mu je ,,razotkrivalo sva mesta
na kugli zemalj| skoj!" Mora da je bilo čudo od ogledala, koje često ' nedosfcaje našim
rneteorolozima sa njihovim po-grešnim predviđanjima, jer je ta čudnovata stvarčica ,,bila
sastavljena od različitih supstanci", a Solomonu je omogućavala da zaviri,,u svih sedam
klima"[39]. Ta sposobnost je bila važna zbog utvrđivanja vremenskih prilika na svim
vazdušnim linijama.
Al-Masudi (895 - 956), najznačajniji arapski geograf i enciklopedista nazvan ,,arapskim
Herodotom" [40], piše u svojim ,,Istorijama", da je u Solomonoviin hra-movima na Takfc -
i - Sulejmanu bilo predivnih crteža na zidovima sa ,,nebeskim telima", sa zvezdama, Zem-
Ijom i kontinentima, morinia, naseljima, biljkama, životinjama i još mnogo drugih
zapanjujućih stvari"[41].
Zapanjujućih stvari, da, to je prava reč! Iz predanja dobijamo ovaj zapanjujući arsenal:
-,,geniji" i ,,demoni" rade za Solomona,
- bio je ,,gospodar vetrova",
- posedovao je robotizovan presto,
- raspolagaoje ,,letećim kolima"
- u najkraćem vremenu prelazio je velike udaljenosti,
- posedovao je ,,čarobno ogledalo" (radar za sve vremenske prilike),
- raspolagao je detaljnom geografskom kartom sveta.
,,Sve što znamo odnosi se na nešto što ne znamo."
Rahel Famhagen fon Eme (Rahel Vamhagen von Ense 1771-1833).

Postaviti pametno pitanje...

,,Postaviti pametno pitanje, znači znati mnogo", kaže stara arapska poslovica. Hteli mi ili
ne, pored ovako opširnog nabrajanja nameće se pitanje o ranoj tehnici letenja. Da li je
uopšte postojala? Profesor dr Dilep Kumar Kanjilal (Dileep Kumar Kanjilal), reno-mirani
izučavatelj sanskrita na Univerzitetu u Kalku-ti, na ovo pitanje je bez rezerve odgovorio sa
DA [42]. Kanjilal dokumentuje svoj naučni odgovor pomoću postojećih, staroindijskih
predanja na sanskritu. Nje-gova tvrdnja glasi: Staroindijski izvori sasvim jasno ukazuju i
potvrduju postojanje prauredaja za letenje sa pogonom na ,,med" ili vrlo verovatno na
,,naftu".
Nafta bi bila idealno gorivo: Zagreva vazduh za pokretanje vazdušnog broda, i stvara
potrebnu toplo-tu za dobijanje pare. Kanjilalovim otkrićem anfcičkih vazdušnih brodova,
bezbrojne legende i prikazi ,,le-tećih zmija" - od Egipčana pa do Maja u Centralnoj
Ainerici - dobijaju prihvatljivo objašnjenje: Vazdušni brod sa pogonom na paru ostavljao je
trag usled kon-denzacije - kao leteće zmije.
 Tako zaključujem da je Solomon raspolagao uredajirna za letenje sa upravljanjem,
rnožda su to bili baloni sa toplim vazduhom poput cepelina sa pogo-nom na vodenu paru, a
na raznim Takt - i - Sulejmani-ma su bile benzinske pumpe, pardon! hramovi u kojima su
se klanjali vodi i vatri?
Koju ulogu je imala kraljica od Sabe? Kako objasni-ti njeno vampiisko pojavljivanje ni od
kuda? Zar arap-ska legenda nije pripovedala o ,,gradu stakla i metala", koji se odjednom
pojavio u Maribu i isto tako iznenada nestao?
Odgovore na ta pitanja naći ćemo tamo gde ih niko ne očekuje: na sredozemnom ostrvu
Kritu. Na ovom malom ostrvu arheolozi nisu. jedini Ijudi koji se dive svedočanstvima
Minosove kulture, osnovane od kricana oko 2.000. godine pre n. e. Kultura potiče, na-
ravno, od legendarnog kralja Minosa, jednog od tri si-na legendarnog oca bogova Zevsa i
isto tako njegove legendarne supruge Evrope. U,,Leksikonu antičke mitologije"[43]
nazvanje,,najugledmjim kraljem civili-zovanog sveta" i: ,,njegov otac Zevs navodno muje
dao zakone, koji su važili na Kritu". Uprkos božijeg pore-kla, Minos je imao suparnike,
jedan od njih bio je i Po-sejdon, Bog mora. On je kraljevskom potomku za žrtvu bogovima
poslao izuzetno lepog bika, uzgred da kažemo, bikje došao iz mora .- Minosje odbio
poklon. Posejdon je želeo da se osveti. Učinio je da se Pasifae, Minosova žena, zaljubi u
bika, sa njim sjedini i rodi Minotaura: monstrum sa telom čoveka i glavom bika. Pošto
Minos ovom čudovištu nije blo dorastao, an-gažovao je Dedala - inače na bekstvu iz Atine
zbog ubistva - za izgradnju zatvora. Dedal je izmislio lavi-rint, odakle nije bilo bekstva.
Pakost: Minos je pro-' gnao pronalazača Dedala u njegov vrt, ali Dedal je bio veoma
nadaren čovek: za sebe i svog sina Ikara kon-struisao je krila, na kojima su dospeli do
Sicilije. Eto, Ijudi na Krifcu bili su veoma tehnički nadareni!
Kao ni glavni grad Kiiosos tako ni Minosova palata nije bila zaštićena. Nije ni bilo
potrebno. Tri puta dnevno ,,gvozdeni"* džin Talos obilazio bi ostrvo i gadao nenajavljene
strance vatrom i kamenjem. Talo-sovo telo je obeležavala vena od glave do pete, gde se
završavala ekserom; koga bi Talos svojim vrelim te-lom zagrlio, ubio bi ga na mestu.
Čarobna kraljeva kći Medea - sa Argonautima je bila u potrazi za zlatnim runom - došlaje
glave ovom čudovištu; izvuklaje ek-ser iz noge, ulje - krv naravno - kuljala je iz gvozde-
nog džina Talosa, kojije na krajujadno zardao.
Sve legende oko Minosa i Minotaura, Talosa i De-dala i lavirinta imaju,,ukus"izgubljene
tehnologije. Kralj Minos je do današnjih dana ostao fantom. Ho-mer ga po prvi put pominje
u ,,Ilijadi", ali njegova poezija nastaje tek 700. godine nakon potpunog ne-stanka minojske
kulture. Sasvim je jasno da se 1450. pre n. e. na Kritu odigralo nešto misteriozno. Do da-
nas ni arheologija nije pronašla pravi odgovor. Minojci su tako red nastali u vazduhu,
njihove gradevine po-stale su žrfcve neke katastrofe - verovatno zem-Ijotresa.
Engleskl arheolog Ai-tur Evans (Arthur Evans) (1851-1941) započeo je 1900. god. sa
iskopavanjima o svom trošku, na velikoj površini na Kritu. U Knososu je iskopao
najznačajmju palatu ostrva iz 2. mileniju-ma pre n. e.: pronađena su vrata zatvorena
kamenim stenarna - posude oblika kade sa otvorima za odvod, ali bez cevovoda - rnnoštvo
stepenica: tri su bile na udaljenosti od samo deset metara a vodile su do veli-ke terase na
krovu. Da li je bilo situacija i povoda da svi stanovnici u isto vreme hrle na krov? Evansje
pro-nafiao dosta magacina, ispunjenih glmenim posudama dimenzija kao dva čoveka i
vrčeve sa ornamentirna va-tre. Profesor Hans Georg Vunderlih (Hans Georg Wunderlich)
piše [44']:
• Bronzan = sastavljen od metala, gvozden.
,,Već i kod posuda za zalihe ,,nornialnih" visina postavlja se pitanje kako se iste zapravo
prazne, i povremeno čiste. Jer se i sa veoma dugim vratovi-ma ne može dosegnuti do dna,
čak ako se i potpo-mogne stolicom ili hoklicom. Medutim, ove ogronme glinene posude
zadaju nerešiv problem:
one se ne mogu ni nakrenuti...
Posude sa zalihama veličine Pithoi-džinova vero-vatno su postavljene pre izgradnje zida, i
tako su uzidane, a kasnije nije postojala mogućnost da se one zamene nekim drugim.
Punjenje i pražnjenje bilo je moguće samo pomoću creva, po prmcipu ko-munikacije cevi.
Ali, zaista je nepraktično posude ugraditi na tako nepristupačnom mestu. Pomalo iritirani
okrećemo leda..."
Iritiran je bio i Ralf Zonenberg (Ralph Sonnenberg) [45], takode istraživač Rnososa.
Rezultate je objavio u AAS*:
,,Jedna od ovih monstruoznih posuda u proseku irna zapremmu od 586 litara, a zbir svih
posuda smeštenih samo u zapadnom krilu palate u Knoso-su iznosi oko 420, a to odgovara
ukupnom kapacite-tu od okruglo 226.000 litara."
Ne morate biti iskusni arheolog, da bi o ovome ra-zložno razmišljali. Osim glinenih
posuda svuda oko i u samoj palati bili su uljani rezervoari, od arheologa često nazivani i
,,cisternama" sa ukupnim apsurdnim kapacitetom skladištenja. Nije ubedljivo tumačenje,
da su se Minojci tako opskrbljivali za krizna vremena:
Knosos se nije plašio nikakvih opasnosti, jer prema unutrašnjosti ostrva nije bilo nikakvih
utvrđenja, a za
* Ancient Astronaut Society: Droštvo koje se bavi nereSenim za-gonetkama iz prošlosti. Informacije kod:
AAS, CH-4532 Feldbtun-nen.
sigurnost s morske strane brinuo se džin Talos svojim kružnim letovima, i osim toga jestivo
ulje na medite-ranskom vrelom suncu vrlo brzo užegne.
Ove rezerve ulja sačinjavale su skladište za gorivo!
,,Nijedan marš nije tako težak kao ovaj koji vraća ka razumu", piše Bertolt Breht
(Bertolt Brecht) (1898-1956).
Ja marširam nazad ka razumu... i uskoro ću sresti kraljicu od Sabe. ;
Sabejci - isti oni graditelji brane u Jemenu, tj. Ma-ribu i trgovci tamjanom - identični su
Minojcima, koji oko 1450. god. n. e. bez ikakvog traga nestaju sa Kri-ta. Ova ideja nije
nastala usled ,,proviđenja", već tru-dom i talentom da između starih predanja pronadem
veze. Evo stanica:
Rimski istoričar Plinije Stariji, roden 23. ili 24. n. e., umro 79. pri izbijanju Vezuva,
sastavio je prema ondašnjem nivou znanja enciklopediju ,,0 istoriji pri-rode" u 37 tomova.
Sakupljao je sva znanja o lekovi-tom bilju, biljkama, drveću, kamenju, geograflji i o
narodima. Pre dve hiljade godina to je bilo glavno, standardno delo. U 6. knjizi Plinije piše
o narodima koji žive u Arabiji [46]:
,,Kraljevska rezidencija svih je ipak Mariaba (Ma-rib)... Sa Atramićanima se prema
unutrašnjosti zemlje graniče Minejci... za koje se veruje da po-tiču od kritskog kralja
Minosa..."
U 12. knjizi se Plinije posvećuje vrstaina drveća u Arabiji; posebno ga zanima
tamjanovo drvo. Citiram samo sledeći pasus: [47]:
„... Ograničeno je drugim regionom, gde žive Mi-nojci, i tamjan se odatle izvozi preko
veoma uzanog puta. Ovaj narod je počeo trgovinu tamjanom, i najviše se time bavi, po
njemu se i zove Mineum. Osim Minejaca nitijedan drugi Arapin ne vidi tam janovo drvo,
pa čak ni svaki Minejac. Samo oko 3000 porodica bavi se uzgajanjem i znanje se preno-
si u nasledstvo..." Možemo poverovati Pliniju - arheolozi ga vrlo ffesto
citiraju, naravno kad svojim tumačenjima može da po-mogne. Informacija je ipak
neverovatna. Taj tekst je potrebno pročitati više puta, da bi se shvatilo šta rim-ski istoričar
zapravo želi da kaže: Minejci su započeli trgovinu tamjanom, zato ,,se zove i Mineum". Za
Pli-nija Minejci nisu bilo kakvi trgovci sa Krita - Minejci su Arapi! ("Osim Minejaca niti
jedan drugi Arapin ne vidi tamjan.")
Da, filigranska mreža linija iz svetih knjiga, legendi i predanja daje dobru sliku, Pošto ne
bih ponavljao već dokumentovano, evo samo nekoliko grubih linija po sećanju:
,,Čuvari neba", o kojima izveštava prorok Henoh, nekada davno su se spustili na Zemlju.
Sva velika predanja o njinia govore najedan ili drugi naćin, kao o vanzemaljskim učiteljima
iz neke daleke zemlje. Vla-dali su moćnom tehnikom, zato je narod mislio da su,,Bogovi"
Ti ,,Bogovi" nisu uvek bili složni; svađali su se i do-lazilo je do raznih nemira i pobuna,
Jedna grupa je manipulisala na Zemlji sa naslednim materijalom iz-među čoveka i
živofcinja = sfcvorenje kao kentaur (čovek/životinja-bice), posledica su bili Ijudi-životmje
(minotaur). Drugi vanzemaljci su se zabavljali sa le-pim ćerkama Zemlje; rezultat tih
mešavina izmedu bogova i Ijudi bili su ,,Božiji sinovi", u starim tekstovi-ma pominjam kao
kralj Minos, potomak Božijeg oca Zevsa. Bili su tu i ,,Elohimi" (=božiji stvorovi) iz Sta-
rog zaveta, Henohovi ,"čuvari neba" božanstveni juna-ci mdijskog narodnog epa
,,Mahabharata".
Svi ti mitski stvorovi raspolagali su barem delom tehničkog znanja njihovih vanzemaljskih
oćeva. Zato su na ovoj planeti avanzovali u moćne vladare i kra-Ijeve iako su njihovi
potomci postepeno gubili prvo-bitna znanja, ostajalo je dovoljno da se ostatak čovečanstva
povremeno zapanji nad njihovim čarob-nim demonstracijama.
Kralj Solomon - da ipak ostanemo kod glavnog ju-naka naše pnće - nasledio je od svojih
predaka spo-sobnost za izradu ,,letećih vozila", vladao je raznim tehničkim trikuvima,
posedovao je vanredno umeće za izradu alata i raspolagaoje nekom vrstom eksplozi-va.
Moćan, pametan i prepreden, kakavje već bio, na-redio je da se na raznim mestima izgrade
palate, a duž putcva, kojima je lefceo, ,,hramovi" na vrhovima brda. To su bila mesta za.
snabdevanje gorivom i piste za sletanje.
Njegova koleginica i Ijubavnica, kraljica od Sabe, nije nimalo zaostajala za njim: ona i
njen klan bili su naalednici Božijeg sina Minusa sa Krita; i ova kraljica je raspolagala
raznim tehničkim urnećima kako bi mogla da nnponuje okolini: Minojci su svetilišta gra-
dili visoko na brdima, prvobifcno su imala vise naniena. S jedne strane bile su pumpe za
gorivo i skladista za hranu, zatim osinatraćnice, i optički markantne formacije po kojima su
leteći potomci bogova mngli dase orijentišu.
Zapravo su Minnjri mogu da žive u rrdru i raskoši, ali u izvesnim vremenskim razmacima
dolazilo je do zemljotresa, prirodnih katastrofa, protiv kojih su i bužlji puLomd bili
nemoćni ali ipak dovoljno mudri da blagovremeno potraže novu zemlju i prihodište. Zato
su se i odiLelji kraljice od Sabe iznenada pojavljivali sa ,,gradom od stakla i metala" u
Maribu, povećali svoju moć preko braka sa lokalnom ,,zverkom", preuzeli trgovinu
fcamjanom i naveliko pravili planove oko plantaža ,,zlatnog" žbuna. 1 tako dalje i tako
dalje. Mi-nojci - sada Sabejci - stvorili su tehničko ćudo - bra- ne, gradili su višespratnice -
do tada nepoznat načhi gradnje. - Protivno lokalnom običaju, Sabejci su ostali poklonici
zvezda - u skladu sa imenom Saba - što inače znači ,,poklonik zvezda" .
Solomon je budnim okom pratio procvat sabejskog carstva. Najviše su ga iritirale vesti o
tehničkim dosti-gnućima sabejske kraljice. Da lije možda ova gospođa - kao i on - ipak
raspolagala tajnama svojih božanskih predaka? Kada su se sreli, bili su sumnjičavi jedno
prema drugom te su tako međusobno postavljali zago-netke. Ova situacija je često
objašnjavana stalnim čudom Ijubavi: Solomon je pomagao kraljici kod grad-nje velikih
objekata kao i kod konstrukcija kojima se narod divio. Tako nešto nikada pre nije
postojalo. Na-stala je legenda o ,,genijima" i ,,demonh-na", koji su ovde bili na delu.
Zadnji susret kraljice od Sabe i kralja Solomona zbio se u gradu palmi Tadmoru*. Tamo
je rasipnik Solomon sagradio grobnicu svojoj velikoj ijnbavi. Po-daci o smrti nedostaju, ali
Muhamed-el-Hasan, biograf tvorca religije Muslimana Muhameda, piše da je Kalif Valid
Prvi (705-715 naše ere) u Tadmoru pronašao grob sa sledecim natpisorn [48]:

OVDE SE NALAZI GROB 1 KOVČEG

POBOŽNE EILKIS, SUPRUGE SOLOMONOVE.

Kalifje naredio da se grob otvori. Sledila mu se krv u žilama. Naredio je da se zatvori i da

se taj grob više nikada ne otvori.
Na naestu grobaje sagradena zgrada. Štaje Kalifa tako užasnulo? Bilkisin grob
je bio grob nekog džina!
*Tadmor = Palmira. Grad oaza na sevcru Sirijske pustinje.

II

BIBLIJA IPAK NIJE U PRAVU

Povremeno se Ijudi sapletu o ncku istinu. Ali brzo ustaju i nastavljaju da idu dalje, kao da se ništa nije
dogodilo.
Vinston Ćerču 1874-1965 (Winston Churchill)

Postoji jedna knjiga što je izmenila naš svet - iako postoji pokušaj da se njeno postojanje
ospori, Pisci Starog zaveta, esnaf interpretatora Biblije, sigurno nocima nisu spavali.
Smeštaju se zbunjeno i odgovara-ju arogantno. Njigovu reakciju predvideo je pronala-zač
senzacije: ,,Ako moju teoriju ne budu mogli da ignorišu, nastojaće da je učine smešnom.
Ako im, medutim, ni to ne pode za rukom, radiće veoma na-porno da bi pokušali da ospore
moje dokaze. To ijeste moja namera."

Šta se dogodilo?
Profesor dr Kamal Sulejman Salibi, Libanac rođen 1929, studirao u Bejrutu istoriju,
doktorirao u Londo-nu, postao profesor istorije na renomiranom ame-ričkom Fakultetu u
Bejrutu; već je napisao nekoliko udžbenika pre no što je objavio knjigu ,,Biblija potiče
Odakle ideja profesoru Salibu da biblijska mesta premešta sajednog na drugo?
Prilikom njegovih istraživanja naziva gradova na Arapskom poluostrvu zapazio je da
mnoga imena po jezičkom obliku ne odgovaraju arapskom jeziku, već kananitskoin ili
aramejskom. Zato treba znati sledeće:
Naša azbuka sadrži samoglasnike i suglasnike. Pra-pismo Starog zaveta, svežanj starih
tekstova, sastav-Ijeno je pismom od samih suglasnika. Na primer:
,,Jerusalim" na ovom pismu glasi: Rslm, za ,,Eden":
dn, ža ,,-Solomon": slm. Kod ličnih imena, na pri-mer:,,rch vn dnkn"- zavisno od toga gde
se ubacuju samoglasnici može da se pročita kao Erih fon Deni-ken/Ulrich ven
Dukokun/Irach vun Dinaken. Ovakve i slične implantacije mogu dovesti do užasnih
zabuna.
Biblijsko pismo bez samoglasnika dolazi od semit-ske azbuke sa prvobitno 22 suglasnika i
dva polusa-moglasnika ,,w" i ,,y". Isto se odnosi i na arapsko pismo, takode semitskog
pnrekla.
Vekovima, verovatno i hiljadarna godina, Stari za-vet su kopirali sveštenici i učenici u
obliku suglasni-ka. Ubacivanje samoglasnika je izvršeiio otprilike izmedu šestog i devetog
veka naše ere. 1 dok je tako u zapadnoj Arabiji profesor Salibi tražio imena gradova koji
nisu arapskog porekla, iritirala su ga sledeća ot-krića:
,,Prvo sam pomislio da je to samo varka, ali na mo-je veliko iznenadenje utvrdio sam, da
ipak nije:
skoro sva biblijska imena gradova koja su meni bila poznata, pronašao sam na prostora
dužine 600 km i širine 200 km, u današnjoj Asiriji koja danas obuhvatajužni deo Hedžasa."
Međutim, samo ovo otkriće nije bilo dovoljno da bi se biblijska imena gradova premestila u
Arabiju, jer nije retko slućaj da se isti nazivi koriste više puta.
Kao veliki poznavalac Arabije i biblijskih tekstova Salibi je poredio opise planina, zemnog
bogatstva, životinje i biljke, vodene tokove, opise ratova i bitki, pobeda i poraza. Prema
podacima o časovima, danima i nodma koliko je npr. trajalo neko odredeno putova-nje
prema okolnostima u Zapadnoj Arabiji i eto rezul-tata: sve se uklapalo samo nikako u
Palestini! U našoj prepisci profesor Salibi mije preneo neki dodatni ma-terijal, tako [2, 3]
da su i teorija i zaključci iz nje sa-svim ubedljivi.
Mnogi naućnici su se okomili na Salibijevo delo a da prethodno nisu bili na licu mesta.
Mada priznajem:
da su prihvatili Salibisovu teoriju, tumačima Starog zaveta i arheolozima Biblije izmaklo bi
verovatno tlo pod nogama. Meni nije namera da podmećem neki fal-sifikat, ali ipak moram
reci daje ,,0bećana zemlja" su-više verno identifikovana u Palestini. Uvek kada bi se u
Palestini iskopala neka ruševina, natpis, rupa sa vo-dom, ili parče gline, Ijudi su se veoma
trudili daje pri-kažu kao ,,dokaz" za istinitost biblijske priče. Kako su stvari stvarno stajale
napomenuoje ,,Špigl": ,,U sva tri toma (biblijsko-arheološke knjige) ima napretek ar-
heoloških pseudo-saznanja" [4].
Evo i primera za takve manipulacije:
1880. kod Siloama je pronađen natpis na steni, na kome stoji da su Ijudi sa obe strane brda
prokopali vo-deni tunel. Za tren oka ovaj natpis je upotrebljen kao dokaz zajedan pasus u 2.
Knjizi o kraljevima (20, 20);
,,0stala dela Ezehijina i svi podvizi njegovi, i kako je načinio jezero i sproveo vodu u grad,
nije li to za-pisano u letopisima kraljeva Judinih"?
Zaista natpis ne pominje kralja Ezehiju, ne navodi nijednu drugu osobu, nema ni podatka o
nekom gra-du. Salibi na to odgovara: ,,Vodovodi su gradeni u svim vremenima". Ali eto
takvi su trikovi nekih ar-heologa Biblije.
Profesoru Salibiju nije bitno bavljenje religioznim sadržajem već se samo premeštaju
geografska mesta zbivanja. Trudim se da osvetlim ona mesta gde je naše znanje obavijeno
tamom. Ali ne ide na moj teret to što su činjenice zastrašujuće: govore nova saznanja, koja
kažu: Obećana zernlja Izraelaca - na kojoj je osnovana država Izrael - ne nalazi se u
Palestini već u Zapadnoj Arabiji.
Kako je došlo do ove istorijske greške u dosadaš-njim shvatanjima? Izraelce je sa njihove
zemlje prote-rao rat, veliki deo naroda dospeo je u vavilonski zatvor (586. pre n. e.) dok se
drugi raselio po sused-nim zemljama, od kojih miiogi u dan.ašnju Palestinu. Tu su osnovali
naselja i gradove sa starim nazivima. Ništa novo, isto se i danas praktikuje. U Svajcarskoj
postoji kanton Glarus, iseljenici u SAD osnovali su New Glarus. Ili: U Jerusalimu novi,
ortodoksni delovi grada nose imena poljskih gradova.
Ili je možda obrnuta situacija? Zar nije ipak mo-guće da su se zbivanja iz Starog zaveta
ipak odigrala u Palestini, da su se pojedine grupe iselile u Zapadnu Arabiju a naseljima su
tamo davali stara, palestinska imena. Po flori i fauni, topografiji, rekama i uda-Ijenostima
odgovaraju nazivi naselja u Zapadnoj Ara-biji, ali ne odgovaraju opisu Palestine.
Sledeća dupla strana: Hramovi u. Jerusalimu
 Trenutak provere
Da li arheološki mogu da se provere Salibisova saznanja? Sasvim sigurno! Naši naučnici
uvek usme-reni ka istini, treba ,,samo" na označenom mestu da poćnu sa iskopavanjem.
Prema Salibisovim podacima - na primer najstariji, solomonski Jerusalim nalazi se oko 35
km severoistočno od planinskog regiona Nimas u saudijsko-arapskoj provinciji Asiriji. Tu
se nalazi pi-toreskno selo Al-Sarim, Solomonov Jerusalim. Kako neki proroci opisuju ovo
mesto, stari Jerusalim je ov-de bio na nadmoćnom, strateškom položaju. Na ovim visinama
je Solomonu kao graditelju hramova na raspolaganju bilo dovoljno građevinskog
materijala, što u Palestini ne bi bio slučaj.
 U I Knjizi o kraljevima (7, 10) govori se o tome šta je Solomon za gradnju hramova
koristio: ,,temelj beše napravljen od velikih komada velelepnog kamenja, od kamenja od
deset lakata i od kamenja od osam laka-ta". Prema tome, znači korišćen je polugotovi
materi-jal, verovatno granit, jer ni na pesku ni na krečnjaku ne bi mogli ovi objekti da se
izgrade. U brdima Nima-sa i danas ima granita. U Palestini ne.
Oko 586. pre n. e. Solomonov hram potpuno je uniStila vojska vavilonskog kralja
Nabukodonosora, izraelska elita je bila tada zarobljena. 1 pored toga što je hram uništen, u
okolini sela Al-Sarima bi trebalo da postoji mogućnost nalaženja obradenih kamenih blo-
kova mamutskog objekta.

Traže se arheološke iskopine.

Do toga neće dod. Da se kladimo...?
A zašto?

Prilikom iskopavanja kod hrama u Jerusulimu pronadeni su tragovi zidova, sastavljeni od

sitnog kamenja, ali Solomonov hram je navodno izgrađen od velikih, monolitnih blokova.

Jevreji u današnjoj Palestini sasvim sigurno nisu zainteresovani na ,,pomeranju" domovme

na teritori-ju neprijateljski nastrojenog suseda - Saudijsku Ara-biju. A ni Saudijska Arabija
nije zainteresovana na starozavetnom nasledstvu. Ali tome je najmanje sklo-na teološka
inteligencija bilo koje vere.
Hiljade pametnih knjiga, napisanih od tumača Sta-rog zaveta, Tore ili lingvista treba
sasvim odbaciti kao prevazidene. To je stara hartija. Pošto je Biblija sva-kim podatkona i
retkom fiksirana na Palestinu, ne bi baš ništa ostalo od tvrdnji koje se pozivaju na Stari za-
vet. Fijasko.
Biće baš onako kako je predvideo profesor Salibi:
prvo će pokušati njegovu teoriju da učine smešno.m. Ali pošto je ova slagalica isuviše
ozbiljna, te se može dokazati, i pošto knjiga ovakvog značaja ne može tek tako da nestane,
vlasnici svih mudrosti i istina će mo-rati da se potrude tla pobiju ove dokaze.
Odbrojavanje pocinje pokušajem da se,,Salibijeva k-njiga"učini smešnom te da se prećuti
njeno postoja-nje. Može se posumnjati u uspeh. Inače veoma distancirane švajcarske
novine ,,Neue Ziircher Zei-tung" uz dobronamernu objektivnost ipak izražava kritiku
prema tumačenjima naučnika [5]:
,,0vu teoriju ne bi trebalo jednostavno osporiti sa-mo tvrdnjom, da on ^ao Arapin ne može
misliti ob-jektivno, kako to već čii u Ijudi koji se nazivaju akademicima. Salibi, koji inače
potiče iz protes-tantske, arapske porodice, veoma je ozbiljan naučnik".

Posledice
Novo lociranje biblijskih dogadaja objašnjava neja-snoće u aktivnostima kralja Solomona.
Ako Solomo-nov hram nije u današnjem Jerusalimu već se nalazi na najjužnijem delu
Saudijske Arabije, koji se granici sa Severnim Jemenom, odmah nam postaje jasno zašto se
Solomon toliko trudio oko kraljevstva Sabe;
Sabejci su bili njegovi neposredni susedi. A Solomono-vi mesečni vikendi kod kraljice od
Sabe i dalje ostaju u domenu nemogućeg bez pomoći ,,letećih mašina":
vazdušna linija od Nimasa u Asiriji - Solomonova re-zidencija - od grada Mariba i danas
iznosi 530 km.
Nov način razmišljanja ne nameću samo nazivi gra-dova iz Starog zaveta. Oblast Asirije i
danas obiluje svetilištima, polomljenim oltarima, prastarim natpisi-ma i vrhovi planina, koji
se pripisuju likovima iz Bibli-je Avramu i Solomonu.
U drugoj polovini prošlog veka, francuski istraživač Jozef Halevi (Joseph Halevy) inače
jevrejskog pore-kla, kao prvi Evropljanin dolazi - tajnim putevima, rnaskiran - u Jemen, što
nijednom. strancu nije bilo omogućeno. Halevi izveštava o himjaritskim i hebrej-skim
natpisima na stenama, jedni pored drugih [6]. Izvan Mariba je posetio ćak i ,,Solomonovu
džamiju", čiji su zidovi Bili ispisani bezbrojnim arapskim natpi-sima.
Englez Hari Sent Džon Filbi (Harry St. John B. Philby) je 1917/18. prešao kroz Arabiju
uzduž i po-preko. On piše o natpisima i crtežima na stenama na vrhovima brda, jedan je
ličio na ,,kentaura" (7) i o zi-dovirna prepunirn ,,talmudskim natpisima"
Tačno 130 km južno od grada Taifa - današnja let-nja rezidencija saudijskog kralja - nalazi
se u provin-ciji Asiriji Dzebel Ibrahim (2.595 m), Avramova planina, daljih 150 km južno
odavde krećemo se po Solomonovoj prapostojbini, u Al-Sulejmanu. Na vrhu planine
Džebel Šada nalaze se ostaci oltara sa do sada još nerastumačemm natpisima. Narod ga
zove Musa-la Ibrahim = Avramovo mesto za molitvu.
Čak je i Aron, Mojsijev brat, u jednoj saudijsko-arapskoj planini ovekovečen - Džebel
Harun - Arono-va planina. Visoka je 2.100 m a nalazi se jugoistočno od Abhe, glavnog
grada provincije Asirije. Proroci i praoci Starog zaveta živeli su u planinama Jemena
Zidovi današnjeg hrama u Jerusalimu

gde su i sahranjivani. Još 1950. su turisti vodeni na Džebel Hadid, pred grobove Avelja i
Kaina, danas su sazidani.
Grob patrijarha Jova nalazi se na srednjem vrhu Džebel Heše u Severnom Jemenu, a
grobnica proroka Huda i u današnje vreme se ubraja u velike arapske svetinje a nalazi se
severno od Tarima u planinama Hadramaut.

Kao trn u koži

Hrabri učenjaci jevrejske i hrišćanske vere mnogo puta su upozoravali na to da nešto nije u
redu u naiz-gled tako zatvorenoj svetskoj slici Starog zaveta. Ali, na žalost, njihovi glasovi
su se gubili u glasnom horu predstavnikajednog uhodanog stanovišta. Da li je iko od nas,
vaspitavan i podučavan na hrišćanski način, ikada čuo makar i jednu reč o tome, ili
primetio neki nagoveštaj da - pored biblijske verzije Starog zaveta -postoje i neki drugi
izvori predanja?
Godine 1910. jevrejski učenjak Rudolf Lezinski (Rudolph Leszynsky) počinje svoju knjigu
,,Jevreji u Arabiji" sledećim [8] rečima: ,,Nije nam poznato otka-da Jevreji žive u Arabiji".
Dve godine kasnije piše Je-hošua Feldman (Jehoschuah Feldmann) u knjizi o jemenskim
Jevrejima: ,,Jevreji koji u Jemenu žive već mnogo godina, možda i hiljadama godina..." [9].
1921. D. S. Marguliut (Margoliouth), profesor semit-skih jezika na Univerzitetu Oksford
dolazi do sazna-nja da su Izraelci prvobitno došli iz Južne Arabije:
,,Delo koje su ubraja u biblijske kanone, ali potiče nedvojbeno iz Arabije, je knjiga pror6ka
Jova" [10].
Na ovu smelu izjavu prof. sa Oksforda se usudio tek nakon dugogodišnjeg rada na
komparaciji jezika sta-roarapskog i starohebrejskog. Svako ko se zadnjih 80 godina
pozabavio pitanjem odakle zapravo potiču južnoarapski Jevreji zapao bi u ćorsokak.
Predanja i jezička komparacija potvrduju postojanje Jevreja u Južnoj At-abiji ali ostavljaju
otvoreno pitanje odakle su došli. Etnolog Hju Skot (Hugh Scott), stručnjak za
istorijujugozapadnih arapskih naroda, 1947. otvoreno priznaje ovu dilemu: ,,Jevreiji su
vekovima pre Islama u centralnoj i južnoj Arabji bili veoma mnogobrojni, ali nejasnoje
kada su došli i kojim putem" [11].
Svaka slamka za spas je dobro dosla, da bi se saćuvala ,,proverena" tumačenja Tore i
Starog zaveta. Nije smelo da se dozvoli da se zbivanja iz Starog zave-fca smeste u južnoj
Arabiji. To nije smelo da bude tačno tj. da su u južnoj Arabiji postojala religiozna predanja,
pre nego što su dospela do Palestine. Ra-sprava je bila programirana od katedre do katedre,
pre nego što je profesor Salibi mogao da izmeri svoj nalaz. Kako rešiti zagonetku o
Jevrejima u Arabiji? Entolog Erih Brauer (Erich Brauer) je tvrdio sledece— [12]:
,,Severoarapski Jevreji imali su legende po kojima su neki od njih još u Jošuino vreme
naselili Arabi-ju. Prema predanjima Jemenaca prvi doseljenici su došli u Solomonovo
vreme. Priča se da je kraljica od Sabe sa kraljem Solomonom imala sina, za kojeg je od
Solomona tražila da pošalje učitelje. Navodno su to bili prvi Jevreji u Jemenu. Prema
jednom drugom predanju došli su u pratnji kraljice od Sabe u Jemen".
Mnogi naučnici su se složili sa ovom tvrdnjom. Ha-leluja, zagonetka je bila rešena, i Bibhja
je ipak u pra-vu: Mojsijeje Izraelce doveo do Palestine – Solomonje u Jerusalimu sagradio
prvi hram - kraljica od Sabe ga je tamo posetila i Solomon joj na rastanku poklanja hiljade
svojih podanika. Tako su Izraelci došli u Sau-dijsku Arabiju!
Biću toliko slobodan da ovu liniju jednostavno dovršim: 40 godina su Izraelci lutali po
Sinaju, bili su gladni i žedni, borili su se protiv neprijatelja. Konačno dolaze do Obećane
zemlje, voljene zemlje, konačno su mogli da puste korene. Njihov kralj Solomon gradi prvi
veliki hram. Sve mlade radne snage su učestvo-vale u ovoj akciji. Istovremeno niču kuće,
škole, vodo-vodi bivaju premeštani, gradene su ulice, polja se obraduju, regrutuje se
vojska, sveštenici i učitelji po-dižu mudre glasove.
U takvoj situaciji s mladom državom, koju tek tre-ba učvrstiti, kralj Solomon nema
pametnija posla ne-go da svojoj Ijubavnici - kraljici od Sabe - koja živi 2.500 km dalje,
šalje pomoć za nerazvijene. Ona ne pripada njegovom narodu, nije iste vere ali on toj kra-
Ijici poklanja nekoliko hiljada Ijudi sa učiteljima. Ova zaista groteskna situacija rešava se
na razuman način, tek ako se prihvati teorija da se Solomonovo kra-Ijevstvo nije nalazilo u
današnjoj Palestini, već u južnoarapskoj planinskoj oblasti Nimas. U tom slučaju pomoć
nerazvijenima sasvim je opravdana kao prijateljski gest suseda i čin zaljubljenog muškarca.
U Palestini bi to bilo sasvim apsurdno.
 Poternica za Solomonom

