Grka knjievnost

(kratki pregled)

Sadraj: Grka knjievnost................................................................................................................................................... 1 Arhajsko razdoblje.................................................................................................................................................. 3 Epsko pesnitvo ................................................................................................................................................. 3 Homer......................................................................................................................................................... 4 Lirsko pesnitvo ................................................................................................................................................. 7 Elegija .............................................................................................................................................................. 8 Solon ........................................................................................................................................................... 8 Jambografija.................................................................................................................................................... 9 Monodija ....................................................................................................................................................... 11 Sapfa.......................................................................................................................................................... 11 Horska lirika ................................................................................................................................................. 12 Pindar........................................................................................................................................................ 13 Prozno stvaralatvo ..................................................................................................................................... 14 Klasino razdoblje ................................................................................................................................................ 16 Tragedija ............................................................................................................................................................ 17 Eshil............................................................................................................................................................... 17 Komedija ........................................................................................................................................................... 19 Aristofan ....................................................................................................................................................... 20 Menandar ...................................................................................................................................................... 21 Filozofija............................................................................................................................................................ 22 Sokrat............................................................................................................................................................. 23 Aristotel......................................................................................................................................................... 24 Istoriografija ...................................................................................................................................................... 25 Tukidid .......................................................................................................................................................... 25 Govornitvo ...................................................................................................................................................... 26 Demosten...................................................................................................................................................... 27 Aleksandrijsko razdoblje...................................................................................................................................... 28 Pesniko stvaralatvo....................................................................................................................................... 29 Prozno stvaralatvo.......................................................................................................................................... 31 Rimsko razdoblje .................................................................................................................................................. 33 Plutarh................................................................................................................................................................ 34 Lukijan ............................................................................................................................................................... 36

|2|

From Wikipedia
Grka knjievnost obuhvata knjievno stvaralatvo na grkom jeziku koje zapoinje Homerovim epovima oko 8. veka pne., a zavrava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku kolu u antici. Grka je knjievnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske knjievnosti, nego je izvrila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku knjievnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih knjievnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici osam pre nove ere i pet nove ere stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proirila su grku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika Aleksandrija, Antiohija i drugi postali vea sredita grke civilizacije od starih grkih polisa. S obzirom na drutvene, politike i knjievne prilike, moe se celokupna antika grka knjievnost podeliti na etiri perioda: 1. 2. 3. 4. Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.); Klasino razdoblje (5. i 4. vek pne.); Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.); Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Arhajsko razdoblje
Najstarije poznato grko pismo jeste mikenski silabiki linear B, koji nam je ostao sauvan na glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadre zapise, najee jednostavno u vidu razliitih spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave knjievnosti tu nema, a njeno odsustvo objanjava se na razliite naine. Prema jednoj teoriji, mikenska se knjievnost, kao to je sluaj i s kasnijim Homerovim i drugim delima kikline epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagoen glasovima grkoga jezika. Prema drugoj teoriji, knjievna dela budui element drutvene elite bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se meutim nije sauvao.

Epsko pesnitvo
Na poetku grke knjievnosti tako stoje dva njena najvea dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, te nekoliko neznatnih metrikih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesnike tvorevine svojom sloenom strukturom i stilizacijom daleko odskau od svakoga poetnitva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije iji poeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mranim dobom Grke (od 12. do 8. veka pne.). Homer () je prvi pisac grke
|3|

knjievnosti i istovremeno najvei epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je iveo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom ivotu zapravo nema. Antika tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi peva, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevaa Demodoka iz Odiseje na linost samoga pesnika. Stoga se jo od antike pa sve do naih dana stvorio itav korpus veoma razliitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrauje tzv. homersko pitanje.

Homer Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodinjeg razvoja usmene narodne knjievnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici moda bili pevai rapsodi (), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" ( ) i meu koje tradicija obino ubraja i samoga Homera, te aedi (), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o junakim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema nekim razmiljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junake pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija, potvruju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savrenu epsku tehniku, umetniki izraz, knjievni jezik, okretan stih, mnotvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju doe do odreenog mesta u opisu bitke, plovidbe lae, i na kraju tipine brojeve. Sve te pojave nesumnjivo su plod dugotrajne umetnike prakse. Moe se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj epopeji prethodile krae pesme u kojima se uz pratnju muzikog instrumenta pevalo o junakim delima. Te su pesme, kako se ini, bile delo Eoljana Ahejaca, koji su doli iz Tesalije i drugih delova grkoga kopna i prvi se uvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grke meale su se s onima u novoj domovini, a bile su podreene jednoj osnovnoj temi borbi sa stanovnicima u novom kraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je vrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najvie umetniko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne. Ilijada (, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (), drugom imenu grada Troje. Sadraj joj je uzet iz ciklusa pria o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograniio grau prikazavi dogaaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj
|4|

godini rata. Glavna je tema ovoga epa svaa izmeu Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla. Odiseja (, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodinjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset godina po raznim morima i doivljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivi u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraa se na Itaku, gde se uz pomo sina Telemaha osveuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu enu Penelopu i na gozbama rasparavali njegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva ine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaeni sintetikim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodinjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feakoga kralja Alkinoja (912. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kree u potragu za ocem (1 4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je jednostavna, a to je primetio jo Aristotel, koji u Poetici 1459b kae: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetniku visinu, koju otada vie niko nije dostigao. Homerova poezija je puna ivog pripovedanja, jasnog izraavanja, paljivog crtanja ljudskih karaktera, svee ivotne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske knjievnosti nije izvrilo tako snaan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi. Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko stvaralatvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela ve od 5. veka pne. podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom podrazumevaju se manja pesnika dela koja su se pripisivala Homeru. Meu njima je svakako najznaajniji zbornik od 33 homerske himne () napisane u heksametrima i epskom stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju razliita boanstva. Ove su se himne prvobitno zvale "uvodi" (), to govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su sluile rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male poeme. Tako Himna Demetri obrauje priu o otmici Persefone i tekoj boli Demetre koja luta po svetu traei kerku. Himna Apolonu opeva roenje ovoga boga na Delosu i njegove doivljaje tokom osnivanja proroita u Delfima. Himna Afroditi obrauje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i pria o tome kako je tek roeni Hermes nestanim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Boj aba i mieva (, 303 stiha) koja parodira sadrinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenistiko doba, Margit (, od = budala) koja na podsmeljiv nain govori o nekom junakubudali koji je mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi () koja je prikazivala dva brata veta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.
|5|

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki broj pesama koje su se takoe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kiklinim epovima jer ine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronoloki prikazan neprekinut krug () mitskih dogaaja u sadrajnoj celini. Kiklike pesme su se takoe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pruile su bogatu mitoloku grau lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Meutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kikline pesme u drugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sauvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov sadraj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvrenju Edipovog prokletstva meusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, i najzad Epigoni (, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe. Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (, 11 knjiga) koja je opevala dogaaje koji su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (, 5 knjiga) koja je opisivala dogaaje nakon Ilijade, ukljuujui kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vou Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim Mala Ilijada ( , 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oruje izmeu Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija ( , 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin beg, zauzee Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, poar grada i rtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (, 2 knjige) opevala je povratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadraj Odiseje i zapoinjala opisom sahrane Penelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za enu, a Telemah Kirku. Velike drutvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (, moda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se moe smatrati prvom individualizovanom pojavom u grkoj knjievnosti. Njegova Teogonija ( = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grku mitoloku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikae Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prolosti postaje svemogui uvar pravde. Isticanje moralnih problema i tenja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju poetak ruenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i
|6|

Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani ( , 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipniku upuuje opomene i savete o tome kako e stei imovinu na astan nain. Meutim, pesnikovo obraanje bratu samo je okvir za pouke koje upuuje svojim savremenicima o tome da se ovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski ivot nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj dravi koja eli biti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne la, prevara i nasilje vladara. Premda je Hesiodov pogled na ivot pesimistian velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih drutvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratniki ideal herojske epohe.

