АРБИТРАЖНИ СПОРАЗУМ

• Арбитражно решавање спорова допуштено је само

уколико се заснива на израженој вољи учесника
правних односа да решавање својих конфликата
изузму из надлежности државних судова и повере
арбитрима.
• Инструмент којим се врши преношење
јурисдикционих овлашћења са државних на
недржавне правосудне органе је арбитражни
споразум.
• То је именовани уговор материјалног права, али и
институт кроз који се испољавају бројни
процесноправни елементи, што ствара потребу и за
применом правила и начела процесног права на
његово регулисање.
• Арбитражни споразум може се закључити на
различите начине.
• Најчешће се закључује изван самог арбитражног
поступка, али је могуће и његово закључење у
поступку пред арбитражном институцијом или
арбитражним судом.
• Унутар ограничења које намеће институт
арбитрабилности, и уз испуњење услова који се
односе на сагласност воља страна уговорница,
својства уговорних страна, предмет споразума и
форму, арбитражним споразумом решавање спорова
из конкретног уговорног односа може се поверити
арбитражном суду.
• Будући да се арбитражним споразумом решавање
спорова поверава једном специфичном судском
органу, у погледу садржине, овај институт веома је
близак уговору о пророгацији надлежности.
• Разлика између ова два уговора је у томе што у
моменту закључења арбитражног споразума, за
разлику од пророгације, орган на који се преноси
јурисдикциона инвеститура још увек не постоји.
• То важи чак и за случај да се предвиди решавање
арбитражног спора пред арбитражним судом сталне
арбитражне институције, с обзиром да сама та
институција неће бити носилац функције пресуђења,
већ арбитар појединац или арбитражно веће.
• Садржина арбитражног споразума може бити
различита. Он може, између осталих, садржати и
одредбе о саставу арбитражног суда, начину избора
арбитара и конституисања арбитражног суда, као и
мноштво других елемената.
• Приликом формулисања овог споразума треба имати
у виду принудне прописе и правила јавног поретка и
морала.
• Уколико се ради о поверавању арбитражног спора
институционалном арбитражном суду, потребно је
ускладити одредбе арбитражног споразума са
општим актима институције, с обзиром да у
супротном може доћи до одбијања надлежности.
• Пуноважност закључења арбитражног споразума подразумева и
испуњење одређених захтева у погледу форме. Писмена у
већини правних система представља битан услов пуноважности
овог инструмента (аd solemnitatem).
• Захтеви у погледу форме ублажавају се тиме што није
неопходно да су сагласне изјаве воља уговорних страна
садржане у јединственом писмену које су оне својеручно
потписале.
• У нашем праву постојање арбитражног споразума може се
доказивати само исправама, при чему се појам исправе, с
обзиром на могуће начине закључења арбитражног споразума у
писменој форми, тумачи у најширем смислу.
• До закључења арбитражног споразума може доћи и када је
арбитражна клаузула садржана у општим условима за
закључење правног посла (више о овоме касније).
• Уговарањем арбитраже елиминише се право страна
да се ради решавања свог спора обрате државном
суду. То практично значи да се тим путем стране
одричу судске заштите коју би им пружили државни
судови.
• Арбитри своја овлашћења за решавање спорова
црпу из сагласности воља странака, а не из
ауторитета државе.
• Питање одрицања од редовног правног пута има
далеко већи значај у националним него у
међународним арбитражама, будући да национални
прописи, којима су креирани механизми правне
заштите и установљени органи који ту заштиту
пружају, ионако нису примерени међународном
трговинском правосуђењу.
• Пракса примене арбитраже на унутрашњем
плану показује да правна заштита која се
остварује у арбитражном поступку не заостаје
квалитативно за заштитом која се пружа у
поступцима пред државним судовима.
• Домен арбитраже све се више шири, између
осталог, и зато што је парница у многим
случајевима потенцијалним странкама
практично недоступан метод, а дуготрајност и
велики трошкови чине је крајње
неатрактивном и непримереном потребама
страна у спору.
• Арбитражним споразумом делатност решавања спорова
делегира се на приватну и у великој мери нерегулисану услужну
индустрију.