Odakle je došao Solomon? Čak i tako bogati kra-Ijevi kao on imali su pretke. Ko je stvorio
to bogatstvo? Da li je to možda bio prepredeni, mali kralj Da-vid - da, baš onaj što je
pobedio Golijata?
Tačnije rećeno, Solomonovo poreklo bi trebalo da dopire do Avrama, praoca svih rodova,
ali i još dalje u prošlost jer je Avram imao poreklo, mada veoma čudno.
Avramov otac Terah, tako barem tvrde starojevrej-ska predanja - nema zabeleženog
protivstava - bio je idolopoklonik. Avram i sam potvrduje ovu očevu ma-nu u ,,Apokalipsi
Avrama", pisanoj u prvom licu [13]:
,,Ja, Avram, u vreme kada je na rnene došao red da održim žrtvenu službu moga oca
Teraha pred njegovim drvenim i kamenim, zlatnim i srebrnim, bronzanim i gvozdenim
bogovima. Tako sam jed-nom otišao u hram na službu: i videh da se kameni bog Merumat
prevrnuo do podnožja gvozdenog bo-ga Nahona".
Avramovi roditelji bili su poklonici zvezda, u koje u ono vreme nisu verovali samo Arapi i
Egipćani, Vavi-lonci i Minojci već svi narodi starog veka. Avramov otac Terah navodno
potiče iz Ure u Kaldeji, a profesor Fric Homel (Fritz Hommel) kaže da je ,,Tamo
obožavanje zvezda odavno bilo popularno" [14]. Tako da se i Avramovo rodenje dovodi u
vezi sa zvezdama -ajevrejsko predanje opisuje [15]:
,,Avram, sin Teraha... i Amtelaje... roden u Uru u Kaldeji... u mesecu Tišri... oko 1948.
godine nakon stvaranja sveta... u nod kadaje Avram rođen, Tera-hovi prijatelji... okupili su
se za večeru... tada na istočnom nebu zapaziše neku čudnu zvezdu; brzo se kretala, kao da
bi progutala četiri druge zvezde, na četiri strane neba. Svi su se čudili toj pojavi"... Zlom
kralju Nimrodu, graditelju gradova i ,,welikom lovcu pred Bogom", o kojem nas
izveštavaju Mcj-sije i Miha, astrolozi rekoše da će se roditi dećak. koji bi mogao da ugrozi
njegovo carstvo. Tada Nimrod. aa-ravno, naredi da se zakolje 70.000 tek rodene muške
dece. Ali Avramova majka se uplašena skriva u pećini, gde na svet donosi bebu, čije lice
obasjava tamnu .pećinu. To nije primetio niko osim arhanđela Gavrila, koji se hitro spustio
s neba da bi podigao dete.
Lepaje to legenda, mada ne bi bila vredna pomena da nema toliko sličnosti sa Hristovim
rodenjem u Vi-tlejemu.
Sasvimje jasno da otada Avram više nije bio običan čovek u predanjima; ponekad su ga
anđeli tako prikri-vali u oblacima i magli da je mogao uteći od potere, dok bi ga drugi put
seljani iz tornja u Vavilonu strpali u peć. Naravno, bez bilo kakve povrede po Avrama.
Tek nakon intenzivnog proučavanja postalo mi je jasno da je još praotac Avram imao
bliske kontakte sa vanzemaljcima. U ,,Hronici Jerahmela" (16), zasnova-nom na starijim
izvorima, tvrdi se daje Avram najveći
madioničar i astrolog, a znanjeje stekao od ,,andela". Ova tvrdnja se puklapa sa podacima
iz ,,Apokalipse
Avrama": tamo se sasvim jasno opisuje kako su dva izaslanika Najvišeg ,,u nebo" odvela
Avrama: visoko iznad zemlje video je ,,nešto slično svetlu, ne može se opisati" i ,,velika
stvorenja koja su se dovikivala, a ko-ja mje razumeo". Razurnljivo: ako su vanzemaljd
Avrama odveli u matični brod, nije m mogao da razu-me jezik stranaca. Avra-m se tačno
seća: Visoko mesto, na kojem je sta)ao ponaeralo se nadole i nagore, pone-kad je zemlja
bila iznad njega dok je drugi put bila ispod. Bujna mašta ili? Sigurno nije ovo prvo. U veku
vasionskih brodova imamo prilike da čitamo izveštaje kako se budući vasionski brodovi
okreću oko svoje ose - optičkim efektima, koje Avram tačno opisuje.
lako sam stalno svestan da ovde baratam sa legen-darnim predanjima - istorijski
neprihvatljivim - bio sam veorna iznenaden kada sam u jednoj knjizi, izda-toj u
Arneričkom biblyskom institutu (na liniji mojih kombinacija) pročitao da se tamo prihvata
teorija o posetiocima iz neke vanzemaljske civilizacije (17). U knjizi piše: ,,Tek nakon
večere Avram... je otkrio da njegovi gosti nisu bili obični posetioci. Došli su iz sve-mira".
Kakav napredak! 1 teolozi prihvataju novlne:
Avramje imao kontakte sa astronautima!
Na osnovu BibliJe namaje ,,utuvljeno" daje Avram praotac ćovećanstva; a stručnjaci pri
tom uopšfce nisu sigurni u Avramovo postojanje... i šta bi njegovo ime moglo da znači.
Franc M. Bel (Franz M. Bohl), profesor na Univer-zitetu u Lajdenu, konstatuje [18]:
,,Staro ime Ab-ram, koje se ne javlja nigde osim u Gen, 11,26-17,5 znači ,,plememti otac"
ili ,,otac je plemenit". Time reč ,,patrijarh" može da se shvati kao prevod ovog imena. Pod
,,ocem" se ovde rnisli na Boga, prvobitno je to bio Bog Meseca... Verovat-nije se kod Ab-
rahama radi samo o dijalektičkoj va-rijanti (,,razvučenost") češćeg imena Ab-ram"
Profesor Bel je 1930. tvrdio sa velikom sigurnošću, medutim pet godina kasnije stručnjaci
uglednog ,,Journal of Biblical Literature" (19),to pobijaju:
,,Prvobitno Avrarn nije bilo lično ime, već nazivjed-nog božanstva." Ofcadaje prošlo već
40 godiiia kako se ovo ime izučava, ali razjašnjenje ne postoji do danas. U jednoj
publikaciji sa Univerziteta Yale [20], u SAD. objavljenoj 1975. stoji interesantna
rećenica:,,Vero-vatno nikada nećemo biti u stanju da dokažemo daje Avram zaista
postojao..."
Sve je ovo veoma zbunjujuće, i bilo bi sasvim zanemarljivo da čitavi narodi svoje poreklo
ne zasni-vaju na čoveku, koji možda nikada nije ni postojao...
Međutim, i pored svih protivrečnosti može se tvrditi da Avram - ako je zaista i postojao -
nije mo-gao nikada da bude u gradu po nazivu Jerusalim. Na mestu današnjeg Jerusalima
postoje arheološke isko-pine grada iz vremena 2.000 pre n. e., ali niko ne zna kako se taj
grad zvao.
1975. je u Ebli, u severnoj Siriji, iskopana bibliote-ka glinenih tablica; prvi put se na
sumerskom, klina-stom pismu pojavljuje naziv grada Urusalim (Rslm). Egipatske
hijeroglife iz vremena faraona Amenoflsa 111 (1402-1364. pre n. e.) pominju grad
Aušamen ili Rušalim, ubt; varijaute su tako reći uhvatili biblij-ski arheolozi i tumačene su
kao današnji Jerusalim. Ako se bolje pogleda, pronaći ćemo samo nazive ime-na, ali ne i
geografsko odredenje. Zbunjenost postaje još potpunija ako pogledamo Genezu 1. knjige
Mojsi-jeve (Knjiga postanja), glava 14, stih 17:
,,Kada se Avram vrati kao pobedilac Kedor-Laome-ra i kraljeva koji bejahu s njim, kralj
sodomski mu izide na susret u dolini Šave, kojaje Kraljeva doli-na. Melhisedeh, kralj
salemski, iznese hleb i vino. On beše sveštenik Boga Svevišnjeg. On blagoslovi Avrama
govoreći: Blagosloven da je Avram od Boga. Svevišnjega, stvoritelja neba i zemlje! Blago-
sloven da je Bog Svevišnji, koji predade neprijate-Ije tvoje u ruke tvoje! 1 Avram mu dade
desetak od svega".
Ovde se govori o kralju salemskom. ,,Salem" je ka-snije Jeru-Salem. Čudno. Još nije
postojala obećana zemlja, Mojsije još nije bio rođen, kralj David (Solomo-nov otac) imao
je grad ali koji još nije bio zauzeo, a nazvan je ,,Jerusalim". Kakav je dakle bio taj ,,Kralj
salemski", koji je sreo Avrama i gde se tačno nalazio kraljevski grad Salem?
 Naučne greške

,,Gde naučnik napravi greSku, to je naučna greška", kažejedna arapska poslovica. Zaistaje
tako.
Gradovi, a posebno kraljevski gradovi nikada nisu bili plod mađioničarskih veština.
Uvek su prvo nasta-jale društvene strukture, generacijama je nastajala odredena hijerarhija,
i tako je nužno dolazilo do po-trebe za izgradnjom gradova. Bilo u kojoj zemlji, svu-da su
postojala tri preduslova za urbanizaciju:
prikazivanje mod vladara, koja je bila veća od jačine onih kojima se vlada, sigurnost protiv
neprijatelja, izgradnja svetilišta kao manifestacije zajedničkog kulta.
Treća manifestacija je bila centralni povod za izgradnju gradova. Globalno gledano, Ijudi
za pradoba su bili poklonici zvezda. Ovaj kult zvezda naših preda-ka objašnjava se
raskošem i sjajem neba fiksnih zve-zda, pojavom i nestankom Sunca i Meseca. Ljudi su
osvajali vrhove brda da bi bili bliži svojim bogovima, na velikim visinama su gradili oltare
a gde aye bilo planina, napravili bi ih veštački, da bi na tim mestima podizali svete
gradove.
Sve do ove tačke sledim opšte mišljenje učenjaka -ali: ,,Čak iako su svi istog mišljenja, to
mišljenje može biti netačno", tvrdi Bertran Rasel (Bertrand Russell) (1872-1970).
Nauka vrednuje bogove neba i zvezda kae flktmia bića, proizvode Ijudske mašte, koja
zapravo u stvarno-sti nikada nisu postojala. Zar su flktivna atverenja imala neku nioć? Zar
su se Ijudi plašili Ijudskih bogo-va? Zar su izrodi mašte vidno i osetno kažnjavali
zemaljsku decu?
Nauka tiudijedno od objašnjenja:,,Kažnjavanje nije postojalo kao ni bogovi, a kada bi
Ijudima u bilo kojoj zemlji išlo loše, pronalazili bi nekog krivca. Pošto taj krivac za njihovu
lošu situaciju nije uopšte postojao a samim tim. nije mogao da se pozove na odgovomost,
pajei svako zlo i dobro pripisivano bogovima, koji eto samo na taj način postaju stvarnost
za Ijude. Vulkani, zemijotresi, elementarne nepogode - sve su to bile Božije manifestacije i
tako su nastale prirodne religi-je. Zvuči sasvim logično, ali dolazi do onog neverovat-nog,
što se uopšte ne uklapa u ovu šemu: Bogovi su počeli da govore. Davali su uputstva,
izdavali su za-brane i naredbe, stvarali su zakone, a u pojedinim slučajevima, koji se mogu
dokazati, odvodili su Ijude u daleke ,,nebeske gradove", narodima su demonstrirali tehnićki
uvežbanu moć, prenosili znanja, koja su dale-ko bila iznad Ijudskog nivoa. Oni odabrani,
koji su zemljacima prenosili uputstva bogova, obavljali su to širom sveta - izgovarajući sve
u prvom licu jednine:
...i čuo sam... i video sam... on mi govoraše... pokazaše mi... naredio mi je... idu kod...
Otkada su Ijudi progo-vorili, sve što je pripovedano u prvom licu govori o očevidnim
situacijama. U mnogim slučajevima ,,ovih izveštaja proroka" kako su kasnije deklarisani,
očevici dodaju podatke, kada i gde se nešto dogodilo, navode imena bogova, koji su
učestvovali, ili njihovih poma-gača.
Veoma zamršena situacija!
Bogovi navodno nisu postojali. Znači sve njihove poruke su izmišljotina, fikcija - ili laži -
proroka, koji su hteli da budu važni. Zar sve ovo nije vrhunac nelo-gičnosti, da se na
osnovu lažnih izveštaja sastave svete knjige čovečanstva? Zar nije čisto ludilo, nakon ovog
preobražaja, i zaobilaznog puta, sve ove izveštaje pro-roka smatrati pravim draguljem,
čistim zlatom istine? Unjih ,,verovati"?
 Crveni konac sa čvorom!

Jasno mi je da od mojih čitalaca očekujern mnogo, ako ih pustim da učestvuju u traganju

za crvenim koncem kroz lavirint starih predanja svetih i onih drugih. Za utehu ću pomenuti
da sam zadnjih godina više vremena proveo po bibliotekama nego kod kuće, i da se na
ovim stranicama iznosi samo ekstrakt iz ne-koliko stotina knjiga moje lektire.
Suštinski problem su uvek imena i podaci tj. dafcu-mi koji su netačni ne samo u svetim
knjigama. Može se pročitati u 1. Knjizi Mojsijevoj, glava 15, stih 13:

„I Gospod reće Avramu; Znaj da će potomci tvoji bi-ti stranci u tudoj zemlji, i biće robovi i
biće mučeni četiri stotine godina... (stih 16). Oni će se tek u če-tvrtom kolenu vratiti ovamo
..."
Iz svežih istraživanja rezimira ugledna britanska naučnica iz oblasti arheologije Ketlin
M. Kenjon (Kathleen M. Kenyon) [2.1].
,,Ono što sigurno ne zahteva nikakvo dalje objaš-njenje je hronologija navedena u Bibliji.
Samo je pritivrečna. Vremenski raspon od četiri stotine go-dina prihvafciti kao boravak i
istovremeno utvrditi daje već četvrta generacija nakon ulaska u Egipat učesfcvovala u
egzodusu su dve nespojive tvrdnje, da se vremensko izračunavanje koje iz toga proizi-lazi
mora oceniti kao neistorijsko".
Hronologija Biblije je besrnislica. Ne može biti tačna, jer su datumi ubačeni u prethodno
određeni. model, izvmuti i falsiflkovani. Ukoliko je i živeo, Avram je negde oko
1800/2000. pre n. e. ušetao u istoriju. Imaoje sinove Isaka i Jakova, cijeg sina Josi-fa
bezdušna braća prodaju u Egipat. Tamo su se Izra-elci za četiri veka pretvorili u rnoćan
narod iako to nije zabeleženo rii na jednom egipatskom natpisu ili trošnom papirusu.
Narodn nijp hi1o dobro Oko 1200, pre n. e. pojuvljuju. ye Mojsije i Ai'on kao spasitelji u
neprilici: Zapoćinje 40-togodišnji egzodus iz Sinaja. Osvaja se Jerihon u današnjoj
Palestini - činjenica kojaje arheološki sasvim pobijena.
Poznati junaci iz Biblije, Samuel, Simson, Saul i David dobijaju bitke. Oko 970. pre n. e.
konačno se smiruje napaćeni narod. Kralj Solomon mia zeleno svetlo za i/gradnju prvog
hrama.
Zanirnljiva hronologija, koja kao m na početku ni na kraju ne može biti tačna. Istorija
Izraelaca istorij-skije dafcirana tek od momenta njihovog otpuštanja iz vavilonskog
ropstva, kada su gi-adili tzv. drugi hrarn. Isti se i nalazio u današnjem Jerusalimu, što
potvrduju i mnoga istorijska svedočanstva. Medutim:
prvi Solomonov hram nalazio se u južnoarapskom planinskom predelu, TJ. u Nimasu.
Nećemo naci ćvrste dokaze za ovu tvrdnju, dok god u Al-Sanmu u provinoji. Asiriji ne
budu vršena arheološka iskopavanja, sve do tada ovo će biti sa.m.o pretpo-stavka, ali i to je
intere.-ant.an i opširan ,,rad na te.renu".
Ujužnoj Arabiji narodje bio tako odan kultu zvezda kao i svuda. Poznata su neka od imena
bogova zvezda, figure bogova i neka od. .kultnih mesta. Hroničari su saznali Amr bin
Luhajia, koji je svojevre-meno krenuo put Ai'abije [22]:
,,Tom prilikorn je video da su Ijudi poštovaii slike idola; kada ih npita o černu se tu radi,
odgovoriše mu: ,,0ve slike idola predstavijaju ,,Gospodare", koje smo napravili prema iiku
njihovog nebeskog prebivališta i prema likovii'na Ijudi".
,,Nebeska prebivališta" i .,likovi Ijudi" služili su xa uzor: ali uzor čega? Zvezde su oduvek
bile svetle fcačke na nebu, a i pored najbolje volje ne mogu dafci podsti-caj za oblićavanje
slike idola. I-ijudi. su oduvek imitirali ono što su poštovali, čak iako 10 nisu razumeli [23].
Južni Arapi su kopirali st.varnost, stvarali su pred-stave o doživljenoin. Da li su kop.rrali
kao liran"i,,nebe-sko prebiv,alište"nekog od ,,Gospodara", nekog Božijeg pofcomka
nastanjenog u brdima? Svetil.išta su sigr.rno bila veoma atraktivna, jer tamo se narod
okupljao da bi odavao poštovanije svojim bogovima,.. tako nastaje inicijativa za osnivanje
n.ai'elja u okolim. Ali zajed-nička avetilišta riisu bila dovoljna.
Bogovi moraju biti moćni, moraju pokazati .šta umeju. Ne smeju da podležu koroziji niti da
padaju sa postolja jer tako ne bi bili dostojra poštovanja. Bogovi moraju nekako da deluju,
ua pokažu svoju raoć da bi Ijudi mogli da ih obožavaju.
Melhisedek, kralj-sveštenik, istovremeno je bio snažna i misteriozna osoba. Brema
,,Legendama o Je-vrejima u pradobu" [24] bio je ,,1-ođenje sa neba";
sam,,Gospod"je svoje seme posadio u Sopranimu -Melhisedekovu majku. (Začeće m
vitro?) Melhisedek je dakle bio Božiji sin a u Avramovo vreme navodno salemski kralj. Od
Avrama saznajemo da od njegovog rođenja nebo vodi brigu o njemu i da je ,,Svevišnji",
kako kaže starojevrejska legenda, ,,Avrama posebno voleo". Avram se susreo sa salemskim
kra-ljem,,,sveštenik najvišeg Gospoda" i odmah su se do-bro razumeli: kralj-sveštenik je
blagoslovio Avrama. Nije ni čudo: obojica su se ubrajala u elitu, bili su po-tomci bogova, a
takve stvari spajaju Ijude.
Salernski kralj je i sam bio moćan, narod ga se isto-vremeiio pribojavao i obožavao; narod
je bio spreman da u njegovu čast izgradi grad Salem (slm). Centar kraljevstva sačinjavala je
gi-adnja rezidencije i jednog hrama.
Čak su i u ovim nedatiranirn vremenima postojali Božiji potomci. Prorok Henoh navodi
200 ,,nebeskih stražara", koji su sišli na zemlju, a čiji potomci su se gložili oko zemlje. U
pitanju su bile teritorijalne pre-tenzije. Ograđivali su se u utvrdenjima. Za gradnju
hramova, palata i rezidencija planove su davali Božiji potomci, dok su najteže poslove
izvršavali njihovi po-danaci - mspirisani 1 držani pod kontrolom usled de-monstracija mod,
koje su iin izgledale natprirodnim, čarobnim i konačno što su i bile - vanzemaljskim. Za
vršenje tih najgorih poslova bogovi su obećali pomoć u bitkama.
Na osnovu ove konkurentne bitke Božijih potoma-ka za najbolja mesta sasvimje razumljiv
striktan zah-tev: Nećeš imati drugih Bogova pred licem mojimi Ovu zapovest ne zastupa
prvi Mojsije, već i Avram.
Njegov otac Terah još je bio poklonik kulfca zvezda;
mnogi bogovi su vernike činili nesigurmm, Ijudima ni-je bilo jasno kome su pripadali.
Došlo je vreme za deo-bu zemlje, i prava na moć božijih potomaka; svako je Ijubomorno
motrio da mu konkurencija ne otrgne iz-manipulisanu radnu snagu, kako naivni vernici
svoje zlato, novac i drago kamenje ne bi odneli na pogrešno mesto radi prinosenja žrtve.
Zato je rečeno: Nećeš imati drugih Bogova pred licem mojim!
Salem (slm)je u početku bio rezidencija ,,Svešteni-ka Svevišnjeg", Melhisedek - kralj,,kao
rodenje sa ne-ba"može se porediti sa kraljem Minosom sa Krita, Zevsovim sinom.
Vremenom opada moć božijih poto-maka, kasnije generacije sve manje znaju o tehnologiji
pra-pra-pra... dedova. Tako moć prelazi u ruke svešte-nika. Ljudi sve manje osećaju
strahopoštovanje, jer sve manje dozvoljavaju da ih neko blefira, a uverili su se i u nemoć
bogova.
Već odavno riiko nije video vanzemaljce u velikim matičnim svemirskim brodovima,
posade su se - kako nam prenose indijska predanja - medusobno uništile i odletele na
udaljena nebeska tela. Kada je jedan kralj po imenu Solomon bio vladalac nad Salemom,
taj grad je još bio moćan, a sam Solomon je vladao nad teh-ničkim nasledem svojih
nebeskih predaka (leteća ko-la).
Ali ovaj salemski Solomon nije identičan sa Solo-monom iz Biblije - koji je postojao
nakon 970. pre n. e. Skoro se može poverovati da postoji čitava arhiva o Solomonu, gde su
se pohranjivali tragovi o ovoj miste-rioznoj osobi, odakle su pisci predanja crpili materijal.
Po jevrejskoj tradiciji Solomon flgurira kao mudri su-dija i ženskaroš, kao monoteista i
mnogobožac. U 2. K-njizi hromke dospeva do ,,najvišeg kralja na svetu"
kojije vladao nad,,svim kraljevima od reke Eufrat do zemlje Filistara i do granica Egipta".
Arapi mu priz-naju gradevine širom sveta, u Koranu se tvrdi da su duhovi morali da rade za
njega, da je bio ,,Gospodar vetrova" i daje vladao 350 godina te da se na mnogim mestima
pojavljivao istovremeno. Etiopljani, pak So-lomona opisuju kao neizmerno bogatog,
čuvarem sve-tih Mojsijevih tablica i zavodnikom kraljice od Sabe kao i vlasnikom letećeg
voznog parka.
Zaista mnogo za samo jednog muškarca sa samo jednom glavom, dve ruke i dve noge.
Ko je zapravo bio Solomon i kada je stvarno živeo niko ne zna. On je samo jedan
kamenčić u mozaiku praistorije kao i Melhisedek, Avram i kraljica od Sabe. Ali hroničari
tog vremena su se složili oko jedne stva-ri, a toje daje Solomon bio kralj Jerusalima.
Dokaza-no je da je 586. pre n. e. od strane Vavilonaca uništen grad pod nazivom Jerusalim.
Ali: Koji Jerusalim? Onaj u kojem je vladao legendarni Melhisedek... ili današnji Jerusalim
u Palestini?

Suze za Jerusalim
U sklop Starog zaveta ubraja se i pet tužbalica, gde se oplakuje uništeni grad Jerusalim. Sa
uzdahom ,,Ah" počinju prva, druga i četvrta tužbalica. Jerusa-lim se hvali kao veliki i
mnogonarodan grad, ali sada je napušten. Nestao je sav sjaj, osvajači su pokrali sve
bogatstvo, obeščastili su hramove sa svetmjama ili ih pokrali. Device i dečaci postali su
robovima, a neprijatelji se sada podsmevaju nekada tako pono-snom Jerusalimu. Proroci,
sveštenici i sudije pod-vrgnuti su ruganjima, odvode ih, dok njihova potera vreba kao
,,orlovi na brdima" nad plenom, Autoru tužbalica prilikom. sećanja na ponosni grad naviru
su-ze na oči: ,,gori mi u grudima, srce mi se kida" .
Pošto tužbalice nemaju napomenu autora, pripisu-ju se Jeremiji. Ovaj prorok iz šesfcog
veka pre n. e. bio je vrlo nezgodan i dvolićan čovek: upozorio je stanov-nike Jerusalima na
Vavilonce ali je i sam održavao ve-ze sa neprijateljima. Zedekija, poslednji kralj Jude (597-
586 pre n. e.) naredio je da se huškaš baci u ci-sternu. Medut.im, ona nije prevozila vodu
tako da je jerernija preživeo, a pobednik Nabukodonosor 11 (605-562 pre n. e.) ga oslobada
i zabranioje da mu se bilo šta loše dogodi. Tako se prorok slobodno kiefcao dok su njegovi
sugradani vezani krenuli na raarš u zarobljeništvo. Vavilonski. vojnici, do kojih ovaj kra-
Ijevski dekret n.ije stigao, stavljaju ga u lance i sa dru-gim zatvorenicima ga odvode u
Babel.
Greškaje ispravljena i Jeremijabiva pusten na slo-bodu, medutim, nikada više se ne
vraća u Jerusalim. Izraelci na selu podredili su se vavUonskoj zapovesti, i počeše da beže u
gruparna. Jednoj od grupa koja je kren.uia prema Egiptu pridružio ae 1 Jerexnija. Tu mu se
giibi svaki trag u istoriji.
Kada je to Jeremija sastavio tužbalice? Teolozi smatraju daje to bilojoš uvreme okupacije i
uuištava-nja Jerusalima. Ova spekulativna pretpostavka nije tačna, jer je •u to vreme
Jeremija bio u cisterni, zatim samo na kratko na slobodi, da bi ga opet odveli u lan-cima.
Rat. Uništenje. Hapšenje. Baš nije bio momenat za dokolicu, kada bi prorok imao vremena
za sfcvaranje pesme po azbučnom redu. U svim tužbalicama Jerusa-lim se već opisuje kao
uništen. A uništenje je već dav-no prošlo vreme, jer pesnik tuguje, ,,planine su sada puste,
po njima lutaju samo lisice". U svojoj diseratadji iz 1889. god, [25 Hajnrih Merkl (Heinnch
Merkel) se isključivo bavi .;.-..:. ma, došao je do zaključka: ,,Kogod da je sa tužbalice,
poslužio se starim izvorima" - i Jeremija je kao autor isključen: ,,Tako dakle naše pesme
moramo osporiti Jeremiji, jer kritika tako nalaže."
Saznanje:
Jerernijaje bio prisutan prilikom iimštenja Jerusa-lima a zatim su ga stavili u la-nce -- ali
tužbalice p.iči-nju već sa u.ništenim gradom, osim fcoga korišćeni sii stariji izvori. Dakle,
tužbalice ne mogu da se odnose na današnji Jerusalim. Oplakano je unistenje nekog starijeg
Jerusalima.
Da li je to bio Jerusalim, Salem legendamog Solo-mona, gde je nekada vladao kraij-
svešteuik Melhise-dek? Dok ispisujem ove redove negde u pozadini čujem glas mog
ćitaoca; kakve veze, gospodine Deni-ken, sve to irna sa Vašorri teorijom? Zašt.o se tako fa-
natično držite nekog starog Jerusalima? Samo polako.
Ako su božiji potomci u službi kralja-sveštenika, unda bi u •njihoviTri prestomcai'ma
trebalo pronaci do-kaze o tehničkom znanju, ili barem zidno slikarsfcvc, natpise, reljefe,
kultne predmete!
Ispod današnjeg hrama u Jerusalimu ništa nije pronađeno, čak nema ni dokaza o
nekadašnjein postojanju solomoskog hrama. Dakle, preostaje nam, samo da tražimo na
nekom drugom rnestu. Prof. Sali-bi je na osnovu poredenja naziva gradova došao do
zaključka da se stari Jerusalim nalazio u planinama Nimasa u Asiriji, kod današnjeg grada
Al-Sanm.

Sledeće duple strane: Inž. Hans Herbert Bajer (Hans H erbert)je rekonstruisao hram,
opisan od Esehila. Evo modela za vasionski brod, o kojem ce još bin reci.
Ovako izgleda rekonstruisani hram iznutra: više kao tehnička raidionica za odrzavanje
nego svetilište.

Mislim da ne postoje velike šanse da se danas tamo pronade još nešto. Grad je i suviše
dobro uništen, pljačke su dosledno obavljene. I: od tada prošlo je više od dve i po hiljade
godina.
Kapitulacija? Ne. Verovatno postoji ipak nešto Što je ostalo od uništenja, Ali toje druga
priča.

Evergrin Hezekil (Esehil)

Već 20 godina posebnu pažnju posvećujem teksto-vima proroka Esehila. U vezi sa životom
ovog zanim-Ijivog čoveka evo nekoliko podataka: izraelski prorok, svešteničkog roda.
Izgnan u Vavilon, tamo imenovan za proroka. Najavio slom države Jude kao i uništenje
Jerusalima. 0 njemu samveć dosta pisao u četiri knji-ge. Prava je riznica. Novi podaci o
njemu u ovoj knjizi hnsau razorno dejstvo, ali da bi se pravilno shvatili, potrebno je da dam
kratku predistoriju:
Esehil uz sve detalje opisuje sletanje nekog čudnog objekta, označava ga kao ,,veličansfcvo
Gospoda". Kao hroničar svoga vremena beleži samo ono što je tačno video: krila - točkovi
- felne - oči - nešto užareno i buka, koju pravi taj objekat, čim se otisne od zemlje.
Ovaj detaljni opis animirao je nekadašnjeg struč-njaka za rekonstrukciju u NASA-i Jozefa
Blumriha (Josef Blumrich) za rekonstrukciju na crtačkom sto-lu. Rezultat je dovodni
vaslonski brod čudnog oblika:
dole se šiljato završava a prema gore se širi, slično čigri. Objekat - kako ga Esehil opisuje
kao ,,veličan-stvo Gospoda" - služio je službi za dovodenje izmedu bazne stanice na Zemlji
i matičnog vasionskog broda u orbiti.
Hroničar Esehil ne opisuje samo vasionski brod za dovodenje već istom tačnošću i
hram, koji muje poka-zan na ,,veoma visokom brdu", gde se spustio vasion-ski brod: ,,I
kada sam pogledao, veličanstvo Gospoda je ispunilo hram." (Hes. 44, 4).
Baš o tom hramuje reč.
Ujesen 1984. dobio sarn dopis od meni tada nepoz-natog gospodina Hansa Herberta Bajera,
šefa inže-njera ujednom nemačkom koncernu. Gospodin Bajer piše kako se zadnjih godina
veoma intenzivno bavi tekstovima Esehila i prema njegovim detaljnim opisi-ma
rekonstruisao je hram: radi se o tehničkom radu izvedenom pomoću naučne brižljivosti,
piše g. Bajer i pita da li bih ja bio zainteresovan. Moj odgovor bi sva-kom trebalo da bude
jasan. Tokom narednih meseci formalno sam zapao u vrtlog napetih otkrića, učestvo-vao
sam ujasnoj i zapanjujućoj rekonstrukciji ,,Esehi-lovog hrama".
Obavestio sam inženjera NASA-e Jozefa Blumriha u Estes Parku, Kolorado; usledila je
prepiska izmedu ova dva tehnićara i obojica su bili iznenadeni: od Blumriha rekonstruisani
dovodni vasionski brod sa svim je odgovarao po svim detaljima hramu gospodina Bajera!
Na dva kontinenta Esekilovu priču su potvrdi-la nezavisno dvojica inženjera! Blumrih je
svoju re-konstrukciju vasionskog broda završio još 1971, g., dok su Bajerovi radovi
započeli tek 1976.
Koja to senzacija vezuje ovu priču sa Solomonovim hramom?
Svako od nas je preko TV-prenosa bio svedok prili-kom lansiranja rakete tj. vasionskog
broda: Ranipa sa puno visokih spratova na tornju, koji obuhvataju rake-tu, na svakom
nivou postoji kontrola za spoljašnji omotač i u toku višenedeljnog odbrojavanja mogući su
radovi na zavarivanju; čitavim spletom vodova pojedi-ni stepeni vasionskog objekta pune
se gorivom. Zatim, nakon starta dogada se sledeće: Toranj se odvozi u stranu, raketa je
sama sa velikim usidrenjima, smeštenim ispod startnog tornja pod zemljom, još dubljeje
smešten sistem cevi, pumpi i ogromnih baze-na, koji gase vruće izbacivanje zraka prilikom
starta: u trenutku paljenja rakete vodena zavesa iz sistema ce-vi počinje da raspršuje vodu
gaseći na taj naćin vatru i rashladujući ogromnu startnu aparaturu.
Kako bi to trebalo da izgleda startna rampa za va-sionski brod u obliku čigre? Današnje
rampe imaju oblik tornjevajer rakete štrče kao obelisci u nebo; po-trcbne su samo za start,
jer se startne rakete u svemi-ru raspadaju. (Kod spoljnjih rezervoara Spejs-šatla rezervoari
padaju na padobranima u more i mogu se ponovo upotrebiti.) Ali ako se radi o dovodnom
brodu, koji kao i avion mora da se održava, onda ne postoje samo startne rarnpe već i
rampe za održavanje kako bi sa svih strana bio ornogućen pristup brodu. Rampa za
održavanje za čigrasti dovodni brod bi dole imala oblik Siljatog klina i prilagodila bi se
najnižim nivoima do-vodnog broda - što se više penja rampa za održavanje, sve šira bi
postajala prema svim stranama, slično sta dionu - otvorena prema gore sa sve više
odmaknutim stepenicama. Upravo takvog oblika su rekonstrukcije gospodina Bajera.
U knjizi,,Krunski svedok Esehil"[26] H. H. Bajer prezentuje preko 90 crteža u boji, koji
sasvim odgova-raju Esehilovom opisu. ,,Hram" prvobitno nije bio svetilište, već rampa za
održavanje sa dodatnim radio-nicama, prostorijama za spavanje i stanovanje posade.
Nikada nećemo saznati koju vrstu goriva su u ono vreme upotrebljavali. Stručnjak
NASA-e g. Blumrih pretpostavlja da je isporučilac energije bio nuklearni reaktor sa
pogonom na nuklearno gorivo. (Mnoge ru-ske i američke podmornice imaju ovu vrstu
energije.)
Kod svake atomske reakcije postoje dva problema:
toplota, koja mora da se rashladi, kao i radioaktivni otpad. Dovodni vasionski brod i rampa
za održavanje morali su da poseduju odgovarajuću opremu; hlad-njak za reaktor je sinešten
dole, u šiljatom delu bro-da, pa je rampa tu morala da se obloži materijalom otpornim na
toplotu, a sagoreli radioaktivni elementi morali su negde da se pohrane, verovatno zakopaju
u zemlju. Pošto u to vreme nisu postojala meduskla-dišta niti krajnje deponije, treba danas
potražiti u bli-zlm rampi istrošene elemente gorenja. Ali ako energija nije poticala iz
nuklearnog reaktora, onda su koršćena tečna goriva ili goriva u čvrstom stanju. To bi
značilo: Ispod rampe za održavanje, ispod ,,hrama" morale su biti cevi, dovodi i odvodi.
Sigurno je da ni-kakve komplikovane popravke nisu mogle da se vrše dok je u rezervoaru
bilo zapaljivo gorivo. Gorivo bi prvo moralo da se izvuče iz rezervoara. Što znači da bi i
danas ispod ,,hrarna" trebalo naići na cevovode za odvod i dovod goriva.
Ako je Solomonov Jerusalim onaj ,,Salem" kralja-sveštenika Melhisedeka, vanzemaljci su
u Avramovo i Melhisedekovo vreme još koristili uredaj za održava nje, dok je narednim
generacijama njihova namena ostala nepoznata. Modifikovali su ga u ,,hram" jer su na tom
mest.u bogovi došli. .na Zemlju. Salem postaje Jerusalim. a Jerusalim biva uništen.
Ukoliko ova jed-načina ima rešenje - i pored toliko hiljada proteklih godiaa - i danas bi pod
zemljorn u današnjem Al-Sari-mu trebalo pronaći cevovod ili radioaktivm otpad.
Kritičari i poznavaod Esehila će mi zameriti da u mojoj teoriji postoji ,,slaba" tacka, jer
je pi orok svoje beleške napisao izmedu 595. i 570. godine pre n, e., dok su prema mojim
izjavama vanzemalJci u to vreme već davno uapustili naš Sunćev sistem te tako mje bi-lo
vazdusnog prometa sa dovodnirn brodom.
Evo dva protivargumenta:
Moguće je da je grupa vanzemaljaca napustila naš Sunčev sistem u legendarnim
vremenima Avrama i
Melhisedeka, ali se vraća hiljadi.1 gođina kasnije da bi proverila plodove poinoći koju su
ukazali Ijudskom ro-du. I: vremensko odrcdivanje Esehilovih tekstova nije precizno;
Esehilova predanja su tokom vekova pre-trpela ninoga tumačenja, a u jednoj analizi [27],
objav-Ijenoj 1981. god., obradeno je 270 (!) rasprava o Esehilovoj knjizi.
Tekst proroka, ramje tako svet i nedodirljiv, sada se secira i osvetljava. Semantičari su
tvrdili da stil pisanja i rečnik upućuju na fceoriju da se radi o više autora. Većina tumača
Svetog pisma zato zastupa miš-Ijenje da jc Esehilova knjiga delo gn.ipe autora, kc'ji su
starije tekstove kombinovali sa originalom; te se stoga Esehilov opis o ,,veličanstvu
Gospoda" ne može locira-ti u vreme delovanja ..realnog" proroka Esehila (iz-inedu 590. i
570. godine pre n. e,). To znači: Opisi u prorokovoj knjizi mogii su se zbiti mi-iogo, mnogo
ra-nije, tj. mogli su da se preuzrou iz ranijih izvora.
,,Srećanje onaj koji može da spozna razloge sfcvari." Seneka (oko 55. pre n. e. - 49. n.
e.).

III

"BOGOVI, GROBOVI 1
ZAVEDENI
RECI MI, GDE SU GROBOVI...

Nedostatak sposobnosti odlučivanja zapravo je otkrio ono sto se zove glupost, i jednom
takvom nedostatku
zapravo nema spasa. Iinanuel Kant 1724-1804. (Immanut-I Kant)

Smrt, koja je predodredena svim Ijadinia, ne po-gada likove iz bajki i neke biblijske
ličnosti.
Proroka i pratrijarha Henoha smrt nije stigb's i u zreiom dobu, kada je irnao 365 godina, sa
sve kosom ,,istisnut"je na nebo. I prorok Izraelov, EIijas, poneo je svoje telo sa sohom kada
je 11 ..vatrenirn kočijaina" nestao u svemiru. Ostale prominentne lićnosti Starog zaveta
doživele su duboku starost o kojoj naši gerija-tri ne bi smeli m da sanjaju: Adam, praotac
svih Ijudi, živeoje 930 godina - njegov sin Set dognraoje do 912, njegov sin Enos doduše
905 godina, a Adamov pi'au-nuk, Enosov sin Kenan doživeoje 910 godina života. 1 tako se
u 1. knjizi Mojsijevoj, glava 5, nastavlja vedra štafeta sfcarina: Mahalali doživeo je 895
godina, Ja-hred 962 godine. Henoh je - naravno pre nego što se uspeo - stvorio
Metuzalema, i ovaj je sa 969 godina postao rekorder takozvane biblijske starosti. Nojev
otac Lameh doživeo je samo magičnu cifru od 777 go-dina i time zaostao za sinom koji je
pak doživeo 950 godiiia. Ovde navedeni malobrojni ogledni primeri za-jedno čine za
Ginisa dostojnu cifru od 7566 godina. A ako nisu umrli...
Oni jesu - izuzimajući Henoha - umrli, a umrli za sobom ostavljaju svoje posmrtne ostatke
na zemlji. Ličnosti sa tako dugačkim zivotom trebalo bi da sn našle većifci mir u predivnim
grobovima. Nije moguće pronaći niti jedan od tih grobova. Možda su ih odnele vodene
mase Nojevog potopa, ali gde su nestali nad-grobni spomenici glavnih biblijskih aktera
posle poto-pa? Gde su štovanja vredne kosti? Gde su pećine sa natpisima datuma srnrti?
Gde su sarkofazi, posmrtni darovi?