Lirsko pesnitvo
Postanak i ujedno najvii domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila ve na zalasku. Ona je zapravo melodiki i ritmiki usavreno narodno pesnitvo. Razvoj umetnike grke lirike uslovila su dva kljuna uzroka. Prvi ine nove drutvene prilike tokom kojih dolazi do dubokih promena u politikim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamane grke kolonizacije irom Mediterana te do izgradnje i uvrivanja polisa kao osnovnog dutvenog i dravnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici otkrie harmonije i usavravanje muzikih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u irem smislu obeleavala razvitak velikog dela duevnog ivota, pa je izraz (= muziki ovek) nasuprot izraza (= nemuziki ovek) oznaavao obrazovanog oveka. Muzika je imala vaan poloaj u grkoj kulturi, i sva se grka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika naalost propala, ali znamo da su meu najeim muzikim instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula. Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i oznaava prvobitno samo one starogrke pesme koje su se pevale uz pratnju ianih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam ica sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od = pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim to su se razlikovale po metrima koji su se u njima obino upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to to je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvoenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liriare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liriare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Meutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

|7|

Elegija
Spoljanja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesnikih vrsta jeste posebna metrika graa, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se ini, nastaje u Maloj Aziji kao tubalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grkoj esto preobrazila u svojevrsni bojni pokli. Grka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog ivota sadraj. Ratni uas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesniko stvaralatvo Kalina (), koji se ubraja meu najstarije elegiare i koji je iveo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sauvao, osim nekoliko fragmenata, poetak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugraane na oruje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i estok ratni pokli, a sadri ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plai smrti, te junaki pada u borbi. Ratniku elegiju pisao je i Tirtej (), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog mesenskog rata (645628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete (), i to u jonskom dijalektu s neto dorizama. Njegova je poezija ratna i graanska: glavni su mu motivi odluna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poreenje junaka s kukavicom i njihove razliite sudbine. Sasvim je drugaiji elegiar Mimnermo (, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije iz Kolofona, ija je poezija usredsreena na lina oseanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik iveo. Njegova je poezija melanholina i ljubavna. Ljubav, uivanje i radost za pesnika su eljena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlai kada on pomisli da je lepoj mladosti sueno da precvate i proe, a umesto nje e doi starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviraici Nani () koju je pesnik snano ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su enje i odzvanjaju muzikom. Solon Pesmama s drutveno-politikom tematikom vraa se Atinjanin Solon (, oko 638558. pne.), veliki zakonodavac i reformator atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izloio svoje etike ideje i refleksije, objanjenja i opravdanje vlastitoga politikog rada. Pre no to se 594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada drali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesniki rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sauvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu
|8|

s dosta atikih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesniki opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u kojima Solon opravdava i objanjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima izlae svoja etika shvatanja. U drugoj polovini 6. veka pne. ivi i deluje Teognid (), elegijski pesnik iz Megare, od kojeg nam je sauvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog porekla i uverenja, te da je uestvovao u sukobima izmeu aristokrata i demosa koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izala kao pobednik, aristokrati su morali beati iz Megare, a meu njima i Teognid, koji otada ivi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove politike borbe i tekoe nale su odraza u Teognidovim elegijama, iji glavni deo ine (= opomene), koje su upuene mladom plemiu Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene arom, strau i bolom zbog iskustva oveka koji je ivot proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromatvu. Moralna pouka Teognidova uglavnom je pesimistina: mladost i sam ivot su nestalna dobra, smrt i siromatvo vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod pesnika uivanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i veselih trenutaka. Savremenik je Teognidov bio Fokilid (), ije elegije i pesme u tetrametrima imaju didaktiki karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadrajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U sauvanom fragmentu od osam stihova oponaa Semonida Amorginca i u satiri na ene razlikuje etiri vrste ena: jedna je nastala od kuje, druga od pele, trea od svinje, a etvrta od kobile, pri emu je dakako najbolja ona koja potie od pele. Na osnovu malog broja fragmenata ne moe se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. iveo je i prvi helenski pesnikfilozof, Ksenofan iz Kolofona ( , oko 565 oko 473. pne.), koji je po tradiciji bio osniva elejske filozofske kole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je elegije te prvi u grku knjievnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom (= Rugalice), gde je na satiriki nain otro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je otrom kritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih boanstava i religijskih verovanja i obreda uopte jaao veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromiljanje.

Jambografija
Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. , tj. ritmika recitacija s muzikom pratnjom, a muziki instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atikom dijalektu. Jamb doputa itav
|9|

niz razliitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem linost dolazi do takvog izraaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnaniji pesnik jamba bio Arhiloh () s ostrva Parosa, koji je iveo u 7. veku pne., burnim i nemirnim ivotom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sauvanih fragmenata. Izgubivi svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaenik u vojsku Tasoana koji su ratovali s Traanima, ali bezuspeno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksoana. ovek estoke udi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, esto i otrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili takav utisak stiemo o Arhilohu iz sauvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko oseajan i plemenit, ali strasna i neuzvraena ljubav prema Neobuli, kerki paroskog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nene i oseajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mrnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako otrim i zajedljivim pesmama, da im prema legendi nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od draesnih i plemenitih slika do najee ironije i prostote. Arhilohov uticaj na potonje grke liriare bio je ogroman, a meu rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao Horacije. U 7. veku pne. iveo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac ( ), roen na Samosu i osniva kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sauvani fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila pouna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj satiri O enama ( ), gde duhovito i ironino ocrtava deset tipova enskog karaktera, koje izvodi iz razliitih ivotinja i elemenata: prljava ena potie od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na ivot to ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilino je pesimistian: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva to je preovlaujui okvir njegove ivotne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije iveo je Hiponakt () iz Efesa, ije je stvaralatvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgraeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnikprosjak, oznaen kao pesnik najbednijih drutvenih slojeva. Od njegove pesnike produkcije najznaajniji su jambi, od kojih su sauvani samo fragmenti, ali se iz njih moe rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba gde se pije iz vedra, javne kue s prostitutkama, smrdljive krme pune insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od hladnoe, meu njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, otro individualizovana, realistina, gorka, ponekada podrugljiva i ironina, pa se moe smatrati dalekim prethodnikom kinikog morala.

| 10 |

Monodija
Uporedo s elegijom i jambom prilagoavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskoga drutva. Tako se i grka melika razvijala u vezi sa ivotom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih oseanja i crta line biografije nainili su eolski pesnici, ije je knjievno i muziko sredite bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej (, roen oko 630. pne.), iji su rodni grad Mitilenu razdirale unutranje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama uestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i uestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast doao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, meutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno iveo do kraja ivota. Njegove su pesme filolozi podelili na politike i ratnike pesme (), ljubavne (), vinske ( ili ) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma nije do nas dola potpuna. Ipak, iz oko 150 sauvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio uzvien i kratak, draestan i snaan, posebno u politikim pesmama koje su u sebi imale govorniku estinu (plerumque oratori similis, kae rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez optereujue retorike. U politikim pesmama estok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: boanska Dionisova tenost nala je u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu. Sapfa I najslavnija grka pesnikinja Sapfa (, druga polovina 7. veka pne.) bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. pne. vladajua demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolale mnoge legende: da je runa, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladi Faon nije uzvraao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka po njoj je, najzad, i nazvana istopolna ljubav izmeu ena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snano ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je pouavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala "kuom Muza". Alkej ju je zvao "istom" (), Platon ju je nazvao "desetom Muzom", a Strabon "neim udnovatim" ( ). Njene su pesme antiki filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetniki svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safikoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odie dubokim ljubavnim arom, proeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i
| 11 |

savrenim stilom. Ljubav, cvee, no puna meseine, priroda, zvuk, boja to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima. Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (, roen oko 570. pne.), Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se Anakreont s jo nekim sugraanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moi i sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh pao s vlasti, o Anakreontovu ivotu ne znamo nita pouzdano: po nekima je iveo kod Aleuada Ehekratida u Tesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi. Premda Jonjanin, Anakreont je bio pravi nastavlja subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokom oseajnou. Njegova poezija, od koje je sauvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima preteno erotski i simpotiki karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sauvana fragmenta bila su deo himni posveenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadraj Anakreontovih pesama je bezbrino uivanje ivota, ali erotika mu nije neposredna i duboko proivljena kao kod Eoljana: ar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak, Anakreontovo pesnitvo vedrog i ugodnog raspoloenja steklo je veliku popularnost ve u antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajui pesme istoga sadraja: sauvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadraja nazvanih Anacreontea (). Na njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.