• Избором арбитраже за метод разрешења сукоба заправо се
ауторизују приватна лица да делају као судије, тј. да обављају
функцију пресуђења.
• На квалитет услуга које се у овом сектору пружају од пресудног
су утицаја, са једне стране, тржишни фактори, тј. тежње
вршиоца услуга да привуку кориснике, као и жеља арбитара да
изграде репутацију објективних и пожељних ауторитета, а са
друге стране, садржина и квалитет институционалне регулативе
пружаоца.
• Чињеница да су арбитри и арбитражне институције имуни од
одговорности за непрофесионалност у спровођењу арбитражног
поступка говори у прилог великом значају њихове репутације.
 Видови арбитражног
споразума
• У зависности од тога да ли се закључује
поводом већ насталог спора или
евентуалних спорова из одређеног
правног односа, арбитражни споразум
може се појавити у два основна вида:
– арбитражни уговор (компромис) и
– арбитражна клаузула (компромисорна
клаузула).
• Историјски посматрано, правни значај ова два вида
арбитражног споразума није увек у свим правним
системима био исти.
• У Француској, Португалији и Шпанији, на пример,
арбитражна клаузула дуго је имала значај
предуговора којим се стране обавезују да ће, у
случају да дође до спора обухваћеног њиме,
закључити главни арбитражни уговор.
• Ово схватање, међутим, превазиђено је прихватањем
концепта једнакости правног значаја оба вида
арбитражног споразума на универзалном
међународном плану, чиме је дат велики подстицај
даљем развоју арбитраже.
• Иако данас компромис и компромисорна клаузула
имају исти правни значај, постоје одређени практични
аспекти у којима се они међусобно разликују.
• Арбитражна клаузула, као саставни део главног
уговора који настаје истовремено са њим, закључује
се у моменту када су односи међу странама
хармонични. Тада се објективније сагледавају
предности које опредељење за арбитражу доноси.
• У највећем броју случајева, међутим, приликом
закључења главног уговора, арбитражна клаузула не
привлачи нарочиту пажњу и она заиста може
изгледати као нешто акцесорно, стављено у уговор
за сваки случај.
• Са друге стране, арбитражни уговор
закључује се када је спор већ настао –
дакле, у амбијенту нарушених односа
између уговорних страна, када је већ
јасно ко ће у поступку бити тужилац а
ако тужени, и када није реално
очекивати да ће се тужени одрећи
одређених предности које му
дуготрајност и скупоћа правне заштите
пред државним судом пружа.
• Арбитражна клаузула, као
преовлађујуће и знатно ефикасније
средство поверавања надлежности за
решавање спорова арбитражним
судовима, у односу на арбитражни
уговор, има много већи значај за
афирмацију и ширу примену арбитраже,
као и за развој арбитражног права у
целини.
• На теоријском плану, проблеми везани за арбитражну
клаузулу и питања њене акцесорности, односно
аутономности у односу на главни уговор, допринели
су напуштању уговорне, и настанку јурсдикционе –
публицистичке теорије о правној природи арбитраже
и арбитражног споразума, која арбитражну клаузулу
чини инструментом потпуно независним од главног
уговора.
• Арбитражна клаузула постала је основ заснивања
надлежности арбитражног суда чак и у ситуацијама у
којима се оспорава пуноважност основног правног
посла, и то за решавање спорова који се тичу како
тумачења и извршења главног уговора, тако и саме
његове пуноважности.
 Начини закључења арбитражног
споразума
• Арбитражни споразум најчешће се закључује изван и пре
покретања арбитражног поступка, у писменој форми, изричитом
сагласношћу воља уговорних страна, па у том смислу, у погледу
његовог закључења, нема посебних разлика у односу на ма који
други формални уговор.
• Међутим, захтеви у погледу форме ублажавају се правилима о
могућности конвалидације неформално закљученог
арбитражног споразума.
• Конвалидација се може постићи подизањем тужбе, у којој се
тужилац позива на постојање арбитражног споразума, и
давањем одговора на тужбу којим тужени то не оспорава.