Avram - praotac koji je za sobom ostavio bogate, nikakve tragove

Glavni centar delovanja legendarnog Avrama, jed-nog od tri izraeljska praoca, bilo je
mesto Membre, dva kilometra severno od današnjeg grada Hebrona u Izraelu; tu se na 1025
metara nadmorske visine izdiže ,,brdo proroka".
Ovaj brdski region je klasična postojbina priče o Avrarnu, ovde su se prikazali znak i čudo.
Po knjizi postojanja (prva knjiga Mojsijeva) Avram se sa svojim stadom i šatorima nastanio
u Ma-rnbreu i tu Gospodu podigao oltar. Odatle je sa 318 momaka, vavilonskih ratnika,
nastavlo da oslobodi Lota i njegovu porodicu. Mambre je bilo i mesto znamenitog susreta
Avrama i ,,Gospoda", kojije praocu obećao da će njegovo potom-stvo biti brojno ,,kao
zvezde na nebu". Takode ovde u Mambreu, Gospod je naredio ritualno obrezivanje.
Avram, sa svojih tada 99 čistih godina s one strane do-bra i zla, krenuo je prvi za primer i
dao da mu se obreže kapica zajedno sa svojim trinaestogodišnjim si-nom Ismailom,
robovima i slugama, kao i gostima njegovih šatora.
U Mambreu, - dva kilometra severno od današnjeg grada Hebrona u Izraelu, -Avram je
imao svoje poklonike

Bilo je uzbudljivo tada u Mambreu. Bilo je tu sen-zacionalnih randevua. Jednog dana sedeo
je Avram pred svojim šatorom, kada ga posetiše tri tajanstvena bića. Gostoprimljiv,
kakavje već bio, praotacje odmah dao da se zakolje jedno telence, kojim je velikodušno
počastio strance... iako je sin Isak majci Sari šapnuo da ,,ovi stranci nisu potomci
stanovnika Zemlje" [1].
Da, taj Mambre bio je istorijski značajno mesto, mesto koje bi, budućeg naraštaja radi,
trebalo biti bo-

U ovoj džamiji Si'ira kod Ciora, arapskog sela severno od Hebrona, nalazi se grob Esava.
gato spomenicima, grobovima i natpisima. Ovde toga nije bilo. Doduše, ima u Mambreu
monumentalnih ostataka zidina od moćnog tesanika, ali nema ni najmanjeg traga koji
ukazuje na Avrama i njegove ne-beske posetioce. Da su umetnici-savremenici tada ba-rem
samo napravili skicu vatrenih kočija ili portret jednog od nebeskih gostiju na nekom od
zidova - ja bih slavio Mambre kao mesto susreta zemaljaca i vanzemaljaca! 1 arheolozi su
u istoj meri poprilično bespomoćni, ne znaju šta da rade sa monolitičkim fragmentima. Već
shodno esnafu, biblijski arheolozi pravili su od Mambrea Avramov atar - Avramov grob -
spomen-obeležje Isavu - rezidencija kralja Davida -jedan biblijski meni a la kart!
Istovremeno manje bi-blijski zadojeni arheolozi videli su u istim rudimenti-ma jedmi
vizantijsku gradevinu - jednu rimsku svetinju - jedan nedovršeni zid [2]. Čak i po pitanju
starosti mambrevskih relikata podaci u stručnoj lite-raturi razlikuju se i do 3000 godina.
Bibliji je poznato da je Avram ,,prekoputa Mam-brea" za 400 unci srebra sebi kupio
zemljište sa grob-nicom.; tu je sahranio svoju ženu Saru, a u porodičnoj grobmci trebalo bi
da poclvajLi i njeguvi sinovi Isak i Jakov sa svojim ženama Rebekom i Leom - šest biblij-
skih ličnosti pod jednim svodom! Sigurno je da su ta-ko važni i ugledni savremenici
sahranjivani uz pompu i raskoš, te bi grobnica za generacije bila neprikosno-veno spomen-
obeležje. Trebalo bi i da je danas bila prepoznatljiva svetinja, jer Biblija daje čak i ime
Avra-movorn grobu: špilja Malipela.
Tu u centru grada Hebrona izdiže se masmia pra-vougaona Al-Džbrahimi džamija,
ogroman, sa vred-nim tepisima i svetiljkama, opremljen prostor za molitve muslimana,
Jevreja i hrišćana. Sa obe strane centralnog prostora leže kripta pod kojim treba da se
nalaze grobovi Isaka i Rebeke. Sa desne strane nalazi se umetnički ornamentirana
propovednica koja potiće iz godine 1091. - Sa zidova u zlatu sijaju poruke Kura-na; kroz
mesinganu rešetku svetle zagasitozelene ma-rame navezene zlatnim arapskim slovnim
znacima. Ti znaci kazuju: Ovo je grob proroka Avrama. Neka počiva u miru. Zlatno
navezene marame pokrivaju dva velika kenotafa'": četiri mala bela stuba kao baldahin nose
mermernu nadgradnju; u mermerni pod ugraden je sedrnougaoni mali zid visok 15 cm,
pokriven tam-nom daskom. Ispod toga trebalo bi da 68 strmih stepe-nica vodi ka
Avramovoj grobnici. Trebalo bi. Ova džamija doduše spada medu najsvetija mesta Musli-
mana i Jevreja, ali od grobova, sarkofaga, relikvija, po-smrtnih darova i nadgrobnih natpisa
ni traga.
Pitam se da 11 kosti Avrama (i njegove porodice) zaista leže ispod džamije? Ili se vernici
zavode?
Islamskih džamija u čast grobova bilo je još u vre-me krstaša (od kraja XI do kraja XIII
veka). Nepozna-to je, medutim, šta je tu ranije stajalo. Po osvajanju Hebrona, krstaši su
džamiju pretvorili u hrišćanski manasfcir, te promenili ime Hebron u ,,Grad svetog
Avrarna".
Jedan kaluđer je prilikom molitve u toku meditaci-je osetio promaju; ispričao je to
svojoj sabraci, i svi su zajedno sledećeg dana revnosno tražili Avramovu grobnicu. Do
fcada su samo po predanju znali da bi tre-balo daje na mestu manastira bila špilja Mahpela.
Sa drvenim čekićima kuckala su sveštenička gospoda po podu, da bi pronašla šuplje
odzvanjajuće mesto; sklo-nili su jednu kamenu ploču ispod koje je bila šupljina, pevajući
hozijanu kaluderi su sisli niz strmo stepe-nište koje je završavalo pred kamenim zidom. Sad
se
* Kenotaf: prazna grobnica za scćanje na pokojnika koji nye tu sah.ranjen. Po opremi se kenotaf podudara sa uobičajenim
grobnicama.
Severozapadno od jerusalima , u blizini arapskog sela Džib/Gibeon, treba da je sahranje
Samuilo
Nauodno i Josif, Jakobov sin, u blizini Nablusa u Izraelu ima svoj grob.

već zamahivalo teškim čekidma, zid se srušio, i ka-luderi su dospeli u malu, okruglu,
praznu prostoriju. Nije bilo ni najmanjeg traga grobnici.
Jedan od pobožnih tragača nije mogao da se pomiri razočaravajućim nalazom već je
ispipao zid, našao jedan klinasti ugrađen kamen; kada je ovaj pritisnut, otvorila se pećina,
Uz treperavu svetlost sveća ka-luderi su na podu našli bele kosti, a u jednoj niši 15 urni u
kojima su bili ostaci kostiju. Ali; nisu našli ni-kakve posmrtne darove, ništa što bi ukazalo
na Avra-ma i njegovu porodicu. Opatje priredio slavlje. U čast Gospoda odzvanjale su
pesme. Neke kosti prodat.e su kao relikvije, druge vraćene u grobnicu. ,,0d tada više
nijedan čovek nije bio dole u špilji Mahpela", zaklju-čio je danski istraživač Arne Falk
Rene (Ronne), koji je sledio tragove Avrama [3]. Više se ne da proveriti da li se
ranosrednjovekovni pronalazak groba baš tako odigrao, da li kaluden i / ili krstaši baš ništa
nisu našli što bi ukazivalo na Avrama, ili šta je od toga pretvoreno u željene relikvije;
poznato je da su u vre-me krstaških pohoda mnogi objekti iz Svete zemlje ekspedovani u
evropske manastire i Vatikan. Ima tu mnogo zagonetki. Znam samo da danas više ništa ni-
je moguće proveriti: Muslimani se ustručavaju da uđu u Avramovu grobnicu, pošto će Alah
svakog ko remeti grobnu tišinu proroka Ibrahima kazniti slepilom. Iz navodno sličnih
razloga ortodoksni Jevreji sprečavaju svako arheološko istraživanje. Može biti.
Ne bi li moglo da se dogodi da ašov na svetlost da-na iznese neka iznenađenja koja bi
govorila suprotno od onoga što je narod odvajkada smatrao delom verovanja? Ne mogu da
zamislim da jedan veoma imućan patrijarh, kao što je Avram, jedan,,prijatelj Gospoda"
bude tako tiho 1 bez posmrtnih darova, ispraćen na večiti počinak. Ilije grobnica sadržala
po-smrtne darove i zapise, paje neko dopustio da nesta-nu, pošto nisu bili zgodni... ili
Avram nikad nije ni ležao u špilji Mahpela!
Da naime postoji nedvosmisleni dokaz o postojanju Avramovog groba (kao i grobova
članova njegove poro-dice) - špilja Mahpela odavno bi bila proglašena nacio-nalnom
religijskom svetinjom Izraela; nadgrobni natpisi i posmrtni darovi bili bi izloženi u
Narodnom muzeju Jerusalima zapanjenoj publici, kao religiozno i nacionalno blago. Pošto
takvih dokaza nema, logika nalaže ovaj zaključak:To nije bio Avram.
 Grobovi: Čiji?
Isto se može utvrditi i za ostale grobove proroka u Svetoj zemlji. Svaki turisfc može u
Izraelu da se divi sledećim grobovima:
Esav - džamija Si'ir/Zior, arapsko selo severno od Hebrana.
Lot - džamija Bnei Na'im, arapsko selo istočno od Hebrona.
Josip - Nabulus (Zihem ili Šehem). David - Jerusalim, prizemlje dormicio crkve
na bregu Zion,
Samuilo - severozapadno od Jerusalima, blizu arapskog sela Jib / Gibeon.
Gad i Natan - Halhul, severno od Hebrona. Ratel -Vitlejem.
Kraj svakog od svih ovih grobova stoji plava metal-na tabla sa objašnjenjem. Grobnica... -
pravi, istinski dokaz da je to grobnica dotićnog proroka uzalud ćete tražiti. Nerna ga.
Čovek se oseća posebno prevarenim kada mu se grobovi istih osoba ponude više puta - pri
čemu su stanovnici okolnih sela uvek čvrsto ubedeni da u njihovoj, baš njihovoj grobnici
počivaju prave koste.
Prorok Jona je jedan od takvih koji ima više grob-nica. Irnpresionirao me je još kada sam
bio dete; zapa-njeno sam slušao na religijskoj nastavi priču kako su mornari Jonu na
sopstveni zahtev bacili u olujno mo-re, da bi ga tamo pojeo kit; tri dana i tri noći proveo je
Jona u stomaku kita, pre nego što se krepak ponovo pojavio na svetlosti dana (Jona, odeljak
2).
Odavno znam da ta tri dana u stomaku kita sarno simbolično - šta se sve ne prikazuje
simboličnol - pri-kuzuju tri dana smrti Isusa pre vaskrsnuća. Ipak kao odrastao čovek
istraživao sam legendu o Joni i doznao izjevrejskih saga [4] da kit uopšte nije bio kit:
Jonaje naime ušao u čeljust ribe - kao čovek koji ulazi u pro-storiju, ,,oči vodene životinje
bile su kao prozori i sve-tleli su iznutra"; naravno da je Jona mogao da razgovara sa ribom,
a kroz riblje oči (brodsko okno!) prepoznao je u ,,svetlu kao pod podnevnirn suncem"
sve^što se u moru i po morskom dnu dešavalo.
Da, grobnica ovog preistorijskog putnika podmor-nice bi me interesova, tim pre što
legenda o Joni ima jasne paralele sa vavilonskom predajom Oanesa. Ta-mo je postojalo
jedno razumom nadareno biće po ime-nu Oanes sa ribljim telom; ta čudnovata riba
raspolagala je Ijudskim glasom i podučavala je dvonošce u pisanju, nauci i gradnji
gradova*.
Gde li je zaista sahranjen Jona? Njegovog groba irna u šest izvedbi;
1. Mesed - Galileja
2. Nabi Junis - Judeja
3. Halkul - deonica Vitlejem - Hebron
4. Tel Junis - 6 km južno od Jafe
5. En Nabi Junis- izmedu Sidona i Bejruta
6. Hama - oko 150 km severno od Damaska, Sirija
Šta bi iznervirani posetilac groba rekao kada bi jed-na tako grandiozna figura kao Mojsije
počivala u Izraelu, kad Mojsije po Tori i Starom zavetu nikad ni-je ni kročio tamo. Nabi
Musa (Mojsijev grob) leži samo 15 km od glavnog puta Jerusalim - Džeriko, nekoliko
kilornetara vazdušne linije od Kumran-pećine, gde su pre 30 godina nađeni poznati zapisi
(sa objašnjenjem biblijske geneze).
U Petoj knjizi Mojsijevoj, odeljak 34, Gospod kaže:
^Ovoje zenzlja koju sam zaveštao Auramu, Isaku i Ja-kuvu. Ali tamo preko ne treba da
ideš..., i Mojsije, Go-spodarev sluga, unzro je baš na tom mestu. u zemlji Moab... i niko ne
zna za njegov grob ni dana današ-njeg."
Ćovek se zbunjeno pita zašto je Gospod Avramu i Isaku zaveštao jednu zemlju, kada su
ove biblijske ličnosti još odvajkada živele u Mambreu. Zapanjeno čovek primi k znanju da
niko ne zna za Mojsijev grob ~ a ipak stoji pred njim.
 Pošto je poznato da ne može biti što ne sme biti, domišljati duhovi smislili su čudo i
omogućili Mojsiju večno počivaliste u ,,hvaljenoj zemlji". Sultan Saladin sanjao je jednom
daje Alah posmrtne ostatke Mojsija preneo na zapadnu stranu Jordana.
• E. f. D.: Da li sam pogrešio? Strana 128 i dalje.

Pretpostavlja se daje Mojsijev grob uVadi Mousi, nedaleko od ceste Jerusalim - Jerihon.

Ovo predanje samo po sebi bilo je dovoljno da na-stane svetilište sa Mojsijevim kenotafom.
1265. godi-ne sultan Baibars podigao je nad kenotafom jednu džamiju, u XV veku
Mameluci su kraj džamije podigli predivan konak sa preko 400 prostorija. Baš zgodno!
Danas jednom godišnje, drugom polovinom aprila, 70.000 i više posetilaca ide na hodočašće
na Mojsijev grob. Usred golih stena i sasušenih dina, džamija sa nmogim svetlećim
kupolama i menaretima odaje sli-ku raskošne oaze. Hodočasnici pobožno i zgranuto prolaze
pokraj jedne rešetke iza koje stoji kenotafpo-kriven zelenim pokrovom. Kenotaf?
Enciklopedija ob-jašnjava šba to znači; prazan grob u znak sećanja na pokojnika koji tu nije
sahranjen. Tačno!
Sveta zemljaje istonjski bogato tlo, na kojem su se otprilike 800 godina p. n. e.
zbilijedinstveni, a zaveli-ke religije čovečanstva i odlučujud dogadaji. Ali, uko-liko čovek
želi da nešto konkretno utvrdi što se zbilo 800 p. n. e., onda stvari izmiču kao pesak kroz
sito. Iščezli su tragovi velikih predstavnika kao što su Avram, Melhisedek, Lot, David ili
Solomon, pri tom bi trebalo da su za sobom na Zemlji ostavili arheoloSke dokaze. Isuviše
značajni, veliki, sveti bili su ovi prvi prorocil Prigovara se daje geografsko područje koje se
danas označava kao Sveta zemlja uvek bilo politički nesredeno, da su ga izrovali ratovi, te
da su ti stahii nemiri uništili/zatrli moguće arheološke dokaze. Može biti, ali sunmje ostaju.
Jer: Arapi i Izraelci poStovali su iste ličnosti. Arapi prilikom ratnih poho-da stare,
poStovanja vredne grobove ostavili su za so-bom netaknute, isto kao i Izraelci. Što je važilo
u «prednjem Orijentu" trebalo bi da važi i drugde u sve-tu, medutim tamo su ruine hramova,
ostaci sportskih gradevina, slavoluka, ispisane glinene ploče... i grobo-vi kra^jeva i narodnih
heroja odoleli zubu vremena. Zašto bi Sveta zemlja bila izuzetak?

Za barom kralja Davida

Frustriran razočaravajućom potragom za grobovi-ma sedeo sam mrzovoljan za barom
otmenog hotela ,,Kralj David" u Jerusalimu. Mozgao sam zašto se mo-gu nad samo
pseudodokazi za postojanje starojevrej-skih proroka, kad me usled mozganja prepade jedan
mladi gospodin:
,,Turista?", upita on.
,,Ja sam tako reći u lovu na,.."
,,Šta to ovde ima da se lovi?"
Telegramski sam mu opisao moja neuspešna nastojanja da lokalizujem pravi, neosporan
grob pro-roka. Mladi gospodin učtivo me sasluša, namrSti tu i tamo Čelo, te reče: ,,Ja sam
Izraelac, moji roditelji do-selili su se iz Kanade. Grobove koje ste pomenuli, sve poznajem,
samo nepravedni ste prema nama kada smatrate da smo mi izmislili čitav taj cirkus sa
poštovanjem grobova!"
,,Niste? Hebrejske, arapske i engleske table mame turiste pred grobove!"
,,To stoji", nasmeja se Izraelac, ,,ali ovi grobovi su bez izuzetka već poštovani od strane
Arapa kada države Izrael nye ni bilo. Nabi Musa, na primer, Moj-sijev grob, je arapska
svetiiya. Mi, Jevreji, ne veruje-mo ni reč od toga."

Muk.
Tada mi moj viski-partner reče: ,,Posefcite Aronov grob, brata Mojsijevog, to je pravi!"
,,A gde je on?", upitah ja. ,,U Jordanu, blizu poznatog grada-stene, Petre."
Nešto kvrcnu u mom malom mozgu. Kao dečkić gutao sam jednu knjigu Johana Ludviga
Burkharta (Johann Ludwig Burckhardt); ,,Putovanja po Smy » ,,hvaljenoj zemlji". Kroz
maglu se setih da je tamo -osim jednog ubedljivog opisa Petre - uglavnom bilo reči o
Aronovom grobu.
,,Jeste li Vi bili tamo? Jeste li videli Aronov grob?", provocirao sam sagovornika od kojeg
sam u meduvre-menu saznao da je pilot izraelskog ratnog vazduho-plovstva.
,,Pa, ja ne mogu tamo! Sa izraelskim pasošem ne možemo da putujemo za Jordan. Mnogi
moji sunarod-nici bi rado odali poštu Aronovom grobu, kao uosta-lom i ja. Poznati su mi
izveštaji iz tridesetih, četrdesetih godina kada su hrabri Jevreji pokušali da posete Aronovo
svetilište. Nijedan se nije vratio. Vi ste Švajcarac, Vi možete da odete tamo! Izvestite me šta
ste našli."
Obećao sam da hoću. Izmenjali smo vizitkarte, Re-cepcioner mije pribavio leksikon. Tamo
sarn pročitao:
Johan Ludvig Burkhart, švajcarski istraživač Ori-jenta i pisac. Roden 24. 11. 1784. u
Lozani, umro 05. 10. 1817. u Kairu. Od 1809. Burkhart, koji je prešao u Islam, proputovao
je Siriju, Palestinu, severnu Arabi-ju, Sinajsko poluostrvo, Egipat i 1814. Nubiju. Kao
muslimanski hodočasnik mogao je da se zadrži u Meki i Medini, 1812. Burkhart je ponovo
otkrio Petru, ruše'vine i kamenu tvrđavu, ujužnom Jordanu.
Stari leksikografski podaci ne rekoše ništa o Aro-novom grobu. Jednog dana nadoh u
bogatoj narodnoj biblioteci Jerusalima nemaćko izdanje Burkhartove knjige ,,Putovanje kroz
Siriju i ,,hvaljenu zemlju" [5]. Sećanje me nije prevanlo. Reći ću vam prvo nešto o svom
zemljaku, o jednom avanturističkom životu koji je uzbudljiviji od krimi-romana.

Na putu ka Aronovom grobu

Početak avgusta 1812. godine

Burkhart ima 28 godina. Uzeo je ime Ibrahim Ab-dulah i bio ponovo preobučen u šeika.
Prerušavanje mu je bilo perfektno, pošto je bradati Švajcarac vladao arapskim kao
in.aternjim jezikom. Iz Ijubavi prema Orijentu, ali i radi toga da od strane Arapa ne bude
odbijen kao nevernik, prihvatio je nekoliko godina ra-nije muharnedansku veru.

Gore:Aman danas liči - osimpo klimi iokolini - na bilo koji drugi velegrad
Dole: Najednom od sedam breiuljaka starog grada leii supermoderni Univerzitet Amana
Tog avgusta 1812. hteo je na kamili da krene na višednevni put iz Damaska - kroz današnju
jordansku pustinju - na Kairu. Kako je zabeležio u svojim put-nimbeleškama, žudioje
davidi Vadi Musa, Mojsijevu dolinu, o čijim su mu legendarnim sbarinama urodeni-ci
pričali sa velikim strahopoštovanjem i divljenjem.
Izvan Amana, Burkhart je unajmio lokalnog bedui-na, koji se medutim bojao opasnosti
kojima bi njih dvojica bili izloženi na dugačkom pustinjskom delu puta. Beduin je
tvrdoglavo zahtevao da ka Kairu kre-nu zaobilazno preko Akabe, zato što bi se na tom delu
mogli prikljućiti nekom velikom karavanu. Burkhart je upravo i želeo da izbegne Akabu po
svaku cenu: Ta-moje egipatski paša držao veliki garnizon te kontroli-sao okrug i sve
puteve. Moj hrabri zemljak strahovao je od ovakvih kontrola pošto nije imao nikakvih
arap-skih dokumenata, a kamoli nekakav na ime Ibrahim. Abdulah. Zato je neustrašivi
Švajcarac raspolagao temperamentoiTi znatiželjnog istraživača, te mu nije bilo ni malo
stalo da se sa kamiljih staza iole približi Akabi.

Cilj: Petra!
Petra je prožimala njegove misli. Na Orijentu Burkhart je imao tajanstvene nagoveštaje o
zagonet-nom stenovitom gradu. Kao student čitao je kod grčkog geografa Strabona (63. p.
n. e.-26. n. e.) opise grandioznog glavnog grada Nabatejaca, Petre, u kome su sve kuće bile
usečene u stene, kojim je vladao je-dan kralj koji je,,medu masom stalno pravio pijanke"
pri čemu,,niko nije pio više od jedanaest pehara iz stalno menjanog zlatnog pribora [6]."
Grčki istorijski pisac Diodorus Sikulus, kojije živeo u prvom veku p. n. e. preneo nam.je
detalje o ovom ta]nom obavijenom mestu:
Pre 175 godinaje Burkhart konjem prolazio kroz ove isuSene pustiiyske doline.
,,U zemlji Nabatejaca nalazi se izrazito čvrsta stena sajednimjedinim prilazom, kojim su se
mogli peti sarno malobrojni, da bi vršili snabdevanje... Ovo mesto bilo je veoma utvrđeno,
ali bez zidova a i udaljeno dva dana putovanja od prve nastanjene oblasti [7]."
Burkhart je bio ubeden da tu u sprženim pustinj-skim dolinama treba da je bila zemlja
Nabatejaca; iz putopisa takode je znao da na kraju Vadi Muse treba da leži od strane Arapa
poštovani, strogo čuvani grob
U senci ove tvrdave borili su se krstaći sa Muslimanima.

proroka Arona. Da, samo nekoliko sati putovanja oda-tle trebalo bi da počiva taj Aron i
nijedan Evropljanin nikada nije video njegov grob. Ovaj cilj izazvao je Burkharta.
Tujejos bio ijogunsti beduin. Burkhart gaje nasa-mario lukavošću. On, rekao muje, nije
mogao da kori-sti put karavana pošto je dao svečani zavet da će u slavu Arona žrtvovati
jednu kozu. Ispod suncem opa-Ijenog čela beduina mozgalo se: Šta li je jače? Njegov strah
od pustinjskih razbojnika ili strah od Aronovog besa? Aronje pobedio.
Dva muškarcajahala su Šest i po sati dok nisu stigli do raskrsnice puteva za Akabu i
Mojsijevu dolinu. Ma-le gomile kamenja kraj raskrsnice beduin je proglasio mestom gde
putnici žrtvuju svoje koze, posle Ćega mesto žrtvovanja prekrivaju kamenjem; tako bi sada
i gospodin trebalo da učini. Burkhart je prigovorio:
Njegov zavet obavezuje ga da svoju kozu žrtvuje kraj Aronovog groba, ali groba ni od
korova.
Beduinova hrabrost bila je istrošena; ovde, reče, počinje zemlja starina, a Aronov grob
leži sa druge strane doline, a tamo se više ne usuduje.
Burkhartje sam odjahao dalje.
Ponosan i naravno kao pravi šeik, ujahao je u me-sto Eldn u Mojsijevoj dolini. Izbrojao je
nekih 300 kuća u zidom opasanom selu. Burkhart nije znao da sada može postati opasno po
život, ukoliko budu pro-zreli njegovu maskaradu, čučnuo je uz brbljajuće trgovce, hvalio
Alaha, Muhameda i Arona i isprićta? im o svom zavetu da na Aronovom grobu žrtvuje ko-
zu, i napokonje jedan domorodac za par starih potko-vica bio spreman da šeika Ibrahima
Abdulaha odvede do Aronovog grcba. .

22. avgust 1812.

Burkhart i njegov seoski vodič projahali su uskom visokom klisurom koja je često bila tako
uska da je jedva bilo mesta za jednog jahača. Iznenada se medutim klisura otvorila u malu
kotlinu. Zapanjeno je Burkhard piljio u višespratnu, stubovima opasanu fasadu divnog
hrama, koji je bio isklesan iz jednog ko-mada stene. Izbegao je da izgleda isuviše
iznenađeno i znatiželjno, te da postavlja mnogo pitanja.-'Njegov najmljeni vodič je naime
već odavno postao sumnjičav:
«Vidim da si nevernik koji ima posebne namere sa ruinama naših predaka. Ali ti
nećeš mod uzeti ni najrnanji deo skrivenog blaga, pošto ono leži u našem kraju i pripada
nama."[8j
Začudeni Švajcarac ga je uveravao da je samo div-Ijenje uzrok njegovog osvrtanja. Njegov
pratilac ostao je sumnjičav, pošto je - kao svi stanovnici Mojsijeve doline - bio ubeden da
su ovde vladale posebne sile i da bi jednog znalaćkog magičara drevna blaga pratila u
vazduhu čak i kad bi već odavno bio napustio drevni grad-stenu.
Dok su jahali dalje, Burkhart se divio moćnim gradevinarna koje su izvirale iz stena sa obe
stranc Mojsijevog potoka, i to tako kao da su srasle za njih. Burkhart nije nigde mogao da
prepozna zidove.
U svojim putnim dnevnicima Burkhart je otkrio zbog čegaje suzbijao svoju zapanjenost:
,,Poznavao sam karakter noroda kojim sav ovde bio okružen. Bio sam bez zašufce, usred
pustinje, gde pre mene nisu nikad ni Mdc'li putnika, te bi po-drobnije ispitivanje ovih
gradevina od strane never-nika, kako ih nazivaju, moglo lako izazvati sumnju da sam
krijumčar umetnina ili kopač blaga. Bio bili onda barem sprečen da nasfcavim svoje
putovanje za Egipat, a najverovatnije bi ine skinuli i opljačkali ono malo moga novca, te
dnevnik, koji rni je neiz-merno važniji od novca. Budući putnici trebalo bi da posete mesto
pod zaštitom grupe naoružanih."
Pošto smo prokrstarili klisuru i grad-stenu, dva muškarca su prešla kamenitu visoravan
zvanu ,,Aro-nova terasa." Pred njima svetlucalaje, na vrhu brda u svetlu zalazećeg sunca,
mala bela zgrada sa, u suton još jedva prepoznatljivom, kupolom. Aronov grob! 1 te kako
bi se rado Burkhart odmah popeo do njega, ali bilo je isuviše kasno a njegov vodič
sumnjičav i pun straha od pljačkaša u nastupajućoj noći. U podnozju Aronovog brda
Burkhart je zapazio ,,više podzen-mih grobova, svaki sa u steni uklesanim hodnikom, koji
do njega vodi" i odlučio da tu zakolje kozu kojuje poveo sa sobom. Dokje iz glavne arterije
šikljala krv, beduin se bacio na pod i počeo da se moli iz sveg glasa;
,,0, Harune, zaštiti nas i oprosti nam! 0, Harune, prihvati dobru volju ovog dela, pošto je
ova koza isuviše mršava."
Pošto je dva puta ponovio molitvu, Musliman je prekrio tragove krvi kamenom.
Jedan kilometar pre cilja J. L. Burkhart morao je da prekine svoj prodor ka Aronovom
grobu. To je ka-snije zažalio još vise tim pre kada je saznao da je pod vrhorn brda na kome
se nalazio grob bilo više u kame-nu uklesanih grobnica - umro je sa samo 33 godine u
Kairu od malarije.

Aron, brat i Mojsljevi rivali

Bnrkhartova knjiga,,Putovanje kroz širiju i svetu zemlju"ponela me je prilikom ponovnog
čitanja isto kao i nekad kao mladog gimnazijalca. Ponovo su me uzbudili opisi grada-stene,
za koji se danas zna da je to bio nabatejski grad Petra, koji su pominjali Strabon i drugi rani
pisci, a koji je Burkhart ponovo otkrio 1812.
Mene je fascinirala - i to više nego prilikom prvog čitanja - pomisao na Aronov grob na
vrhu brda. Kao još od svoje mladosti upoznatim sa Biblijom, za mene je Aron bio jedna od
najinteresantnijih ličnosti, jedna kompleksna zagonetna figura.
Zar već Aronovo svečano posvećenje nije bilo misteriozno? Sam Go-spod je naredio
Mojsiju da posveti svog brata, Mojsije je oprao Arona, obukao ga u svoju suknju i bluzu,
sta-vio kaiš, dao mu torbicu u koju je stavio kamenje do-lično visokom svešteniku - urim i
tumin; na kraju je Mojsije Aronu stavio povez na glavu te na prednjoj strani učvrstio zlatnu
dijademu (3. Mojsije, 8.1).

Koja li je posebna svojstva mogla imati ova dijade-ma? Kada se već ,,Gospod" potrudio da
lično nadgleda izvršenje svojih uputstava, mora da je imala neku funkciju koja je značila
više od ukrasa. Ja kamenju urim i tumin, koje u dodiru sa'zavetnim kovčegom svetluca u
raznim bojama, pridajem posebno svojstvo. Smatrano je proročanskim kamenjem koje je
name-njeno visokim sveštenicima; ne bez osnova, torbica u kojemje nošeno, nosilaje znak
,,torba odluke", bilaje deo omata (svečanog svešteničkog odela - prim. prev.). Osim toga,
ovo kamenje nazivano je ,,prevodi-lačkim kamenjem", uz čiju pomoć su birane ličnosti
uspevale da prevedu jezik i pismo davno nestalih kul-tura [9].
Da li je ,,Gospod" preko medya zlatne dijademe, kvazi-odašiljača - prijemnika, mogao da
preda)e na-redbe Aronu i da odgovara na njegova pitanja? Vredi zapaziti - Aron je uvek bio
u toku stvari kada se -naizgled - pre radilo o tehničkim problemima. On je bio i stvarni šef
svetog Satora u koji je Mojsije u sva-kom logorištu donosio funkcionalne objekte kao §to
je zavetni kovčeg [10].
Kada je došlo do bitke između Izraelaca i Amaleka, Mojsije je svom vojskovodi Jošui dao
uputstvo da Uđe u polje dok se on - u pratnji Arona i Hura - ,,sa boži-jim štapom u ruci"
smestio na obližnjem brežuljku. Ono što o tome govori Biblija zvuči krajnje ćudno:

,,Dok je Mojsije držao svoje ruke uvis, Izrael je držao nadlakticu, ali kada je spustio svoje
ruke, Amalek je držao nadlakticu. Pošto su, medutim, Mojsijeve ruke postajale sve teže,
uzeli su jedan kamen i postavili ga ispod njega, i on sede, dok su ga Aron i Hur pridržavali
za ruke, jedan sa jedne, drugi sa druge strane. Tako su ga držali za ruke dok Sunce nije
zašlo" (2. Mojsije, pogl. 17,11+12).
Kakva li je veza svega sa tim ,,božijim štapom"? U svakom slučaju bio je pozamašne
težine, pošto su Mojsijeve ruke prilikoni dizanja instrumenta podupi-rali Aron i Hur. Zar se
ne nameće slika tročlane posa-de - Mojsije, Aron i Hur - koji su se sa mocnim, za rat
odlučujućim oružjem uputili ka strateškoj poziciji iz-nad bojnog polja? .
Samo Mojsije znaoje tajnu, poznavaoje oružje i ru-kovao njime, ipak ubrzo bi mu se
umorile ruke i dla-novi, tako da su ga njegovi pratioci morali podupirati, da bi mogao da
drži cilj na nišanu.
Kada bi Mojsije tajno oružje držao tačno na nišanu, pobedivali bi Izraeliti, kad bi ga
spustio, nadirali bi Anialeci. Kakvo li je oružje b'o taj božiji štap? Danas se o tome može
samo nagadati. Da to nije bio Sunćevim zracima napajani laser? Saznaćemo samo ukoliko
oružje ili njegovi delovi bude nadeno - ili -ukoliko nas neka vremenska mašina - koja se
provlači kroz SF-literaturu - odvede natrag u najdalja vreme-na. Medutim, mogu se
postaviti i neka pitanja:
Da u Aronovom grobu možda ne leže pohranjeni i tehnički relikti te nejasne epohe? Da
li još negde po-stoji čudnovato kamenje urim i tumin? Možda negde Aronov raskošni nakit
željno iščekuje da ga se pro-nade? Da lije Aron sahranjen s njim?

Ko je bio Aron?
,,Jevrejska enciklopedija" zadovoljava našu znatiželju [11].
Aron je najstariji sin Hebrejca Avrama iz plemena Levi. Mojsije, njegov drugi sin, bio je tri
godine mladi, a obojica nekoliko godina stariji od sestre Mirijam. Aron, praunuk visokog
sveštenika Levija, vršio je u svom plemenu svešteničku funkciju. Dok je Mojsije bio
vaspitavan na egipatskom dvoru. Aronje živeo kod rodaka na istočnoj granici Egipta i bio
poznat kao bri-Ijantni govornik. Kada je Mojsije od ,,Gospoda" dobio naredbu da Izraelite
oslobodi egipatskog zatvore-ništva, pozvao je k sebi svog brata Arona.
Mojsije nije naime bio nikakav govornik, trebalo je da ima ,,zvamčnog govornika" koji bi
faraonu ubed-Ijivo preneo zahteve Izraelita. Za vreme godina progo-na Aron je
uznapredovao do Mojsijevog zamenika i prvosveštenika, bio jc pod posebnom zaštitom
,,Go-spodara oblaka".
Kad god bi iskrsli problemi koji bi zahtevali poseb-no nadaren tehnički um, Aron bi bio na
licu mesta, važio je za magičara koji bi umeo da sprovede takve postupke, koji bi se masi
učinili čudom. Jednoi-n, iz-veštavaoje Mojsije, njegov nadareni brat bacioje pred velikog
faraona svoj štap na pod, a on se pretvorio u živu zmiju; kada su dvorski čarobnjaci
pokušali da oponašaju ovaj trik, Aronova zmija je proždrala sve ostale (2. Mojsijeva, 6, 10-
12). Sa istim čarobnjačkim štapom egipatske vode prefcvorene su u smrdljivu crvenu
bujicu, mirijade (na desetine hiljada - prim. prev.) ogavnih žaba i odvratnih obada u
trenutku po-stali su pošast faraonskog carstva.
Već sam nastup braće na dvoru faraona bio je spek-takularan. U ,,Legendama Jevreja" [12]
navodi se kako su se Mojsije i Aron pribojavali audijencije, ipak ta-da bi se pojavio
arhandeo Gabrijel i obojicu proveo kroz sve straže do palate. lako su straže zbog svoje
nepažnje strogo kažnjene, zagonetni dogadaj ponovio se i sledećeg dana: Mojsije i Aron
nesmetano su stigli do faraonskog prestola. Mora da su strašno impresio-nirali ponosnog
vladara Egipta, jer ,,ličili su na anđele, lik imje reflektirao i sjao se kao Sunce, zenice
njihovih očiju bile su kao svetlost zvezde Danice, njihove brade kao mlade palmine grane,
a kada su go-vorili, lizaoje plamen iz njihovih usta."
Zaista, bilaje to čudesna inscenaciia. Jednom ,,Gospod" naredi Mojsiju da prikupi pruto-
ve svih plemenskih starešina i da ih preko noci položi pred zavetni kovčeg u svetom šatoru.
Dvanaest ple-mena imao je Izrael, sakupilo se dvanaest prutova a svaki je nosio ime
plemena. Samo na Aronovom prutu - tako naredi ,,Gospod" - nije trebalo da bude urezan
plemenski naziv ,,Levi", već njegovo ime Aron.
„! Mojsije položi prutove pred Gospodara u šatoru zaveta. Drugog jutra, medutim, kada je
Mojsije došao u šator zaveta, imao je šta da vidi, Aronov prut iz plemena Levi propupio je,
izbili su pupoljci i cvetovi i nosio je zrele bademe." (4. Mojsije, 17, 8).
Od Aronovog doba prut je nezamenljivi rekvizit svih čarobnjaka, a oni verovatno čak i
ne znaju kom kolegi bi na tome trebalo da zahvale.
0 tome gde se nalazi starozavetni čarobni prut po-stoje razna mišljenja; jedna grupa
učenjaka pretpostavlja daje stavljen u zavetni kovčeg i daje sa njim sakriven; druga grupa
je ubedena da je prut de-ponovan u Aronovom grobu.
Čak i o smrti čudesnog Arona postoje razne pret-postavke. ,,Enciklopedija Judaica" piše da
je Aron umro ,,prvog dana petog meseca sa 123 godine [13]." Na žalost, nedostaje podatak
o godini smrti. A ovako glasi biblijski izveštaj o njegovoj smrti:
1,1 Gospod je razgovarao sa Mojsijem i Aronom na brdu Hor, na granici zemlje Edoma.
Uzmi Arona i njegovog sina Eleasara i odvedi ih na brdo Hor. On-da treba da svučeš odeću
Aronu i njome obučeš njegovog sina Eleasara. Aron će na tom mestu biti pozvan
pripadnicima svog plemena i umreti. 1 Moj-sije učini kako Gospod naloži, pred očima cele
za-jednice pope se na brdo Hor. 1 Mojsije skide odeću sa Arona i njome obuče njegovog
sina Eleasara;
Aron umre tu na vrhu brda." [4. Mojsije 20,4 .]
Opširnije, sa mnogim pojedinostima, izveštava le-gendarna verzija [14]. Ona zna daje
Mojsije bio infor-misan od strane najvišeg Boga da će Aron ubrzo umreti i da je njegov
grob na brdu Hor pripremljen. Neumoljivi, strogi Bog molio je Mojsija da prenese svom
bratu poruku. Uzaludno je Mojsije pokušavao da od Gospoda izdejstvuje duži život.
Aronova smrt bila je utanačena - ,,ne zbog njegovih grehova, već zbog spletki zmije" [13],
šta god se pod tim da podrazumeti.
Mojsije, Aron i Eleasar peli su se na brdo Hor. Aron je bio u odori visokog sveštenika.
Kada stigoše gore ,,otvori se pred njimajedna pećina i Mojsije reče bratu da u nju ude"
[14]. Neizbežnom laži on navede brata da skine haljine: ,,Arone", reče, ,,nerazumno je
stupiti u ovu pećinu u odeždi sveštenika, jer bi mogla da se uprlja. Pećina je veoma velika i
možda sadrži druge grobove [14]." S poverenjem je Aron poslušao bratski savet, skide
posvećenu odeću kojomje Mojsije - držeti se naredbe Gospodove - odmah ogrnuo Elea-
sara. Za tu odeću mora da su povezana posebna svoj-stva. Kako je Aron nag stajao pred
pećinom, nastade -bože pomozi - čudo. Već za vreme svlačenja, nad Aro-nom lebdelo je
,,osam božanstvenih delova odeće i po-kriše ga." Dakle!
Dok je Mojsije ulazio u pećinu sa Aronom, naredio je Eleazaru da pričeka napolju.
Prbstorija je bila osvetljena, u njoj je stajao sto i jedan krevet, oko ko-jeg se okupilo više
andela. Tek tada, u tom trenutku. Aronje shvatio da muje tu pripremljen odar. 1 sad, za na
smrt preplašenog, Mojsije je imao spremnu utehu, da on nece umreti kao čovek, već od
,,božijeg po-Ijupca". Aron se povinovao. Oproštajnim rečima Moj-sije žurno napusti
pećinu.
Mujsije i Eleazar se spusfciše niz brdo. Narod ih je čekao i primetio Aronovo odsustvo.
Skeptična pitanja postadoše glasna. Da li je Mojsije iz Ijubomore ubio svog brata, pošto je
Aron bio voljeniji od njega? Ili je Eleazar ubio svog oca, da bi mogao da preuzme po-ložaj
visokog sveštenika? Sateran u ćoše, Mojsije po-zva svog ,,gospodara" u pomoć. Ovaj je bio
spreman i naredi svojim andelima da učine da Aronov odar ,,po-leti kroz vazduh" [14].
Tako se i zbilo, dok su ,,Bog i njegovi andeli na brdu Hur služili svečanu misu povo-dom
Aronove sahrane" [15]. Eleazar (hebr.) znači:
,,Bog je pomogao". 1 zaista! Manje bajkovito, ali ipak dovoljno čudesno, islamska legenda
opisuje Aronovu smrt:
,,Musa (=Mojsije) i Harun (=Aron) spaziše jednom jednu pećinu iz koje je izvirala svetlost.
Udoše u nju i u njoj nadoše zlatni tron sa natpisom ,,dreden za onog kojem priliči." Kako je
Musi bio premali, Harun sede na njega. Odmah se stvori andeo smrti i preuze njegovu
dušu. Bioje star 127 godina." [16]
Ima vrlo malo tako velorn tajne obavijenih staroza-vetoih flgura kao što je Aron. Otkada
sam ponovo pročitao Burkhartove putopise, pitao sam se: Zašto se Ijudi ne staraju o
Aronovoj pećini? Njen položaj je poznat. Da li je bilo posmrtmh darova u njoj? Da li je u
njoj bilo natpisa? Da li postoje dokazi koji bi naveli na zaključak o načinu na koji je
grobnica uklesana ili urezana u stenu? Da 11 izvan grada-stene Petre, na Aronovom brdu
ima još mumifidranih leševa? Da li zaista između potkopa kod Aronove terase postoje
podzemne veze sa pećinama na vrhu brda, o kojima je govorio Burkhart?li ako to nije bio
Ai-on, čiji su to po-smrtni ostaci, koje tamo visoko gore na brdu vernici poštivaju već
hiljadaina godina?
Proučio sam svu moguću raspoloživu literaturu o Petri. Tamo skoro da ništa nisam našao o
Aronovom grobu. Zapravo, neki arheolozi i pustolovi posetili su Petru u našem
najzatvorenijem stoleću, opisali su čudnovati grad-stenu, neki su se čak pomučili da se
popnu na Aronovo brdo. Ni na jednu iole podnošljivu temeljnu studiju o Aronovom grobu
nisam naišao, nig-de ništa o sadržaju grobnice. Sa viskom i metrom kar-tografisana je
svaka gomila stena u .Petri. Nedaleko locirano Aronovo brdo nije pobudilo interesovanje,
iz-gleda daje predstavljalo tabu. Zašto? Da 11 su se putni-ci kroz Orijent plašili da će
povrediti religioznost muslimana koji su poštivali Aronov grob? Zar je aura mističnog,
tajanstvenog neznanca imala dejstva do našeg doba? Da li se zbog toga izbegavao grob?
Rukovodeći se arapskom poslovicom - ,,Iskustvo su naoćari razuma" - hteo sam da saznam
šta se može vi-deti na Aronovom brdu, Ne, nisam imao iluzija da ću rešiti zagonetku,
zagonetke. Kao izvidač u arheološkoj džungli samo tačno znam da pre ciljem treba ispuniti
hrpu materijala, da bi od vlasti - čiji službenici sum-njičavo gledaju svaku kameru -
napokon dosao do dozvole da kročim u strogo čuvane odaje. Često čovek i tada biva
obeshrabren fmansijskim troškovima. Ipak, po svaku cenu hteo sam do Aronovog groba.