Horska lirika
Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (, druga polovina 7. veka pne.), ali je iveo u Sparti, gde je sastavljao himne, peane (sveane obredne pesme u Apolonovu ast), hiporheme (vesele i ivahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najvie proslavio partenijima, pesmama koje su u ast bogova pevali devojaki horovi. Od oskudnih fragmenata koji su doli do nas najdui je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se ini, spevana u ast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, uesnica hora, proetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih ivota. Ni o Stesihoru (, kraj 7. i poetak 6. veka pne.), koji se moda rodio u Metauru u junoj Italiji ali je iveo u Himeri na Siciliji, nije mogue dati neki odreeni sud, jer se sauvalo premalo fragmenata, od kojih najdui ima est stihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici meu kojima je najvanija bila podela horske pesme na trijade koje ine strofa, antistrofa i epoda obraivao je i narodne prie lokalnog karaktera o strastvenim i nesrenim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa. Iz june Italije bio je i Ibik (, poetak 6. veka pne.) iz grada Regija, koji je meutim veliki deo ivota proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je
| 12 |

upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sauvan je jedan vei odlomak na papirusu koji sadri pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih pesama u ast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu strast prema mladiima. Simonid Kejanin (, 556468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, iveo na dvorovima razliitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj starosti u Agrigentu na Siciliji. Na poetku grko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grke pobede i proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje. Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u ast Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije epigrama. U antici je Simonid bio naroito poznat po dubini oseaja koje je svojim tualjkama umeo pobuditi kod slualaca. Pindar Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te ivim slikama i jakim oseajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je u grkoj knjievnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar. Bakhilid (, oko 518450. pne.), neak Simonida Kejanina, rodio se na ostrvu Keosu. O njegovom se ivotu ne zna mnogo, ali izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u grkim narodnim takmienjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smo pesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim papirusima pronaeno 14 epinikija (pesama u ast pobednika na atletskim takmienjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle Pindara najbolje poznati horski liriar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost (hvali se pobednik u nekom takmienju, njegovi preci i grad) mit (govori se o nekom heroju kao pretku pobednika ili se obrauje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu takmienja ili o uvoenju takmienja) aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba drati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrauju na lirski nain. Zanimljiv je ditiram Tezej (), koji je ceo u obliku dijaloga izmeu Tezejeva oca Egeja i hora koji ine Atinjani. Pindar (, 522. ili 518442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne aristokratske porodice, pa mu je itavo pesnitvo duboko proeto duhovnim idealima helenske
| 13 |

aristokratije. Pindarov pesniki rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tubalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sauvano 44 epinikija ili oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u etiri grupe: Olimpijske (), Pitijske (), Nemejske () i Istamske (). Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i metrikih oblika, strukturisane su redovno prema uobiajenoj shemi aktuelnost mit aktuelnost. Ali pesnikova panja zaustavlja se na spoljanjim obelejima atletske pobede: samo takmienje nikada ne opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u podruje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najdui deo ode i gde najvie dolazi do izraaja pesnikov duh, njegovi pogledi na ivot i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je ve u antici, smatran esto najveim helenskim liriarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj naroito je vidljiv u horskim delovima tragedije.

Prozno stvaralatvo
Poeci knjievne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za potrebe svakodnevnog ivota, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama, spiskove svetenika i inovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grkom svetu. Jonjani su bili paljivi posmatrai prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokuali ponuditi odgovore na teke probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapoetku svega to postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi prozni pisci piu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grke proze. Ve se u antici raspravljalo da li je prvi prozni pisac bio istoriar Kadmo iz Mileta (poetak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Peina sa sedam skrovita). Prvi pravi grki filozofi i zaetnici nauke bila su trojica Mileana, ija uenja ine tzv. miletsku kolu. Prvi od njih, Tales ( ili , 624547. pne) koji izgleda nije ostavio nita napisano kae da je prauzrok svega u prirodi voda, Anaksimen (, sredina 6. veka pne.) smatra da sve stvari nastaju zgunjavanjem i razreivanjem vazduha, dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar (, 610547), koji prauzrokom svega smatra neodreenu materiju zvanu apeiron (), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Anaksimandar je neto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi ( ), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu istoga naslova. estom veku pripada i Pitagora (), koji nije ostavio
| 14 |

nita napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz odreenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savrenstvo. Pitagora je izvrio ogroman uticaj na antiku filozofiju i nauku, to neposredno to preko svoje pitagorejske kole. Najstariji grki istoriografi i geografi obino se nazivaju logografima ( = prozni pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore. Najvaniji logograf bio je Hekatej () iz Mileta, koji je iveo za vreme persijskog kralja Darija (vladao 525485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije () sa priama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekog hronolokog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se inile neverovatnima, te Opis Zemlje ( ) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim obiajima. Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (, 6. vek pne.), premda se koreni basne kao knjievne vrste nalaze u dalekoj prolosti i moda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz Frigije u Maloj Aziji i kao rob sluio je vie gospodara. Kako se ini, on svoje basne nije pisao, ve ih je priao u prozi, a kasnije su se irile usmenom predajom i u svojoj jezgri sauvale su se u dosta neiskvarenom obliku. Meutim, tokom vekova svaka se basna poela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom sauvan itav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, esto odie sveim humorom, a svoju etiku i pedagoku vrednost uva i danas.

| 15 |

Klasino razdoblje

Atinski pomorski savez oko 450. pne. U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvoju grkoga sveta, koje e otada pa tokom itavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom politikom hegemonijom, koja je zapoela sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grko-persijskih ratova i uvrstila se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza. Atika knjievnost u 5. veku pne. obrauje razliita pitanja koja su postavljale savremene drutvene i politike prilike dravnu politiku, moral, vaspitanje, privredu a u sreditu svih tih pitanja nalazi se ovek, njegov poloaj i uloga u drutvu, kao i njegova moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeleja klasine knjievnosti bliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih ivotnih problema, monumentalnost i humanizam. Od knjievnih vrsta glavno mesto zauzima drama tragedija i komedija koja, uz Homerove epove, predstavlja najvaniji doprinos Helena evropskoj knjievnosti.
| 16 |

Tragedija
Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (, 525456. pne.), roen u Eleusini blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i treega glumca. Grau za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grke mitologije, a naroito je rado obraivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju boanska pravda i veni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe ( ) o borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoi ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sauvane trilogije u helenskoj knjievnosti, pod naslovom Orestija (), koja obrauje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zloini uzrokuju nove zloine. Prvi deo trilogije je Agamemnon () koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova ena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi rtva na grobu ili Hoefore () o tome kako Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se zavrava tragedijom Eumenide () koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide).

Eshil
Mlai savremenik Eshilov bio je Sofokle (, 495406. pne.), roen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba. Na scenu je uveo i treega glumca, ime je poveao dramatiku radnje, a broj lanova hora poveao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo vie panje i trudi se da im d to vie ljudskih svojstava te sloeniji i bogatiji duevni ivot. Tragedija Elektra () govori o Agamemnonovoj kerki Elektri koja ivi za osvetu uekujui brata Oresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (o o) koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog oca, oenio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i moi, istraujui uzroke kuge, otkriva straan greh u kojem ivi te oslepljuje sama sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona () govori o Edipovoj kerki Antigoni koja nakon smrti brae Eteokla i Polinika eli po boanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv grada, to kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kanjava smru, to prouzrokuje i njegovu vlastitu
| 17 |

propast. Edip na Kolonu (Oo ) govori o slepom izgnaniku Edipu koji, po Apolonovom uputstvu, kod Kolona trai smirenje i oienje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujui i atinskom kralju Tezeju. Sauvane su jo drame Ajant () o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon to je Ahilejevo oruje dosueno Odiseju, Trahinjanke (T) o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga mua Herakla, te Filoktet () o tome kako Grci polazei na Troju ostave Filokteta na ostrvu Lemnosu jer mu se iz rane iri nepodnoljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga poseuju Odisej i Neoptolem, koji meutim ne uspeju dobiti to vano oruje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i nareuje Filoktetu da im preda oruje i sam poe u Troju. Trei veliki tragiki pesnik Euripid (, oko 480406. pne.) rodio se na Salamini, ali je vei deo ivota proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada poinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog uenja sofistike i materijalistiko-atomistike filozofije. ovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on reava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi ine neto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosveenost, koja ima istije i uzvienije predstave o sutini boanstva. Euripid prvi u dramu unosi psiholoku analizu likova, otkrivajui dotad nepoznat svet duevnog i emocionalnog ivota, u kome se strast pojedinca sukobljava sa optim principima ve ustaljenog obiaja i miljenja. Poseban Euripidov znaaj za svetsku knjievnost zasniva se na njegovim enskim likovima. Pored jedne satirske igre, sauvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, meu kojima se posebno izdvajaju etiri. Medeja () obrauje temu strastvene ene ija se ljubav pretvara u mrnju, koja je podstie na grozna dela, ukljuujui ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrauje i Hipolit ovenani ( ), koji govori o tome kako Tezejevu enu Fedru mui ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi ( ) sagraena je na intrigi: Agamemnonova kerka Ifigenija trebalo je da bude rtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i uinila je svojom svetenicom u Tauridi, kamo sad stie i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se oistio od greha zbog ubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala rtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se zajedno vraaju u domovinu. Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrauje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore i Sofoklova Elektra, ali na drugaiji nain: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i prestraene nesretnike dostojne saaljenja. Euripid se ubraja meu najvee pesnike svih vremena.