• На истој линији је и правило о преклузији приговора
надлежности арбитражног суда, који се може истицати само до
упуштања туженог у расправљање о главној ствари, односно до
давања одговора на тужбу или противтужбу.
• Могућност прећутне конвалидације може бити
ограничена аутономним правилима арбитражне
институције (СТА – тужилац је дужан да тужби коју
подиже приложи арбитражни споразум. Уколико
писмени споразум у моменту подизања тужбе не
постоји, надлежност арбитражног суда може се
засновати само ако тужени изричито пристане на то).
• Међутим, према одлуци Т-218/88, из 1991. године,
крајњи тренутак до када тужени може оспорити
надлежност арбитраже је почетак усмене расправе.
• Ако се тужени на усменој расправи упустио у
расправљање о предмету спора, сматра се да је
конклудентно прихватио надлежност арбитраже.
• Арбитражни споразум може се закључити и у току
арбитражног поступка (Закон о арбитражи, Модел закон
UNCITRAL-a).
• Уколико тужилац тврди да је арбитражни споразум закључен,
а тужени не оспори надлежност арбитраже, чак и када та
тврдња није истинита, арбитражни споразум сматраће се
закљученим.
• У том случају, арбитражни споразум не настаје изван и пре
арбитраже, већ у току самог поступка – посредством
процесноправних механизама – подизањем тужбе и
давањем одговора на тужбу, односно упуштањем туженог у
расправљање.
• До поверавања решавања арбитражног спора арбитражном
суду, дакле, може доћи и на основу пасивног држања
туженог, па је оправдано становиште да би овој странци
требало указати на могуће последице пропуштања.
• До закључења арбитражног споразума може доћи и по позиву
арбитражне институције.
• Према Правилнику СТА Секретаријат Арбитраже овлашћен да,
у случају да ужи састав Председништва установи да у
исправама које је тужилац поднео није садржан арбитражни
споразум, позове туженог да се у року од 30 дана од пријема
позива изјасни да ли прихвата надлежност арбитражног суда
ове институције.
• У овом случају захтева се изричит пристанак туженог на
надлежност арбитраже, али се техника склапања такође
заснива на процесним инструментима.
• Арбитражни споразум тада се не закључује сагласним изјавама
воља упућеним другој уговорних страни, већ уз посредовање
арбитражне институције на коју су усмерене изјаве воље за
арбитражно решавање спорова.
• Оба начина закључења арбитражног споразума у арбитражном
поступку односе се на арбитражни уговор (компромис).
 Садржина арбитражног
споразума
• Листа обавезних елемената садржине
арбитражног споразума веома је кратка и
своди се на идентификацију спора који ће се
решавати у арбитражи (или правног односа
из којег спор може настати), и означење лица
(арбитара) која ће одлучивати о захтевима
странака.
• „И најгоре састављен арбитражни уговор
треба да има две ствари: опис спора и
индикацију ко ће бити арбитар.“ (Голдштајн и
Трива).
• Поред ових обавезних састојака, арбитражни
споразум може садржати и друге елементе
којима се регулишу одређења факултативна
питања.
• Уколико се арбитражним споразумом ова
питања не реше, ако је у питању ad hoc
арбитража, она ће се решавати применом
суплеторних норми меродавног арбитражног
процесног права, а ако се решавање спора
поверава институционалном арбитражном
суду, посегнуће се за аутономним правилима
арбитражне институције.
• Арбитражни спор или правни однос из којег је спор
настао или може настати, морају бити одређени и у
субјективној и у објективној компоненти.
• Спор може потицати из свих правних односа који се
сматрају арбитрабилним.
• Идентификација спора релевантна је само када је
реч о арбитражном уговору, будући да у моменту
закључења арбитражне клаузуле, који се подудара са
временом склапања главног уговора, спора још увек
нема, па је тада потребно прецизирати правни однос
из којег могу настати спорови који ће се решавати у
арбитражи.
• Иако правила неких институција предвиђају
могућност да арбитражна клаузула обухвати спорове
који настају и из већег броја правних односа,
одређених субјеката, универзална је тековина
арбитражног права да није допуштено уговарати
арбитражно решавање свих спорова који би у
будућности могли настати у свим пословним
односима између страна.