Ebet kao kopilot

Za put do Jordana nije bilo ozbiljnijih teškoća, ipak na put do Petre nisam želeo da idem
sam. Sa mojih mnogobrojnih, često ne baš bezopasnih putovanja po svim kontinentima,
znam koliko valja pored sebe ima-ti pouzdanog kopilota. Tako sam iz Jerusalima nazvao
švoju ženu; onaje sfcrastveni reli-vozač, tako daje pra-vi ,,čovek" za pustinjsko putovanje.
Eiizabeta (Ebet) uze duboko vazduh i reče da se raspitam kada stiže prvi sledeći direktan
let iz Ciriha za Aman, da bih došao na aerodrom. Mislim dajoj je reakcija bila sjaj-na,
saglasnost zasnovana na pouzdanoj osnovi 28 go-dišnjeg braka.
Od Jerusalirna do Amana ima samo 83 km, ali ko želi da prede poznati Alenbi-most preko
Jordana, va-Ijalo bi mu da ima i drugi pasoš.
Ukoliko imate izraelsku vizu ili pečat u pasošu, granica Vam ostaje zatvorena. Upozoren,
raspolagao sam i drugim nekorišćenim pasošem. Nakon četiri presedanja u četiri taksija,
stigao sam do moderne, glomazne aerodromske zgrade Amana, i to taman na vreme' da
zagrlim Ebet. Kasno popodne stigli smo u hotel Mariot, usta su nam se osušila od vrućine.
Po-ručio sam dva ledena piva.
,,No alcohol!", reče livrejisani momak strogog lica.
,,Nema alkohola? Pa, zar ovde nismo u modernom hotelu?"
"Ramadan", svečano reće on.
Moram da nabavim inuslimanski kalendar. U deve-tom mesecu Mesečeve godine mesec
posta je Rama-dan. Kako će Evropljanin da misli o tome? Nijedna turistička agencija vas
ne upozorava na to. Za vrerne Ramadana od zore do zalaska Sunca nema ničeg ni za jelo ni
za piće, čak je i pušenje zabranjeno. Noćas se, pak, slave arapske noći: u gostima i na
svečanostima se obeduje. Uostalom: alkoholhih pića - zvanično -nema ni kada padne noć; u
zemljama koje strogo poštuju Koran - Iran, Saudijska Arabija, Libija - alko-hol predstavlja
tabu i svih ostalih jedanaest meseei:
Muhamed gaje zabranio.
Sedeli smo na terasi hotela, relativno miran dan Ramadana bližio se kraju. Aman se
probudio. Sa mi-nareta mujezini su pozivali preko zvučnika vernike na molitvu. Poslednji
zraci dnevne svetlosti - a noć ovde brzo pada - stvarali su veo ružićastocrvenog svetla na
kupolama džamija, na kalaju i krovovima, čarobna ilu-stracija za bajke iz ,,1001 noći". Na
slabom svetlu tre-perave stone lampe izučavali smo auto-karte i odlučili da iznajmimo auto
da bi starim kraljevskim putem (Kmgs-Highway), išli prema Petri» to je put dugačak 227
km, neusiljenom vožnjom savladiv za pet sati.
Ramadan!
Nema ništa od naše rane evropske poslovnosti! Mu-slimani vare svoj noćni obrok tokom
dugog sna. Oko li sati pojavi se čovek sa turbanom te nam uljudnim mamrom iznajnu kola.
Za nekih petnaestak minuta bili smo na južnom izlazu iz grada, na auto-putu za aerodrom
sa dve tra-ke, a deset minuta kasnije kod skretanja za Madabu. Još iz engleskog
kolonijalnog doba štrčao je znak ,,De-sert Highway - Kings-Highway". Tako brz izlazak iz
grada možemo zahvaliti Ramadanu.
Muslimani ne žure, poste natenane. Tu i tamo muškarci brbljaju, svi nose bele ili crveno-
bele karira-ne marame, sklopljene u trougao i prićvršćene gajta-nom od kamilje dlake.
Blagonaklono su nam klimnuli glavom, neki su nam mahnuli rukom za pozdrav.
U gradiću Madaba, 37 km od Amana, većma pro-davnica i tezgi bilo je spremno za
prodaju: stanovnid pretežno pripadaju rimsko-katoličkoj ili grčko-pravo-slavnoj crkvi, za
njih ne važi mesec posta. Madaba je poznata zbog jedinstvenog mozaika koji je pronaden
1884. g. prilikom ponovne izgradnje porušene bazili-ke. 25 m dugački, pet metara široki
podni mozaik sa-stoji se. od 2,5 mil. obojenih kamenčića, i odaje sliku vizantijske Pa^stine,
uz to i plan grada Jerusalima -čudo Ijudske umetnosti i truda.

U planinskom predelu Petre

Kada je Sunce već bilo u zenitu - pred nama se u brežuljkastoj pustinji pojavio klanac, bio
je to Vadi Mudzib, koji deli Jordansku pustinju sa istoka ka za-padu sve do Mrtvug mora.
Naravno ovde se čovek seti Johana Ludviga Burkharta (Johann Ludwig Burck-hardt) koji
je pre 174 godine sa manje konjskih snaga prevalio ovu dolinu; seti se hrišćanskih krstaša
koji su se u svojim peskom prekrivenim oklopima borili pro-tiv Muslimana. Britanski
pukovnik Tomas Edvard Lo-ren (Thomas Edward Lawrence) poznat kao ,,Lorens. od
Arabije" - kao savetnik Fejsala I, kralja Iraka (1883-1933) - vodi arapski oslobodilački rat
protiv Turaka, i dobio ga ovde u ovoj pustinji.
Nešto ispred krstaškog zamka Kerak, na planin-skom prevoju na 1050 m nadmorske visine,
uzbudeno nam je maliao mladi Arapin, tako uzbuđen da sam zaustavio kola. Dećak se
naklonio pred prozorom kod Ebet, optrčao kola da bi mi rukama i nogama i svim
izražajnim mogućnostima njegovog tamnog lica nešto objasnio. Pokazuje na jedan crni,
propali beduinski šator, koji je postavljen daleko od puta, Dečak se sa obe ruke očajnički
hvata za lice, čupa pramen kose, pokazuje na srce, vuče mi ruku sa volana, Ijubi je. Ebet i
ja ga gledamo bespomoćno. Jasno je da dečak nešto moli, ali ne znamo šta. Moja žena
uzima torbu sa namirnicama sa zadnjeg sedišta, u hotelskoj kuhi-nji napunjenu jajima,
sendvičima sa šunkom, voćem i pola pileta, i daje je dečaku. Nikada nismo videli da jedno
dečije lice tako naprasno menja izraz očaja u izraz sreće! Dečak pohita ka šatoru mašući
našom tor-bom kao trofejem. Postideni što nismo pretpostavili da li je u šatoru potrebna još
neka druga pomoć, u
muku smo nastavili dalje.
Ova pustinja nekadaje bila mesto užasa i neshvat-Ijivog. Kada sam kod knće preslušao
utiske sa puta siiimljene na magnetofonu i konsultovao se sa iz-vrsnim poznavaocem
Jordana Karl Erih Vilkenom (Karl-Erich Wilken), poiiovo sam pročifcao opise sa margine
našeg putovanja:
,,Tela opljačkanih i od strane gramzivih i uce-njivačkih šejkova Huetat-beduina ubijenih,
zatrpa-na su negde u pustinjskom pesku ili su bačena u duboke, nepristupačne klance
planinskog masiva Petre, gde su se njim.a gozbili lešinari i hijene. U ovoj pustinji sujoš
pre nekoliko decenija važili dru-gačiji zakoni nego kod nas, nepisani zakoni, koje su
odredivali beduird-šejkovi. Ono što bi oni naredili, dogodilo bi se! Koliko su tražili od
putnika moralo bi i da se plati, a ako već ne novcem, onda životom!" [17]
In.S-Alah. Kako Bog hoće, Mi smo onom deranu od srca platili putarmu.
Put kroz brda i doline doveo nas je'do uskog pojasa plodnog zemljišta, beduinskih
šatora; ukorak smo pratili karavan kamila i tovarnih životinja kojije pred
vodilo skoro sasvim crno magarence; kamile sa isture-nom donjim delom gubice nadmoćno
su nas posma-trale sa visine.
Talasaste peščane dine već su bacale sivkastocrve-ne senke kada smo oko četiri sata stigli
do gradića obok sa svojim malim kućama od kamenih blokova -lomljenih u blizini ili
razvučenih sa propalih istorij-skih građevina; čak i moćni krstaški zamak koji je 1115.
godine podigao Boduen I, kralj Flandrije - u meduvremenu je morao da ustupi nešto
gradevinskog materijala za kuće i kolibe. Kada smo po jari kasnog popodneva razgledali
zamak bilo nam je potpuno neshvatljivo kako su krstaši iz severnih krajeva mogli
godinama da podnose ovakve temperature; mi smo isparavali i bez plehanih oklopa a na
sebi smo nosili tek toliko da se Muslimani ne bi zgražavali nad zapad-njačkom
dekadencijom.
Pronašli smo veoma dobro konačište. Hotel Petra Forum podignutje tek 1983. godine. Seli
smo na tera-su i posmatrali plavicastocrno nebo. Txnad Ijubičasto svetlucavlh stena, koje
su zaklanjale Petru, visio je svetlosni venac svetloružićaste boje. L'heure rosee. U daljini,
visoko iznad tamnosmedih kamenih useka, na jedn.om od planinskih vrhova, svetlucalo je
nešto po-put sjajnog bisera. Jedan kelner nam reče da je to Džebel Harun, Aronovo brdo.
Imajuci cilj svog pufcova-nja pred očirna, zapitah ga o grobu proroka Arona. Da, to je tamo
gore, reče on, a svetleći biser, koji je sve više bledeo, bio je kupola male džamije iznad
Arono-vog groba. Započeo sam razgovor sa gostima, bili su to turisti iz celog sveta koji su
razgledali Petru. Nikojoš nije bio na Džebel Harunu. Nikog nije ni interesovao grob
proroka.
Ebet mi je prišla i u ruku gurnula hladnu konzer-vu oranž-džusa. Ah, to je bila dobra
ideja! Prislonio
samje na usta, probao... tuje bila dodata dobra porcija viskija! Zato su gosti oko nas bili
tako veseli, glasni i razdragani, iako su svi samo pili čaj. Sa zadovoijstvom sam
pretpostavio daje njihov čaj bio dobro začinjen sa C2H50H. Inš-Alah!

Na putu sa Mahmudom
Sledećeg dana smo angažovali prevodioca, zapravo vodiča, koji je poznavao strane jezike.
Naš prevejam prevodilac zvao se Mahmud; posavetovao nasje prili-kom iznajmljivanja
konja: kobile Suzana i. Lejla stekle su njegovo poverenje. 1 tako smo nas troje jahali, kao
svojevremeno naš zernl' k Burkhart u susret klisuri El Sik, pred čijim su uiazon 'tajali
glomazni fcamno-smedi kameni blokovi.
,,Koji li se Bog njima kockt i?', 'ipitah Mahmuda.
Na perfektnom engleskom Mahmud mi objasni da su na ovim blokovima nekada stajale
statue nabatej-skog Boga meseca Dušare i Boga sunca Alata.
Ćudno. Bog meseca Dušara je oduvek kod Nabate-jaca bio simbolizovan kamemrn blokom
i obeliskom. Neobično, pošto ove forme na celom indijskom prosto-ru imaju svoj pandan.
Dušara potiče od arapskog Du~ eš-Šera, što znači onaj od,,Šere" Serc se zovu planinski
venci oko Petre. Ovaj pojam pojavljuje se i u Starom zavetu: Tamo se zemlja Edomita sa
rijenim planinama zove Seir, a Seir je slično Šeri. 0 torae stručnjak G. Lankester Hardiag
[18];
,,Jehova se zove ,,onaj od Seira", drugim rečima ista osoba kao Dušara, a Jehova je
takode živeo u ka-m.enom bloku često nazvanom ,,Bet-El", božija kuća.
Obojici su podignuti oltari na visokim mestlma (visoki oltar)."
Sada mi jedna trospratna u kamen uklesana gradevina privlači pogled, odmah me podseća
na egi-patski hram. Na vrhu se izdižu četiri obehska, desno i levo od njih spušta se kamena
greda, ka zemlji; u sre-dini - ispred ulaza - uzdižu se dva stuba. Nema nikak-vih natpisa,
nikakvog objašnjenja o svrsi monumenta, jednostavno, zove se ,,obelisk-grobnica".
Samo.tako.
Ulazimo u klisuru. Topotanje konja zvečeći se odbi-ja o njene zidove. Na pojedinim
mestima tesna klisura sirokajejedva tri metra, a stene se dižu i preko 100 m uvis. Stanemo
li, čujemojoš odnekud - a klanacje du-gačak 1,6 km - topot konja.
Sveže je. Visoko iznad nas, tamo gde se stene po-kušavaju dodirnuti, kroz procep pada svetlost
Sunca koja na crvenom peskovitom tlu stvara predivni kalei-doskop u purpurnim, žutim i plavim
tonovima. Ćak i zidovi sleva i zdesna su u raznim bojama, kao šareni plastelin mešan belim,
smedim i zelenirn.
"Samo jedan odron" doviknuh Mahmudu, ,,i čovek bi ovde bio izgubljen!" Ne, objasni on, odron
ovde nikada nije predstavljao najveću opasnost, mnogo bi za Ijude i životinje opasnije bile
katastrofe usled iznenadnih provala vode; još 1963. g. se jedna 26-točlana francuska putujuća
ekipa udavila u popla-vamau El-Siku; medutim, ova opasnost sadaje otklo-njena: nadiruću vodu
sada prihvataju stene i putem
tunela iz prastarog doba ona se odvodi u moderan re-zervoar.
Na najužem mestu u klancu zapanjuje nas na sup-rotnoj strani - kao kroz procep obasjana
crvenkastom svetlošću - barokno ukrašena fasada ogromne palate.
,,Kazne Faraun, faraonova riznlca", reče Mahmud. Čovek ostaje bez reči pred ovakvim
prizorom. Ovaj ogromni spomenik isklesan je od kamena koji sadrži znatnu količinu železnog
oksida. Nema nigde ni najmanjeg traga od veštački naslaganih stena, nikak-vih fuga ili tragova
potpornih stubova. Ćovek to ne može ni da izgovori: kao daje liven. izjednog komada, Dvanaest
metara su visoki stubovi u parteru, oni nose 6 m visoki friz sa simbolom čarobne egipatske
boginje Izis: disk između dva roga. Iznad toga, tako reci na prvom spratu, izdiže se 6 korintskih
stubova, a na 40 m visine na jednom kitnjastom delu prekrivenom okruglim krovom, stoji velika
kamena urna. Šta lije u njoj? 1967. Karl-Erih Vilken beleži [17]:
,,Zatvorena u urni miruje duša kralja, ne mrtva već tajanstveno živahna... Koliko li je njih
pokušavalo da se penjući uz fasadu domogne urne ne bi 11 op-Ijačkali basnoslovno kraljevsko
blago koje je Arefcas neposredno pre srnrti tajanstvenom čarolijom za-tvorio u urni? Međutim,
svako ko bi se usudio da se popne do urne, nikada se ne bi domogao cilja, suno-vratio bi se i
ležao bi smrskan pred ulazom u hram."
Kroz portal ulazimo u siznicu. Zidovi su goli, Iz pra-vougaonog predvorja vode hodnici ka
odajama. Cen-tralna prostorija ima tri mše u kojima su možda stajali sarkofazi. Da li je to bilo
tako ostaje samo pretpostav-
ka - kao i objašnjenje da se, kad je u pitanju riznica, radi o ,,mauzoleju kasnijeg nabatejskog
kralja." [19].
Samo nekoliko koraka od riznice sa desne strane u kamen. je uklesana ogromna, skoro kvadratna
jama -u kojoj je na ulevo pomerenom svodu prepoznatljiv tamnocrveni krug. ,,0rnamentika" je
sve što stručna literatura ima da kaže. Tako krvav posao za čisto ukrašavanje?
Prolazimo pokraj nekoliko tona teške kocke koja u dijagonali balansira na jednoni uglu.
Covek ne može da prestane da se čudi.
Ulazimo u dolinu u kojoj leži monumentalni grad Petra; on se prostire na površini od skoro 1 km
dužine

Ovaj ogromni spomenik isklesanje direktno iz okorfiitc stene

i skoro 800 m širine na visini od 925 m nadmorske vi-sine. Običnim rečima ili pojmovima za
opisivanje jed-nog grada - Petra se ne može dočarati. Petra je fantastična orgija u steni!
Bojažljivo, skoro apologetski, Mahmud nas obavesti da bi sada morali da ostavimo konje
ukoliko želhn.o da se popnemo do svetilišta Ed-Deir, pošto su stepenice isuviše strme za
životinje. Dakle, koraćali smo kroz dolinu kojaje mirisala na ružičastocrvene, bele i žute cvetove
oleandara. Onda se dolina suzila da bi dalje nagore vodile zaista strme stepenice u začudujuće
kri-vudavom pravcu. Zadihani i preznojani u prolazu snio sa ivice gornje staze uočili ,,lavlji
grob" - dva lavlja re-Ijefa pred ulazom.

Za sliku ispod i za stranu 173: Razglednice grada stene Petre

 Ovde niti je bilo niti ima - kako' piše u pametnim knjigama - bilo kakvog groba. Odavno se
zna da je mesto dobilo pogrešan naziv, ali čak i u knjigama tak-vi relikti pobeđuju vreme.

Blago za Alaha
Prevalili smo više stotina metara, uspeli se već i na zavidnu visinu, kada smo preko jedne male
platforme stigli do kamenog hrama Ed-Deir, ime koje znači ,,manastir". Pretpostavlja se da je
gradevina bila po-
svećena nabatejskom kralju Obodatu III, koji je bio uzdignut u boga. Fasada Ed-Deira podseća
na farao-novu riznicu, onaje visoka 40 m, široka 47 m i takode ima dimenzije naočite nioderne
bankarske palate.
Sasvim gore nalazi se 9 m visoka urna, čijaje tajna vekovima ostala sačuvana, niko u nju nije
zavirio. Pi-tao sam Mahmuda. Usporeno podiže ramena i zagleda se u nebo. Inš-Alah. Sam Bog
zna. Mahmud je znao samo ono što je još od starih vremena kružilo njegovim narodom: Mojsije i
njegovi Izraelci poneli su sa sobom blag ). ,,Priča se", rezignirano će Mahmud, ,,ovde negde oko
Petre nalazi se ovo Mojsijevo blago, i Alah ćejednog dana doci po njega..."
 U blizini Aronovog brda
Oaozgo smo gledali na 1000 metara niži Vadi Ara-ba i južnije skoro, sasvim u blizini, naš cilj,
Aronovo brdo. Iznenada Ebet upifca našeg prevodioca:
,,Jesi li ti vrlo pobožan Musliman?" Mahmud se nasmeja:
,,Pobožanjesam, ali ne baš naročito..." ,,Kako to."
Mahmudove tamne oči zadovoljno su caklile na ogrubelom licu: ,,Nedovoljno postim... a
ponekad pre-koračim Prorokove zabrane, Volim alkohol..."
Posle rnisaone pauze, kako to već i umeju samo žene, Ebet pokaza na belu kupolu, preko na
Arono-vom brdu:
,,Možeš li nas odvesti tamo gore?" Mahmud se u neprilici počeša iza uha:
,,To će biti skupo, morate da platifce za ceo dan za tri konja i mene, 1 ukoliko nosite Vaše
kamere, zajed-nog četvrtog konja i malog konjušara..." Ispitivački nasje gledao ne bi li odustali.
Slušali smo ga. Tada do-dade:
,,Uostalom, morate čuvaru dati dobar bakšiš, a Ha-runu prineti žrtvu..."
,,Može", uključih se ja, jer u arapskom svetu muškarci sklapaju poslove, ,,MogLi li tamo gore da
fo-tografišem? Ti reče, ukoliko ponesemo kamere..."
,,Ne u svetilištu'" Odbijajući, naš prevodilac podiže ruke. ,,Prorokov mir se ne sme rern.eti.ti!",
,,Smeju li žene do Aronovog groba?"
Mahmud me umorno pogleda a zatim je dugo gle-dao inoju ženu 1 napokon izustio rečemcu,
koja uvek odgovara: ,,Inš-Alah'"
Uprkos tome što čovek ne može da prati promene misli ovdašnjih Ijudi, osetio sam barem da
šanse nisu sasvim bezizgleclne. Ako Alah hoće...
Dadoh Mahmudu vremena da pripremi polazak. Razmišljanja u Petri

Nije mi namera da plšem vodič ili letopis grada-ste-ne Petre, pošto takve literature već ima i u
njima se može videti stanje već poznatih stvari. Meni je, kao i uvek, stalo do nerazjašnjenih
stvari. lako često kuden - ja sebi mogu dopustiti ovaj drugi pristup. Samo površno sarn
zainteresovan za noviju istoriju, dakle ni-je mi do perioda u kojem su Runljam, Grci ili krstaši
tražili utočište u Petri. Moja znatiželja okrenufaje ka korenima grada, njegovim legendaniim
herojima i božijim slugama kao što su Mojsije i Aron. Želeo bih
da shvatim iz kojeg poriva je čovek ceo jedan grad sa-terao - odnosno - uklesao u stenu; želeo
bih da znam motive koji su Ijude naveli da veruju da u kockastoj steni (Bet-El = božija kuća) ima
Boga. Ili daje Bog sa neba sišao objektu sličnom obelisku (Lingam = vatre-ni stub). Staje navelo
Ijude ovog širokog reona da mi-lenijumima na vrhovima planina traže konfcakte sa nebeskim
stvorenjima? Zašto su uz nezamislive žrtve i napore na najvišim planinama podizali oltare, zašto
su čak do gore dovlačili svoje žrtvene darove?
Objašnjenje da je nebo od samog početka vladalo visoko gore iznad Ijudi, te da su zbog toga oni
stremili ka nedostižnom, menije i suviše jednostavno. Ono ni-je dovoljno da bi objasnilo zašto su
Ijudi širom kugle zemaljske vidali ,,Bogove" kako se spuštaju dole, i to ne nekakve efemerne
kreature iz snova, već bića koja su sa njlma razgovarala, koja su ih podučavala i impresionirala
tehničkim napravama. Zar je Mojsije bio pisac naučne fantastike kadaje opisivao da se čita-vo
Sinajsko brdo pušilo i treslo pošto se spustio Bog? (2. Mojsije, 24, 16).
Pa, šta bi to molim lepo moglo biti? Prirodna poja-va? Čudo božansko? Čarolija koju su
inscenirali sveštenici? Masovna psihoza? Imam i suviše respekta prema Svetom pismu, 1 čitam
Mojsijevu drugu knjigu (19/23).
,,Neće moći narod izići na Sinajsku goru, jer si nam ti to naročito zabranio rekavši: postavljaj
medu okolo gore i osveštaj je. Idi sidi doći ćeš posle sa Aronom, ali sveštenici i narod da ne
prilaze da dođu pred Gospoda, da ih ne bi smrću pogodio."
Meni to dode skoro kao kleveta, kada se podmeće da je Bog uoči svog spuštanja ,,morao dati" da
se na-pravi ograda oko brda da ne bi došlo do štete. Prirod-ne pojave odvajkada su imale
neprijatnu osobinu da sejavljaju iznenada. Ne, zato i verujem Mojsiju da mu
je Gospod konkretno naredio da narod drži daleko od mesta sletanjaJer bi ga inače ,,smrću
pogodio".
Grotesknoje da mi upravo oni kritičari - koji svaku reč iz Biblije smatraju svetom i inspirisanu
Bogom -prebacuju da sve shvatam bukvalno. Pa, zaista! Ja bi-blijska predanja uzimam kao fakta
tamo gde opisuju prepoznatlijve događaje.
Grčki fllozof i lekar Alkamajon iz Krotona pisao je u V veku pre n. e:

Ljudi propadaju zbog toga što početak ne umeju da vežu sa krajem.

Ovaj hendikep Ijudske sposobnosti i mišljenja očigledno vlada i dve i pohiljade godina kasnije.

Genealogija, topograflja i istorija Petre

Glavni grad nabatejskog carstva prvi put se pomi-nje 312. godine pre n. e.: Grčki istoričar
Diodorus Si-kulus izveštavao je o jednom napadu na Nabatejce, koji je izvršio Antinogos,
jednooki vladar Male Azije, sa četiri hiljade vojnika pešadinaca i šest hiljada ko-njanika.
Nabatejci su ostali neporaženi; narnamili su neprijatelja u klopke ili su ih pustili da umru od
gladi u pustinji.
Do sada su poznata imena 11 nabatejskih kraljeva koji su vladali kraljevstvom do 106. god. pre
n. e.; ka-snije je anektirano od strane rimskog cara Trajana (53-117 n. e.) i postalo
,,ProvincijaArabija".
Njihovog vrhovnog Boga Dušaru, ,,Gospodara Šera-planina" Nabatejci su ,,od početka.opisivali
nebeskim, vanzernaljskim i bezobličnim" [20]; živeo je u steni i poSfcivali su ga na vrhovima
planina. U slavu Dušare dizani su stubovi i obelisci. Još i danas stoje prastari stubovi u
amfiteatru u Petri, koji je, vredi pomenuti,
Na ,,brdu obdiska" vrh stene ' 'rušenje u tcra&u, samo seka nebu uzdiže obelisk
posvećcn Bogu J.Sari

naći tipično nabatejske grade/ine» kao što ih se može videti u Petri. Na severozapadu
Saudijske Arabije poznati su nabatejski kameni grobovi Madain Salih:
Tamo su kao i u Petri hramovi sa stubovima. i nadgradnjom izrezani u komadu iz stena. Kao i
tamo, ovde se iznad friza hrama nalaze urne ili orlovi sa rasirenim krilima. U Petri kao i \\
Madain Salihu, goi4-nji sprat kamenog hranaa završava se stepemcama ko-je idu nagore -
stepenište ka nebu kojiin bi se leteći gosti navodno spustili do zeinaljskih nizina.
Nabatejci, rnajstori za obradu stena, najverovatnije nisu ni bili prvobitni graditelji Petre, oni
su porobili mnogo stariji narod, Edomite. A Petra mje oduvek ni nosila to ime. Flavijus
Jozefus, Hristov savrernemk, napisaoje u prvoj knjizi ,,Jevrejska zaostavština" daje u
Mojsijevo vreme grad-stena nosio inie Arke - tvrd-nja koju je osporio sveštenik Hijeronimus
od Vitleje-

ma. On je znao da je ,,Sela" bio najstariji naziv grada. ,,Sela" znači ,,stena", a time bi Sela
prevedeaa po značenju bila identična Petri.
Edomiti, preci Nabatejaca, potiču od biblijskog ple-mena Esaja, porodlce sa zamršenom
prošlošću, koje se ipak moram držati, pošto se njihovo poreklo izvlači iz božijih potomaka:
Isak, sin praoca Avrama stvori sinove Isava i Jako-va. Isav beše najstariji sin i kao takav prvi
naslednik. To Isavu nije ništa značilo sve dok mujednog dana ni-je sinulo: Umoran po
povratku sa poljskih radova, njegov mali brat muje pripremio zanosno mirišućeje-lo od
crvenog sočiva. Onako gladan, Isavje hteo da se prepusti jelu. Jakov mu nije dao da jede dok
se ne odrekne prava prvorodenog. Prevare su posfcale još perfldnije: Kadaje slepi otac po
staroj tradiciji hteo da blagoslovi prvorodenog, izneverili su ga njegova žena Rebeka i Jakov.
Starina blagoslovi Jakova! (1. Mojsije, 27,1). Razumljivo je da za nasledsfcvo prevareni Isav
više nije hteo ni da čuje za njegovu porodicu.
Ali: tadaje ,,Gospodar oblakovog stuba" još bio pri-sutan; on pokloni Isavu ,,planinu Seir",
da se taino na-stani. Zato su se Isavovi potomci, Edomiti, doselili na granične planine Jordana
odnosno Saudijske Arabije. Biblija je ovom narodu dala razna imena: Isavovi sino-vi - smovi
Seira, ćerke Edomove... i Edomiti.
Feničanska legenda kaže daje Isav bio direktan po-tomak roda bogova Titana, i da se,,borio sa
silom bogo-va"[21]. Dok Biblija ne pominje Isavovu smrt, feničanska legenda se oprostila od
njega čudima pro-praćenim sahranom na vrhujedne stene.
Medu pseudoepigrafe Starog zaveta - tekstove koji nisu ,,kanonizovani", dakle nisu
zvanično deo Starog
zaveta - spadaju testamenti dvanaest patrijarha. Je-dan od njih je testarnent Jude, četvrtog sina
Jakova i Lee. Ko zna u koliko prednja se ovaj tekst može naći pripovedan u prvom licu.
Juda govori o svom rodenju, svojoj mladosti i svp-jim bitkama. Sa istinskim divljenjem
čovek saznaje kako se Juda borio protiv diva Ahora, ,,koji je gađao i napred i nazad sa konja"
[22]. Na kraju je pripovedač u prvom licu navodio daje njegov otac 18 godina živeo u miru sa
svojim bratom Isavom, i tek tada je Isav uz podršku naroda krenuo u bitku protiv svog brata
Ja-kova. ,,I Jakov pojuri Isava lukom, i Isav počivaše na brdu Seir."
Da li se i Isavov grob nalazi najednoj od planina iz-nad Petre? Da lije možda njegova
grobnica - u vezi sa verovanjem u večni život i ponovno radanje - bila prvobifcni razlog zbog
kojeg su prijatelji i potomci želeli biti sahranjeni u njegovoj blizim? Zaista je an-tropolog
Filip C. Hamond (Philip C. Hammond) [23] utvrdio da su ,,nadgrobni spomenici Petre
najkom-pleksniji i najupadljiviji objekti za svakog ko bi pose-tio ovo mesto".
Otkada je sveta i veka Ijudi su želeli da budu sahranjeni pored očeva; verovalo se da će im oni
poka-zati pravi put na onom svetu, hteli su da budu kraj njih kada ,,andeo" bude zvao na
ponovno radanje. Ovo nastojanje, da se i na onom svetu bude zajedno, moglo bi biti
objašnjenje za strahovite napore uložene u ka-mene grobove; zapravo oni su dovoljno
svedočanstvo ,,o potrebi da se stvori odgovarajuće konačiste za one koji žive na onom svetu"
[24].
Od početka su Edomiti imali drugačiju predstavu o bogovima od svoje jevrejske braće.
Isav i Jakov su u porodici praoca Isaka stekli isti religiozni odgoj; treba pretpostaviti da su oni
dalje prenosili ,,pravo učenje".
Medutim, nije bilo tako. Edomitima Bogje bio vid-Ijiva, delujuća pojava - nikakav apstraktni
lik kao je-vrejski bog Jehova. Dok su se Edomiti bojali realne blizine ,,Svemoćnog u
oblakovom stubu", za Jevrejeje bila sasvim obična stvar da žive sa svojim nevidljivim
Bogom: ,,Jevreji su bili obezdušeni edomitskom pred-stavom o Bogu... za njih to nije bilo
ništa drugo do ateizam" [25]. Činjenica da je Isav imao drugačiju predstavu o Bogu od svog
brata Jakova verovatno proizilazi iz dogadaja u mladosti, kadaje uz nazočnost svuda prisutnog
Boga sramno prevaren.
Šta sad to ima veze sa Petrom?
Pa, ukoliko su Edomiti sahranili svog praoca Isava u prvoj kamenoj grobnici, logićno je da su
i kasnije plemenske vode sahranjivali u blizini, time bi Isav posthumno mogao postati osnivač
grada-stene u pustinji.
 Put do Aronovog groba
Mahmud je nakon nekoliko dana došao do nas i na-migujući nam preneo poruku da je čuvar
groblja otišao na hodočašće u Meku; to je išlo u prilog našim namerama, jer njegova žena ni
približno nije bila tako tvrdoglava kao njen suprug, i kao takva bila je samo čuvar ključeva,
Konzervom ,,oranž-dusa" nazdravili smo predstojećem uspehu.
Četiri konja, Mahmud ijedan dečak konjušar čeka-li su nas u zoru sledećeg dana, na goloj
ledini iza hotela.
Išli smo kroz klisuru El-Sik, pokraj amflteatra pre-ma uzvišici. Redovi stena smenjivali su se
u obliku ploča ili krokodilskih štitova, sa čistom crvenom, be-lom, plavom i žutom žicom.
Pretekli smo decu koja su preko ramena na štapu nosila mešine sa vodom, videli

Na kraju nasjeput poveo prema Aronovoin grobu kroz kamena ognjišta, litice i preko sirmih,
u stene uklesanih stepenica
žene u crnim haljinania, koje su nam mahale iz be-duinskih pećina, a pred nama, na
jugoistoku, uvek bi pogled bio na veličanstvem vrh Džebel Harun, sa ko-jeg je jedna skoro
sasvim bela zgrada sjala kao skupo-ceni biser.
Staza kroz stenje bila je tako uska da su životinje jedva imale mesta u koloni. Dugačka
crna zmija viju-gala je preko stene, konji su stali i brektali, kao da su želeli da upozore jahače.
Zmije i škorpije, reče Mah-mud, ovde gore nisu retkost. Kasnije, Ebet ija smo to primetili tek
kada se Mahrnud sa njom glasno prepi-rao, našoj povorci se priključila žena skoro sasvim
pro-palog, muškobanjastog, lica na magarcu. ,,To je žena čuvara groba", doviknu nam
Mahmud.
Poslednja trećina puta do 1330 metara visokog vrha bilaje teška za neverzirane jahače; više
puta smo se Ebet i ja ponudili da sjašemo i povedemo Suzanu i Lejlu za uzicu. Mahmud je to
odbacio pošto su konji bili naviknuti na kamenite staze za mazge.
Pejsaž je ličio na fantastičnu, negostoljubivu površinu Marsa: iz peskovitih, pustinjskih dolina
uzdi-zali su se crni ili tamnosnieđi oštri kameni šiljci, iznad nasje bilo saflrno nebo, koje su
orijentalni pesrdci od-vajkada veličali.
Nekih stotinu metara ispod vrha dodosmo do male Ijudskom rukom poravnate površine.
Mahrnud zaveza konje za suvu, skoro okamenjenu granu, starica skoči s leda magarca i hitro
ode do ćoška platoa, gde su na gomili ležale nekakve ruine, nestade u kamenoj niši, ali se
ubrzo vrati sa narandžastom plastičnom kantom i jednim užetom. Setih se austrijskog
orijentaliste Alojza Muzila (Alois Musil, 1868 - 1944), koji je u je-sen 1900. boravio ovde
gore. On je svoje konje vezao ,,nedaleko od nekoliko bakarnih kazana, koji su se tu nalazili"
[26]. Kako se menjaju vremena: veštaćki ma-terijal zamemoje bakar.
Starica spusti kantu kroz otvor u zem]ji, podiže je ponovo na svetlost dana napunjenu
hladn.om, bistrom vodom. Cisterna na ovoj visini 100 m ispod vrha! To u ovom kraju zaista
nije ništa uobičajeno. Ovde je samo sporadično dolazi?o do manjih pljuskova. Cisterna je bila
ugrađena u stenu da bi snabdevala kamenoresce koji su nekada radili ovde!
Mahrnudje otišao do severne strane kamenog zida, mahrmo dećaku konjušaru da ga prati
sa našim kame-rama. U fcom trenutku stara poče da viče kreštavim glasom. Preko njega
zahrunda bas našeg vodiča. Po zluradim očima dečaka konjušara zaključili smo da je drskim
upadicama potpirivao prepirku. Mahmud, do-stojanstveni i ponosni sin pustinje, saopštio nam
je m.unini glasom, da -nam stara zabranjuje prolazak do džamije ukoliko ae ostavimo fot.o-
aparate kod konja. Decentno počeh da brojim novčanice i naprosto osetih pohlepan pogled
izborane starice na mojim rukama;
i.stovremen.o se izjasni nepodmitljivom - što na Istoku puno znači! Napravih se poslušnim,
ali, neka mi se Alah smiluje, neprimetno ubacih jedan minoks (foto-a-parat, izuzetno malih
dimenzija, prim. prev.) u džep od pantalona. Starica, sada ponovno u svom duhov-norn miru,
peia se sfcepenik po stepenik ispred nas. Mi smo išli za njom a Mahmud, u potpunosti naš
zaštitnik, postavi se na kraj naše male družine. Pre-znojismo se od penjanja pošto su stepenici
bili previ-soki da bi se savladall jednim korakom. Od strmme pogleda na dohnu hvatala nasje
nesvestica. Tamo do-le Burkhartje pre 174 godine zaklao svoju mršavu ko-zu, ali nije uspeo
da se popne gore.
Na jednoj strmoj krivini zasfcali smo da se na-dišemo vazduha. Stenaje svuda oko nas
pokazivalaja-sne tragove obradivanja. Što god daje gore niora da se radilo o važnoj svetinji,
inače ovo dirinčenje kameno-
 Aronov grob?