| 18 |

Komedija
Premda je u antici postojalo i miljenje da je re komedija () postala od dorske rei (= selo), zbog ega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaenju ove pesnike vrste, ipak je danas opte prihvaeno drugo tumaenje, prema kojem taj termin potie od rei = buna druina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardraja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih poetaka, i to od pevanja falikih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos ( = muki polni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvuenog crvenom koom) kao simbol plodnosti i raanja ljudi, ivotinja i zemlje. Meutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorska ili sicilijska komedija, koje su izvrile odreeni uticaj i na atiku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u dorskim krajevima tipovi komikih izvoaa, koji se na Siciliji i u junoj Italiji zovu flijaci ( = brbljivac kojem govor provaljuje na usta). Ti izvoai prikazivalu su radnju zasnovanu na improvizovanom oponaanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara arlatana, budala, izjelica, seljaka itd. Tako se radnja i komika flijake farse zasnivala uglavnom na fizikim karakteristikama, razuzdanoj ali, prederavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama. Megarska je komedija u osnovi flijaka, anonimna i prilino gruba, ali je dobila i svoju umetniku obradu u delima Epiharma (, 528438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je Platon davao prvenstvo ispred atikih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i oko 200 fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa ( ), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter ( ), a bilo je i drama vezanih za mit o Dionisu, za trojansku priu, kao i za Tezeja, Edipa i druge mitoloke likove. Neke drame obraivale su prizore iz svakodnevnog ivota, npr. Seljanin (), Grabei (), Megaranka () itd. Osnovne razlike izmeu sicilijske i atike komedije jesu u tome to sicilijska nema hora i to njen obim ne prelazi 300400 stihova. Svojevrstan Epiharmov nastavlja bio je Sofron (, roen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije, u kojoj je oponaao smene i ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog ivota. On je mimu dao umetniki oblik i svoje mime podelio na muke i enske, prema likovima koji se u njima javljaju. U razvoju atike komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike stare komedije jesu hor kostimiran u neobine kostime, parabaza, otra lina poruga te obrada tema iz savremenog politikog i drutvenog ivota. Svoj umetniki oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa je i njena struktura delimino oblikovana po uzoru na tragediju. O najstarijim atikim komediografima,
| 19 |

Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo nita, dok je malo bolja situacija sa Kratinom i Eupolidom, starijim Aristofanovim savremenicima. Kratin (, 519423. pne.) iz Atine napisao je 21 komediju, od kojih su sauvani neki fragmenti. U nekim komedijama otro je napadao Perikla i krug oko njega, dok u nekima parodira mitoloke teme. Najoriginalnija mu je komedija Flaa (), u kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita ena Komedija preti mu razvodom braka jer ju je prevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flaom), meutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja. Kratin je bio osniva politike komedije koga je krasila velika i originalna pesnika snaga. Atinjanin Eupolid (, 446411. pne.) napisao je 17 komedija, od kojih su takoe sauvani neki fragmenti. Uglavnom je pisao komedije s politikom tematikom, napadajui Perikla i demagoga Hiperbola. Satira na drutvene i politike obiaje onoga vremena bila je komedija Gradovi () koja je kritikovala atinsku politiku prema saveznicima. Prema nekima, jedna od najboljih bila mu je komedija Optine (): iz Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomau tekom poloaju Atine kanjavajui zloince i dounike.

Aristofan
Najvei grki komediograf bio je Aristofan (, oko 445385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare atike komedije. Po svojim politikim i etikim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani stare obiaje, kritikuje novotarije i sofistiku prosvetu. Politiki napadi upereni su uglavnom na demokratske dravnike, a posebno su otroj poruzi izvrgnuti demagozi voe radikalne demokratije. Predmet komedije ima fantastini karakter: najee se ostvaruje neki nemogui plan izmene drutvene stvarnosti, a satira se izlae u obliku utopije, pa neverovatnost radnje stvara izrazito jak komiki efekat. Od 44 komedije koje su se pripisivale Aristofanu sauvano je jedanaest. Komedija Aharnjani (, 425. pne.) proeta je jakim antiratnim duhom i pesnikovom strasnom eljom za okonanjem peloponeskog rata, a govori o tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir sa Spartom i uiva sve ivotne radosti. U Vitezovima (, 424. pne.) otro se napada voa radikalne demokratije Kleon koji je tada bio na vrhuncu moi. Oblaci (, 423. pne.) kritikuju sofistiko obrazovanje, predstavljajui Sokrata kao karikaturu sofistike i prikazujui nadmetanje Pravednog i Krivinog govora, gde prvi hvali staro i strogo vaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kriti. Ose (, 422. pne.) ismejavaju strast Atinjana za parnienjem prikazujui sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir (, 421. pne.) prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenu dri bog rata, oslobaa je i donosi za zemlju uprkos
| 20 |

protivljenju proizvoaa oruja. Najduhovitija je komedija Ptice (, 414. pne.) koja parodira politike, socijalne i verske planove o poboljanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i izmeu neba i zemlje osnivaju ptije carstvo, odakle e ptice vladati ljudima i bogovima. enska skuptina u Tesmoforiju (, 411. pne.) parodira moderne tragike pesnike, posebno Euripida, kojeg ene osuuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata ( = ona koja rasputa vojsku, 411. pne.) prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: ene zaraenih strana uskrauju spolne odnose svojim muevima i time ih prisiljavaju na sklapanje mira. abe (, 405. pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis, zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada nadmeu se Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija ene u narodnoj skiptini (, 392. pne.) ismeva ene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju dravnu upravu i uspostavljaju zajednitvo imovine, ena i mueva: to je jedini eksperiment kae pesnik koji Atina jo nije probala. U komediji Pluto ( = Bogatstvo, 388. pne.) ali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, a naroito je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromatva.

Menandar
O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od 385. do 330. pne., ne znamo gotovo nita, ali je produkcija bila veoma bogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca. Od svega toga, osim sasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se sauvalo nita. ini se da su najpoznatiji pisci srednje komedije bili Antifan (), Anaksandrid () i Aleksis (). Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitoloka parodija, intrige i ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog ivota. U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne. do oko 260. pne., hor vie ne uestvuje u radnji nego svojim pesmama ispunjava razmake izmeu inova, lini napadi su rei i bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Na strukturu radnje nove komedije posebno je uticala tragedija, i to naroito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevni porodini ivot i ljubav: zaljubljeni mladi mora savladati razne prepreke kako bi doao do devojke koju voli, a u tome mu pomae njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake tekoe. Motiv spaavanja devojke spaja se s motivom izloenog i naenog deteta: silovana devojka raa i izlae dete koja biva spaeno i na toj osnovi razvija se zamrena intriga koja dovodi do srenog zavretka. Najvei pesnici nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice sauvani su previe kratki
| 21 |

fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti. Menandar (, oko 343oko 291. pne.) iz Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sauvani brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci komedija Samljanka (), Devojka s podrezanom kosom () i Parniari (), ali i jedna cela komedija ovekomrzac (, 317316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih komedija jeste privatni ivot atinskih graana, naroito ljubav i savlaivanje raznih prepreka ka srenom zavretku. Pesnikova originalnost sastoji se u pronalaenju neoekivanih reenja i manevrisanju u strogim okvirima nove komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladia, roba, hetere, parazita itd.) i uini ih umetniki uverljivim. Komedije esto odiu sentimentalnou i romantikom, humor je blag i diskretan, s malo isto akcionih scena. Menandar je, posebno preko svojih rimskih podraavalaca Plauta i Terencija, snano uticao na evropsku dramsku tradiciju do modernih vremena.

Filozofija
U klasinom razdoblju antika filozofija doivljava svoje najvee vrhunce. Od presokratskih filozofa hronoloki je prvi Heraklit (, oko 535oko 475. pne.), koji je smatrao da je praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u neprestanoj promeni i kretanju koje se vri sukobom suprotnosti, i koji premda je pisao u prozi svoje misli izraava u pravim pesnikim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid (, oko 515. pne.), glavni predstavnik elejske kole, svoje miljenje o jednom, venom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izloio je u poemi O prirodi ( ), od koje su sauvani oskudni fragmenti iz kojih se vidi da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac. Zenon iz Eleje branio je i tumaio filozofsku misao svog uitelja Parmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogunost kretanja. Empedokle (, oko 495435. pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivaem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u heksametrima: O prirodi ( ) i Oienja (), gde objanjava da se sve postojee sastoji od etiri elementa zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva suprotstavljena principa ljubav i mrnja. Na ovu misao naslanja se Anaksagora (, oko 500428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumaenje: svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih estica koje on zove homeomerije ( ), a koje su nekada bile sastavljene u jednu masu, u celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (), prvi pokreta. Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (), o kome ne znamo nita pouzdano, i Demokrita (, oko 470 oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome ( = nedeljiv, termin koji potie od njih), koji se razlikuju po obliku, redu i poloaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u jonskom dijalektu sauvani su fragmenti. Svojom materijalistikom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva duhovna strujanja u grkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao
| 22 |

i u Rimu. Njegov je savremenik bio i najvei antiki lekar Hipokrat (, oko 460oko 377. pne.), otac naune medicine, pod ijim su imenom sauvana 52 spisa, ali ne potiu svi od Hipokrata. U njima se mogu nai i genijalna predvianja koje je moderna nauka potvrdila, npr. teorija o ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o etiri soka (krv, sluz, uta i crna u) od kojih zavisi karakter i zdravlje svakog oveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratak Hipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi (), koji su bili raireni u srednjem velu ("ivot je kratak, a umee dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima ( , , ) u kojem se ispituju odnosi izmeu klime i zdravlja.