• Нужност прецизирања спора, односно, правног
односа из којег спор може настати, представља
средство остварења правнополитичког циља –
онемогућавања преношења надлежности за
решавање спорова са државних на арбитражне
судове на уопштен начин и на непрецизним
основама.
• Други нужни елемент арбитражног споразума
је означење лица која ће бити носиоци
функције пресуђења у арбитражном поступку.
• Обавезност овог елемента развојем
арбитраже све се више доводи у питање,
будући да се, са једне стране, сматра
довољним предвидети и само институцију
при којој ће се арбитражни суд формирати, а
са друге стране, пуноважним се сматрају и
они споразуми чија је садржина ограничена
искључиво на прецизирање спора (или
правног односа).
• Странкама је омогућено да се накнадно сагласе у
погледу арбитражног суда, или да се за решавање
овог питања обрате неком специјализованом телу,
које их може упутити на одређену институцију или
позвати да саме у одређеном року изврше
именовање арбитара.
• Исте могућности странама су на располагању и када
су уговориле решавање спора пред
институционалним арбитражним судом, али нису
прецизирале институцију.
• У вези са овим питањем постоји став да, у
ситуацијама када арбитражним споразумом није
одређен тип арбитражног суда који ће спор решити,
треба претпоставити да су стране у спору имале у
виду повремени арбитражни суд.
• Поред обавезних елемената, арбитражни споразум може
садржати и велики број факултативних састојака, при чему до
изражаја долази уговорна слобода странака, која је омеђена
оквирима које постављају императивни прописи и правила
арбитражних институција.
• Чак и у случају постојања уговорних одредаба које су противне
императивним прописима, у многим државама политика
очувања арбитражног споразума довешће до тога да ће се
сматрати да проблематичне одредбе нису ни уговорене.
• Ако би, пак, неком одредбом арбитражног споразума била
повређена институционална арбитражна правила, арбитражна
институција могла би одбити надлежност за решавање спора.
• Листа факултативних питања која се могу наћи у арбитражном
споразуму практично је неограничена.
• У пракси је редакција арбитражног уговора (компромиса) много
је исцрпнија у односу на арбитражни клаузулу.
• Попис необавезних елемената арбитражног
споразума, између осталог, може укључити:
– ограничење важења арбитражног споразума условом
или роком,
– одређивање састава арбитражног суда,
– детаљна правила о спровођењу поступка, одлучивању
и садржини арбитражне пресуде, као и њеном
побијању,
– одредбу о избору меродавног материјалног права,
– одредбу о праву трећих лица на интервенцију,
– одредбу о условима допуштености спајања
арбитражних поступака и
– одредбу о овлашћењу арбитражног суда да одлучује
као amiable compositeur или ex aequo et bono.
• Питање садржине арбитражног споразума од великог
је практичног значаја с обзиром на утицај који
одредбе овог инструмента могу имати на права и
интересе странака арбитражног поступка.
• Са развојем међународног правног промета и
арбитражне регулативе и праксе, који се карактеришу
растућом комплексношћу трансакција и потребом за
установљавањем механизама за решавање спорова
који из њих произлазе примерених њиховим
специфичним својствима, све је евидентнија потреба
озбиљнијег теоријског и практичног сагледавања
питања садржине арбитражног споразума.
• Досадашња пракса закључивања арбитражних
споразума у виду стандардних, једноставних
клаузула, које се, углавном, своде на формулацију
„сваки спор који настане из уговора биће поверен
арбитражном суду према правилима одређене
арбитражне институције“ доведена је у питање све
већом сложеношћу међународне трговине и
растућом софистицираношћу трансакција.
• Савремени арбитражни споразум требало би зато, не
само да учини јасном намеру страна да одређени
спор повере арбитражном суду на решавање, већ и
да арбитражни поступак у што већој мери прилагоди
садржини односа између страна у спору.
 Форма арбитражног
споразума
• Према одредбама најзначајнијих страних и
међународних извора, као и по домаћим
националним и институционалним прописима,
писмена форма арбитражног споразума представља
битан услов његове пуноважности (ad solemnitatem).