Starica izvadi iz falti svoje crne odore dva velika ključa i gurnu ih u bravu, ali zatim izvadi
ijedan treći, monstrum od ključa, kakav još nikada pre nisam vi-deo. Čudo od harem 15 cni sa
kružnim navojem, stavi-la ga je u jednu rupu i okretala, okretala, vrata zakrckaše, zaškripaše
sarke i ona se otvorise. Onda stara sede unakrsno podavivši noge i nešto zamrmlja. Posmatrao
sam kako je Mahmud odložio svoje praš-njave cipele, te učinih isto. Napeto sam isčekivao
kako če se to dvoje Musllmana odnositi prema Ebet; onako
kako je Ebet stajala u farmerkama, vindjakni sa veli-kim belim, mekim šeširorn i kratko
ošišanom kosom, nije oaš pod obavezno morala da bude smatrana ženom, barem ne od strane
stare. Najednom mi sinu da Ebet nije progovorila niti reč otkad nam se pri-družila stara.
Rafmirano stvorenje, nema šta, pomi-slih. Ebet takode odloži cipele i pode za mnom kao da
se to podrazumeva, i niko ne prigovori. Krajičkom oka sam posmatrao kako ju je stara inalo
zaćuđeno pratila pogledom.
Kao prvo pogledao sam na zidu, već mračne džami-je, okačene šarene tepihe, sa motivinia
Meke, Ćabe i velike džamije, motivom Muhamedovog rodnog mes-ta. Mahmud iskoristi
priliku za glasnu molitvu sa stalnim ritmičnim klanjanjem prema Meki.
Moji pogledi znatiželjno i sa iščekivanjem pregle-dali su osam puta četiri metra veliki
prostor. Za-svodeni plafon oslanja se na dva četvorougaona stuba. Kraj ulaznih vrata, desno
od mene, je kenotaf pokri-
ven belo-crveno-zelenom zastavom Islama, drapira-nom zelenim svilemm rnaramama.
Jeza od razočaranja mi prostruja telom. Zar je to sve? Zar su za to učinjeni toliki telesni
napori? Tolika. flnansijska ulaganja? Zarje ovaj pseudo-grob bio dovo-Ijan za toliku buku oko
proroka Arona? Čeniu ovo sve-tilište na vrhu brda, podignuto na platformi, do kog'a se stiže
mukotrpno u stene uklesanim stepenicama? Nisam želeo da se vratim. natrag dok ne vidim
sve što je ovde nudeno. Dok sam sa najvećim mogućim interesovanjem pogledom pretraživao
prostoriju, paž-Ijivo sam iz džepa izvukao moj ,,minoks" i bez po-dešavanja oštrine i blende
napravio snimak u trenutku kada se Mahnrud podigao u toku molitve. Nije bilo moguće
prečuti tiho škljocanje aparata u tišini grobnice. Mahmud me prekori pogledom. Možda sarn
na fllmu imao podnošljiv sminak kenotafa. Mogu vam ga sada ovde ponuditi.

Kenotafpod belo-crveno-zelenom zastavom Islama simboli&e sarkofag Arona

Iz mračnog ugla prostorije Ebet mi je rukom dala znak da dođem do nje. Pokazalaje na
pod. Tamo je bi-la rupa na kamenom podu, stepenište je vodilo u du-binu. Čim sam krenuo da
silazim, Mahmud prekide svoju molitvu i u trenutku se stvori kraj nas.
,,No! No!", šaputao je preklinjući užasnutog pogleda.
,,Kudavode ove stepenice?", promrmljah. ,,Do Aronovog groba..."
,,0nda me pusti da sidem dole!", rekoh odlučno i već zakoračih na drugi stepenik.
Na vratima se pojavi glava čuvarke, ona kriknu očajnički. Mahmud me je držao za ruku,
pustio sam ga, a slobodnom rukom sam mu pod košulju gurnuo novčan.icu. On klimnu
glavom, ali me i dalje ne pusti. Preklinjaoje: ,,Bez kemere. Molimvas, bez kamere!"
Pružio sam mu ,,minoks". Uzeo ga je i duboko uz-dahimo, ali još uvek nije bio zadovoljan.
Pokazao je glavom na Ebet i dršćuću staru, koja se izgleda mje usudi^ala da ude u prostoriju.
Ebet shvati situaciju, kimnu Mahmudu glavom i dodade mi, bez daje to iko od njih dvoje
primetilo - malu baterijsku. lampu. Imao sam kraj sebe pravog kopilota! Sišao sam dole. Mah-
mud, koji je kao senka išao uz mene, podlakticom prekri oči, bojao se. Nalazio ^am se u uskoj
prostoriji sa vlažno sijajućim zidovima. U slaboj svetlosti džepne lampe, prvo sam ugledao
gvozdenu rešetku, iza nje platno drapirano u falte, koje je prekrivalo u.spravnu mumiju. Na
snprotnom zidu bio je umetnut crni ka-men, veličine glave, okrugao. Pre nego što sam uspeo
da pitam Mahmuda za objašnjenje, on se već bio bacio na kolena, primakao kamenu, prekrio
ga svojim ushićenim licem i obasuo serijom sočnih poljubaca. Tek sani kasnije saznao da se
ovaj Aronov kamen smatra isto tako svetim kao i legendarni crni kairien u
Ćabi, u Meki, da gaje Alah lično doneo sa neba i depo-qovao ga ovde, da bi njime oznaćio
grob svog sluge Arona; ovaj kamen, tvrdi se, čini čuda, već je učinio da slepi progledaju,
Mahmud se neprekidno molio. Ne mogu poreći da sam i ja osetio neko strahopoštovanje
niti sam mogao da odolim da prostoriju osvetlim džepnom lampom. Lampa je bacala svoju
slabu svetlost kroz rešetku. Ni-sam mogao da poverujem očima: Kraj zida je stajalo nešto
poput sarkofaga! Četvorougaoni predmet, praš-njavi karnen, za koji nisam mogao da
utvrdim da li je od granita ili mermera. Nije bilo šanse da se crno plat-no, kojeje prekrivalo
to nešto, skine. Nesnosnoje biti tako blizujednoj tajni, a ne moćije ,,1'azotkriti".
Setio sam se da sam od Alojza Muzila, kojije pre 86 godina stajao na ovom mestu, čitao daje
opipao neko-liko ,,grčkih i više hebrejskih natpisa" na zidovima i stubovima. Osvetlio sarn
zidove, prelazio prstima pre-ko njih, nisam mog'ao da razaznam natpise. Crni ka-men rne je
općinio: Kako je u svetlu male džepne lampe izlazio iz zida, izgledalo mi je kao da je preko
njega prelivena lepljiva svetlucava masa, kao da na hi-Ijade sićušnih svetlećih tačkica sija kao
svemir, ali to je verovatno do čudnovatosti ovog mesta. Još sa mo-jim studija na Rolrajt-
Stounsu (Rollright-Stones) [27] ' u Engleskoj ostalo mi je u sećanju da stene mogu da
,,razgovaraju", da su one zabeležile misli sa ruba jave i sna. Stene su - kao uostalom svaka
materija u svemi-ru - ,,kristalizovana energija": U njihovim elektroni-ma čuvaju se poruke
koje će na osvećenim mestima moći da prime senzibilne osobe. Osećao sam se čudno.
Mahmud je prestao da se moli. Žurio je da napusti grobnicu. Žmirkajući, doteturao sam
se natrag na dnevnu svetlost i seo kraj Ebet na pod.
,,Je li to bio Aronov grob?", upita ona.
,,Nemam dovoljno vere", smeškao sain se i na Ebe-tinom licu primetih da je shvatila
dvosmisleni odgo-vor. ,,Bez pogovora ovde počiva poznata osoba iz prošlosti. Ima tamo dole
jedan sveti kamen i podjed-nom crnom tkaninom jedna duguljasta stvar, za koju ne znam šta
predstavlja. Dokaz za Arona to nije. Ni-sam naišao ni na kakve natpise, ni na kakve priloge,
kao što su njegov nakit, grudna pločica, ni traga od urima i tumina, njegovog čarobnog
štapa..."

Reminiscencije

Uveče, u hotelu Petra Forum, mučilo me je isto pitanje koje sam pre nekoliko dana u
Jerusalimu raz-matrao sa izraelskim pilotom: Zašto se ne da nedvo-smisleno identifikovati
niti jedan jedini grob proroka Starog zaveta? Ukoliko je na Džebel Harunu bio sahranjen
prorok Aron, onda bi to mesto po logici mo-ralo da ima od tog dana neverovatnu snagu
privlačno-sti po vernike. Sasvim je nebitno koji narod trenutno živi na tom prostoru - svi
narodi su vatreno poštovali Arona! Ukoliko je ikada Aronovo počivaliSte i bilo na Džebel
Harunu, to su znali svi vernici u svako doba istorije. Ali: Štaje danas sa grobovima proroka i
osni-vača religija?
Pokazaćemo to na ćetiri primera:
- Isus je umro u Jerusalimu. lako hrišćani veruju daje telesno otišao na nebo, još u prvom
veku naše ere njegov grob je bio poštovan, naime ono mesto na kome je počivalo njegovo telo
po skidanju sa krsta, do vaskrsenja. 136. n. e. rimski car Hadrijan je upravo na tom mestu dao
da se podigne hram
njegovoj boginji Ijubavi - Afroditi: Hadrijanje time želeo da izbriše sećanja na Isusa. Bez
uspeha. Jed-va dvesta godina kasnije, 326. godine - car Kon-stantin 1 naredio je da se
Afroditin hram sravni sa zemljom, da bi se na tom mestu podigao objekt u slavu Isusa Hrista.
Od tada je crkva na Hristovom grobu, uprkos brojnim rušenjima tokom promen-Ijive istorije
Jerusalima, bivala sve većorn, Vernici nikada nisu zaboravili istorijsko mesto.
- Apostol Petar razapet je naglavačke u cirkusu rimskog cara Nerona (54-68 n. e.). Hrišćani su
po-kupili njegove posmrtne ostatke, sahranili ih i oz-naćili mesto crnim kamenom. To je bilo
za antihriSćanskih vremena, koja su onemogućavala izgradnju kapele. Mlada hrišćanska
zajednica poštovala je mesto na kome je sahranjen, dok car Konstantin 324. god n. e. na tom
mestu nije dao da se izgradi bazilika. Od tadaje crkva Svetog Petra sa Vatikanom centar
rimokatoličke crkve. Povod: ko-sti apostola Petra.
- U Raveni, Italija, već hiljadu i po godina svoji moćna gradevina od crnog monolita: grob
gotskog kneza Teodora 1 (419-451). On niti je bio osnivač religije, niti prorok, već ,,samo"
osnivač Zapadno-gotskog carstva. Njegov grob i danas stoji čvrst i ne-taknut kao i kadaje
podignut.
- Kada je prorok Muhamed 632. god n. e. urnro u Medini, kalif Otman dao je da se nad
mestom gde je sahranjen podigne džamija koja je tokom kasni-jih stoleća višestruko
proširivana. Muslimanski vernici se tamo ne mole Muhamedu već mole za njega. To će po
svemu sudeći raditi i kroz hiljadu godina - i to u još izgrađenijem svetilištu.
Takvih primera može lako biti i više - npr. Mauzo-lej japanskog pracara. Sva takva mesta
zajedno čine mogućim zaključak: Grobovi svetih ličnosti narodi ne zaboravljaju. Oni rastu
tokom vekova. Nema dvoum-Ijenja: Istaknutoj ličnosti, kao što je Aron, bi na osno-vu čuda i
čarolija iz predanja, od sahrane nadalje pripalo poštovanje koje bi se moglo uporediti sa onim
prema Muhamedu ili Petru. Kako to nije slučaj, osta-je pretpostavka dajoš od početka niko
nije znao gdeje sahranjen Aron. Njegov grob mora daje iz bilo kakvog razloga držan u
tajnosti. Stoga nije ni čudno što na Aronovom ,,grobu" stoje kenotafi. Jedan se nalazi na vrhu
brda Ohod, kod Medine [28]; tamo je nekada sta-jala džamija sa kubetom, koja je propala još
pre 130 godina [29]. Drugo mesto sahrane - sudeći po Bibliji -trebalo bi da je Mozerot u
današnjem Izraelu. Možda mi ipak uzaludno tražimo Aronov grob, pošto po jed-noj arapskoj
narodnoj legendi Aron i njegova samrtna postelja poleteli su na nebo [30].
AAvram? Štaje bilo sa njim?
Ime njegove grobnice je već od samog početka bilo poznato, naznačeno je u Tori i Starom
zavetu, dakle nikad nije čuvano u tajnosti. To je bila Mahpela-pećina. Poštovanje patrijarha i
praoca svih plemena mora da je bilo višestruko jače od strahopoštovanja prema Aronu.
Izraženo kroz gradevme: Njegova grob-nica bi tokom vekova trebalo da se uveća do dvostru-
ke veličine Vatikana - zbog toga što u istoj grobnici počiva još daljih pet poštovanja vrednih
ličnosti -ličnosti koje poštuju Jevreji, hrišćani i Muslimani.
Mahpela-pećina u Hebronu isto toliko nije Avra-mova grobnica, kao §to Mambre izvan
Hebrona nije mesto u kojem je stvarao. Mambre i Mahpela-pećina nalaze se - tako je dokazao
profesor Salibi - u saudij-sko-arapskoj provinciji Asir. ,,Sveta gora" u kojoj
poćiva Avram ,,danas se sastoji od malih šuma tamari-sa i akacija u blizini Namira i Hirbana
u zaledu Kun-fuda [31]." U istoj gori, kod Namira, nalazi se i ,,mesto Makfala, koje do danas
nosi ime dvostruke pećine" (Machpelah, mkplh).
Pravi Avramov grob nikada nije dobio priliku da postane mesto hodočašća: Izraelce su potukli
Vavilon-ci, razvukli ih na sve strane. Vojni pobednici nisu poštovali Avrama, imali su druga
religiju!
Upravo centralna svetilišta starih religija trebalo bi - bez vredanja religioznih oseća-nja - da
budu ispitana najmodernijim naučnim metodama, da bi se otkrili pravi grobovi i odvojili od
pseudo-grobova.
,,Prošlost mora da ispriča, a mi moramo da sa-slušamo. Pre toga m mi ni ona nećemo nad
mira" -Erih Kestner (Erich Kastner, 1899-1974).
Inš-Alah!
IV

DECA ZEMLJE DECA BOGOVA

ZAR ČOVEK NEMA PRADOMOVINU?

Niste vi izrodi, deco moja.

Budite radni i lenji
ijezivo blagi,
darežljivo sebični!
Ličite na braću vaše sudbe,
ličite na životinjc i bogovc!
Johan Volfgang fon Gete,
1749-1832
(Johann Wolfgang von
Goethe)
Već stolećima čovekje u potrazi za rajskim vrtom, rajem u kojem je stvoren... i zbog kojeg
je proteran. Do sada domovina čoveka nije mogla da se lokalizuje.
Kada sam pre nekoliko godina počeo da prelista-vam literaturu o rajskom vrtu, nisam ni slutio
koliko će divergentne biti pretpostavke. Kada je 200 naučni-ka postavilo svoja gledišta, bilaje
odmah 200 isto tako dobro ili lošije argumentovanih mišljenja protiv. Gde se nalazio rajski
vrt? Evo palete najznačajnijih mesta, [1, 2, 3] koja bi se u trenutku mogla proširiti za daljih 80
mogućih mesta:
- izmedu Eufrata i Tigra
- uz indijski Gang
- na plavom Nilu
- na zapadnom Nilu
- u Kaspijskom zalivu
- na levoj obavi Araksa, Jermenija
- kod Šat-el-Araba
- na pruskoj istočnoj obali
- na gornjem Dunavu
- na Cejlonu
- na ostrvu Kuba
- na Jordanu u Palestini
- kod danaSnjeg Jerusalima
- izvan današnjeg Damaska
- u Dilmunu (današnji Bahrein)
- na ostrvu Krit
- na Gothard-planinama (Švajcarska)
- na Kašmirskoj visoravni, Indija
- na potonulom ostrvu Atlantis
- u državi Merilend, SAD
- kod Tijahuanakoa, Bolivija
- na Meksičkoj visoravni
- na raznim ostrvima Južnog mora
- u zemlji Utopiji
- na dalekom planetu
- na vanzemaljskoni svernirskom brodu
 - raj je bila cela zemlja.

25 redaka koji su pokrenuli svet

Nekih 25 redaka Knjige postanja*, 1, knjige Mojsi-jeve, nagnalo je stotine autora u

potragu za rajskim vrtom, stimulisalo debate od katedre do katedre, prouzrokovalo je pravu
poplavu tzv. rajske literature. Ovo su ti redovi iz 1, knjige Mojsijeve, 2, 8:
«Gospod Bog nasadi zatim vrt u Edenu prema istoku, i onde namesti čoveka koga stvori.
Gospod
• Na grčkom: ,,postanak"
Bog učini te iz zemlje nikoše svakojaka drveta le-pa za gledanje i dobra za jelo, i drvo
života usred vrta, i drvo poznanja dobra i zla. Iz Edena izviraše voda i natapaše vrt, a
odande se delijaše u četiri re-ke. Jednoj je irne Pison i ona teče oko cele zemlje Havilske, u
kojoj ima zlata. Zlato je te zemlje ćisto. Tu ima i bdela i dragoga kamena oniksa. Drugoj re-
ci je ime Gihon. Ona teće oko cele zemlje Kuške. Trećoj je reci ime Hidekel. Ona teče
istočno od Asirije. Četvrta je reka Eufrat. Gospod Bog uze čoveka i namesti ga u vrtu Eden
da ga radi i da ga čuva."
U gore citiranom prevodu Biblije koju je izdala vir-temberška biblijska ustanova, Štutgart
1972, govori se o Eufratu, u drugim prevodima govori se i o Tigru;
takvo porninjanje imena rečnih tokova daje slutiti da je poznat geografski prostor. De facto on
nije poznat. Priseti li se čovek konzonantskog načma pisanja starih tekstova, onda se Tigris
latinično piše tgrs, a Eufrat posta]ephrt. Dodavanjem. vokala od toga bi se moglo svašta
napraviti. Biblijski učenjaci dali su reka-ma imena Tigris i Eufrat zato što u knjizi Posfcanja
stoji da je Gospod Bog rajski vrt smestio ka istoku, a na istoku se nalaze Tigar i Eufrat.
Ka istoku od čega? Na kugli - kao što je to zemalj-ska - ka istoku je pitanje mesta na kome se
čovek na-lazi, odakle se odreduje pravac. Ipak knjiga Postanja tvrdi da u raju izvire potok koji
se deli u ,,četiri reke". Držimo li ponovo Bibliju za reč, možemo slobodno Eu-frat i Tigar
brisati sa liste mogućih lokaliteta raja: Oni naime nisu deo u početku zajedničkog toka, pošto
imaju različita izvorišta: Tigar na zapadu istočnog Taurusa, a Eufrat nastaje iz dve reke, Kara
Su i Mu-rad Su, u Anadoliji, Turska. Zato ovakvo lokalizovanje rajskog vrta ostaje samo
sitničarenje.

Tri događaja
Iz raja javljaju se tri dogadaja: Postanak čoveka, či-njenje praroditeljskog greha, profcerivanja
iz raja. Bi-blijska verzija ovih dogadaja postavlja zagonetke, puna je protivrečnosti i
besmislica koje promiču prosto-dušnom čitaocu Biblije,
Pre svega bejaše sveznajud i svemoćni Jehova -Bog stvoritelj. Odakle je došao, gde je živeo,
nismo saznali, sem da je u ,,svežini večeri šetao" rajskim vrtom (1. Mojsije 3, 8). Da lije
preko dana bilo šta pre-duzimao, prećutanoje.
Rajski vrtje bio Jehovin posed, jer sam gaje posa-dio, pustioje da u njemu rastu ,,svakojaka
drveta lepa za gledanje i dobra za jelo". Usred vrta uspevala su dva pažnje vredna drveta -
jedno je bilo ,,drvo sazna-nja" a drugoje bilo drvo ,,dobra i zla", Adamje fcrebalo da,,radi i
čuva"Božiji vrt, dakle bio je baštovan i čuvar. Rado bismo hteli znati od koga i šta je to
trebalo da čuva, pa osim njega nije bilo nijedne žive duše, Evaje stvorena tek kasnije,
Teologijsko tumačenje, da je Adam trebalo da čuva vrt od lukave zmije, ostavljaoje ćudnovat
uticaj: da li se lukava zmija tada već uvijala uz drvo saznanja?
Upravo pred tim drvetom, Jehova je upozorio baštovana; smeo je jesti plodove sveg drveća
selS. ' onog, ,jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš" (1. Moj-sije 2, 16). Tek toliko! Zmija je
medutim decidirano tvrdila suprotno: ,,Nećete vi umreti, nego Bog zna da će varn se u onaj
dan u koji okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi..." (1. Mojsije 3, 4).
 1 beše što je moralo biti - najpoznatiji ugriz u soćnu jabuku. 1 šta se desilo? Ništa! Adam i
Eva preživeše vegetarijanski obrok. Zrnija, medutim, beše u pravu sa svojim proročanstvom, i
Gospod potvrdi njenu izjavu:
,,Eto, čovek posta kao jedan od nas" (1. Mojsije 3, 22). Upravo to je i predvidela zmija;
očigledno da je bila isto tako dobro obaveštena kao Jehova,
1 tada se desi užasni praroditeljski greh. Adam i Eva spoznaše, nakon. što su okusili
jabuku, da su nagi. Ali ne zadugo, jer sam Bog ,,načini Adamu i ženi njegovoj haljine od kože
i obuče ih u njih" (1. Mojsije 3, 2). Trenutak nagi - pa da zbog toga prvi bračni par
bude kažnjen smrću?
Postanje - takvo kakvo jeste - nedostojno je sve-
znajućeg Boga. Jehova za sest dana - što god se pod tim vremenskim periodom može
podrazumeti - stvori nebo, zemlju, vodu, polja, trave, drveće, reke, ribe, ptice, kopnene
životinje i još dva čoveka ,,po obličju svome" (1. Mojsije 1, 27), ondaje posmatrao svoje de-lo
i zaključio: „! gle, sve dobro beše" (1. Mojsije 1, 31). Samo nešto kasnije ,,Gospod se pokaja
što je stvorio čoveka na zemlji, i bi mu žao u srcu" (1. Mojsije 6, 6).
Pa šta sada bi? Da li je njegovo delo sada bilo vrlo dobro ili promašaj? Kao ,,Sveznajući"
može se pretpo-staviti da nije eksperimentisao, i da mora da je una-pred znao kako će se
završiti njegovi pokusi. Jehova je znao da će Adam i Eva probati plodove drveta saznanja, jer
počinjenje greha mora daje već bilo pla-nirano. Zašto je Gospod onda bio tako razočaran da ih
je proterao iz vrta, čovek ne može da shvati. On je prokleo zemlju, pretio im da će se kupati u
,,znoju lica svog", i da će sa mukom radati decu.
Prilikoin počinjenja greha, Adam je - ja sam to zaključio na sramotu muškog roda - odigrao
jadnu ulogu. Gospod ga je bacio u dubok san da bi od njegovog rebra stvorio ženu, činjenica
koju je Adam izričito potvrdio: onaje rneso njegovog mesa i trebalo bi da se zove ,,čovečica".
Dao je ime njegovoj saputni-
ci, koje je Bog, pak, prečuo, da bi nadalje govorio samo o ,,ženi". Prilikom oblaćenja krznenih
haljma, Adam je iznenada upotrebio ime ,,Eva". Ta Eva - koja se uopšte nije zvala Eva -
nasede na zavodenje zmije i smaza zabranjenu voćku.
A Adam? On ,,stoji nemo i nepotrebno pored nje. Protiv sopstvenog zavođenja i ne
pokušava da se bra-ni; samo jede, jer i Eva jede - ipak tobože se žena lakše zavodi od
muškarca" komentarisao je pre 80 go-dina [4] poznati teolog Hugo Gresman (Gressmann,
1877-1927).
Kada raščlanjujem priču o Postanju, to činim - ko-liko god to čudno zvučalo - samo zbog toga
što opisane patnje ne mogu da pripišem Bogu. Bog, pa da pravi ta-ko krupne greške? Bog,
koji se ,,šeta u svežini večeri"? Bog, koji tek tako eksperimentiše? Bog kao mikrohi-rurg?
Postanjeje - a time se što-šta razjašnjava - legenda sastavljena od raznih starijih izvora,
obogaćena zablu-dama i Ijudskini maštanjima. Postoji toliko legendi o Postanju koliko i starih
naroda - pa makar se samo ra-dilo o malim grupama; svaki je imao sopstvene pred-staVe o
nastanku ćovećanstva.

Pametni Diodor sa Sicilije

Skoro moderno gledište zastupao je grčki istoričar Diodor, sa Sicilije, kojije živeo u prvom
veku pre n. e.;
on je bio sastavljač 40-tonuie Istorijske biblioteke za kojuje, po sopstvenim izjavama, crpeo
stara dela.
Diodor je zastupao gledi§te da su Ijudi prvobitno živeli u ,,neuredenom, divljem svetu" [5], da
su poje-dinačno išli u. potragu za hranom, a skupljali su se sa-mo zato sto su ih napadale
divlje životinje; jezik im se sastojao iz mešavine različitih glasova; tek su postepe-no naučili
da razaznaju mimiku suseda i da odredenim predmetima namene odredene glasove:
pošto se ovaj proces odvijao nezavisno u mnogim delo-vima sveta, nastali su različiti jezici, i
svaka ,,horda" je na kraju našla drugačije nazive.
U to vreme pračoveka - po istoričaru Diodoru pre 2000 godina - banuli su bogovi, i svaki
narod je imao svoje bogove. Iz starog Egipta Diodor je pomenuo Izi-sa i Ozirisa, koji su
čoveka odvikli od toga da se ,,međusobno proždiru", ti su bogovi gajili pšenicu i ječam,
podučavali Ijude rudarstvu, pronašli vino i ,,mnogo čemu, što do tada nije imalo naziv,
podarili imena".
Kada se to dogodilo?
Pouzdani Diodor;
,,0d Ozirisa i Izisa, pa do Aleksandrove vladavine, za vreme čije je i osnovan po njemu
nazvani grad u Egiptu, proteklo je više od deset hiljada godina kažu."
Pametni gospodin Diodor dobro je čuo! Nekoliko stranica kasnije, on je izveStavao o
Heraklu, sinu Zev-sa i Alkmene, koji je olimpijskim bogovima pomagao u borbi protiv
divova. Diodor je prebacivao Grcima da su se prevarili kada su rodenje Herakla smestili ujed-
nu generaciju pre trojanskog rata, jer se ono navodno dogodilo ,,u vreme prvog nastanka
čoveka." A od njega je naime kod Egipćana izbrojano više od deset hiljada godina, a od
trojanskog rata niti celih 1200."
Shodno tome stanovište Egipćana je bilo da se čovek na Zemlji razvijao u jednom procesu
evolucije, kojije u najširem smislu preuzeo kulturu bogova. Ovo stanovište se u biti poklapa
sa tvrdnjama Postanja:
Adam je božanskom rukom ,,stvoren iz zemlje", kao živo biće. Očigledno je da su produkti
stvaranja - tra-va, drveća, ribe, ptice itd. - u početku bili bez značaja, ali ,,čovek je svoj stoci i
pticama i svim životinjama dao imena..." (1. Mojsije 2, 20). Božiji je dar što je Adarn naučio
da govori.
Može se staviti prigovor što se u egipatskom preda-nju govori o dva boga - Izisu i Ozirisu -
dok se u Postanju pominje samojedan. U hebrejskom originalu stalno se za Boga kaže Elohim,
a to je množina, jer ne-ma jedninu. Zašto u svim biblijama sveta stoji Bog umesto bogovo!
Zato što su Mojsije i Avram propove-dali monoteizam, verovanje u jednog boga. Od kadaje
sveta i veka teolozi mora da su se mučili sa ovim pro-blemom bez da ga reše.
U vavilonskom - semitsko akadijski sastavljenom -epu o Gilgamešu, koji se vraća do
Sumeraca, a zatim gubi u dafcumom nautvrdenoj prošlosti, ponavlja se mit o stvaranju
čoveka. Gilgameša, kralja južnovavi-lonskog grada Uruka, stvorili su bogovi Šamaš i Adad:
,,Tako Gilgameša stvoriše veliki bogovi: jedanaest la-katavraok beše... dve trećine njega beše
Bog - ajedna trećina čovek" [6]. Gilgamešov saborac Enkidu živeo je sa životinjama i
ponašao se kao životinja: ,,Celim te-lom obrastao dlakom... ne poznaje niti zemlju niti Ijude...
i ždere travu sa gazelama i gura se da divljači na pojilu..."
Ova polazna tačka - kada se čovek izdvaja od životi-nja i uz Božiji uticaj počinje da govori -
provlači se kao crvena nit kroz sve mitove o Stvaranju. Još pre deset
godina analizirao sam je sa modernog stanovišta [7]. Peter Krassa (Krasa) i Viktor Farkas
(Farkaš) to su učinili u svojoj knjizi ,,Hajde da napravimo čoveka" [8], isto kao i francuski i
američki autori [9, 10]. Samo se na univerzitetima ništa nije promenilo. Shodno proverenoj
tradiciji, docenti skaču jedni na druge, s tiin što jedan uvek zaglibi u blatu zaostalosti. Čovek
oseća hiljadugodišnju memlu.

Mnogo više od naučne fantastike

Kako izgledaju mitovi o nastanku sa aspekta da-našnjice?
Pre više hiljada godina - da li to beše deset, tride-set, sto hiljada godina? - na našu planetu
sleteo je vanzemaljski svemirski brod čijaje posada imala zada-tak da prenese inteligenciju i
da preobrati podobne oblike života*. Proširivanje inteligencije u svemiru je bitna nužnost za
svaku inteligenciju koja krstari sve-inirom, pošto samo po sistemu progresije inteligencija
može višestruko da se umnoži; tek kada se u dovoljnoj meri rasprostrani inteligencija širom
svemira, biće moguća interplanetarna komunikacija.
Zašto se došljaci nisu jednostavno doselili? Zato što je oblik života, koji već postoji na jednoj
planeti, najbolje prilagoden: Njihova telesna građa je najbolje podešena na magnetne sile
njihove planete, imuna je protiv domaćih bakterija, naviknuta na postojeću mešavinu
vazduha.
Kada su došljaci sleteli, već odavno su postojali mi-lioni različitih oblika života, među njima
vrste naših predaka, ili nenaučno rečeno: orangutani, gorile, šim-panze, raznorazne vrste
majmuna. Vanzemaljci su iz-vukli primerak one vrste od koje su mogli očekivati pozitivan
rezultat pri primeni njihovih manipulacija. Tom izabranom primerku izvadili su ćelije, pod
elek-tronskim mikroskopom promenili redosled baza u DNK -molekulu; možda je bila
dovoljna zamena poje-dinih gena, postupak koji se danas sa uspehom vrši u laboratorijama.
Veštačkom mutacijom smišljeno izme-njena ćelija stavljena je u hranljivi rastvor da naraste
do velićine jajeta. Mogloje da se dogodi - kao što se to danas naveliko i dešava - da fetus in
vitro (u laborato-rijskoj posudi) bude podstaknut na rast. Beba iz epru-vete! Ili, da se ženki
iste sorte veštačkim oplodenjem urnetne jajašce. (Ova metoda već se godinama prime-njuje sa
semenom priplodnih bikova i nerasta.)
Posle trudnoće dolazi potomstvo sa svim željenim osobinama izmenjene DNK. Ono ima
istu gradu tela, istu lobanju, iste reakcije imuniteta - samo uz to ima i nasledne osobine kojim
pripadnici njegovog roda ne raspolažu: znatiželjnost - sposobnost govora - mozak koji
memoriše iskustva i koji je u stanju da se u sva-kom trenutku na njih pozove - smisao za
kulturu kao vajarstvo, pevanje, negovan.je prijateljstva... kao i reli-gija sa kultom mrtvih.
Ovaj model mišljenja ne spori teoriju evolucije Čarlsa Darvina (Charies Darvin), ali je njena
logična razrada karika koja nedostaje; n'mogo tražena veza u razvojnoj istoriji čoveka bilaje
smišljena veštačka mu-tacija izvršena najednom od naših najranijih predaka.

* DNK - dezoksiribonuklcinska kiselina, prirodni sastavni deo jezgra ćelije. Materijalni

nosilac genctske informacije ćelije. U tran-sformacionom eksperimentu uspeva prenošenje
naslednih osobina.
 Gledano sa aspekta današnjice, jedino je razumno bilo da vanzemaljci prvog čoveka zaštite
od okoline i smeste ga u rajski vrt; nije smeo da bude izložen bilo kakvoj opasnosti, ujedu
otrovne škorpije ili zmije.
Onda je na red došla ,,čovečica". Sasvim bez žena stvaripak ne ide...
Prvi Ijudi nisu poznavali nijedanjezik, već su samo znali da ispuštaju zvukove. Mora da su
vanzemaljci bi-li ti, koji su Adama i Evu - ostanimo pri tim imenima - naučili da govore. Zato
je jezik prvih generacija Ijudi bio jezik ,,bogova"! Ova pretpostavka nazire se još iz predanja
o izgradnji kule u Vavilonu: ,,Na celoj Zemlji bejaše samojedanjezik i reči sujednake bile" (1.
Mojsije 11, 1).1 dode dan kada su se vanzemaljci otisnuli ka novim Sunčevim sistemima, da
bi tamo drugim populaci-jama podarili inteligenciju. Prilikom rastanka moguće je da se
odigrala sledeća scena:
 ,,Deco", reče komandant prvom Ijudskom pa-ru,,,učinili smo vas inteligentnim, bez nas
bili biste još uvek kao životinje!"
Adam i Eva kleknuše pred došljake, poštujud ih kao bogove. Komandantje odbio čast:
,,Mi nismo bogovi, mi smo istog mesa i krvi kao i vi. Nemojte nikada sebi praviti
predstavu o Božijem liku, jer Bogje nepojmljiv i neobjašnjiv".
Nastanak ovog izmišljenog razgovora čitamo kod Mojsija (1. Mojsije 1, 28);
"Radajte se, rnnožite se i napunite Zemlju, i vladaj-te njom, i imajte vlast nad ribama
morskim i nad pti-cama nebeskim, i nad svim životinjama koje se po zernlji iniču."
Jasan zadatak. Inteligentni život trebalo je da se razmnoži i zavlada neinteligentnim
oblicima života. Nadalje je važio samo jedan strogi zakon: Adam i Eva
(sa potomcima) nisu više smeli da imaju odnose sa ne-mutiranim pripadnicima istog soja. To
prolazno zadovoljstvo značilo bi stravično genetsko nazadova-nje. Za ovakav eksces pretila bi
kazna smrću. Ipak, greh se počini. Neko se ipak upusti sa divljim nemufci-ranim pripadnikom
iste vrste.
Ova sodomijaje kao nasledeni greh ušla u legendu. Sada su se inteligentni Ijudi setili pretnji i
obećavanih kazni ,,bogova": Uplašili su se. Zlo je počelo. Ljudi su verovali da će žrtvama,
krvlju moći da umire bogove.
,,Čitavu večnost" nakon počinjenog greha, vanzemaljci su se vratili da bi kontrolisali kako je
ni-klo seme njihove inteligencije. Inspekcija je postala put strave i užasa. ,,Tada Bogovi
(Elohim - množina!) zažališe što su stvorili čoveka, i to ih duboko ražalosti. Oni su obistinili
svoju smrtnu pretnju. Mnogi od mešanaca živeli su rasprostranjeni na sve strane i ni-su ih
mogli pronaći pojedinačno, tako da su se odlučili za radikalno rešenje. Podavili su neuspelu
žgadiju. -
Ovo tumačenje legende o Adamu i Evi ima, sa da-našnjeg stanovišta, srnisla, moguće ga je
povezati ka-ko sa evolucionističkim učenjem, tako i sa religioznim predanjima. Sukob, koji
pre svega postoji u Americi, izmedu kreacionista (onih koji veruju u Božije stvara-nje) i
evolucionista (koji veruju u Darvina), je nepo-treban. Obe strane su u pravu.
Zbog takvog gledanja na stvari, optužuju me da razmišljam rasistički i da je kreacija
inteligentnih Ijudi od strane vanzemaljaca iz etničkih razloga neprihvatljiva. Ovi kritičari
previđaju da nigde nisam govorio o određenoj rasi. Radi se samo i isključivo o preobražaju
hominida u. inteligentne Ijude. Ovoj, in-teligentnom načinjenoj vrsti, pripadaju sve rase. Ni-
sam izmislio potop, a kamo li izabrani narod.
- Odžibvej-Indijanci (Ontario, Kanada) kažu da pri-padaju društvu ,,nebeskih Ijudi" [12].
Ovi nebeski ljudi,,nisu andeli, već Indijand svetle puti, obučeni u šarlah-crvene tunike i
kapuljače"
- Mit o stvaranju Ceroki-Indijanaca (severozapad-na Džordžija, SAD) počinje ovako: ,,Na
početku sve životne forme živele su na nebu... Stanovnici nebe-skih nastambi žudeli su da odu
odatle, jer su njihove nebeske nastambe bile sve više prenase-Ijene..." [13].
- Mikosuki-Idijand (južna Florida, SAD) tvrde:
,,Pre dugo vremenajedno indijansko pleme sišloje sa neba u jezero Mikasuki na severu
Floride. Oni su doplivali do obale i tamo izgradili grad Mikasu-ki. Odatle Mikasuki-
Indijancima i ime" [1-3].
- Plem.ena Salishan-Indijanaca (Britanska Kolum-bija, Kanada) pripovedaju: ,,Jednom su
Ijudi hteli da izazovu. rat sa nebeskim Ijudima..." [14].
- Irokezi (država Njujork) pričaju kako je Zemlja nekada bila preknvena vodom i nastanjena
mon-strumima. ,,Daleko iznad nje je nebo, nastanjeno natprirodnimbićima..." [15].
- Tutuš-In.dijanci (severozapadna obala Pacifika, SAD) znaju nekoliko ,,Thunderbird" -
predanja (gromovita ptica). Jedan od njihovih totemskih stubova za ove gromovite ptice je
simbol ,,grada nebeskih Ijudi" [16].
Ovo su pi-imeri mitova o indijanskom poreklu, ko-jih može hiti i vise - primeri koje danas
živa plemena prenose dalje. Skromno pitanje Ludvigavan Betovena (Ludwig van Beethoven):
,,Kada se posmatram kao deo svemira, pitam se šta sam?", dalo bi se komen-tari-sati: Pitaj
Indijance!
Poznajem priču Kiš-Maja plemena iz ,,Popol Vua", upoznat sam sa mitovima o nastanku
Inka, poznajem
religiju Hopi-Indijanaca sa njihovim nebeskim učite-Ijima, Kahinasima. Zahvaljujud
dugogodišnjem bav-Ijenju predanjima starih naroda, mogu utvrditi da rni nije promakao ni
jedan slučaj u kojem preci ovih sta-rih naroda ne bi tvrdili, uveravali kako su božanska ili
nebeska bića bili njihovi učitelji. Samo mi pamet-njakovici ovog veka to kategorićki
poričemo. Samo mi smo najveći!