Sokrat
Na dalji razvoj filozofije snano su uticale drutvene, politike i ekonomske prilike. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo iv privredni, politiki i prosvetni rad. Filozofsko razmiljanje tada naputa problematiku prirode i usredsreuje se na na oveka () i celokupnu drutvenu problematiku time poinje antropoloki period grke filozofije. Drutvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali oveka, njegovu drutvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu optu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (), putujui uitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grke graane. Najznamenitiji sofist bio je Protagora (, oko 481411. pne.) iz Abdere u Trakiji, iji je stav da je "ovek merilo svih stvari, postojeih da jesu, a nepostojeih da nisu" izazvao je jo u staroj Grkoj velike polemike: jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogunosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono to neki pojedinac moe spoznati, dok su drugi drali da je pod "ovekom" Protagora ipak mislio na oveka kao generiko bie, a ne individualno. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izotravao misli zadivljujui tom svojom sposobnou sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je doao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izotrio sofist Gorgija (, oko 480oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio vie govornik nego sofist. On je smatrao da se uopte nita ne moe dokazati, izrazivi time krajnju skepsu u mogunost dolaenja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema optevaeih etikih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena. Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (, oko 470399. pne.) koji je, kao i sofisti, oveka uinio sreditem svoga prouavanja. ini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da
| 23 |

njegovo uenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela. Zainteresovan u prvom redu za etiku problematiku, koja je kao "etika" bila ugroena sofistikim tumaenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, ime je eleo da pobije sofistiki relativizam u etici, koji se zasnivao na ulno-pojedinanom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektiki, to znai da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju odreenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" () iskuavao neproverene etike stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su otru kritiku sofistikog naina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevi, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuu snagu i upravo proivljavala tekoe uspona. Najgenijalniji Sokratov uenik i jedan od najveih svetskih idealistikih filozofa uopte bio je Atinjanin Platon (, 427347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku dijaloga. On nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao knjievni postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalog pravu umetniku obradu dobio tek u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog drutva. Sva ta lica su istorijske linosti, i dijalog obino nosi naziv po nekome od njih, a glavni lik u veini dijaloga je upravo Sokrat, i ti su dijalozi meu najuspelijima s knjievne take gledita (Gozba, Fedon, Fedar). Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za ivo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao to je okupljanje graana povodom dolaska jednog uvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragikim takmienjima u Gozbi, izlet za vreme vrueg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, ime se istiu njihovi meusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satiriki. Od svih likova najuspeliji je Sokratov. Dijalozi su proeti sjajnim pesnikim slikama i poreenjima, koje esto predstavljaju sredstvo Platonovog knjievnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Meu knjievno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetian i proet herojskim arom Sokrata koji ide u smrt ostajui veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublaiti; Fedar, koji sadri mnogo pesnikih slika, od pejzaa do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s knjievnog stanovita, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz ive iskre ivotne radosti pria o ljubavi.

Aristotel
Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (, 384322. pne.), uenik Platonov i osniva peripatetike filozofske kole. Napisao je

| 24 |

ogroman broj spisa koji su se bavili svim podrujima znanja. U njegovom duhovnom razvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavlja Platona, u drugom podvrgava Platonovu filozofiju otroj kritici, posebno teoriju ideja, dok u treem razdoblju razrauje svoju vlastitu filozofiju i posveuje se prouavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznaajniji mu su Organon ( = Orue filozofiranja), gde se pokazuje kao osniva formalne logike, te Metafizika gde se raspravlja o odnosu materije i forme i o sutini entelehije, dakle o najoptijim principima koji su osnova svega pojedinanoga. Za istoriju knjievnosti posebno su znaajna dva Aristotelova spisa: Retorika ( ), gde se daju uputstva za govornitvo, i znamenita Poetika ( = O pesnikom umeu), gde se daje opti uvod o pesnitvu, razmatra se epika i najzad analizira sutina i znaenje tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponaanje () ljudi i prirode, ali ne ropsko, nego ono koje je stvaralako i kreira tipove, dakle ono opte, koje je bolje i vie od pojedinanoga. Cela Poetika, posebno deo o katarzi, tj. oienju afekata saaljenjem i strahom, ime tragedija postie svrhu, proeto je protestom protiv Platonove negacije umetnosti. Najznaajniji je Aristotelov uenik bio Teofrast (, oko 372oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo vremena nalazio na elu peripatetike kole. Za knjievnost mu je najznaajnije delo Karakteri ( ), u kojem je skicirao trideset tipinih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac, brbljivac, klevetnik, pristalica oligarhije, praznoveran ovek itd.), a zatim dao primere kako odreeni tip postupa u svakodnevnom ivotu. Ovim su delom udareni prvi temelji karakterologije.

Istoriografija
Tukidid
Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484oko 425. pne.) iz Halikarnasa. Osnovna tema njegove Istorije ( , tj. izlaganje onoga to je ispitivanjem saznao) jeste grko-persijski sukob, ali u tom okviru pria nam Herodot i ono to je tom sukobu prethodilo i ono to mu je usledilo, unosei i mnoge ekskurse o drugim narodima i zemljama, od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima itavu drugu knjigu. Delo je podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza, ali ta podela potie od aleksandrijskih filologa. Herodot je ovim delom znatno obogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih podruja koja opisuje. Opisujui grko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kao spasiteljicu Helade. Sa stanovita naune istoriografije Herodot, i pored svih nedostataka, daleko premauje svoje prethodnike jonske logografe, a sa knjievne take gledita, Herodotov se stil odlikuje jednostavnou i jasnoom, te se moe uporediti sa stilom narodnih
| 25 |

pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez estine ili strasti. Plastinost slikanja, iva karakterizacija i jasan stil ine Herodota velikim majstorom pripovedanja, to je naroito vidljivo u novelistikim delovima njegove istorije. Pravi nauni istoriar je Tukidid (, oko 460oko 399. pne.). Naslov njegovog dela: Istorija peloponeskog rata ( ) izvodi se iz prve reenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima. Tukidid je nameravao opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome spreila smrt, pa se njegovo delo zavrava dogaajima iz 411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lanoga, dokazano od verovatnoga, te otkriva veze izmeu razliitih dogaaja. Da bi to bolje dokumentovao dogaaje, uneo je u delo i neke isprave. Posebno su vani govori dravnika i vojskovoa, jer sadre komentar istorijskih zbivanja, a pievom izlaganju daju dramatinost i ivost. Posebnu vrednost daju saeti i plastini opisi, od kojih je najznamenitiji opis kuge u Atini u drugoj knjizi. Plodan pisac bio je Ksenofont (, oko 430354. pne.) iz Atine, iji je ivot bio obeleen prijateljstvom sa Sokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata (). Kao pisac nije samo istoriar, nego i filozof, politiar i didaktiar. Uestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlai pokrenuo protiv svoga brata Artakserksa 401. pne., o emu pie u svom delu Anabaza ( = tj. uspinjanje), u kojem opisuje Kirovu smrt i povratak grkih plaenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji () nastavlja prikaz grke istorije na mestu gde je Tukidid zavrio, tj. od 411. do 362. pne., slavei Spartu i kralja Agesilaja. Sliku idealnog vladara prikazao je u delu Kirupedija ( = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje ivot Kira Starijeg (558529. pne.), osnivaa velike persijske drave, kao uzora vladara i vojskovoe. Ksenofont pie atikim dijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i istoe, pa su ga zato nazvali atikom muzom ili pelom. Samo oskudni fragmenti sauvani su od dela manjih istoriara 4. veka pne., meu kojima su se najvie isticali Efor (, oko 400330. pne.), koji je prvi napisao veliku optu istoriju cele Grke, i Teopomp (, oko 375306. pne.), koji je, izmeu ostaloga, u delu Helenska istorija () dao nastavak Tukididove istorije od 410. pne. do bitke kod Knida 394. pne.