• С обзиром на аутономност арбитражне клаузуле,
захтеви у погледу форме арбитражног споразума
морају бити испуњени чак и када за основни правни
посао није предвиђен писмени облик, што у пракси
доводи до тога да се и главни уговор који садржи
арбитражну клаузулу, без обзира на необавезност
писмене форме, закључује писмено.
• Писмена форма арбитражног споразума најчешће
подразумева писмено које су потписала обе уговорне
стране, и које садржи обавезне и факултативне
елементе споразума о арбитражи.
• Постоје одређена одступања којима се ублажавају
захтеви у погледу форме.
– Арбитражни споразум најчешће не мора бити садржан у
јединственој исправи, већ је довољно да свака страна
потпише примерак исправе намењен другој страни.
– Арбитражни споразум може се закључити разменом писама,
телеграма, телекса и других средстава комуникације, којима
се обезбеђује писмени доказ о његовом закључењу. Притом
се, осим захтева да се ради о јединственом писмену,
искључује и потреба да су исправе својеручно потписане
(осим код размене писама).
• У новијој теорији анализирају се и неки други облици уговарања
арбитраже, који су правно изједначени са писменом формом.
• Тако се сматра да су захтеви у погледу форме испуњени и када дође
до конклудентног прихватања писмене понуде, под условима:
– да постоји писмена понуда која садржи нацрт уговора,
– да се страна којој је понуда упућена њој није успротивила у делу који се
односи на арбитражни споразум и
– да се из обичаја у промету може закључити да је понуда прихваћена.
• Исто тако, сматраће се да је арбитражни споразум пуноважно
закључен и када је то учињено усмено, али је накнадно тај споразум
потврђен у писменој форми (на пример, sales and purchase
confirmation letter), ако су испуњени следећи услови:
– да су странке усмено постигле споразум о садржају арбитражног споразума,
– да се једна од странака позива на тај споразум у комуникацији са другом
странком средствима која задовољавају захтеве писмене форме,
– да друга странка благовремено не оспори да је постигнут споразум и
– да се пасивност према обичајима у промету може сматрати сагласношћу.
• Према општим правилима уговорног права, стране арбитражног
споразума обавезује оно што је садржано изнад њихових
потписа.
• Међутим и ово правило је ублажено праксом закључења
формуларних, типских, адхезионих уговора.
• Према Закону о арбитражи РС, арбитражни споразум сматра се
закљученим ако је одредба о надлежности арбитражног суда
садржана у општим условима за закључење правног посла,
односно, према Правилнику СТА, ако је она садржана у општим
условима који су саставни део основног правног посла.
• Према Модел закону UNCITRAL-а, за пуноважност арбитражне
клаузуле садржане у општим условима за закључење правног
посла, потребно је да је уговор закључен у писменом облику и
да је позивање на одредбе општих услова такво да се
арбитражна клаузула сматра саставним делом главног уговора.
 ДЕЈСТВА АРБИТРАЖНОГ
СПОРАЗУМА
• Проблем дејства арбитражног споразума може се посматрати
кроз призму већег броја различитих теоријских концепција о
правној природи овог института.
• Представници уговорне концепције инсистирају на
материјалноправним, одричући постојање процесноправних
последица закључења арбитражног споразума,
• Заговорници јурисдикционе, процесуалистичке теорије, пак,
инсистирају на чињеници да овлашћења уговорних страна
немају свој пандан у обавезама противника које би се могле
принудно извршити, већ се на другој страни, заправо, налазе
терети чије неиспуњење доводи само до слабљења процесне
позиције стране која поступа противно одредбама арбитражног
споразума.
• Еклектичко схватање у арбитражном споразуму налази и
материјалноправне и процесноправне елементе, и по њему су
дејства овог инструмента материјалноправног порекла, али се
она превасходно остварују на пољу процедуре.
 Пророгационо и дерогационо
дејство арбитражног споразума

• Пророгациони ефекат арбитражног

споразума, коме кореспондира његово
дерогационо дејство, огледа се у томе што се
овим средством успоставља надлежност
недржавног, арбитражног суда, односно
дерогира надлежност државног суда.