Deco, kako vreme leti

Antropocentrićno samoprecenjivanje donelo nam je učenje po kome je život na Zenilji

nastao iz beživot-ne, mrtve materije. Recept ovog učenja je banalan:
Nekoliko kapi prasupe stavi se u posudu za koktele, promućka se snažno i da bi bilo gotovo,
puste se elek-trične varnice da sevaju; ukoliko se to radi dovoljno dugo, nastaju - abrakadabra
- vrlo komplikovani pro-teini (belančevine), DNK-lanac, žive ćelije,
Pravo čudo! Da li su ,,čuda" naučna?
Ne volim da ponavljam šta sam prićao pre 10 godi-na [7], ali sam dovoljno arogantan da
primetim da je niz poznatih naučnika do sada primio loptu. Tada sam rekao: Prvi prirnitivni
život na Zemlji nije mogao da nastane sam od sebe. Odmah potom već je iz akadem-skih
slušaonica odjeknulo: Taj čovek nema pojma o molekularnim lancima i prebiotičkoj hemiji. A
kakvo je stanje danas?
Dva problema treba strogo razdvajati:
1) Kako je nastao život na Zemlji?
2) Kakoje nastala Ijudska inteligencija?
Izmedu odgovora na prvo pitanje - nastanak života - i odgovora na drugo - nastanak
inteligencije - leže milioni godina.
Odgovaram prvo na drugo pitanje: Ljudska inteli-gencija nastala je smišljenom veštackom
mutacijom na primerima iz plemena hominida . Na pitanje: Da li je bilo ili nije bilo evolucije?
Odgovaram: Naravno da je bilo (i ima) evolucije. Mutacije - promene na-sledenog materijala
- i selekcije - izbor za mutaciju najpodesnijeg nasledenog mafcerijala - moguće je do-kazati u
paleontologiji. Nijc objašnjiv inteligencijski skok ka homo sapiensu. Znam brdo teorija koje
tvrde suprotno, ali su to ipak samo teorije.
Bio bi to značajan, čak odlučujući korak napred, kada bi paleontologija napokon uzela u obzir
i Ijudska predanja! To dode kao neki apstraktni pozorišni ko-mad: Ne prode ni godinu dana, a
da se publici u sve-tlosti reflektora ne pokaže barem neka koščica, neki skelet kao najnoviji
nalaz o sada već najnovijem ,,praČoveku".
Pre deset godina, kada sam pisao moju knjigu ,,Do-kazi", paleontolozi su /zomo erectusu
(=uspravlje]'ii) dali okruglo 1,5 miliona godina. U meduvremenu je Ričard Liki (Richard
Leakey) sa saradnicima, iz nacio-nalnog Istraživačkog centra za praistoriju i paleonto-logiju u
Najrobiju, zapadno od jezera Turkana, u Keniji, iščeprkao novi skelet iz zemlje, novog,
novcija-tog homo erectusa [17]; taj je sada još 100.000 godina stariji od svog prethodnika,
n.edutim 100.000 godina u paleontologiji ne igra nikakvu ulogu. Ako se genera-cija računa
kao 30 godina, izmedu dva skeleta je ,,sa-mo" oko 3.300 generacija. Lobanja najstarijeg homo
erectusa doguralaje do starosti od 2,5 miliona godina.
Izmedu popularnog Neandertalca - koji je živeo pre 50.000 godina - i homo erectusa od pre
2,5 miliona godina, postoji jedna razdaljina od 81.000 generacija. Nenia veze. Paleontolozi su
velikodušni. Nove kosti, novi datumi - i svaki put se rastrubi kako skeleti ili njihovi delovi
potiču od naših najstarijih predaka. Bože, gluposti?
Zapravo, proučavaju se ostaci izdvojenih grupa maj-muna! Nemam ništa protiv radosti
prilikom svakog novog nalaza - svaki od njih može biti strašno intere-santan
evolucionističkim teoretičanma, da bi napokon znali od kada je odredena vrsta majmuna
mogla da stoji na zadnjim nogama, i da li su njihovi ručni zglo-bovi bili u stanju da barataju
primitivnim oruđem. (I danas divlji majmuni koriste jednostavno orude.)
Prijatelji: Sa nastankom inteligencije kod čoveka, ceo taj majmunski cirkus nema nikakve
veze.

Eva - mlada žena?

Paleontologija je dobila obećavajuću konkurenciju - molekularne antropologe (Antropos =
ćovek), Pred-sfcavnici ovog novog roda nauke sastavljaju rodoslovlja na bazi genetičkih
ispitivanja. To je obećavajuća po-stavka istraživanja, prema kojoj ja pak osećam neja-snu
sumnju, da njeni rezultati jednog dana neće vise smeti da se obelodane, jer će pre ili kasnije
poreklo raznih rasa morati da se saopšte, a o rasama se ne go-vori.
Protekle godine američki genetičar Daglas Valas (Douglas C. Wallace), sa Emori-
univerzifceta, dao se u potragu za našom voljenom Evom, Njegov tmi ispitao je
mitohondrije* 600 žena iz celog sveta [18,19,20]. Re-zultat istraživanja je da poreklo
čovečanstva potiće od pre 100.000 godina. Valas: ,,Bilajejednomjedna žena, kojaje imala tu
niitohondrijsku DNK. Ukoliko je bila jedina, bila je to Eva!" Homo erectus iz vremena od pre
1,6 ili 2,5 miliona godina onda sa našom Evom ne bi mogao da ima ništa. A i ćudilo bi me...
Molekularni antropolozi rukovode se na različite načine. Jedna istraživačka grupa sa
Univerziteta Ber-kli, Kaliformja, koja je htela da sazna sa kojeg geo-grafskog područja čovek
uopšte potiče, sakupila je genetićke podatke 147 žena iz Afrike, Azije, Kavkaza, Nove
Gvineje i Aboridžina, australijskih prastanovni-ka. Uporedna proučavanja pokazala su da su
Afrikanci u genetskim rodoslovima najviše zastupljeni. Kom-pjuterski proračum pokazali su
da sporo rasprostira-nje mora daje počelo pre najviše 180.000 godina, i to sa otprilike jednim
kilometrom godišnje.
Na drugi put naišli su genetičari Dž. S. Džons (J. S. Jones) i S. Ruhani (S. Rouhani) sa
Koledž-univerzite-ta u Londonu, i jedan tim pod vodstvom Džima Vejnskouta (Jim S.
Wainscoat) sa Oksfbrd-univerzite-ta. Oni su ispitivali geogi-afsku rasporedenost beta-globina
kod osam grupa stanovništva. Istraživači su došli do uverenja da je negde na prostoru Afrike
po-stojala ,,osnivačka populacija" koja se - izraćunatoje -sastojala od najviše šestoro Ijuai.
,,Ukolikoje to zaista tako" - vele Džons i Ruhani - ,,čovečanstvo je u vre-me presudne faze
evolucije bilo vrsta pred izumira-njem" [21, 22].
Rezultati su alarmantni. Ukoliko se ,,osnivaćka po-pulacija" da svešti na samo tri para, ili čak
možda na jednu ženu, onda rnilion godina stare kosti i skeleti samo dokazuju da sve te kosti i
skeleti, koji su nam predstavljeni u apsurdnom pozoristu, nisu pripadali našim direktnim
precima, već su relikti naših indi-

* Odrcđeni dco hemoglobina, crvene boje krvi.

rektnih predaka; nisu, razumljivo, da ih za sobom ostave pripadnici ,,osnivačke populacije"
pošto su se oni pojavili tek pre 180.000 ili 100.000 godina.
Genetičari raznih univerziteta već nekoliko godina rade na jednom internacionalnom
zajedničkom pro-jektu; žele da sastave gensku kartoteku iz koje bi mo-gla da se izvede
potpuna informacija o nasledu. Ove informacije pothranjene su u genima, prenose se na
potomke. Geni su odsečci DNK-duplog heliksa; može se uporediti sa spiralnim rajsferšlusom,
čiji se drzač sastoji od lanaca nukleinske kiseline . DNK lanac leži u jezgru svake ćelije. Kada
bi se DNK lanac izvukao iz čovečije ćelije kao konac, bio bi dugačak skoro dva metra. Jedan
konac od dva metra iz jedne tako sićušne ćelije koja se može videti samo pod nilkrosko-pom?
A čovećiji organizam nosi na milijarde takvih ćelija...
Konac se sastoji iz molekularnih lanaca, a to su jed-ni za druge slepljeni atomi, Zamislimo ga,
ukoliko ćeliju uzmemo kao da je ping pong-loptica; u tu lopti-cii strpamo upetljan, zamršen
konac u dužini od 20 ki-lometara. Ukoliko napunimo četiri injekcije sa crvenom, zelenom,
žutom i plavom bojom i tankom iglom ubrizgamo minimalmi količinu ovih boja u lop-ticu,
onda će konac primiti ove boje. Otvorimo 11 loptl-cu 1 okačlmo 11 konac na 20 kllometara
dugačkl konopac za prostlranje veša - Imaće odseke sa ubrlz-ganlm bojama.
U ovom modelu DNK blla bl konac, gene bi boje marklrale u vrlo razllčitlm dužinama.
Svaki obojenl odsečak predstavlja odredeno svojstvo - kombmaclja crvena-plava-žuta boja za
rast kose, crvena-žuta-pla-va za rast noktlju, žuta-zelena-plava za smede očl. 1

*Nukleinske kiseline: zajednički imenitelj za dezoksiribonu-kleinsku kiselinu = DNK i ribonnkleinsku kisclinu = RNK.
tako dalje. Čim se bude znalo za §ta je koja boja na-dležna, genetski kod biće dešifrovan. U
stručnoj ter-minologiji boje se zovu «nukleotidne sekvence", to su kvazi-slova genetskog
koda,
U kompjuteru Evropske molekularno-biološke la-boratorije u Hajdelbergu pothranjeno je
preko četiri miliona do sada dešifrovanih nukleotidnih sekvenci. To zvuči kao pozamašan
broj, ali on to još nije kada se zna da postoje tri milijarde ,,slova" za čovečje nasleđe i oko
50.000 gena u svakoj ćeliji. Pošto je dešifrovanje mukotrpno i dugotrajno, univerziteti i
genetski insti-tuti su se ujedinili, tako da svaka laboratorija obraduje samo jedan deo DNK
lanca. Genska kartote-ka se svakodnevno proširuje. Brzi kompjuteri pre-računavaju
kombinacije. Razmenjuju se rezultati. Na kalifornijskom ,,Kaltehu", u Pasadeni, američkoj
elit-noj visokoj školi, konstruisana je kompjuterski programirana mašina za gen-sekvence,
tzv. ,,gen-ali-zator", ovaj aparat ispituje nukleotidne sekvence i njihove ,,kompozicije boja" (u
smislu našeg modela), uporeduje ih sa već raspolažudm sekvencama, raz-vrstava,
proračunava. Gen-alizator više nije unikat, serijski se proizvodi i prodaje.
Još pre 20 godina projekat kompletne genske kar-toteke smatran je od strane naučnika
apsurdnim, stručnjaci, kao što je nobelovac Džejms Votson (Ja-mes Watson) - (dupli heliks),
njegovu realizaciju očekuju u narednih deset godina. Najkasnije do tada gen-alizator će tako
snabdefci kartoteku, pročistiti je i složiti, da će se moći tačno utvrditi da je i kada je u istoriji
Ijudskog razvoja jedan iznenadni, veštački do-gađaj doveo do odlučujuće promene. Genska
kartote-ka će biti otvorena knjiga istorije. Iz nje će se moći videti da je u čovečjem razvoju
došlo do manipulacije na genetičkom kodu. Tada - najkasnije - od mene više neće zahtevati
relikte tehnike vanzemaljaca, da bi njima potkrepio svoju teoriju.
,,Život se može razumeti samo unatrag. Živeti se mora, ali samo unapred", rekao je Seren
Kirkegard (Sćren Kierkegaard -1813-1855).

Genetski kod i stvaranje

Šta će jednog dana proizići iz genetskog koda kada bude dešifrovan? Da se izrazim prosto: Mi
ćemo sa njim moći da se igramo ,,bogova". Kao nekada vanzemaljci sa Adamom i Evom.
Podimojošjednom do onog zamišljenog konopca za prostiranje veša, na kojem visi onaj konac
dugačak 20 kilometara. TJzmimo da kod 10,5 km kombinacija boja odreduje smedu kosu, a
kod 8,1 crvenu. Želite čoveka sa crvenom kosom. Želja koja se sasvim jednostavno da
ispuniti: Kombmacija boja na 10,5 km se iseče i za-meni kombinacijom na 8,1 km. Na koncu
vežete ćvor te ga vratite u ping-pong lopticu. ,
U smislu ovog pojednostavljenog postupka deluju i genetičari, s tim što je njihov posao
mnogo, mnogo komplikovaniji i naporniji. Oni DNK lanac obrađuju pod elektronskim
mikroskopom sa bakterijama i spe-cijalnim virusima. Vrstom «bioloških makaza" (tzv.
restrikcioni enzimi) DNK lanac se na označenim me-stima lomi, a mesto loma se promeni
(mutira) tako što se ubaci nova DNK sekvenca. Posle ove genetske ma-nipulacije ćelija se
razrrmožava kao i ranije, s tim što promenjeni gen sada proizvodi željeno dejstvo: crvenu
kosu.
U velikim centrima za istraživanje već postoje gen-ske karte koje pokazuju nasledne bolesti.
Jedan tim Glavne bolnice u Masačusetsu, SAD, pod rukovod stvom molekularnog genetičara
Džejmsa Gasela (Ja-mes Gusell), lokalizovao je jedan gen na hromozomu br. 4 koji je
nadležan za Hantingtonovu horeu (Hun-tington Chorea) [23]. Naučne publikacije već odavno
sasvim uobičajeno izvestavaju o genskoj dijagnostici:
više ne dijagnosticira pouzdani kućni lekar, to čine genetičari. Oni iz plodove vode trudnice
,,čitaju" da li je embrion zahvaćen naslednom bolešću; ukoliko je to slučaj, mogu mesecima
pre rodenja da otklone genet-sku Stetu. Genetičari će - ukoliko ih se pusti - jednog ne tako
dalekog dana ,,konstruisati" čoveka i životi-nju po meri... kao što su to pre više hiljada godina
vanzemaljci učinili sa našim primitivnim, hominidim precima.
Za mnoge je ,,stakleni čovek" iz genske kartoteke prava mora. Oni imaju orvelovske vizije o
stvorenom, rukovodenorn čoveku. Boje se da će čovek početi da izigrava boga, vide u.
budućnosti armije Ijudi sa pro-gramiranim osobinama, naslućuju arene sportista čiji su miSići
podeSeni za odredene sportove, slute sortu čoveka sa oCima koje mogu videti i u infra-
dometu. Frankenštajn izlazi iz retorte, čovek-životinja sa čulom mirisa kao u psa, sluhom kao
u mačke, kandži kao u tigra. Preti li nam čovek sa oklopom od krljušti, kojem vatra ne može
naškoditi, čovek sa krilima oria, koji kruži nad neprijateljskom teritorijom, čovek sa telona
konja - kentaur? Uz pomoć fantazije stižemo do mitološkog kabineta strave pegaza, višeglave
zmi-je, letećeg lava (kao što se može videti u svim blisko-istočnim muzejima i reljefima),
minotaura, čoveka škorpije i čoveka ribe?
Kao Čoveka koji je išao granicom proSlosti i bu-dućnosti, stalno me ponovo čudi koliko je
toga, što se predvida kao fantom budućnosti, već bilo!
* Nazvana po ameriffkom neurologa Džordžu Hantingtonu: sy chorea - nervna bolest vidovica.

Zašto se stare knjige baš sada, na pragu genske tehnologije, ne prime k znanju? U njima se
može pročitati da su dvostruka bića još u istorijsko doba živela u hordama, plamenima, čak i
velikim fbrmacija-ma. U njirna se može saznati o ,,hramskim životi-njama" koje su tetošene
kao mezimci stanovništva. Sumerski kraljevi su - valjda iz čistog zadovoljstva -pravili lov na
Ijude-životinje. Herodot je u svojim «Egipatskim pričama" govorio o čudnovatim crnim
golubovima, koji su bili ,,ženkice Ijudi-životinja", i o Ijudima u oblasti ušća perzijskog
Araksa, koji su se ,,priključili ribama" i bili Ijudi-ribe sa krljuštima. Pla-tonje u svojoj
,,Gozbi" tvrdio:
,,Prvobitno, pored muškog i ženskog, postojao je i treći pol. Ovaj čovekje iniao četiri ruke i
četiri no-ge... Velikaje bila snaga ovih Ijudi, bili su nagle na-ravi, planirali su da jurišaju na
nebo i posegnu ka bogovima."
Tacit (Anali XV, 37) opisivao je svakodnevne orgije u kući Tigelija, na kojima se ,,milovalo
uz učešće Ijudi-životinja". Na reljefu crnog obeliska Salmanasa-ra 11 - u Britanskom muzeju
u Londonu - lako se mo-gu prepoznati bića Ijudi-životinje. U Luvru, Pariz, u Turskom
muzeju, Ankara, u Bagdadskom muzeju i drugde, video sam skulpture bića nastala ukrštanjem
čoveka i životinje. Na asirskim umetninama prikazi poluljudi nisu nikakav izuzetak. Propratni
tekstovi tu govore o ,,zarobljenim Ijudirna-životinjama", koji se -vezani od strane ratnika - iz
zemlje Muzri, kao dar vo-de kralju.
Da li će sada mitove preteći realnost? Da li se ponavlja istorija čovečanstva? Ko ima oči može
u svim antropološkim i umetničko-istorijskim muzejima sve-ta naći životinjsko-čovečju
kopilad u obliku kamenih skulptura. Njihova postolja imaju neobične natpise.

Ispod jedne lavolike životinje sa Ijudskim telom može se pročitati; ,,Mitološka figura". Ispod
Ijudskog tela sa orlovom glavom i krilima stoji: ,,leteći genije". Bogovi su rekli proroku
Hezekilu: ,,Vi Ijudi imate oči da biste videli, a ipak ne vidite". Prorok je za sada u pravu.
Teoretski bi buduća genetika mogla da rekon-
struiše, oživi ova dvojna bića.
Nagovestimice se već ogledaju mogućnosti genet-ske hirurgije. Averički, kao i nemaćki
genetičari, uneli su u kličnu ćeliju miša gen rasta pacova. Rezultat:
ogromni miš. Profesor Horst Krojslih (Horst Kraus-slich), sa kate/'re za uzgoj životinja na
Ludvig-Maksi-milijan univerzitetu u Minhenu, ,,konstruisao" je novu svinju: usadivanjem
stranih gena buduća svinja bi bila teža, ali manje masna, a mobilisala bi se njena otpornost na
infekcijske bolesti, karakteristične za svinje Š24ĆNovi trkački konj, novi bik, neće se više
dobijati ukrštanjem, već će se genetski uzgajati. Isto važi i za biljke. Već postoji kreacija
zvana ,,krompajz", nastala ukrštanjem ćeliJa paradajza i krompira.
Genetičarima sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu pošao je za rukom prosvećeni
uzgoj: svetleće liske duvana i svetleće šargarepe! Kada se zna kako se to radi, ondaje to
sasvim jednostavno: Svici pušta-ju hladnu svetlost koja nastaje oksidacijom luciferina i
enzirna luciferaze, koji se nalaze u njihovim organi-ma. Za ovaj enzim ,,odgovoran" je
poseban gen: On je izolovan, prvo je usaden bakterijama, kasnije duvanu i šargarepi: ,,Uspeh
prenosa gena mogao se proveriti na jednostavan način. Biljke su, naime, posle dodava-nja
luciferina i nosioca energije ATP (adenozm-trifo-sfat) poćele da svetle. Kod duvana enzim se
pretežno akumulirao u korenu i dršci, ali i žile lišća jasno su svetlel" Š25ĆMože se postaviti
pitanje čemu to, tj. kakvaje svrha toga. Čista igrarija iz zadovoljstva pro-nalaženja? Ne.
Svetleći gen može se ubuduće unositi Zašto se stare knjige baš sada, na pragu genske
tehnologije, ne prime k znanju? U njima se može pročitati da su dvostruka bića još u
istorijsko doba živela u hordama, plamenima, čak i velikim fbrmacija-ma. U njima se može
saznati o ,,hramskim životi-njama" koje su tetošene kao mezimci stanovništva. Sumerski
kraljevi su - valjda iz čistog zadovoljstva -pravili lov na Ijude-životinje. Herodot je u svojim
,,Egipatskim pričama" govorio o čudnovatim crnim golubovima, koji su bili ,,ženkice Ijudi-
životinja", i o Ijudima u oblasti ušća perzijskog Araksa, koji su se ,,priključili ribama" i bili
Ijudi-ribe sa krljuštima. Pla-tonje u svojoj ,,Gozbi" tvrdio:
,,Prvobitno, pored muškog i ženskog, postojao je i treći pol. Ovaj čovek je iraao četiri ruke i
četiri no-ge... Velikaje bila snaga ovih Ijudi, bili su nagle na-ravi, planirali su da jurišaju na
nebo i posegnu ka bogovirna," * Tacit (Anali XV, 37) opisivao je
svakodnevne orgije u kući Tigelija, na kojima se ,,milovalo uz učešće Ijudi-životinja". Na
reljefu crnog obeliska Salmanasa-ra 11 - u Britanskom muzeju u Londonu - lako se mo-gu
prepoznati bića Ijudi-životinje. U Luvru, Pariz, u Turskom muzeju, Ankara, u Bagdadskom
muzeju i drugde, video sam skulpture bića nastala ukrštan.jem čoveka i životinje. Na asirskim
umetninama prikazi poluljudi nisu nikakav izuzetak. Propratni tekstovi tu govore o
,,zarobljenim Ijudima-životinjama", koji se -vezani od strane ratnika - iz zemlje Muzri, kao
dar vo-de kralju.
Da li će sada mitove preteći realnost? Da li. se ponavlja istorija čovečanstva? Ko ima oči
može u svim antropološkim. i umetničko-istorijskim muzejima sve-ta naći životinjsko-
čovečju kopilad u obliku kamenih skulptura. Njihova postolja imaju neobićne natpise.
Ispod jedne lavolike životinje sa Ijudskim telom može se pročitati: ,,Mitološka figura".
Ispod Ijudskog tela sa orlovom glavom i krilima stoji: ,,leteći genije". Bogovi su rekli
proroku Hezekilu: ,,Vi Ijudi imate oči da biste videli, a ipak ne vidite". Prorok je za sada u
pravu. Teoretski bi buduća genetika mogla da rekon-struiše, oživi ova dvojna bića.
Nagovestimice se već ogledaju mogućnosti genet-ske hirurgije. Averički, kao i nemački
genetičari, une-li su u kličnu ćeliju miša gen rasta pacova. Rezultat:
ogromni miš. Profesor Horst Krojslih (Horst Kraus-slich), sa kate^'re za uzgoj životinja na
Ludvig-Maksi-milijan univerzitetu u Minhenu, ,,konstruisao" je novu svinju: usadivanjem
stranih gena buduća svinja bi bila teža, ali manje masna, a mobilisala bi se njena otpornost na
infekcijske bolesti, karakteristične za svinje Š24ĆNovi trkački konj, novi bik, neće se više
dobijati ukrstanjem, već će se genetski uzgajati. Isto važi i za biljke. Već postoji kreacija
zvana ,,krompajz", nastala ukrstanjem ćelija paradajza i krompira.
Genetičarima sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu pošao je za rukom prosvećeni
uzgoj: svetleće liske duvana i svetleće šargarepe! Kada se zna kako se to radi, ondaje to
sasvimjednostavno: Svici pušta-ju hladnu svetlost koja nastaje oksidacijom luciferina i
enzima luciferaze, koji se nalaze u njihovim organi-ma. Za ovaj enzim ,,odgovoran"je
poseban gen: Onje izolovan, prvo je usaden bakterijama, kasnije duvanu i šargarepi: ,,Uspeh
prenosa gena mogao se proveriti na jednostavan način. Biljke su, naime, posle dodava-nja
luciferina i nosioca energije ATP (adenozin-trifo-sfat) poćele da svetle. Kod duvana enzim se
pretežno akumulirao u korenu i dršci, ali i žile lišća jasno su svetlel" Š25ĆMože se postaviti
pitanje čemu to, tj. kakva je svrha toga. Čista igrarija iz zadovoljstva pro-nalaženja? Ne.
Svetleći gen može se ubuduće unositi kao ,,markirer", da bi druge gene, unesene u DNK,
učinio prepoznatljivim. ,,Markirer" biosvetlećom sna-gomjavlja svoju poziciju: ovde sam!
Genetičari rade na tome da nadmudre prirodu u korist čoveka. Eritropoietin je hormon koji
se u sa-svim ograničenim količinama stvara u bubrezima. Ovaj hormon podstiče ćelije u
kičmenoj moždini da proizvode crvena krvna zrnca. Ukoliko ga nema dovoljno, kod
bubrežnih oboljenja često dolazi do opa-snog smanjenja broja crvenih krvnih zrnaca
(anemije). Spas su doneli genetičari sa Severozapadnog centra za bubrežne bolesti u Sietlu,
SAD. Njima je pošlo za ru-kom da životno važni hromozom proizvedu genetičko-tehničkim
putem. Hormon stvoren u laboratoriji svoju funkciju vrši isto kao i ,,prirodni" Š26Ć
U leto 1986. godine FDA, američki organi vlasti za-duženi za prehrambene proizvode i
lekove, koji važe za izuzetno stroge, po prvi put su dozvolili primenu jednog cepiva koje je
proizvedeno gen-tehničkim pu- i tem. Ovo cepivo sprečava infekciju izuzetno zlocud-nog
hepatitis-B-virusa, koji dovodi do ciroze jetre i raka.
Ne prođe ni nedelju dana a da se ne čuju upozore-nja o gen-tehnologiji. Diskutuje se o
zakonima koji bi n.aučnicima trebalo da zabrane manipulacije sa Ijudskim genima. Avet gena
kruži naokolo. Postoje dva fronta: Jedan koji ih se boji kao vilovnjaka ili atomske energije -
drugi bi želeo da istraživanje bude neograničeno. Zaista je problem uporediv sa proble-mom
atomske energije: Atornska energija može se ko-ristiti kako za miroljubive tako i za druge
svrhe -pravljenje vodonične bombe. Odluči li jedna zernlja da isključi sve atomske reaktore,
ne znači da će imati pod kontrolom reaktore drugih zernalja. Gen-tehnolo-gija može se
primeniti i za dobro i za zlo.
Ukoliko se u jednoj zemlji zabrani genetičko istraživanje, zakoni drugih zemalja neće
sputavati ge-netičare da svoj rad nastave u drugoj zemlji. Gene-tičari zapadnih država - a za
druge se ne zna! -izgleda da su sebi postavili jedno dobrovoljno ogra-ničenje. Oni gen-
tehnoloski ne žele da čine ništa što bi promenilo ,,personalni karakter čoveka".
Lepa, plemenita, pravilna namera, ali kako inter-nacionalno kontrolisati da li se svi drže tog
postulata? Gen-tehnika ne zrači, i njoj ne trebaju niti nadzenme niti podzemne eksplozije.
Nema aparata za merenje na svetu koji hi pokazao u kojoj se laboratoriji ekspe-rimentiše sa
genima. Zatim: genetičko istraživanje, gen-tehniku ne vrše samo od države koiitrolisane i fi-
nansirane visoke škole, ima puno privatnih laborato-rija i tehnički odlično opremljemh
istraživačkih punktova pri velikim farmakološkim koncernima. Ta-ko će, verovatno - na
žalost! - i u sektoru genetičkog istraživanja na kraju stajati mudrost vojnih tehnolo-ga: ,
Ukoliko ini to ne učinimo, učiniće to drugi pre nag; a to bi bilojoš gore" Š27Ć

Dan stvaranja
Cela stvar počelaje pre 11 godina, tačnije 30. avgu-sta 1976. god. Tog dana dobitnik
Nobelove nagrade za medicinu, indijski profesor Har Gobind Korana (Kho-rana), sa Instituta
za tehnologiju Masačusetsa u Kem-bridžu, SAD, uspeo je da veštački proizvede gen. Od tada
su genetičari počeli ne sarno da menjaju prirodne nukleotidne sekvence u DNK, već i da tako
reci za stolom kreiraju i sklapaju nukleotidne sekvence i komplikovane proteine
(belančevine). Stručni jezik ove grane sintetičke biologije neuvijeno se naziva pro-tein-
dizajnom ili protein-inženjeringom.
Februara 1987. god. list ,,Slika nauke" Š28Ć(Bild der Wissenschaft) objavio je daje profesor
Bernd Gu-te (Gutte) sa Univerziteta u Cirihu uspeo da ,,na osnovu modela sintetizuje protein
sa 24 aminokiseli-ne". Ovaj veštački protein trebalo bi da umanji štetne prateće pojave
insekticida DDT. Štafeta je išla dalje. Profesor Ernst Ludwig Vinaker (Ernst Ludwig Win-
nacker) i njegov saradnik Ronald Merc (Merz), sa Uni-verziteta u Minhenu, ,,preveli" su
sekvencu aminokiseline ovog novog sintetičkog proteina i kon-struisali veštački gen, uneli ga
u naslede E-coli-bakte-rija i time dokazali ,,da ove genetski promenjene bakterije stvaraju
vestački protein". ,,Časipis" ,,Slika nauke" povodom ovog rezultata istraživanja objavio je
naslov ,,8. dan stvaranja".
Iza ovih činjeničnih, za laika možda čak pornalo do-sadnih izveštaja o istraživanjima, krije
se dinamit. Ge-n.i nisu X-ti grumeni molekula, geni su nosioci naslednih informacija. Čak i
kada bi put dotle mogao da traje desetinu godina, kad-tad nasledne ćelije svih životnih oblika
bilo bi moguće nanovo konstruisati, oblikovati. Kad-tad iz laboratorije oglasiće se neobičan
glas. Pasje progovorio.
Na Institutu za genetiku Univerziteta u Bilefeldu molekularni biolozi rade na jednom
projektu koji liči na bajku. Ne samo seljak, već svako zna da se njive đubre azotom. Širom
sveta godišnje se potroši 80,000.000 tona azotnog dubriva! Tek ispod tempera-ture od 500°C
i pritiska od 200 atmosfera iz azota u vazduhu i vodonika može se izdvojiti amonijak . U
zemlji ima bakterija koje azotno dubrivo stvaraju na prirodan način,,,ali njihovo dejstvo je
isuviše ogra-ničeno ili raspoloživo na pogrešnom mestu, da bi samo sa njima u dovoljnoj
meri opskrbili biljke azotom" Š29Ć.
* Amonijakje osnovni materijal xa azotno đubrivo.
Genetičari su rekli sebi: Što bakterije mogu na ma-lo, biljke - životne forme kao i bakterije
- mogle bi da postignu na veliko. Cilj je bio da se uzgoje korisne biljke koje će same
proizvoditi njima potrebno azotno dubrivo. Genetičar profesor Alfred Piler (Piihler) to opisuje
ovako: ,,Kao efekat, te manipulisane biljke trebalo bi da budu u mogućnosti da vazdušni azot
pretvore u amonijak - žitarice bi npr. same proizvodi-le svoje mineralno dubrivo".
Ubrzo je stvoren enzim kojem je pošlo za rukom remek-delo, da iz jednog molekula N2 stvori
dva mo-lekula amonijaka (NHa). Nadalje je bio cilj da se dešifruju nasledne informacije ovog
enzima. Na kraju je utvrdeno: Tražena nasledna informacija sastoji se iz jedne cele ,,genske
baterije" (Piler), koja je sastav-Ijena od 14 pojedinačnih gena.
Britanski genetičari sa Univerziteta Saseks uspeli su da ovu gensku bateriju prenesu na crevne
bakteri-je iz roda E-coli. (Remek-delo je kasnije ponovljeno u Bilefeldu gen-tehnološkim
metodama.) Sada se raspo-lagalo crevnim bakterijama koje su čmile nešto za šta ih priroda
nije predvidela: Pretvarale su vazdušni azot u nitrat. Sledeći korak trebalo bi biti da se
nasledna informacija prenese na korisne biljke. Ova poslednja deonica putu ka ,,žitarici koja
se sama dubri" do sada nije savladana. Profesor Piler u časopi-su ,,Slika nauke" veli da je ova
žitarica još uvek ,,daleka fikcija". Istraživači su oprezni u proceni vre-menskih rokova za
jedan pronalazak. Ipak, zvezdani trenuci iznenadne,,mspiracije"te rokove - kako nas iskustvo
uči - češće čmi kraćim nego što bi se dalo očekivati.
Radi se dakle o drugom sledećem koraku o kojem treba govoriti - o unmogostručenom
sisavcu. Želi se da se ista genetska poruka prenese na novo živo biće, a ne da se
izvršipromena genetskog koda.
Ovaj postupak zove se kloniranje*. Radi se o,,stvaranju genetski identičnih kopija"kroz tran-
splantaciju jezgra ćelija [30]. Postupakje već isproban na žabama, miševima, ovcama i
govedima. Kad-tad će na red doći čovečje naslede.' Američki naučni novinar Dejvid M.
Rorvik (David Rorvik) još 1978. god. tvrdio je u svojoj knjizi ,,Po svojoj slici i prilici" [31]
dajeje-dan ostareli milioner deponovao svoje jajne ćelije, da bi, kada dode vreme, putem
kloniranja bili očuvani duplikati njega samog. Time bi stari gospodin postao besmrtan.
Zašto čovek, nesavršen kakav jeste, želi kopije sa-mog sebe? Postoje razumljivi razlozi.
Možda bračni par bez dece želi sina koji izgleda kao tata, možda preživeli u jednom udesu na
svaki naćin želi tačnu ,,zamenu" za poginulog, možJa bi identični primerak velikih umova
čovečanstva, ili nobelovaca, bio kori-stan. Možda.
U razgovoru sa genetičarima danas čovek nailazi na kruto, čak užasnuto odbijanje
mogućnosti kloniranja čoveka; za to nema tehnike, a uostalom etika i moral to ne
dozvoljavaju. Kada prvi čovek stvoren postup-kom kloniranja bude prošetao - zdrav kao dren,
imun na rak ih sidu, vrhunski inteligentan, dobrog izgleda -etika i moral će se verovatno
promeniti, i genetičari teško da će moći da odole želji za duplikatima. Epi-gram koji smo učili
u školi i dalje važi. Tempora mu-tantur, nos et mutantur in illis. Vremena se menjaju, a i mi u
njiina.