Govornitvo
Najstariji atiki govornik bio je Antifont (, 480411. pne.), koji je bio logograf, odnosno pisao je govore za druge ljude, koji su morali govoriti na sudu. Iz sauvanih petnaest govora, od kojih je njih dvanaest napisano za izmiljene sluajeve, vidi se da je po jezgrovitom stilu i antitetinou rei i mislio bio Tukididov pretea. Vie istorijski nego knjievni dokument predstavljaju nekoliko sauvanih govora Atinjanina Andokida (, 440385. pne.). Poreklom iz Sirakuze bio
| 26 |

je Lisija (, oko 445oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu i tu iveo kao metek, tj. stranac bez graanskih prava. U govoru Protiv Eratostena (' , 403. pne.) optuio je Eratostena, jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga brata. Jednostavnim prianjem izvranredno jasno izlae Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost Tridesetorice. Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej () iz Halkide na Eubeji, koji je bio Iskoratov uenik i Demostenov prijatelj i ija delatnost pada u period izmeu 390. i 344. pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je slian po jasnoi i kratkoi stila, a po snazi izlaganja, saetosti i izbruenom izrazu on je bio uzor Demostenu. Meu najpoznatijim govornicima i najveim proznim piscima uopte bio je Isokrat (, 436338. pne.), koji je kao uenik sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju kolu, gde se pored opteg obrazovanja pouavala i teorija i praktina primena govornitva. Od sauvanih dela (21 govor i 9 pisma) najuveniji je govor Panegirik (, 380. pne.) u kojem se svi Heleni pozivaju na slogu i podstiu da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici je smatran stilistikim remek-delom. U Panatenejskom govoru (, 399. pne.) ponovo zanosno hvali Atinu, ali i tato velia samoga sebe. Najvea je Isokratova zasluga u tome to je usavrio umetniku prozu i uticao na sve potonje antike pisce, a posebno na Cicerona.

Demosten
Najvei grki govornik bio je Demosten (, 384 322. pne.), koji je meu prvima naslutio opasnost koju je za nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno upustio u politiku borbu i sav ivot povezao s istorijom svoga grada. Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa ( ), koja su kod nas poznata kao Filipike, u kojima otro napada makedonskog kralja i podstie Atinjane na otpor njegovim osvajakim ambicijama. Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri Olintska govora ( ' ' '). uveni govor O vencu ( ) za povod ima odbranu nekog Ktesifonta, koji je bio optuen da je nezakonito predloio da Demosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovim svojim najduim govorom Demosten je ne samo odbranio svoga klijenta, ve i sebe samoga i svoju politiku delatnost. Govornika veliina Demostenova lei u snazi njegovog patriotizma, usredsreenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata. Iz Atine je bio i Eshin (, roen oko 390. pne.), govornik i politiar konzervativnih ubeenja, koji je bio pristalica Filipa II i voa promakedonske stranke u Atini. Odlikovao se
| 27 |

jednostavnom elegancijom svojih govora, od kojih je najvaniji govor O krenju poslanike dunosti ( ), u kojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optubi da je prekrio poslaniku dunost pri sklapanju tzv. Filokratovog mira time to se dao podmititi i to je podneo netaan izvetaj. U govoru Protiv Ktesifonta ( ) optuio je ovoga da je nezakonito predloio da Demosten bude ovenan zlatnim vencem, ali se Demosten uspeno odbranio govorom O vencu, pa je Eshin morao otii u progonstvo. Govornik Likurg (, oko 390324. pne.) bio je vatreni pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora sauvan je samo onaj Protiv Leokrata ( ), koga optuuje za izdaju. Nedostatak govornikog dara nastoji da nadoknadi uenou, pa su mu govori bili puni citata iz pesnika. Od ostalih manjih govornika ovoga razdoblja znaajni su jo Hiperid (, 389322. pne.) iji je Nadgrobni govor () znaajan kao jedini nadgrobni govor koji je zaista i odran, zatim Dinarh (, roen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik promakedonske stranke u Atini i iji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu znaajan jer je pun istorijskih podataka, i najzad Demad () koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje 338. pne. kao pristalica Makedonaca snano uticao na politike prilike u Atini, i koji svoje govore nikada nije objavio.

Aleksandrijsko razdoblje
Carstvo Aleksandra Velikog

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve treine 6. veka nove ere, ali u grkoj knjievnosti u okviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se prvi najee naziva aleksandrijskim, zbog toga to Aleksandrija postaje sreditem ekonomske i kulturne moi tadanjeg helenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta od strane Oktavijana Avgusta 30. pne.,
| 28 |

dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere. Porazom kod Heroneje 388. pne. grka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije, koja meutim nije dirala u kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra Velikog proirila su grku kulturu sve do Indije i Etiopije. Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala se njegova ogromna drava na Egipat Ptolemeida, Siriju Seleukida te mnoge manje dravice, od kojih su najznaajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam. Atina gubi sav politiki znaaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje jednim od kulturnih sredita helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike Rodosa, sve su helenistike drave bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge graanina, pa stoga ovek, s jedne strane, od graanina skuenog polisa postaje "graaninom sveta", a s druge se okree samome sebe i svom intimnom ivotu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike helenistike kulture i provejavaju kroz sve vane filozofske pravce toga vremena epikureizam, stoicizam, kinizam. Do velikih promena dolazi i na podruju religije: tradicionalna mitologija gubi aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prolosti, a njeno mesto zauzimaju razliiti mistini kultovi koji obeavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doivaljavaju veliki procvat, sve vie se izdvajajui iz krila filozofije i stupajui u blii dodir s naunim dostignuima Vavilona i Egipta. U ovom je razdoblju nauno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se i sadraj knjievnosti: u uslovima helenistikih monarhija govornitvo nestaje ili se u retorskim kolama bavi izmiljenim predmetima, ali se zato obogauje patetikom. Knjievnost s politikih i drutvenih tema prelazi na porodinu tematiku, privatni ivot i individualne oseaje.

Pesniko stvaralatvo
Na poetku aleksandrijskog razdoblja grke knjievnosti stoji poezija koja zbog toga to su njeni najistaknutiji predstavnici iveli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija obrauje uene i mitoloke teme s preteno ljubavnim sadrajem, a zaetnikom se smatra Fileta sa Kosa (, oko 340285. pne.), koji je pisao melanholine elegije posveene voljenoj Bitidi. Elegije takve sadrine pisao je i njegov uenik Hermesijanakt (, roen oko 300. pne.), dok je Fanokle () u elegijama opevao ljubav bogova i heroja prema lepim deacima. Najznaajniji je elegiar toga doba bio Kalimah (, oko 310240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (, 4 knjige) pie o poreklu obiaja i kultova vezanih za mit. Posebno je znaajna elegija Berenikina kosa, sauvana fragmentarno, ali poznata po obradi rimskog pesnika Katula (carm. 66). Smatrajui "veliku knjigu velikim zlom" stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala (), u kojem praktino ostvaruje svoje teorijske nazore o knjievnosti: mali obim, neobinost i novost predmeta i briljivu i originalnu tehniku obradu. Kalimah je veliki majstor stila, ali zbog tenje ka "uenou" i erudiciji ve je njegovim savremenicima bio potreban komentar.

| 29 |

Meu najvee pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (, oko 300oko 250. pne.), koji je stvorio posebne pesnike kompozicije idile, kojih nam je sauvano oko trideset i koje se dele na dve grupe. Prvu ine pastirske ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrini pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode uvajui svoja stada i pevajui o svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit pokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinaminom opisivanju prirode. Druga grupa pesama predstavlja male prizore iz gradskog ivota s obinim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je snano uticao na Vergilija u njegovim Eklogama, ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike. Neposredno se na Teokritovo pesnitvo nastavljaju Bion iz Smirne (, kraj 2. veka pne.), od koga je sauvano 17 manjih pesama, i Mosho (, oko 150. pne.), koji je pored idila napisao i omanji epilij Europa (). Ponovni procvat u ovom razdoblju doivljava i mim, iji je glavni predstavnik bio Heronda (, 3. vek pne.). Premda je u svoje mime nastojao uneti odreenu dozu "uenosti", ipak nije zazirao od vulgarnosti karakteristine za mimsku poeziju. Najee su mu teme svodnici, ljubomorne ene, zanatlije, malograanke itd. Kalimahov uenik Apolonije Roanin (, oko 300230. pne.) krenuo je sasvim suprotnim putem od svoga uitelja te je stvorio najobimnije delo helenistike knjievnosti spev Doivljaji Argonauta (, 4 knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priu o putovanju Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i o njihovom povratku. Ep nema unutranjeg jedinstva i radnja nije kao kod Homera koncentrisana oko jednog dogaaja. Osim toga, Apolonije u svoje delo unosi mnotvo "uenih" digresija, fantastinih geografskih i etnografskih podataka, tumai manje poznate etimologije. Sluei se istovremeno lakim i jasnim pripovedanjem te ivim i slikovitim opisima, ova je poema pobudila znatan interes, posebno kod rimskih epiara. Najistaknutiji pesnik didaktike epike ovog doba bio je Arat (, oko 305oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave () delo suvoparno i bez pesnikog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u antici. Nikandar (, 2. vek pne.) svojim Preobraenjima (), u kojima pie o pretvaranju ljudi u ivotinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama () na Vergilija (Georgike). Karakteristian oblik u kome je svoj izraz nala helenistika poezija bio je epigram, koji obrauje najraznovrsnije teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami doli u dve velike zbirke nastale u Vizantiji. Prva je i poznatija Palatinska antologija, nastala poetkom 10. veka, sa oko 4.000 epigrama na grkom jeziku od vremena grko-persijskih ratova pa sve do vizantijskog srednjeg veka. Druga i manje poznata je Planudska antologija, koju je u 14. veku sastavio monah Maksim Planud. Meu