* Kloniraiye (grčki: grana) - zbir svih jedinki koje se bespoluo razmnožavaju izjedne individue: imaju iste
nasleđene osobine.
Prostor naše slobode
Pre dvanaest godina nobelovac Manfred Ajgen (Ei-gen) [32] prorokovao je: ,,Biće moguće
reprodukovati svako živo biće iz njegovog prirodnog naslednog ma-terijala. Što znači, na
drugi način od prirodnog! Sta-kleni čovek postaće stvarnost ranije nego što to predviđaju
oprezni naučnici. Krajem februara 1987. god. naučni časopis ,,Priroda" (Nature - br. 325), jav-
Ijaoje da sujapanski genetičari razvili ,,super-sekven-cer" koji dnevno dešifruje milion ,,slova"
DNK. Osam ovakvih aparata uspelo bi u godinu i po dana da anali-zira celokupnu naslednu
infbrmaciju čoveka. Ukupni troškovi ovog projekta procenjuju se na milijardu ma-raka - što i
nije neka zapanjujuća cifra, imajući na umu investicije za svemirska putovanja.
Razvoj je skokovit i dokazuje da praksa može biti brža od najsmelije špekulacije. Aprila
1987. god. ame-rički Zavod za patente (US Patent and Trademark Of-fice) saopštio je da će
ubuduće patentsku zaštitu davati i ,,višećelijskim, živim orgamzmima" ukoliko su stvoreni na
osnovu programa koji se nejavlja u pri-rodi. Legalizovanje proces kojije odavno postao prak-
sa: Do marta 1987. god. u SAD je već bilo preko 200 genetski izmenjenih mikroba, koji npr.
neutrališu isteklu naftu ili proizvode insulin, prijavljenih za pa-tent. Aprila 1987. god.
postavljeno je 15 zahteva za patente za životinje kojih u prirodi nema. Tako je npr.
naučnicima sa Univerziteta u Kaliforniji pošlo za rukom da stvore mešavinu ovce i koze -
kovcu - bio-tehničkim putem; ova nova vrsta iz laboratorije ima prednji deo ovce, a zadnji
deo koze. Užasnuti kritičari umireni su napomenom da je monstrum samo proto-tip serije čiji
model kalifornijski životinjski dizajneri obećavaju da će poboljšati.
Ko sada još ima obraza da tvrdi da nikada nije mo-glo biti letećih konja? Letećih niiševa
(slepi miševi) i letećih riba ima već hiljadama godina. Da li su ovi izo-pačeni primeri produkti
prirodne evolucije ili potiču iz laboratorija vanzemaljskih posetilaca, sad bi već moglo biti
pitanje.
Maj 1987. god. Profesor Bruno Kjareli (Chiarelli) sa Univerziteta u Firenci šokirao je svetsku
javnost priznanjem da bi bilo moguće gajiti majmune-ljude. Za to bi ,,samo" trebalo oploditi
jajašce ženke šimpan-ze semenom čoveka. Priznanje profesora da je fetus uklonjen iz etičkih
razloga, potvrđuje da je majmun-čovek bio in statu nascendi! Profesor Kjareli imao je na umu
praktično, smatrao je da bi majmun-čovek mogao da se koristi za teške, dosadne poslove, od
od-nošenja smeća do pokretne trake, a osim toga pred-stavljao bi živu banku organa.
Važi ono što već 20 godina govorim: Nema ničeg novog pod kapom nebeskom, istorija se
ponavlja. Hic et nunc! govorili su stari Rimljani. Ovde i sada! A filo-zof Karl Jaspers (1883-
1969) postulirao je: ,,Bu-dućnost kao prostor mogućnosti jeste prostor naše slobode."

Pitanje bez odgovora

Kakoje nastao život na Zemlji?

Do početka 19. veka Ijudi su se zadovoljavali odgo-vorom iz svetih knjiga: Bog je stvorio
život. Qnda se pojavio Čarls Darvin (Charles Darwin - 1809-1882) sa svojom teorijom o
evoluciji, i od tog trenutka je sve drugačije. Od tada su, barem, naučnici izgledali
Kovca je genetsko stapanje ovce i koze , nastala u laboratoriji

zadovoljni evoluciom i modelom: 'U toku stotina milona godina jedna vrsta se odvajala od
druge, u okvi-ru rodova stalno su se dešavale promene - mutacije:
od prapsa razvile su se mnoge pseće vrste, od praćove-ka razne hominidne grupe,Darvin je
izgleda izneo jedan, u sebi zatvoren i logički koncept. Ipak pitanje o nastanku života ostaje
bez odgovora. Kada bi se sve životine forme mogle svesti na praformu, ostalo bi otvoreno
pitanje odakle ta pratforma potiče.
Naravno iz ćelije, vele naučnici, pošto je ćelija najmanja životna forma. A odakle ta ćelija?
Sa odgovorom na ovo pitanje počelo je vreme mole-kularnih biologa. Zar nije trebalo ćeliju
ispitati do naj-sićušnijeg molekula, otkriti njen hemijski sastav, da bi se najzad saznalo kakoje
sve počelo?
Moderno istraživanje ćelijaje počelo i već traje pre-ko 70 godina; ono je donelo fenomenalna
saznanja o unutrašnjem životu ćelije, ajedna Geteova misao pot-vrdila se i ovde: ,,Svako
rešenje jednog problema jeste novi problem." Ćelija je u svojoj osnovnoj supstanci spoznata
kao nagomilavanje hemikalija. Kako se, medutim, hemikalije svrstavaju u potreban redosled
genetičke nasledne supstance? Odakle ,,znaju" koji molekuli idu zajedno, a koji ne? Ovakva
pitanja dovela su do nastanka hemijske evolucije. Danas pod krovom evolucije deluju tri
nivoa istraživanja:
- hemijska evolucija: odvajanje hernijskih inaterija iz prastenja,
- samoorganizovanje molekula u ćelije sposobne za razmnožavanje: kako iz ,,mrtve hemije"
nastaje živa ćelija?
- razvoj individualnih vrsta: Darvinova teorija o evoluciji.
Manfred Ajgen tvrdio je da je hemija podredena fi-zikalnim zakonima. Zna se da je flzika
dokazala nega-tivne ili pozitivne električne naboje u svakom deliću materije. Ova zakonitost
važi i za molekule, oni bi za-visno od sastava trebalo da se privlače ili odbijaju. Shodno tome
razvijali su se procesi i u makro molekuima* prema fizikalnim zakonima: Zamorna potraga za
velikim slučajem u evoluciji moglaje napokon da se obustavi. Problem sa ovim mogućim
rešenjem bio je

*Vrlo veliki molekul.

samo u tome što se dugački lanci molekula u prasupi nisu samo vezivali, već i ponovo
rastvarali, kao fleka u sapunskom lugu.
Za obrazovanje ćelija potrebno je mnogo proteina, Najmanji mogući protein sastoji se od
barem 239 mo-lekula. Takav proteinski molekulje monstrum koji se sastoji od različitih
aminokiselma i enzima, koji se svi moraju naći u postojanom redosledu. Neverovatnoću ovog
postupka svrstavanja izračunao je profesor Džejms F. Kopedž (James F. Coppedge) [33],
svojevre-meno direktor Centra za istraživanje biološke vero-vatnoće, Nortbridž, Kalifornija,
sa šansom 1 : 1023, dakle loto sa mogućnošću pogotka - 1 : 10 000 000 000 000 000 000 000.
Ko se usuduje da na to igra?
Veliki slučaj kumovao je još 1 prvoj ćeliji, jer se ona stvorila pod uslovima prasupe i
praatmosfere. Praat-mosfera sa atmosferom koju mi danas udišemo nema ništa, baš ništa
zajedničko; sastojala se pretežno od metana (rudnički gas) i amonijaka. U ovoj atmosferi
kiseonikje delovao kao smrtonosni otrov za ćeliju. Da su prve ćelije nastale u atmosferi
metana i amonijaka, onda bi ih nastupajući kiseonik odmah ubio': To niko nije ozbiljno
porekao. Zašto se prećufckuju činjenice iz hemobioloških eksperimenata? Zasto se prikrivaju
matematički proraćuni?
Od naseg izleta u biologiju i prabiotičku hemiju u. glavi nam je ostalo da se jedna ćelija
može raz-množavati samo kada u sebi nosi gotov, makar i skromni DNK-program. Ovaj
program dode kao oz-načena štafetna palica koja se predaje sledećoj, sle-dećoj, sledećoj itd.
ćeliji, sve dok se ne stvori jednostavna životna forma, npr. bakterija.
Jedna bakterija, medutim, predstavlja gotovu životnu formu. sa odredenom funkcijom,
dakle, mora genetski program preuzeti već iz DNK prve ćelije.
Odakle je poticao program za sastavljanje čifcave bakterije kod prve ćelije bakterije? Odakle
je DNK prve ćelije dobila ,,naredbu" za sastavljanje bakterije? 1 kakvom čarolijom se
bakterija pretvorila u bakte-riju sa sasvim drugim funkcijama? Za verovatnost da je
najjednostavnija bakterija nastala slučajnom promenom, profesor Harold Morovic (Morowitz)
[34], fizičar na Univerzitetu Jejl, SAD, izračunao je odnos 1: 10100 000 000 000. To su tolike nule
da za njih u ovoj knjizi nemamo mesta.

Darvinizam - zabluda

Profesor Bruno Folmert (Vollmert) je redovni pro-fesor, predaje hemijsku tehniku

makromolekularnih materija i direktorje Polimer-instituta na Univerzite-tu u Karlsrueu [35].
Polimerski hemićari bave se sin-tezom veštačkih materija, koje se sastoje od velikih lanaca
molekula. Kada se radi o nastanku makromole-kula, kao onih DNK, nadležnaje molekularna
hemija.
Desetinama godina Folmert je sa svojim timom, u prvoklasno opremljenim laboratorijama,
tragao za na-stankom DNK. Reznltat istraživanja bio je poguban za sve evolucionističke
teoretičare: DNK ne može nastati sama od sebe. Folmerfc kaže, da se polimer-hemičar ne
rnože uveriti, niti ubediti, da su u prasupi slučajno na-stali molekularni lanci vrste DNK; to je
važilo i za rast lanaca DNK tokom istorije Zemlje, od jedne životinj-ske klase ka sledečoj,
višoj.
Folmert kaže:
,,Dai'vinizam je stoga gledište, ideologija, a ne naučno dokazana teorija... Stoga smatram
darvini-zam sudbonosnom zabludom, koja za svoj bespri-merni rezultat, na kraju krajeva,
ponovo ima da zahvali antropocentričnom mišljenju."
Naravno da su na Folmertove teze u njegovoj epo-halnoj knjizi: ,,Molekul i život", stavljeni
prigovori. Pobornik ideje o nastanku života iz mrtve materije (hemikalije) ukazuju ua
promenljivo dejstvo flzike, a posebno na milione godina, koji su stajali na raspolaganju
hemijskim elementirna, da bi se medusobno, na potreban način, našli. Da se zato mo-rala
umešati neprekidna sekvenca miliontostrukih slučajeva, namerno je prećutano. - Nauka se
rado pravi egzaktnom i slučajeve u svojim teorijama daleko odbacuje. Slučajno su slučajevi
uvek povoljni kada se u nuždi za njima posegne.
Pošto postanak života nije jednoznačno razjašnjen, profesor Fred Hojl (Hoyle), nekadašnji
direktor Insti-tuta za teoretsku astronomiju na Kembridžu, i profe-sor Nalin Čandra
Vikramasinge (Nalin Chandra Wickramasinghe), rukovodilac za oblast primenjene
matematike i astronomije na Univerzitetu u Kardifu, Vels, proučavali su mogućnosti nastanka
života iz fundusa njihovog matematičkog znanja. Pitali su se, da li su enzimi kroz hemijsku
evoluciju nastali iz zemaljske prasupe. Izjave dvaju učenjaka:
,,Pošli smo od pretpostavke da supa sadrži 20 bio-loški važnih aminokiselina u jednakoj
koncentraci-ji. Oprezno procenjujemo da je deset pozicija po enzimu od odlučujućeg značaja
za ispravno bio-loško funkcionisanje. Više od 2010 pokušaja bilo bi onda potrebno da bi se
dobio jedanjedini, funkcio-nalno sposobni enzim, a verovatnoća da se dobije N takvih enzima
slučajem, iznosi 1 : 2010 . Još pre nego što N dostigne broj od 100, broj pokušaja bi rastao kao
broj atoma u svim zvezdama celog sve-inira. Tako smo skoro primorani na zakljućak da život
mora daje kosmička pojava"[36, 37].
Život kao posledica kosmičkih pojava? Ako već je-ste - kojih pojava? Niko to ne zna. Dok
pitanje posle svih pitanja ne dobije odgovor, čovek neće imati mira. Mi znamo: Osnova svega
živog je ćelija - ćelija se sa-stoji od makromolekula - lanci makromolekula su je-dan za
drugim naredani atomi - atomi sadrže mnoštvo subatomarnih delova. Subatomarni delovi su
svet stal-nog pokreta i difuznog zračenja*. Time napuštamo materijalni svet, da bismo dospeli
do nedokučivog, što jedni nazivaju Bogom, a drugi Duhom. Stalno smo okruženi jednim
nevidljivim, nemerljivim protivsve-tom, koji zrači duginim bojama. O.n je svuda prisutan,
prodire kroz nas, ima ga u celom svemiru, Je li on taj koji odreduje program u molekularnim
lancima? Mrtvu materiju pretvara u živahni pokret?
*Na primer: jedan elektron pulsira 1023 puta u sekundi.

PRASTARI SUSRETI TREĆE

VRSTE
SMELOST ZA MOGUĆIM

i oči imaju svoj

dnevni hleb: nebo.
Ralf Valdo Emerson,
1803-1882.
(Ralph Waldo Emerson)

Jedna jedina koščica naših praroditelja, Adama i Eve, morala bi se pronaći. Šta sve
molekularni antro-polozi nisu pronašli? ,,To zavisi od starosti i stanja ko-sti", odgovorio je
jedan genetičar sa Univerziteta u Bazelu na moje pitanje. ,,Kod kosti stare 500 godina, mi na
osnovu proteina možemo da utvrdimo da li je kost pripadala majmunu ili čoveku. Kod starijih
koščanih tkiva to biva teže,"pošto DNK posle hiliada godina više nije netaknuta, a proteini i
ostali sastavni delovi ćelija su dehidrirani*. Uprkos tome, već su uspešno klonirani delovi
DNK egipatskih mumija, ko-je su umotane pre 4000 godina".
Genetičari Univerziteta Upsala, Švedska, ispitivali su fragmente 23 egipatske mumije na
njihov DNK. Naučni časopis ,,Priroda" [1] izveštavao je o tome. Na lešujednog deteta, starom
2400 godina, bilo je nalaza:
Iz potkožnog tkiva izdvojena je jedna sekvenca DNK sa 3400 baznih pari. Obradena je
fenolom i etanolom, a DNK-lanac preveden je u bakteriološki plazmid. Po-stupkom
kloniranja dobijenoje hiljadu kopija muimji-ne DNK, koje su poslate raznim institutima, radi
*Gubitak vode, sušenje.
ispitivanja. Rezultati su pokazali izvestan broj tako-zvanih sasređenih mutacija, koje se mogu
dokazati i kod današnjeg čoveka. Ovde je to bio dokaz da se DNK mumije nije značajnije
promenila tokom hiljada godi-na. Istraživači sa Univerziteta Upsala dobro stanje potkožnog
tkiva pripisuju okolnosti ,,da je mumifika-cija izvršena dehidratizacijom leša u prirodnoj sodi,
niešavini natrijumhidrogena i natrijumhlorida". S tim u vezi ,,Noje Ciriher Cajtung" (Neue
Zuricher Zei-tung) piše [2]:
,,Uspešno kloniranje DNK mumija je od velikog značaja iz više aspekata. Izvesne sekvence
DNK u Ijudskom genomu* su izuzetno varijabilne i mogu se koristiti za tačno odredivanje
stepena srodiiosti i porekla odredenog stanovništva".
Upravo to je ono što očekujem i čemu se nadam od takvih istraživanja. Kada se iz DNK
umrlih iz pradoba mogu očitati stepeni srodnosti i poreklo, onda će se kad-tad morati utvrditi
da mi, Ijudi, nemamo samo ge-ne primata, već i vanzemaljaca u sebi. Premise za tak-ve
analize su pre svega ,,mlade" mumije! A ima ih. 1975. god. kineski arheolozi, u Hupehu, na
srednjem Jangcekjangu, našli su mumiju jednog pedesetogodiš-njeg muškarca, koji je bio
tako dobro očuvan kao daje tek nedavno umro. Pri tome je spoljni obvoj nosio da-tum smrti:
Čovek je umro pre 2142. godine! Koža je ostala elastična, svi udovi savitljivi, a u vilici nije
nedo-stajao niti jedan zub. Iznenadujuće dobro stanje mu-mijaje imala da zahvali trima, jedan
u drugi stavljena, za vazduh nepropustljiva sarkofaga i crvenoj tečnosti u kojoj je plivala.
Kineski naučnici do sada nisu mogli, ili hteli, da saopšte bilo šta o hemijskom sastavu
čarobnog konzervacionog sredstva.

*Genom: hromozomski deo jedne ćelije, koji joj čini naslednu masu.
Kodjedne tako prvoklasno očuvane mumije biloje verovatno moguće otkriti velike sekvence
DNK ćelija. Slične šanse postoje i kod leševa koji su konzervisani u ledu, kao npr. kod
glečerskih mumija u Peruu.
Propuštamo li šansu gen-tehničkog istraživanja ćelija naših praroditelja?
Evin grob, otkada Ijudi pamte, leži na ivici saudij-sko-arapskog grada Džida. Predanja znaju
za četiri Adamova groba. ,,Enciklopedija Islama" [3] beleži da je Adam posle proterivanja iz
raja stigao na ostrvo Sa-randib, današnji Cejlon. (Na žalost nije zabeleženo da li je došao
pešice, brodom ili krilima andela.) Danas još na Cejlonu postoji jedno brdo, koje su
Portugalci nazvali Pico d'Adam (Piko d Adam); u steni ovog brda svakodnevno se turisti dive
gigantskim otiscima sto-pala, kojeje navodno za sobom ostavio Adam.
Posle 200 godina izgnanstva na severnom Indij-skom okeanu, arhandeo Gabrijel poveo je
Adama na-trag u Arabiju - Evi, Postao je aktivan, podigao je u današnjoj Meki svetište -
kasnije Ka'abu; posle smrti svog sina Seta, kako piše Islamska enciklopedija, Adam je
sahranjen ,,u pećini u podnožju brda Abu-Kvabais" [4], najvećeg brda u okolini Meke. Druga
le-genda veli da je Adamov leš, posle potopa, donesen u Jerusalim 1 po drugi put sahranjen
pod Kalvarijskim brdom. U arapskoj Knjizi svetilišta [5], mesto Adamo-vog groba premešta
se u jednu pećinu pod brdom Naud u Indiji.
Apokrifima Starog zaveta pripada i natpis: Život Adania i Eve [6]. Verzija koja je pred
n.ama potiče iz 730. n. e., ali se zasniva na rukopisima nepoznate sta-rosti. Po njoj je Adam
nakon smrti odveden u ,,predeo raja" tamo ga je arhandeo Mihailo balzamovao lepo nunšućim
uljern i uvio u čaršave. Gospod sam zatvo-rio je grob ,,trouglastim pečatom".
Gde bi trebalo tražiti Adama?
- Pod Kalvarijskim brdom u Jerusalimu? - Teško.
- Pod brdom Naud u Indiji? - Možda.
- U pećini brda Abu-Kvabais? - Možda.
- U ,,predelu raja"? - Vrlo verovatno.
Da li sam sebi protivurečim? Zar nisam u prethod-nom poglavlju razjasnio da niko ne zna
gde se nalazi rajski vrt, raj?
Treba prihvatiti detaljna istraživanja profesora Ka-mala Salibija u saudijsko-arapskoj
provinciji Asir. On je lokalizovao bezbrojna biblijska mesta, kao i položaj raja. Salibi piše [7]:
,,U Vadi Tabali, nedaleko od Rausana, nalazi se jed-na druga oaza, nazvana 'Adana ('dnh),
koja do da-našnjeg dana nosi ime biblijskog raja Eden ('dn). Nizvodno, nedaleko od Rausana,
nalazi se oaza Gu-najna (gnynh, deminutiv od gn, hebrejski gn, ,,vrt"), navodnjava se rekama
koje teku iz 'Adana. Možda nekome baš nije pravo, ali to je on, rajski vrt, i danas se tako
zove."

Grob džinice Eve

Kada već rajski vrt, raj, treba tražiti u Arabiji, onda bi tu trebalo naći i Adamov grob,
označen ,,trougla-stim pečatom". To istražiti, bio bi cilj zajednu interdi-sciplinarnu ekipu
naučnika!
Adam nije bilo ko u hijerarhiji čovečanstva, on važi za njegovog praoca. U hladnoj špilji,
njegov leš mogao je da opstane hiljade godina, uostalom, arhandeo Mi-hailo je stručnjak prve
klase po pitanju balsamovanja.
Smeo, kakav već jesam, špekulišem čak da su vanzemaljci sasvim namerno dali da se Adam
konzer-vira za budući svet: Znali su šta sve može da se očita sajednog netaknutog DNK lanca.
Kada se rajski vrt može naći u Saudijskoj Arabiji, ne bi me čudilo da se tamo lokalizuje i
Evino počiva-lište. Francuski putujući istraživač Moris Taniizje (Maurice Tamisier) [8]
posetio je Evin grob severo-istočno od Džide još 1840. godine. On je grob opisao kao malu
četvrtastu gradevinu sa jednom minijatur-nom kupolom, vratima okrenutim ka istoku i dva
pro-zora na severu i jugu; unutrašnji prostori, pisao je Tamizje, ,,prekriveni su legendama i
izrekama iz Ko-rana", u prizemlju nalazi se jedna odaja sa crnim ka-menom u njoj, koji se
nalazio direktno iznad Evinog pupka.
Nemački istraživač Hajnrih fon Malcan (Heinrich von Maltzan) [9] posetio je Džidu samo
deset godina kasnije, medutim grob opisuje drugačije: Ulazna vra-ta, po njemu su okrenufca
zapadu, zidovi su ,,goli i ogoleli", on je verovatno opisivao spoljne zidove sve-tišta. Malcan
potvrđuje ,,stopu i po visok i pola stope široki", gravurom ukrašeni kamen, koji je bio tačno
na onom mestu ,,pod kojim se nalazi pravi Evin pupak."
Ujednoj stvari svi se posetioci slažu [10, 11, 12, 13]:
Evin grob je konačište jedne džinovice! Topografija to potvrduje: Telo džinovice leži u smeru
sever-jug po-prečno ispod male kupolaste gradevine. Središnji ka-men samo je označavao
centar tela; mesto glave je označeno polegnutom kamenom. pločom, koja se nala-zila na
otvorenom, kao i završetak tela, tj. noge, nago-veštene su dva uspravno postavljena kamena.
Bradavice i stidni predeo pramajke takode su oz-
načeni posebnim kamenjem. Izmedu glave i nogu pro-stiralo se čitavih 130 metara! 1 čitava ta
džinovska dužina bilaje opasana sa dva mala paralelna zida.
Već u desetom stoleću n. e. Evin grob pominju arapski istoričari; oni vele da reć Jeddah
(Džeda) po-tiče od arapske Jaddah (Džada) i da znači baba. To osporava odlični poznavalac
Arabije Eberhard Volfart (Eberhard Wohlfahrt) [14], koji Jeddah povezuje sa
Gidda. Giddaje bila mala prirodna luka, tamo je 647. n. e. kalif Otman osnovao jedno naselje
iz kojeg je proizišla današnja Džida. Bilo bi predivno u spomen na babu sviju nas, na karti
mod naći babin-grad.
Stotinama godina hodočasnici koji su išli na hadžiluk u Meku, i koji su u luci Džida stupali na
ara-bijsko čvrsto tle, posećivali su i Evin grob. Duhovni savetnid konzervativnog kralja
Abdul-Azisa, koji je u istoriji zapamćen kao Ibn-Saud, smatrali su molitve pramajd Evi
neverničkim, jer na kraju krajeva, za njih može biti samo Alah taj kome se obraća u molit-vi.
Pošto nije želeo da ,,srce islamske religije vidi uništeno senkom neverstva" [15], Abdul-
Azisje 1928. god. naredio uništenje Evinog groba. Od opisane gradevine ostali su samo zidid
koji su nekada opasiva-ligrob.
Ipak! Bogobojažljivi saudijski kralj sravnio je sa zemljom samo građevine iznad groba, ono
što je bilo ispod, ostalo je do danas netaknuto. Saudijska Arabija je danas moderna
industrijska zemlja. Saudijd bi čovećanstvu mogli učiniti važnu uslugu kada bi sa svojim
arheolozima otvorili nalazište ispod Evinog ko-nadšta. Genetičan zapadnih zemalja
nestrpljivo čeka-ju na malo DNK pramajke. Ovaj poklon Saudijce ne bi učinio siromašmjim,
ali bi obogatio čovečanstvo.
Prema apokrifnom tekstu ,,Život Adama i Eve", Eva je bila prvi čovek koji je svojim odma
posmatrao vanzemaljski brod: ,,Tada Eva pogleda u nebo i vide svetleća kola koja su imala
četiri sjajna orla, dju divo-tu ne može opisati ni jedan iz majdnog tela rodeni." Ona je čak bila
i svedok jedne jedinstvene predstave;
„! gle, Gospod, snažni, ukrca se u kola; četiri vetra su ga vukla, heruvimi su upravljali
vetrovima, a andeli sa neba išli su ispred njih..." [6]. ,,.

Živ saobraćaj na nebu

Ljubitelji NLO smatrali bi to ,,susretom treće vrste". Izmedu prvog Ijudskog para i
vanzemaljca sva-kodnevno je dolazilo do susreta. Adam, koji tek što je prerastao životinjski
svet, trebaloje da apsolvirajedan školski program. Vanzemaljac Raziel bio je njegov učitelj. Iz
,,Sage o Jevrejima iz pradoba" [16] može se izvesti daje tokom boravka u rajskom vrtu
sišaojedan andeo „... i podučavao Adama i napisao mujednu knji-gu i dao mu upozorenje za
svaku stvar. 1 pokazao mu je poredak planeta i vodio ga kružno oko Zemlje..."
Brižni su bili genetićari sa druge planete! Kao za-brinuti roditelji upozoravali su decu pred
opasnostima okoline. Kao poslednji odlučujud kamen u mozaiku, objava iz ,,Sage o Jevrejima
iz pradoba" uklapa se u sliku moderne interpretacije legende o Adamu i Evi:
Ona zna da Adam nije bilo kakvim cik-cak krivinama preleteo preko rajskog vrta i planeta,
ne, išao je ,,u krugovima oko Zemlje". Kao kod današnjih svemir-skih letova...
Vanzemaljci su ostali prisutni i posle smrti praroditelja: Kontrolisali su napredak njihovog
,,eks-perimenta čovećanstvo". Ličnosti kao što su Henoh, Avram ili Hezekil, koji su živeli u
različita vremena svedoci su tbga; i izvan biblijskog sveta se o susretima sa vanzemaljcima
tokom istorije čovečanstva, tako red izveštavalo kao sa pokretne trake. ,,Leksikon pra-
astronautike" [17] posvećuje istorijskim NLO punih 15 stranica.
Fragment ia vremena faraona Tutmosa 111 (1980-1436. p. n. e.) svedoči o ,,vatrenim
loptama na nebu". Rimski istoričar Kajus Plinijus Stariji (24-79 n. e.) piše u 2. knjizi
(Kosmologija) njegove ,,Istorije priro-de" [18] o više neobičnih pojava na nebu - kao što je
ova: ,,Gorud štit kretao se, bacajud vamice, pri zala-sku Sunca, od večeri do jutra, u vreme
konzula L. Va-lerijusa i 0. Marijusa." Ova gospoda živela su oko 100. p. n. e. Drugi konzuli
videli su na nebeskom svodu ,,više sunaca" i ,,tri meseca istovremeno".
Kada je 332. p. n. e. Aleksandar Veliki opsedao tvrdavu Tirus, nad makedonskim logorom
pojavilo se ,,pet letećih štitova u trouglastoj formaciji" [19]. Ovi objekti kružili su polako
iznad Tirusa, ,,dok su ih hi-Ijade ratnika obe strane zapanjeno gledali". Nameće se pomisao o
masovnoj hipnozi, ali ona to nije bila, jer iz najvećeg ,,letećeg štita" sevn.ule su iznenadno
mu-nje u zidove i tornjeve tvi-dave, zidovi su se srušili i Aleksandrovi vojnici jurnuli su na
Tirus. Nakon ove iznenadne oružane pomoći ,,leteći štitovi" su velikom brzinom nestali na
plavom popodnevnom nebu.

Kolektiv-no potiskivanje

Pre dosta vremena gledao sam film ,,Poslednje odbrojavanje". U njemu je Kirk Daglas (Kirk
Douglas) komandant američkog nosača aviona ,,Nimic" (Ni-mitz). Pomoću tajanstvene snage
ovaj snažni super-moderni nosač aviona sa svojim avionima i čitavom posadom biva povučen
40 godina unatrag u prošlost. Svi radio-aparati su nemi. Niko ne zna šta se dogodi-lo.
Komandant nareduje poletanje dva mlazna aviona. Piloti primećuju dva japanska borbena
aviona iz dru-gog svetskog rata. Susret je groteskan: Dva usavršena mlaznjaka sa okretnim
krilima - i dva jednomotorna aviona, propelerska sa otvorenim kabinama! Zapa-njeni,
zaplašeni i zgranuti, Japanci su posmatrali mo-derne mlaznjake, koji su se sa njihovim
kilavim ragama, proizvedenim 1940. god., igrali mačke i miša.
Ono što film prikazuje je u našem stoleću realuost:
vanzemaljci se igraju mačke i miša sa nama. Spora-dićno se pojave, posmatraju nas,
demonstriraju svoju nadmoćnu tehniku bezumnim manevrima, drže nas ludim.
Nisarn zaluden za NLO, na žalost nisam još video NLO. lako u svom arhivu imam
registrovano 1000 do-gađaja u vezi sa NLO, nisam napisao knjigu o njima, Možda bi trebalo
to da učuiim. Ono što se dogodilo poslednjih decenija, pa do danas, dovoljno je uzbud-Ijivo.
Zapravo, ne bih želeo da se uključujem u uzbud-Ijivu diskusiju; poznajem literaturu. Kakvih
sve teško shvatljivih špekulacija ima - poznato je - od kolekfciv-nih psihoza preko rojeva
leptira i akakavaca, do pada-jucih delova raketa - od žarkosvetlećih planeta i Suncem
obasjanih aviona. Znam za fcehničko-naučne izveštaje, NLO-enciklopedije [20,21], sve
upozorava-juće, kritične i sveznajuće glasove, priloge sociologa i psihologa, koji mnogo
govore o ,,kolektivnom potiskivanju", i time misle na dogadaje koje grupe
l.judi ne ž.ele da prihvnte za stvarne.
Menije stalo do objektivnog saznanja o dogadajima
koji su se zbili ili se zbivaju. Protiv sam t.oga da se pre-ma evidentno vidljivom odnosim kao
ona tri majmu-na: prvi drži zatvorene oči, drugi uši a treći usta. Pozicija ,,kolektivnog
potiskivanja" menja se onog tre-nutka kada se prihvati da nismo sami u svemiru i da Zemlja
nije sistem zatvoren 1.1 sebe. To je moje stano-vište.
Kao putniku izmedu prošlosti i budućnosti meni je poznato da se Ijudi pre više hiljada godina
nisu ništa drugačije ponašali nego mi danas: Ono što ne želimo da znamo, potisnemo.
Kolektivno. Da li se čvrste či-njenice daju potisnuti za večnost? Evo nekoliko tvrdih oraha za
probu:

17. novembar 1986.17,10 h

Jedan boing (Boeing) 747 JAL (japanska aviokom-panija), teretni avion, leti sa severa-
severoistoka u pravcu aerodroma Enkoridž, na Aljasci. Brzina iznosi 786 km/h. U pilotskoj
kabini su kapetan Kendži Te-rauši (Kenji Terauchi), 47 god., kopilot Takanori Ta-mefuždi
(Takanori Tamefuji) 1 letački tehničar Jošio Cukada (Yoshio Tsukuda). Let od Pariza,
poiarnom rutom, protekao je mirno, za sat i dvanaest minuta trebalo bi da se sleti u Enkoridž.
 Iznenada, nekih šest kilometara ispred džambo-džeta, pojavilo se jarko svetlo, zatim još
jedno na istoj razdaljini, ali nekih 600 m ispod džambo-džeta. U prvom trenutku kapetan
Terauši pomišlja na vojne letilice, koje odmah potom nestaju sa njegove puta-nje. On ostaje
pri svom kursu. Neobična svetla u prav-cu leta iznenada nestaju, da bi se gotovo istovremeno
ponovo pojavila pored B747.
Kapetan Terauši je tokom svojih 27 godina za upravljačem proSao razne čupave situacije, ali
ono što je upravo doživeo sa svojom posadom zaledilo nau je krv u žilama: Paralelno sa
njegovim kursom pratio ga je istom brzinom ogromni ,,objekat oblika oraha" iz kojeg su
svetlela svetla. Kasnlje je Terauši izjavio da je objekt bio dva do tri puta veći od njegovog
džambo-džeta, a bočno su ga štitila dva manja objekta.
Terauši preko radija zemaljskoj kontroli javlja o događaju i moli za dozvolu da izvede
manevar izbegavanja. Dozvola mu se daje. Terauši se spušta za 1000 m. Objekat nestaje na
nekoliko sekundi da bi se ponovo pojavio u pravcu leta džambo-džeta. Kopilot uključuje
radar. Veliki i oba mala objekta jasno se vi-de na daljini od 12,6 km od aviona.
Oficir zemaljske kontrole uzbudeno pita šta se to gore dešava. Terauši opisuje svoj vidokrug i
ponovo
moli da mu se da dozvola za manevar izbegavanja:
Pravi nekoliko zaokreta, ali objekat prati njegovu leti-licu, čas desno, čas levo, iznad ili ispod
njega. Terauši opisuje manevre objekta kao ,,neverovatno brze i okretne" [22]. Džambo-džet
se brzinom. od 270 km/h sa severa približava gradu Enkoridžu, čija se svetla već naziru.
Nasuprot tom moru svetiljki, posada po-smatra siluetu džinovskog objekta. Kao Što se
pojavio, NLO je iznenadno i nestao [23]. Boing 747 JAL u 18,24 h sleće.
Iznenađujuće, u ovom do u detalje u akta unesen slučaj je da su objekat sa svoja dva manja
pratioca re-gistrovali kako avionski radar, tako i onaj zemaljske kontrole, ali ne i sateliti
Američke svemirske kontro-le. U svakom slučaju, ovi strani objekti ne mogu se ot-pisati kao
prirodni fenomeni.

19. maj 1986. 17,14 h

Na radarskim ekranima Centrale protivvazdušne odbrane kod Rio de Žaneira pojavilo se 13

objekata ko-ji su se brzinom od 1400 km/h kretali u pravcu zapa-da. Brazilska ratna avijacija
odmah poleće sa dva aviona tipa francuskog miraža (Mirage) i dva lovca američkog modela
F5. Poručnik Kleber Kaldas Marin-ho (Kleber Caldas Marinho), 25 god., uspeva da se pri-
bliži objektima na 20 km rastojanja, ali iznad grada San Hoze dos Kampos prinuđen je da se
okrene zato što muje gorivo pri kraju. Poručnik Kleber: ,,Biloje to pulsirajuće svetlo, crveno i
belo, pretežno belo. Nije se radilo o zvezdi, ali nije moglo biti niti neki drugi avion. Nije to
moglo biti ništa ovozemaljsko".
Pilot modela F5 kapetan Marsio Žordao (Marcio Jordao) izvestio je da se objektima primakao
na 40 km rastojanja, ali daviše nije mogao da upravlja letilicom. Vidljivost je bila izvrsna, nije
bilo ni oblaka, niti dru-gog vazdušnog saobraćaja.
Jedan od pilota miraža nekoliko minuta pratio je 13 objekata, Izvestio je: ,,Sedam objekata
prati me sa jedne, a šest sa druge strane, iznenada su se povukli neverovafcnom brzinom."
Brazilski ministar Ratnog vazduhoplovstva, brigadni general Otavio Moreira Li-ma, izjavio je
u Riu de Žaneiru najednoj konferenciji za stampu, da su strani objekti ,,preplavili" radarske
sisteme iznad Ria i Sao Paola, i da su omeli vazdušni saobraćaj, usled čega je poletelo četiri
aviona. ,,Ne naogu vam pružiti objašnjenje za ovu pojavu, jer ga i nemamo" [24]. Magijaje
trajala skoro tri časa.
Brazilsko Ratno vazduhoplovstvo angažovalo je jednu istražnu komisiju koja je saslušala
pilote i pre-gledala radarske zapise. Kako nije bilo objasnjenja za fenomen, izveštaj je završio
u podrumu Arhiva ratnog vazduhoplovstva. Opet su se tuđinci igrali mačke i miša sa
zemljanima. Konsekvence iz ovog slučaja nisu povučene.

21. oktobar 1978.19,06 h

Dvadesetogodišnji pilot Frederik Valentih (Frede-rick Valentich) leti iznajmljenom plavo-
belom cesnom (Cessna) 182 iz Melburna, Australija, u pravcu Kings Ajlenda. Njegov
instruktor i poznanici Valentiha opi-suju kao razboritog mladog čoveka, koji će pre reći
premalo nego previše. Valentih je pola puta već bio prešao i približavao se sa severa-
severoistoka Kejp Vi-kemu, najsevernijoj tački Kings Ajlenda. Visina: 1400 rnetara.
U 19,07 h javlja kontrolnom tornju u Melburnu da ga prati ogromna letilica sa četiri velika
svetla. Pri-padnici službe kontrole leta pitaju ga da li može iden-tifikovati objekat. Valentih:
,,To nije avion. To je..." Veza se prekinula. Kontrola leta poziva više puta mla-dog pilota da
izvesti šta vidi. Posle dva minuta Valen-
tih se javlja drhtavim glasom: ,,Halo, Melburn! Prilazi rni se istoka... Izgleda da se poigrava
sa mnom... Ne mogu da procenim brzinu... Proleće pored mene... Ima dugačak oblik... Više
od toga ne mogu da razaznam... Sada dolazi zdesna... Izgleda kao da stoji u vazduhu...
Okrećem se, a ta stvar se okreće sa mnom... Moj mo-tor preskače, prekida.."
Potom Ijudi sa kontrolnog tornja preko zvučnika
čuju zvuk koji podseća na krzanje metala o metal. Ve-za se prekida. Iste večeri poleću avioni
u potragu. Bro-dovi su poslati u oblast severno od Kings Ajlenda. Do danas nije pronaden ni
najmanji trag Frederika Va-lentiha i njegove letilice. Nekoliko dana australijska i
novozelandska štampa bavile su se ovim slučajem [25, 26, 27]. Zatimje interesovanje splaslo.
Pouke iz ovog slučaja nisu izvučene, Nikada nisu. Ali javnost se obmanjuje sa zvaničnih
mesta. Ovu tvrdnju mogu i moram potkrepiti. Decenijama su zva-nićne instance SAD - Ratno
vazduhoplovstvo, Morna-rica, Ministarstvo odbrane, CIA i super fcajna NSA (.Nacionalna
agencija za bezbednost) uveravale da o NLO ništa nije poznato, da nema niti podataka niti in-
formacija koje su pothranjene ili razmenjivane. Pozi-vajući se na Freedom of Information Act,
zakon kojim se garantuje sloboda informacija, NLO-pobornici su uspeli da dotadašnje
zvanične objave prevedu u laž. Najveći američki bulevarski list Nešnel Inkvajrer (Na-tional
Enquirer\ koji stalno lovi senzacije, objavio je 1985. god u vidu knjige izvode iz do tada u
tajnosti čuvanih akata. Još 1968. god NSA je u jednom doku-mentu tvrdila: ,,Činjenica da
širom sveta od davnina postoje svedočenja o pojavama NLO, pa i od strane po-većeg broja
videnih naučnika našeg vremena, sada vrlojasno ukazuje da NLO nisu nikakva obmana" [28].
Samo u tromesečnom periodu, po tajnom izveštaju, rafcno vazduhoplovstvo je registrovalo
35 pojava NLO, koje nisu mogle biti razjašnjene. ,,Za svaki problem postoji rešenje koje je
jednostavno, jasno i pogrešno", pisao je američki publicista Henri Luis Menken (Hen-ry Luis
Mencken - 1880-1956). Laž je pogrešan dopri-nos rešenju problema.
Skupljeni su i skupljaju se podaci o NLO. Zvanične istance znaju više nego što priznaju.
Čemu ova tajno-vitost? Postoji bojazan od panike medu stanov-ništvom. Siguran sam:
Vladajud potcenjuju narod! On zna da mora živeti sa opasnostima, ali želi da ih zna. Živimo
u dobu razotkrivajućeg novinarstva. Tajni sud-ski spisi nisu više tabu, kao ni brojevi privatnih
računa. Što se tiče terena tajnih akata o NLO, želim radikalno razotkrivanje. Moglo bi samo
biti od koristi, za svakoga.

Moskva. Kraj januara 1985.

Sindikalni list ,,Trud" piše o jednom NLO-slučaju u Sovjetskom Savezu [29].

Danima pre toga jedan putnički avion tipa TU-134A saobraća na Aeroflotovom letu br 98352
iz Tbili-sija preko Rostova za Talin. Četvoročlana posada prvo pornišlja na prividanja kada se
na večernjem nebu iz-nad aviona pojavljuje velika sjajna zvezda iz koje ka zemlji vodi tanki,
pravi svetlosni zrak, gde se razvija u svetlosnu kupu koju prate još dve, svetlije. Po ,,Tru-du",
piloti su pretpostavljali da je nepoznati leteci ob-jekt sa oko 40/50 km iznad zernlje puštao
svetlosne zrake. Svetlost se tako svetlo reflektovala da su posa-da i pufcnici sa 10.000 metara
visine mogli da prepoz-naju kuće i ulice. Onda je svetlost iznenada uperena na avion. Posada
je opisala kako ih je jedna, šarenim krugovima opasana tačka, osvetlila u kabini.
Medutim, navodna ,,zvezda" munjevito se spustila niz nebo, presekla putanju TU-134A i
pratila ga kao počasna pratnja sve do Talina u Estoniji.
Naučnik Nikolaj Šeltuhin (Sheltuchin), potpred-sednik Komisije za anormalitete Prirodno-
naučnog društva, objasnio je fenomen ,,globalnim atmosfer-skim i geofizičkim procesima na
više hiljada kilometa-ra udaljenosti, ćiji je tip nauci nepoznat." Piloti po Šeltuhinu ,,bili su
izloženi optičkoj varci!" Optička varka! Nije teško uočiti da se sovjetsko stanovništvo sinatra
podjednako glupim kao i američko.

Snimljeni NLO
Sredinom decembra 1978. god, na Novom Zelandu opaženo je nekoliko NLO. Noću su svetla
preletala nebo. Radarske stanice registrovale su neobične ehoe, koji nisu poticali od aviona.
Ovakve vesti navele su te-levizijskog novinara Kventina Fogartija (Quentin Fo-garty), sa
Kanala ,,0" u Melburnu, da se sa svojom TV-ekipom ukrca na teretni avion tipa argosi (Argo-
sy), da pobliže pogleda to što je bilo povod za senzacio-nalne vesti.
Fogartije poleteo u ranim jutarnjim satima 31. de-cembra 1978. god. Već po uzletanju sa piste
aerodro-ma u Velingtonu, Fogarti i njegovi Ijudi, kao i piloti, primetili su oko aviona čudna
svetla. Izgledalo je kao da ,,neko ili nešto čeka da bude snimljeno" [30]. Zemaljski radar u
Velmgtonu i vremenski radar u avionu prikazivali su više objekata. Geof Klauzer (Ge-off
Clauser), šef kontrole leta u Velingtonu kasnije je rekao da su NLO na ekranima radara bili
iste veličine kao i avion: ,,Videli smo jasne, defmitivne radarske ehoe. Povremeno bi se na
ekranu videlo i do deset NLO odjednom" [31].
Fogarti, koji do toga dana nije ,,verovao" u NLO, rezimiraoje: ,,Bilo je fantastično. Svetla na
nebu. Jed-no svetlo nas je prafcilo, onda nam se pridružilo još jedno, nešto niže. Raspoloženje
u avionuje zaista bilo napeto. Snimili smo dobro parče fllma, ali objektiv je bio suviše tanak.
Ondaje došaojedan NLO sasvimbli-zu, sa desne strane. Kroz 120 mm zum-objektiv izgle-dao
je mali, sličan tacni, sa svetlima gore i dole. Tada sam na kameru stavio 250 mm objektiv i
obuhvatio sjajno svetlo objekta. Leteo je istom brzinom kao i mi, nešto iznad nas, onda desno
ispred, zatim ispod nas i na kraju opet na našoj strani. Napravili smo grubu računicu i
zaključili da bi to čudo moglo biti visoko i tri do četiri sprata."
Australijskom dnevniku ,,D Advertizer" (The Ad-vertiser) Fogarti je 2. januara 1979. god.
izjavio: ,,Bo-jali smo se kada nam je radarska kontrola u Velingtonu rekla dajejedan objekat
odmah iza nas... Čak sam pomislio ,,i to beše to" pošto sam se setio Frederika Valentiha."
Isečci iz ovog filma prikazani su na mnogim televi-zijskim stanicama raznih zemalja.
Kamerman Dejvid Kroket (David Crockett) nazvao je taj fllm ,,najfanta-stičnije parče filma"
na kojem je ikada radio. ,,Preo-krenulo je čitav rnoj život. Sada zaista verujem da tamo gore
ima nečeg o čemu ništa ne znamo."
Šta je nauka rekla o tom jedinstvenom filmskom dokumentu? Astronom Piter Rid (Peter
Read) rekao je na Radiju Novi Zela-nd: ,,Ne verujem u stvari kao što su NLO. Taj NLO bilaje
Venera!" Sveti Bože! Ot-kada Venera izaziva radarski eho? ,,Blagosloveni bili oni koji
nemaju šta da kažu pa ćute!" Oskar Vajld (Oscar Wilde -1856-1900).

22. jun 1976. 21,37 h

Nadomak jugoistočne obale ostrva Fuerteventura (Kanarska ostrva) krstari korveta
,,Atrevida" španske mornarice, kada se sa horizonta približava intenzivna svetlost. Posada
pretpostavlja da se radi o svetlima za sletanje nekog aviona, ali svetlost se gasi i novi zrak
pada sa neba i dva minuta ispituje obalu. Doduše ne čuje se nikakav zvuk, ali posada sada
misli da se radi o jakim reflektorima nekog helikoptera.
 Onda se dogodilo nešto neverovatno: Od svetla na-staje veliki svetlosni venac koji se deli na
gornji i do-nji. Gornja polovina stoji neprestano uperena prema gore, sve dok se mornarima
ne izgubi iz vida, donja osvetljava obalu i more.
Ovaj slučaj bi mogao da se svede pod zajednički po-jam ,,svetla sa neba" da istovremeno nije
lekar dr Francisko Padron Leon (Francisco Padron Leon) sa taksistom Francisko Estevez
Garsijom (Francisco Estevez Garcia) bio na putu ka jednoj pacijentkinji. Kola su izašla iz
jedne krivine kada je odjednom, 60 metara od njih, samo dva metra nad zemljom, lebdela
jedna kugla kojaje ličila na prozirni balon od sapuni-ce. Taksi je stao. Dva čoveka su se
ponadala da će pri-sustvovati grandioznoj predstavi prirode. Taksista:
,,Hteo sam to da pogledam izbliza, otvorio sam vrata, doktor me je uhvatio za ruku. Ipak,
izašao sam... prišao sam bliže, bio sam udaljen nekih 25 metara" [32].
Onda su oba muškarca ,,u unutrašnjosti kugle vide-la neku vrstu platforme... i dva velika
bića" [33]. Lekar je kasnije rekao da bi mogao do pojedinosti da opiše ta bića, pošto ih je
posmatrao punih dvadeset minuta:
Stranci u kugli su bili visoki oko 2,70 - 3 m, nosili su crvene kombinezone i neku vrstu crne
kapuljače; ru-ke su se završavale ,,kupastim oblikom, za koji se nije moglo tačno reći da li su
ruke ili rukavice". Dr Padron
je ustanovio da nešto slično niknda ranije rpje video i da su oba stranca i-mala neki
,,visočanski sjaj"', stajali sujedan naspram dru.gog i po svemu sudeći opsluživa-li neke
uredaje. Napokon su stranci pogledali u prav-cu taksija.
Taksista: ,,Ta dva tipa su rne pogledala. Ja sam njih pogledao... Bio sam smeten, a onda
sam osećao samo još strah." Lekar je u zapisniku izjavio da se u unu-
trašnjosti staklene kugle pokretala jedna prozirna cev iz kojeje izviralo ,,nešto plavičasto"
štoje obložilo ku-glu. Pred očin'i.a dvojice muškaraca kugla je postajala sve veća i veća i
narasla do visine dvadesetospratne kuće bez da se veličina dvojice stranaca promenila, Lekar i
taksista su se da!i u beg, Kada su se osvrnuli, videli su kako se kugia velikom brzinom.
otisnula u pravcu susednog ostrva Tenerifa.
0 ovorn dogadaju u leto 1976. god. pisale su mnoge evropske novine. Novinari su se
razrnileli, ispitivali stanuvnike ostrva i turiste. Mnogi su potvrdili pojavu NLO, a potvrdem su
i ,,l.judi u crvenom". Da se kod prozirne kugle radilo o realnoj stvari, a ne o hologra-mu, tj.
trodimenzionalnoj projekdji kojomje neka ša-Ijivčina ili turistički savez hteo da skrene pažnju
na ostrvo, pokazalo se sledećeg dana: Kugla je lebdela i nad jednim poljem sa lukom. i celo
polje imalo je spi-ralne ofciske, sve biljke su bile polomljene. Duhovi, rnagije, ilnzije za
sobom še oslavljaju tragove.
Dobronamerni kritičari NLO bi po saznanju ovak-vih izjava rekli da je pojava NLO bilo
oduvek i pitaju zašto bi to morali biti vanzemaljski objekti koji su tu vilenili. Hendikep kod
svih ozbiljmjih isfcraživanja NLO je glupost koju mnogo, previše Ijudi dodaje. Iz druge ili
treće ruke, pojave, koje se zaista mogu obja-sniti kao sasvim prirodne, naduvavaju se. Osobe
koje žele da se naprave važnim, prodaju nebulozne priče.
Kada se od svih takvih izmišljotina oduzmu svi prirod-no objašnjivi fenomeni, ostaje
zabrinjavajući broj opažanja NLO, koji nije moguće objasniti, ali ni ospo-riti. Fofcografije,
filmovi, fizički tragovi, kao i radarska opažanja govore drugimjezikom od šarlatana.
Svako ko se, koliko je god moguće objektivno, po-stavi prema problemu NLO, biće uskoro
suočen sa protivrečnim izjavama fanatičmh pristalica NLO po istom pitan.ja.

Sve je to već bilo

Sveje to već bilo! imao je u raznim prilikama običaj da kaže rabin Ben Akiba u Guckovom
(Gutzkow) ,,Urijel Akosta" (1847). Sa ovim adutom krenuo sam na svoj teren. Sve je to već
bilo... dalo bi se dokazati pomoću starih tekstova sa izjavama o nebeskim poja-varna i
nebeskih kočijama, ali i da su opisi odvajkada bili kontroverzni. Eva je videla ,,svetleće kočije
koje su vukli sjajni orlovi". Prorok Hezekil opisao je,,Božiju krasotu"kao objekt sa
,,točkovima, felnama, očima i krilima". Avram je provozan svemirskim bro-dom visoko iznad
zemlje, a Salomonov otpremni apa-rat ušaoje u anale kao ,,leteći tron".
Isuviše turbulentni i kontroverzni su opisi letecih barki i brodova u indijskoj sanskrit-
literaturi: Idu od svemirskih gradova preko satelita do ,,draguljima ukrašenim višespratnih
nebeskih vozila", sa ili bez krila, sa ili bez točkova, bučnih ili tihih [34].
1 nebeski učitelji antike naišli su na različite opise:
Čas su to bili divovi, čas svetlosne pojave, čas bića u svemirskoj odeći sa šlemom, onda pak
,,nesto kao čovek u lanenoj odeći", kao što je primetio Hezekil.
Nakon ovih saznanja, protivrečne izjave o NLO me ne smetaju, one samo nastavljaju
tradiciju staru hi-Ijadama godina. Tada kao i danas svemirci su se slabo obraćali politički
vladajućima, išli su uvek na običnog zemljanina. Zasto?
Astronomi i matematičari objavili su poslednjih go-dina u stručnirn časopisima i knjigama
njihova gledišta o mogućnosti galaktičke kolonizacije [35-45]. Izračunata je verovatnoća
vanzemaljske civilizacije, kao i brzma njenog mogućeg proširenja. Većina ovih naučnika
sklona je mišljenju da bi u svemiru trebalo da vrvi od galaktičkih civilizacija. Ali gde su van-
zemaljci? Zašto nemamo zvaničnih kontakata sa

njima?

Profesor Džejms V. Dirdorf (James W. Deardorff)

sa Oregon Stejt univerziteta u Korvalisu, SAD, obra-dio je ovo pitanje u jednoj temeljnoj
studiji [46]. Po-stoji jedna hipoteza po kojoj se Zemlja smatra zoolo5kim vrtom i od strane
vanzemaljaca tretira kao zbeg. Pretpostavka za postojanje ovog zoološkog vrta je dovoljno
dobre volje čuvara. Životinje žive u miru medu sobom. Posetiocima je zabranjeno da diraju ili
umgtavaju gnezda retkih ptica ili terarijume egzo-tičnih salamandera (daždevnjaka). Svi
posetioci dužni su da se pridržavaju kodeksa o nemešanju.
Profesor Karl Sagan (Carl Sagan) smatra da je mo-guće da postoje univerzalne smetnje,,za
kosmički im-perijalizam"i da možda postoji nešto kao Codex galactica, po kojem se
nedovoljno razvijena planetar-na društva upućuju i zaštićuju [47]. Civilizacije sa du-gom
istorijom i iskustvom u svemirskoj plovidbi trebalo bi da znaju kako se treba odnositi prema
jed-noj kulturi kojaje tek u razvoju - kao Ijudi koji putu-ju zemaljskim zabitima i tako naidu
na nepoznata plemena.
Ova pretpostavka se prenosi u galaktičke dimenzije i onda se iz nje izvodi da svaka
planefcarna civilizacija ima mogućnost da od svog rodenja kad-tad nabasa na svemirom
ploveću familiju... ili da sama sebe uništi. U kosmičkim razmerama odigrava se selekcioni
proces kao evolucija na Zemlji: Ili se planetarno društvo ujedinjuje i kreće ka kolonizaciji
prostranstava galak-sije, ili se uništava u borbi i ruši sve svoje tekovine. Planetarno društvo
samo mora da dokaže da se može pokrenuti sopstvenim snagama i da se može miro-Ijubivo
odnositi prema vanzemaljcima. Dirdorf: ,,Ne-ma boljeg puta da se ova nesposobnost dokaže
nego samouništenjem".
Profesor Majkl D. Papadanis (Michael D. Papagian-nis) sa Bostonskog univerziteta, SAD, ide
korak dalje kada smatra da će kad-tad svaka civilizacija biti pri-nudena da spozna granice
svog materijalnog rasfca i da ih prevazide; onda se stremljenje inteligencije preu-smerava na
nemafcerijalne ciljeve. Posledica ove pre-mise bila bi da kad-tad galaksija bude nastanjena
stabilnim, etički visoko razvijenim i duhovnim civili-zacijama [48].
Pretpostavke Dirdorfa i Papađanisa polaze od toga da se vanzemaljci prema čovećanstvu
odnose dobrona-merno. To mora da je tako, pošto bi u suprotnom vanzemaljci odavno
agresivnim sredstvima promenili našu istoriju.
 Ali ne znamo koliko galaktičkih civilizacija ima. Medu njima može biti i agresivnih vrsta -
možda zato što imaju drugačiji metabolizam (razmenu materija), možda zato što su nakon
nekog dobijenog rata planeta ostali agresivni ili stekli agresivnost nakon putovanja svemirom.
Miroljubive civilizacije mogle bi pokušati da odvrate agresivne da se mešaju u razvoj jednog
pla-netarnog društva. Za ovu pretpostavku ima više razlo-
ga. ,,Jedan bi mogao biti", kaže Dirdorf, ,,da je homo sapiens prilično sličan sopstvenoj
životnoj formi". Drugi bi bio taj što planetarno društvo u sebi nosi ge-ne vanzemaljaca;
moždaje nekada i nekoj galaktičkoj civilizaciji pomognuto na ovaj način, tako da se oseća
obaveznom na sličan odnos.
Profesor Ronald Brejsvel (Bracewell) je poznati ra-dio-astron.oin na Stanford univerzitetu,
Kalifomija. On je gledišta da bi svaka vlada na svetu, u interesu nacionalne bezbednosti,
držala u tajnosti radio-poru-ke vanzemaljaca. Razlog za ovakav odnos može se potražiti u
nadi da će se sa vanzemaljskim informaci-jarna postići nadmoć - ne samo vojna već i u socio-
loškom, tehnićkom, ekonomskom i kulturnom domenu. Čak iako bi vanzemaljske poruke
primila, odgonetnula i obradila privatna istraživačka društua, vlade bi to mogle kvalifikovati
kao grešku ili šalu ,,i odmah celi slučaj staviti pod sigurnosno stakleno zvo-no" [49]. Profesor
Brejsvel smatra da bi vanzemaljci trebalo da preduhitre jednu takvu akciju time što bi njihovu
poruku odaslali u široku javnost izvan nacio-nalnih granica.
Kako to, kada ipak stoji neka vrsta ,,embarga" nad zemaljskim zoološkim vrtom?
Iznenadno prisustvo vanzemaljaca, time što bi se odjednom prikazali na velikim
fudbalskim stadionima širom sveta, uključili u naše TV-programe, bio bi kraj embarga.
Dobronamerne galaktičke civilizacije znaju da bi iznenadna pojava svetsku javnost dovela do
sta-nja šoka i izazvala haos. ,,Samo religiozne posledice već bi bile žestoke" [46], a kamoli
vojne komplikacije. Nacije bi napale jedna drugu atomskim raketama, jer svaka veruje da su
vanzemaljci tajno oružje protivni-ka. Zbrka na visokim školama bila bi potpuna, kultur-ni šok
bi nas paralisao.
U kleštima izmedu ,,embarga" i ,,dobronamerno-sti" izmedu pomoći bez šokiranja, ostaje
samo jedno rešenje: Vanzemaljci će svoje poruke medu Ijude slati dozirano, u dugaćkom
vremenskom periodu, tako da niti vlade, niti naućničke vrhuške mogu da reaguju represivno.
S jedne strane poruka treba da je prisfcu-pačna javnosti, s druge strane, za naučnike ,,ne treba
da izgleda prihvatljivo ili verovatno, Vladini resori, ko-je savetuju naučnici, onda ne bi pravili
nikakve reak-cije, te bi embargo ostao netaknut. Saznanje o tome šta se u stvarnosti oko nas
dešava vrlo bi sporo i poste-peno prodiralo - svakako ne brže nego što bi čovečan-stvo uopšte
bilo spremno da prihvati vanzemaljske poruke"[46j.

Proces promene razmišljanja

Ovi modeli mišljenja odgovaraju onome što se već skoro 70 godina dešava oko nas.
Kontaktiraju se poje-dinačne osobe, dobijaju informacije koje odgovaraju njihovom
intelektualnom statusu. Zna se i želi se da fcakve kontakt-osobe o svojim doživljajima prićaju
u krugovima njihovih poznanika koji su na istom inte-lektualnom nivou; prihvata se da se
prevaranfci i du-vadžije ubacuju i stvaraju zabunu. U suštini, ipak bez ikakvog haosa,
odigrava se duhovni proces promene razmišljanja na širokoj osnovi; razumljivo je da se lažne
i prave informacije množe u svim medijima.
Ova nova duhovna struja primorava naučnike da se izjasne o temi ,,vanlzemaljaca". Narodi i
političari zah-tevaju odgovore. Postaje neophodno ,,uključivanje lo-gićkih misaonih
postupaka da bi se odlučilo da 11 je
poruka esencijalno istinita ili nije" [46]. Sledeći korak je komunikacija medu naučnicima u
vezi sa tim pita-njem, sledeći bi bio uklanjanje prepreke onome što je • do tada izgledalo
nemoguće. Bez rata i haosa društvo se priviklo na postojanje vanzemaljaca.
Koliko je do sada napredovao proces promene miš-Ijenja dokazala je pre nekoliko godina
jedna anketa američkog magazina ,,Indasrijal Riserč Divelopment" (Industrial Research
Development), koji čitaju samo naučnici i industrijalci. Radilo se o pitanju postojanja NLO:
27% upitanih naučmka definitivno veruje u postojanje NLO, 34% ih smatra mogućim, 12%
nije bi-lo sigurno, 19% je smatralo da ih verovatno nema a samo 8% bilo je mišljenja da
defmitivno ne postoje. Broj od 61% ,,za" NLO pokazuje koliko je američko društvo otvoreno
prema ovom problemu.
Mi smo naviknuti da priznajemo san-io ono što je moguće m.eriti ili vagati. Tako dco
naučnika gubi vezu za brži razvoj. Febmara 1987. god. ,,Špigl" (Der Spie-gel) [50] je pisao o
jednoj duhovnoj pometnji koja je zahvatila veći deo stanovništva brazilskog supermo-dernog
glavnog grada Brazilije. ,,Samo u Braziliji. čovek bi mogao da scdne za kafanski sto i ispriča
da je upravo imao kontakt sa van.zemaljcim.a, a da ne bude ismejan" citira se novinar ,,Žurnal
do Brazil" (Journal do Brasil). Stanovnlci Brazilije kažu. da je već samo osnivanje i planiranje
njihovog supermodernog grada imcirano od strane vanzemaljaca, da čovek pripada jednoj
interplanetarnoj civilizaciji 1 da je samo ,,gost na ovoj planeti". Magazin je komentarisao da
su ovo svakako ideje koje medu ezotericima čitavog sveta imaju pristaša ,,ali nigde javno
priznanje takvog raz-mišljanja mje tako daleko otišlo kao u Braziliji".

13. decembar 1973.

Klod Vorilhon (Claude Vorilhon), sportski novinar i vozač, vozi se ka vulkanskini planinama
koje nadvisu-ju grad Klermont-Fcrand. Parkira svoje vozilo kod kratera Pi de Lasola; on
zapravo samo želi da uhvati malo svežeg vazduha, ,,nebo je skoro bilo sivo, u dolini su bile
trake magle" [51]. Iznenada Klod vidi crveno svetlo koje ide pravo na njega; on vidi NLO
prečmka 7 metara, koji lebdi dva metra iznad tla. Stranac sa ,,očima oblika badema i dugom
tamnom kosom i zele-nim jednodelnim odelom" izlazi i približava se mla-dom Francuzu na
deset mefcara. Sn.ažnim, nazalnim glasom stranac objašnjava novinaru da dolazi sa dale-ke
planete i da ima poruku za njega da odredenog
dana u isto vreme bude na istom mestu.
Klod i vanzeinaljac sastajali su se više puta. Stranac
je objasnio da njegovi Ijudi već hiljadama godina po-sećuju Zemlju. Iz opširnih razgovora
nastalo je više knjiga. Klod Vorilhon je napustio posao, naziva se nadalje ,,Rael", osniva nešto
kao zemaljsku religiju vanzemaljaca. Njegov pokret u meduvremenu ima preko 10.000
pristaša. Postulati ove sekte su: Nema Boga niti duše koja posle smrti lagano napušta telo.
Čovekje pre dugo vremena stvoren naučnim putem u laboratoriji od strane bića koja su došla
sa druge planete.
Ne mogu da zaključim da li je Klod Vorilhon, iliti Rael, svoje susrete zaista doživeo ili je
isuviše čifcao Denikena (Daniken), ne znam ni da 11 je njegova nametljiva poruka usmerena
na budelare njegovih pristaša. Neosporno je međutim da Rael od 13. de-cembra 1973. god.
uporno i uprkos svim nedaćama iz-graduje svoje udruženje. Ne bih ga ni pominjao da je
usamljen slučaj. Ali širom sveta vivi od raznih Klod Vorilhona, uspešnih ili manje uspešnih.
Oni deluju na plodnom tlu.

18. novembar 1982.

Andreas Šnajder (Andreas Schneider), Nemac star 15 godina, živi sa roditeljima izvan
Santa Kruza na Tenerifima. Noću se budi sa potrebom da izade napo-Iju. Iznad njega na nebu
visi crveno - plavo - zeleno svetleći NLO. Dečak gubi svest. Dolazi ponovo k sebi u NLO.
Posada vrlo Ijubaznih Ijudi vodi dečaka po NLO-u, saopštava mu raznorazne novitete; pred-
vidaju pre -kraja ovog stoleća strašnu prirodnu katastrofu, ali vele da Ijudima ne mogu da
pomogrm ,,zato što se mi njiiria samo smejemo, čak i napadaiiio njihove svemirske brodove i
na njih pucamo".
Ja sam upoznao tog Andreasa Šnajdera pre nekoli-ko godina, on mi je tada ispričao tu pricu
na dečački
način, Zgodan, simpatičan, sasvim normalan dečak. Naravno da ne ziiam da li je Andreas
imao puberfcet-ski traumatski doživljaj, ilijejednostavno samo fanta-zirao... ili da li mu se
time čini nepravda i da se dogadaj zaista zbio. Imao sam utisak da je Andreas imao jedan
nesvakidašnji doživljaj, Da li u stvarnosti ili samo u glavi, ne bih želeo da presudujem, Šta
uo-stalom. to ima veze, kada se - po profesoru Papadani-su - radi o duhovnoj civilizaciji?
Već dugo godina poznajem jednog čoveka koji je celoga života bio pilot DC-8 ujednoj velikoj
vazduho-plovnoj kompaniji; dakle raspolaže normalnim preci-zno funkdomrajućim mozgom.
Ovaj čovek iznenada prima direktno, preko svojih netaknufcih sivih ćelija, telepatske poruke
vanzemaljaca. Da lije taj čovek po-ludeo? Sigurno da nije, jer on vodi život kao ti i ja. Ludl je
reakdja na suočavanje sa takvim ispadom. Po-jedinačn! alučaj bi se mogao smatrafci ludm'i,
da nije na hiljade slićnih slučajeva kontakata. 183 knjige o NLO na nemačkom, francuskom i
engleskomjeziku sknpio sam tokom vrernena u mojoj bibliofced. Preko 500 iz-
veštaja o kontaktima stoji u njima. Uz to ide više od 1.000 arhivisanih opažanja NLO sa
drugim doživ-Ijajima. Gubi li čovek tlo pod nogama? Zar ne može da izade na kraj sa ćesto
jezivom realnošću? Ne podleže li sve više i više masovnoj psihozi, kakvu psiholozi rado
guraju u fioku kolektivne podsvcsfci? Ili se radi o vla-dajućoj sumnji u poslednju instancu
našeg bitisanja?
Artur Šopenhauer (Arthur Schopenhauer - 1788-1860) pisao je na ivici očaja: ,,Ukoliko je
Bog stvorio ovaj svet, ne bih voleo da sam Bog. Vaš jad bi mi slo-mio srce".
Naši psiholozi imaju spremna objašnjenja. Krivo je društvo sa svojom bedom kontakata.
Krive su vojne pretnje. Krivaje pomisao na umiruću životnu sredinu itd.
Oprostite, gospodo! Gde sada da stavimo doživljaj japanske posade JAL-a iznad Enkoridža?
Gde je ne-stali australijski pilol Frederik Valentih sa sve avio-nom? Šta ćemo sa snimljenim
NLO iznad Novog Zelanda? Šta sa NLO koje su jurili vojni mlaznjaci iz-nad Brazila? Koja to
,,svetla sa neba" ostavljaju spiral-ne tragove na poljima sa lukom, i kako to da se NLO
pojavljuju na radarskim ekranima? 1 zašto nije bilo drugačije pre više hiljada godina, kadajoš
nisu kružile vizije bede? Zar su ,,nebeski učitelji" indijanskih i sta-roindijskih predanja
produkt našeg vremena? Kakoje to kada deca sa zabitih seoskih gazdinstava - bez tele-
vizijskih izveštaja sa jezivim slikama svakidašnjice -postanu kontakt-osobe? Tu rnoram
podsetiti najedan poseban slučaj, koji pokazuje da nas ne prave glupim samo političari već i
crkvenjaci.
Za moju knjigu ,,Pojave" [52] ispitivao sam slučaje-ve koje su mnoge religije beležile i
beleže već vek-ovima.
Vizije iz Fatime

Slučaj koji bih želeo da obradim odigrao se u ma-lom portugalskom selu Fatima. Šfca se tamo
dogodilo? Čobani Hacinta Martos (Jacinta Martos), Frančesko i Lucija Santos (Francesco i
Lucia Santos) doživeli su 1917. god. ukupno sedam pojava Gospe - svakog tri-naestog u
mesecu od rnaja do oktobra.
,,Hoću da dodete ovamo 13. sledećeg meseca!" na-redila je pojava čobančićima iz Fatime. 1
tako se Go-spa ukazala tačno u zakazano vreme na dogovorenom mestu. Naravno - a koja
deca ne bi - njih troje je živahno i sa ushićenjem pričalo o njihovoj viziji. Oni
su u Portugalu bili događaj leta ijeseni 1917.
Na početku su tri mala čobanina bili komuni-kacioni centar, ali za kratko. Svakog trinaestog u
me-secu beskrajni karavani hodočasnika stizali su u Fatimu, Prema pouzdanim izveštajima,
13. oktobra 1917. god. izmedu 70.000 i 80.000 Ijudi okupilo se na mestu prikazanja čekajući
čudo. 1 isplatilo se. Očeki-vala ih je predstava koja nije opčinila samo decu. Kiša je lila kao iz
kabla, bila je to bedna pretpostavka za pnkazanje Gospe, ali ipak i deo predstave: Iznenada
oblaci su se rascepili i pojavilo se parče plavog neba, Sunce je zasjalo, ali ne i zablesnulo.
,,Sunčano čudo Fatime" je započelo, i sve što sada iznosim"stoji u za-pisinia o tom velikom
danu.
Sunceje počelo da se trese, počelo da klizi, izvodilo je nagle pokrete levo i desno, i na
kraju počelo neve-rovatnom brzinom, kao vatreni točak, da se okreće oko svoje ose. Iz njega
su potekle kaskade zelene, crvene, plave i Ijubičaste boje i stopile se na zemlji u
nestvarnu, baš tako, vanzemaljsku svetlost. Desetine hiljada Ijudije to videlo, a očevici su
tvrdili daje Sun-ce nekoliko minuta stajalo mirno, kao da je Ijudima htelo da da predah.
Odmah potom fantastični pokreti su se nasfcavili, počeoje i džinovski vatromet iz blešta-vog
svefcla. Spektakl nije, po rečima posmatrača, bilo moguće opisati rećima. Nakon ponovnog
predaha Sunce je po treći put započelo svoju igru istom lepo-tom. Cela čarolija trajalaje
ukupno dvanaest i"ninuta. Posmatranaje u prečniku od 40 kilometara.
Deca su prilikom svakog prikazanja primala poru-ke, koje je Lucija, najstarija od troje dece
- rodena 22. marta 1907. god. - stavljala na papir. Sva prikazanja najavljivana su ,,sevanjem"
koje je bilo propraćeno brujanjem i praskanjem, Lucijaje tada rekla daje sva-ki put kada se
prikazanje udaljavalo čula zvuk, kao da u daljini ,,puca vatrometna raketa".
Prilikom petog prikazanja deci Fatime, 13. septem-bra 1917, nekoliko hiljada seljaka i
radoznalaca prime-tili su jasno svetleću kuglu, koja je polako i dostojanstveno lebdela ka
nebu. Lucija je pisala kako se svaki put prikazanje Majke Gospodnje polako pri-bližavalo u
,,odblesku jednog svetla", i kako su deca Madonu vidala tek onda kada bi svetleća taćka
stajala mirno iznad hrasta lužnjaka. Kada su Luciju prilikom ispitivanja upitali zašto je
prilikom prikazanja često spuštala pogled umesto da netremice posmatra Svetu Devicu,
odgovorila je: ,,Zato što me je nekad zaslep-Ijivala" [53].
Još u ,,Pojavama" usudio sam se da naslutim da je spektakl u Fatimi bio demonstracija
vanzemaljaca i napisao: ,,Treba se osloboditi besmislenog shvatanja da su prikazanja
religiozna privilegija." Tada mi je
Primaoci poruke iz Fatime: Hacinta Martos - Frančesko i Ludja Santos. Oodina 1917.
promakla odlučujuća misao, koju je u međuvremenu diplomirani geolog Johanes Fibag
(Johannes Fiebag) do kraja konzekventno razradio u svojoj knjizi ,,Tajna poruka Fatime"
[54].
Deca Hacinta Martos i Frančesko Santos umrla su ubrzo nakon prikazanja. Devojčica
Lucija Santos
otišla je u sarnostan; primljene poruke stavila je na papir i predala nadležnom biskupu. Treću
poruku --po Luciji - trebaloje tek 1960. da obelodani Sveti otac (Papa). Zaista, svojevremeno
je ova ,,treća tajna Fati-me" zapečaćena predata papi Piju Xn, kojijuje zatvo-renu predao
Svetoj kancelariji, ,.jer je Sveta Devica to tako htela." (Lucija) 1959, godinu dana pre toga
datu-ma, kada je zapečaćeno pisino trebalo da bude otvore-no, dnevnik ,,Glasnik Fatime"
citiraoje Luciju: ,,... Ne mogu ulaziti u detalje, poštoje tojoš uvek tajna... koja se sme saopštiti
samo Svetom ocu i biskupu Fatime, a obojicaje ne žele znati, da njome ne bi bili zavedeni...
Poruka treba da ostane tajna do 1960.."
1960. Jovan XXIII bio je Gospodar rimske kurije. Iza zatvorenih vrata papske kancelarije
otvoreno je Lucijino pismo. Prevodilacje bio monsinjor Paul Hoze Tavares (Paul Jose
Tavares). Kada su dostojanstvenici napušfcali papske prostnrije, njihova lica su izgledala
,,veoma uplašena, kao u nekog ko je upravo video du-ha". Potresen, Jovan XXin je rekao:
,,Ne možemo obelodaniti tajnu. Izazvala bi paniku".
Naravno, od tada kolaju priče. Šuška se da treća tajna Fatime najavljuje jezivu prirodnu
katastrofu, možda čak i jedan treći svetski rat. Crkva je odmah opovrgla takve glasine.
Kardinal Otavijani (Ottaviani), koji je takode znao poruku iz Fatime, objasnio je na jednoj
konferenciji za štampu: ,,Mogu samo zaključifci daje sve što je kolalo oko tajne iz Fatime bez
ikakvog osnova..." 30. septembra 1984. god. katolički nedeljnik ,,Bildpost" objavio je intervju
sa biskupom biskupije Leirije, Albertom Kozme do Amaralom (Alberto Co-sme do Amaral).
U njemu je izjavio: ,,Treća tajna iz Fafcime nema nikave veze sa atomskim bombama i bo-
jevim glavama, sa peršing i SS-20 raketama, niti sa uništenjem sveta. Sadržaj se mnogo više
tiče naše ve-
re" [54]. Kardinal je još dodao da crkva ima jake razloge"da ne obelodani treću tajnu iz
Fatime.
Za rimokatoličku crkvu Marijaje ,,Majka Božija; to je dogma proizašla iz Papinog zahteva za
bezgrešnost ex cathedra (saopštenog sa papskog prestola). Zato je to i contradictio in re,
stvarna protivurečnost, kada naredenje Majke Božije, da treća tajna iz Fatime sve-tu bude
saopštena 1960. godine, Vatikan sprečava. Papa Jovan Pavle II je u proleće 1987. god.
povodom crkvene proslave marijanske godine 1987/88. i skore 2000-te godišnjice rođenja
Hrista, na nov način nagla-sio centralni značaj majke Isusa. Isus je Bog, trojstvo Oca, Sina i
Svetog duha. Ovaj Bog je bezvremen, ne poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost. Majka
Božija je naredila da se treća tajna iz Fatime obelodani leta Gospodnjeg 1960, ali primalac
poruke se ne usuduje da izvrši naredenje. Zar sveznajući Bog nije mogao da predvidi ovakvo
držanje?
Iz jakih razloga"(biskup do Amaral) Vatikan odbi-ja da obelodani tajnu, ,,pošto bi izazvala
paniku" (papa Jovan XXIII). Zato je drsko što ovde pišem ono što bi po mom mišljenju moglo
da stoji u trećoj poruci iz Fa-time:

,,U ime duha koji prožima sve, pozdravljamo Vas, stanovnike Zemlje! Stigli ste do praga
tehnologija, koje izazivaju velike promene. Nemir će zahvatiti Ijude, napetost i ratovi c'e
omesti slogu naroda. Sve Sto budete činili, činite sapažnjom i respektom pre-ma blišnjern
svom, činite to skromno i iiz straho-poštovanje pred bezvremenim diihom u.niverzuma.
Potisnite mržnju i neslogu, izbegavajte ratove. Rat je veliki razarač, i Vaš svetje u prošlosti
već dovolj-noputa uništavan ratovima. Spoznajte da ne živite

sami u svemiru. Mnoge životne forme pripadaju ve-likoj porodici galaksija. Pripremite Ijude
na to da se susretnu sa drugim životnim formama iz sverni-ra. Kao dokaz za istinu ove poruke
na nebeskom svodu prikazujemo Vam moćnu predstavu. Po tomc ćete prepoznati da naša
nzoć ne potiče sa ove Zemlje"
Sve dok crkva ne bude objavila treću poruku iz Fa-time, onu koju je zabeležila mala Lucija sa
datumom za objavljivanje - 1960 - moći ću da tvrdim da sadržaj - po svom smislu - odgovara
mom nacrtu. Zaista bi to bila poruka koja šokira, poruka koju bi crkva teško podnela, zato što
bi izazvala paniku medu vernicima. Jer, obelodanjivanje poruke, ukoliko bi bila sličnog
sadržaja, dokazalo bi da se u Fatimi nije prikazala Majka Božija.
Papa Jovan XXIII, u čije vreme je doneta zabrana treće poruke iz Fatime, obratio se 1963.
god. encikli-kom Pacem in terris (u cilju očuvanja mira) vernicima. Jovan Pavle II, kao ni
jedan Petrov naslednik Svete stolice, putuje svetom. U leto 1986. god. pozvao je -što je
jedinstveno u istoriji rimske crkve - poglavare ostalih verskih zajednica na molitvu i razmenu
misli u crkvi Svetog Franje u Asisiju. Da li je Papa obavestio Dalaj Lamu, Kanfcerberijskog
nadbiskupa i sve ostale crkvene ličnosti o budućnosti sveta i onome što nas očekuje, shodno
svom saznanju u vezi sa trećom poru-kom iz Fatime?
,,Postoje u životu čoveka trenuci kada je on bliži svetskom duhu nego inače, i kadaje u
mogućnosti da postavi pitanje sudbini" Fridrih fon Šiler (Friedrich von Schiller - 1759-1805.