| 30 |

mnogim epigramatiarima aleksandrijskoga razdoblja nalaze se i dve ene: Anita (, oko 300. pne.), predstavnica peloponeske kole, i Nosida () ije su pesme uglavnom vezane za kult Afrodite. Uz Asklepijada, Leonidu i mnoge druge, ipak je navei helenistiki epigramatiar bio Meleagar iz Gadare (, 1. vek pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (). Od oko 130 sauvanih epigrama veina je ljubavnog karaktera. On je, uz Filodema (, oko 11040. pne.), takoe epigramatiara te epikurejskog filozofa i teoretiara umetnosti, izvrio jak uticaj na rimske elegijske pesnike. Od drugih posrednika izmeu aleksandrijske i rimske knjievnosti istiu se Euforion (, roen oko 276. pne.) koji je pisao epilije i elegije optereene uenou i nejasnoom, i Partenije (, 1. vek pne.) koji je kao zarobljenik doao u Rim, a zatim bio osloboen i postao Vergilijev prijatelj, i od koga su nam sauvane samo ljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom Ljubavne patnje ( ), to ih je sakupio od razliitih autora i posvetio Korneliju Galu.

Prozno stvaralatvo
Za razliku od pesnike, prozna produkcija ovoga razdoblja sauvana je u vrlo malom obimu, pa se nae znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj knjievnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatiari, naunici, dakle uglavnom oni koji su se vie zanimali za naunu stranu nego za umetniku obradu odreenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralatvu pribliavaju svojim pesnikim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikog proirila su znanje Helena o novim i nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i sline discipline, ali i u tim delima prevladava "uenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava se novelistikim, retorikim i dramatskim elementima. Meu onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov neak Kalisten (), koji u Helenskoj istoriji () obrauje period od 387. pne. do 357. pne., i pod ijim se imenom sauvao i spis O Aleksandrovim delima ( ). Ovo PseudoKalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom mnogih vekova preraeno je na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov ivot pretvara u legendu, a njegovi pohodi u putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima. Lokalnu istoriju obradio je Timej (, oko 345250. pne.), ija je Istorija Sicilije () u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od najstarijih vremena do 289. pne. U Atini su tzv. atidografi analistiki beleili dogaaje u Atini i u Atici. Slinoga su oblika bile i hronike, meu kojima je vaan tzv. Parski mermer (Marmor Parium), mramorna ploa naena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj su ispisani dogaaji u Atici od mitskog kralja Kekropa do 263. pne.
| 31 |

Najznaajniji je istoriar ovoga doba bio Polibije (, oko 201120. pne.), jedan od retkih koji je tada shvatio ulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme treeg makedonskog rata (171168. pne.) aktivno je delovao u Ahejskom savezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim, gde se upoznao sa aristokratskim porodicama i uao u krug Scipiona Mlaeg. Uz manje spise glavno mu je delo Istorija (, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima i Kartagine od 266. pne. do 221. pne., zatim optu istoriju Grke, Azije, Italije i severne Afrike, irenje Rima i sukobe s Hanibalom i Antiohom, te najzad osvajanje Grke i pad Kartagine. U celini je sauvano prvih pet knjiga, a ostale fragmentarno. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija pragmatike istoriografije: smatrao je, naime, da je za istoriara osnovno prouavanje dokumenata, ali i lino upoznavanje s popritem istorijskih zbivanja i lino politiko iskustvo. Promenom politikih prilika govornitvo gubi svoj raniji znaaj i karakter i povlai se u retorske kole, gde postaje veba u raspravljanju o temama esto sasvim udaljenih od stvarnog ivota. U nedostatku sadraja retori tee za formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna pravca u govornitvu: azijski i atiki. Prvi se posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je kien, pun patetike i traenih metafora. Do velikih promena dolo je i na polju filozofije. Sve filozofske kole toga doba u sredite panje postavljaju probleme etikog delovanja oveka, traenje smisla ivota i puta do njega. Najsnanija linost helenistike filozofije bio je Epikur (, 341270. pne.), koji je prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalistipko shvatanje sveta, odbacujui mitoloka i religijska verovanja, te smatrajui da samo osloboen zabluda i neznanja ovek moe postii nepomuenost (). Izvrio je snaan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija. Stoicizam, koji je zaeo Zenon iz Kitija (, 331264. pne.), u etici je dosta slia Epikuru, premda polazi od drugaijih osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i spoznajom prirode i njenih zakona kako bi ovek mogao iveti u skladu s njom, jer je i sam deo te stvaralake i umne prirode. Od brojnih znaajnih naunika, filologa, geografa i drugih uenjaka toga vremena meu kojima su matematiku proslavili Euklid (, oko 300. pne.) i Arhimed (, oko 237 212. pne.) najsvestraniji je bio Eratosten (, oko 275195. pne.), ije je glavno delo Geografija (, 3 knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokuao odrediti njen poluprenik izmerivi luk jednog meridijana od Aleksandrije do Sijene. Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitolokoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza. Euhemer (, poetak 3. veka pne.) pie Sveti zapis ( ), neku vrstu utopije koja govori o idealnom ureenju ostrva Panheje, koje je Euhemer navodno posetio. Aristid iz Mileta
| 32 |

(, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu od prvih zbirki ljubavnih pripovedaka lascivno-erotskog sadraja, pod naslovom Miletske prie (). Poseban knjievni oblik, koji je po njemu dobio i ime, stvorio je Menip iz Gadare (, 3. vek pne.), koji je pisao spise sa satirinom notom, i to meavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom satirom. U tom je obliku napisan poznati Petronijev Satirikon.

Rimsko razdoblje
Rimsko razdoblje grke knjievnosti zapoinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje sve do 529. pne., kada su po Justinijanovom nareenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske kole, premda hrianske pisce ovoga razdoblja iz vie razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske knjievnosti. Ve u 2. veku pne., a naroito od 1. veka pne. (Grka je pokorena 146. pne.) poinje ekspanzija Rima na helenistiki Istok. Helenistike drave jedna za drugom postaju rimske provincije, a na elo im umesto dotadanjih monarha dolaze rimski prokonzuli. ivot u provincijama polako zamire, a grka inteligencija poinje da se seli u Rim i meu Rimljanima iri interes za grka kulturna dostignua. S propau republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraa odreenu ekonomsku snagu istonim provincijama. To se naroito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italija izgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu. Veliki deo proznoga stvaralatva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski (, 1. vek pne.), koji je iveo u Rimu, napisao je opseno delo u 40 knjiga pod naslovom Biblioteka (), od kojeg nam je u potpunosti sauvano samo 15 knjiga, i koje je nazvano tako jer je prenosila odlomke iz razliitih drugih dela, a analistiki je obraivala razdoblje od mitskih vremena do polovine 1. veka pne. Meu grkim piscima koji su obraivali rimsku istoriju bio je i Dionisije Halikarnaanin ( , 1. vek), koji je napisao Staru rimsku istoriju ( ) koja je obraivala period do prvog punskog rata, dakle do poetka Polibijeve Istorije. Od 20 knjiga sauvano je prvih deset i prvi deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kieni stil i da je na istoriju gledao kao na vrelo primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govornitva, te rasprave o Demostenu i Tukididu. Teorijom govornitva bavi se i anonimni spis O uzvienom ( ), verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuuje i suvoparnost aticistikog stila i bujnost azijanizma, pa i "uenost" helenistikih pisaca, te se promovie povratak na obrasce klasine epohe helenske knjievnosti. Vie geografijom nego istoriografijom bavio se Strabon (, oko 64. pne. 19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene o vremenu pre i posle Polibijeve Istorije, ali koji je mnogo poznatiji po svojoj Geografija (, 17 knjiga) gde je opisao tada poznate krajeve Evrope, Azije i Afrike.

| 33 |

Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (, oko 3797), koji je napisao delo O judejskom ratu ( ), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv. judejskom ratu (6470), te spis Stara judejska istorija ( ), gde nastoji pokazati kako je Biblija starija od grke istorije.

Plutarh
Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenistike, nego itave antike knjievnosti bio je Plutarh (, 46posle 120), iz Heroneje u Beotiji, ija se velika knjievna batina od preko 120 naslova deli na dve velike grupe. Prvu ine Etiki spisi (, lat. Moralia), u kojima sa stanovita etike problematike obrauje najraznovrsnije teme filozofiju, religiju, knjievnost, politiku, muziku, vaspitanje ali bez vlastite misaone orginalnosti, ve na osnovi goleme naitanosti. Drugu grupu naslova ine Paralelni ivotopisi ( ), paralelne biografije po jedne rimske i jedne grke istotrijski znaajne linosti, od kojih je sauvano ukupno 46 biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poreenja nametala sama od sebe (npr. Ciceron i Demosten), ali veinom su vetaka (npr. Tezej i Romul), premda to nema znaaja jer svaka biografija ini zasebnu celinu. Prema izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritiki. Meutim, Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka linost iji ivot opisuje treba zapravo da posluio kao jedan moralni primer, bilo lo bilo dobar. Zbog toga su linosti koje opisuje previe statine s ve izgraenim karakternim osobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za zanimljive anegdotske detalje i isticanje etikih vrednosti doneli su Plutarhovim ivotopisima veliku slavu u potonjim vremenima. Dugotrajni mir i procvat istonih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog oivljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grkim preporodom", tokom kojega se budi interes za starinu, za oivljavanje starih kultova i obiaja, a otvaraju se i slubene filozofske i retorske kole koje potpomae drava. Ponovo se razvija javno govornitvo, a putujui uitelji, koji sebe nazivaju sofistima, pouavaju deklamatorskoj vetini raspravljanja. I premda je druga sofistika podstakla interes za stare atike govornika, bila je previe sadrajno isprazna i izvetaena da bi znaajnije doprinela knjievnosti. Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion Hrizostom ( , umro oko 112), od koga je sauvano oko 80 govora o raznim moralnim i knjievnim temama. Filozofska misao ovog razdoblja, preteno eklektika, ivotari bez originalnosti u filozofskim kolama: novih sistema nema, ve se obnavljaju stari pravci. Filon (, roen oko 20. pne., umro izmeu 41. i 54) pokuao je povezati Mojsijevo uenje s grkom filozofijom, pre svega Platonom.

| 34 |

Filozof i istoriar Flavije Arijan (, 95175), Epiktetov uenik, objavio je svoje beleke s predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva nae znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo Aleksandrova anabaza ( , 7 knjiga), koja je na trezven nain i s osloncem na pouzdane istorijske izvore obraivala itav ivot Aleksandra Velikog. Indijska istorija () vie je geografija nego istorija Indije, Taktika ( ) obrauje vojnu vetinu, dok je spis O lovu () dopuna istoimenog Ksenofontovog dela. Stoika je filozofija imala mnogo pristalica u Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije (121180) napisao u obliku aforizama u 12 knjiga delo Razmiljanja sa samim sobom ( ). Popularna je bila i filozofija skeptika, iji je glavni predstavnik Sekst Empirik (, oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona, osnivaa skepticizma, u delu Pironove postavke ( ). Za istoriju filozofije od velikog je znaaja zbornik Diogena Laertija ( , 2. vek) ivoti i miljenja znamenitih filozofa ( , 10 knjiga). Jedan od najjaih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim uticajem raznih religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam. Zaetnik neoplatonizma je Plotin (, 204270), ije je spise sredio i izdao Porfirije (, 233304) pod naslovom Eneade ( = devetice, po 9 knjiga). Poslednji znaajni neoplatoniari bili su Jamblih (, oko 330), Porfirijev uenik i osniva neoplatonike kole u Siriji, zatim Proklo (, 410485), koji je uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije (, 6. vek), poznati komentator Aristotelovih spisa. Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, jo nekoliko imena, ali ona nemaju veliku vrednost za istoriju knjievnosti, premda su za istoriju veoma znaajne. Apijan (, 2. vek) napisao je Rimsku istoriju () obradivi dogaaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve do svoga vremena. Najistaknutiji grki istoriar carskog razdoblja bio je Dion Kasije (, oko 150235), ija je Rimska istorija ( ) u 80 knjiga najopsenija rimska istorija. Ovo je delo vaan izvor za poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastinim stilom, s oiglednim uticajima Tukidida. Veliki je znaaj Pausanijinog (, 2. vek) putopisnog dela Opis Helade ( , 10 knjiga), koje donosi opis spomenika, graevina, skulptura, slika itd. iz razliitih delova Grke, koje je veinom sam video. Glavni izvor za istoriju 4. veka je Zosim (, 6. vek) koji je obradio rimsku istoriju od Oktavijana Avgusta do Teodosija II.

| 35 |

Lukijan
Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grki satiriar Lukijan (, oko 120180) iz Samosate u Siriji, koji je kao uitelj retorike proputovao veliki deo carstva. Sauvano nam je vie od 80 njegovih spisa, veinom u dijalokom obliku, koji obrauje razliite strane ivota: filozofiju, umetnost, knjievnost, religiju, moral itd. U poetku aljov i duhovit, Lukijan u starosti postaje otar kritiar i sarkastiar. Glavni predmeti njegove kritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verski fanatici, ukljuujui i hriane. Na primer, Razgovori bogova ( ) prikazuju bogove kao nemoralne i nitavne linosti koji sve vreme samo spletkare jedni protiv drugih; Tragini Zevs ( ) je najsnanija satira protiv praznoverja gde se prepiru po jedan epikurejac i stoiar; Istinite pripovesti ( ) satira su na raun neverovatnih pria raznih romanopisaca o udesima bogova i heroja. Meu naunim piscima ovoga razdoblja vani su geograf Klaudije Ptolemej (, 2. vek), autor Velikog sistema astronomije u kojem zastupa geocentrini sistem i lekar Klaudije Galen (, 2. vek), uz Hipokrata najpoznatiji antiki lekar, iji spisi sadrinski predstavljaju vrhunac antike medicine. U 4. veku sofistika je zastupljena jo nizom istaknutih imena od kojih su najznaajniji Libanije (, 314393), Temistije (), Himerije (, oko 315386) i car Julijan Apostata (, 331363). Tematika privatnog ivota i intimnih oseaja obrauje novi oblik, koji su antiki teoretiari nazvali "pripoveu o osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od grkih romana sauvani su uglavnom oni koji obrauju ljubavnu tematiku: tu se veinom opisuju izmiljena lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sraan ivot. Najvaniji od sauvanih antikih grkih romana jesu Haritonova (, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji ( ) te Efeske prie () Ksenofonta iz Efesa (, 2 vek). Sredinom 2. veka na roman poinje uticati druga sofistika, pa on postaje jedan od oblika sofistike proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (, 23. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja ( ). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji se tu u tome to je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i to se umesto uobiajenih lutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih oseaja. Meu sofistike romane pripadaju jo

| 36 |

Heliodorove (, 3. vek) Etiopske prie o Teagenu i Harikleji i Prie o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija ( , 3. vek). Dominacija proze na gotovo svim knjievnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na kratko je u 4. veku zablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin ( ) sastavio je poduu poemu Posle Homera ( ' ) o dogaajima u trojanskom ratu nakon Ilijade, Nono () je napisao veliki ep o Dionisu (, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priu o Heroji i Leandru ( ' ) draesnu priu o mladiu Leandru koji je s azijske obale Helesponta svake noi plivao na evropsku obalu svojoj voljenoj Leandri, ali se jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim krenula i njegova dragana. Od lirskih vrsta najdue se zadrao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je Agatija () zbirku njemu savremenih epigrama, od kojih 100 iz njegovog pera, koja je posluila kao jedan od izvora za Palatinsku antologiju. kola neoplatonizma bila je uperena protiv hrianstva, koje je sve vie prodiralo u sve slojeve helenistikog drutva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih kola u Atini. Time se zavrava antika grka knjievnost, hrianstvo postaje drutveni i kulturni pokret novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano zaboravlja gotovo svu kulturnu batinu stare Helade. Proi e skoro hiljadu godinu pre no to e ueni ljudi na Zapadu ponovo otkriti grku knjievnost i, oduevljavajui se njome, njene vrednosti odluno uperiti protiv hrianskih dogmi u nastojanju da od religije emancipuju drutvo, kulturu, nauku i filozofiju, zapoinjui tako period humanizma i renesanse.

| 37 |