• Искључење надлежности државних судова
није апсолутно будући да они задржавају
овлашћења да одлучују о низу питања која се
јављају у току и поводом арбитражног
поступка.
• Пророгационо, односно, дерогационо дејство није ни
неопозиво, с обзиром да странама, након закључења
арбитражног споразума, остаје на располагању
могућност да одустану од решавања спора пред
арбитражним судом и определе се за државни суд.
• До закључења арбитражног споразума може доћи и
под условом или са роком.
• До успостављања надлежности државног суда може
доћи и у случају да се арбитражни суд прогласи
ненадлежним, да једна страна подигне тужбу пред
државним судом а друга не истакне приговор
ненадлежности, или да се стране, када је уговорена
алтернативна надлежност државног и арбитражног
суда, определе да свој спор реше пред државном
судом.
 Право на приговор
ненадлежности државног суда
• Закључењем арбитражног споразума уговорне стране стичу право да
пред државним судом пред којим је покренут поступак за решавање
спора обухваћеног њиме истакну приговор ненадлежности и траже
одбацивање тужбе – постојање арбитражног споразума има значај
процесне сметње која вођење поступка пред државни судом чини
недопуштеним.
• Будући да се сматра се да је тужилац подизањем тужбе пред државним
судом одустао од арбитражног споразума, приговор ненадлежности
може истицати само тужени.
• Формулације одредаба релевантних међународних конвенција у
погледу приговора надлежности разликују се у односу на оне садржане
у нашем Закону о арбитражи утолико што се њима изричито предвиђа
дужност суда да поводом приговора испита постојање и пуноважност
арбитражног споразума, па да тек онда донесе одлуку о надлежности.
Међутим, иако је одредба нашег Закона штура, сматра се да и у нашем
праву државни судови имају ову дужност, с тим што у случају
заузимања негативног става о приговору они нису дужни да донесу
посебну одлуку, већ свој негативан став изражавају настављањем
поступка.
• Приговор ненадлежности може се изјавити пре него
што се тужени упусти у расправљање о главној ствари,
иначе се сматра да је тужени одустао од арбитражног
споразума.
• Са овим је донекле у супротности могућност да тужени,
паралелно са поступком пред државним судом, покрене
и поступак пред арбитражним судом, која је изричито
предвиђена одредбама Модел закона UNCITRAL-а и
правилима Европске конвенције. Ове одредбе
предвиђају да арбитражни суд може одлучивати о
захтевима странака и док је поступак пред државним
судом у току, односно, да литиспенденција пред
државним судом не представља процесну сметњу за
вођење арбитражног поступка, већ да такав карактер
има само res judicata.
 Право на решавање спора у
арбитражном поступку
• Закључењем арбитражног споразума стране се
опредељују за вид правне заштите, који се, у односу на
правну заштиту пред државним судовима, сматра
алтернативним.
• Стране у спору стичу право да захтевају да се њихов
сукоб реши у арбитражи, као и терет исте садржине.
• Међутим арбитражни споразум не ствара за стране
обавезу обраћања арбитражном суду, будући да се
његова надлежност не успоставља аутоматски
закључењем арбитражног споразума, већ је потребан
додатни импулс, који се састоји у вршењу овлашћења
предвиђених арбитражним споразумом – у супротном
би се радило о примени официјелне максиме која је
неспојива са природом арбитражног поступка.
 Право на партиципацију у
одређивању арбитара
• Право страна на партиципацију у избору арбитара и
конституисању арбитражног суда претпоставља се
чак и када самим арбитражним споразумом није
нормирано. Тада се посеже за аутономним
арбитражним правилима или законским одредбама,
које, без изузетка, предвиђају ово право.
• У случају да титулар своје право не врши, то право
може прећи на друге субјекте – на пример, државне
судове, ако се ради о конституисању повременог
арбитражног суда, или, код институционалних
арбитража, на тела или органе на које упућују
аутономни акти арбитражних институција.
• Услед све раширеније тенденције
инсистирања на одржавању арбитражног
споразума, све је мање правних система у
којима неактивност страна или њихова
немогућност да се сложе око личности
заједничког арбитра може резултирати
престанком арбитражног споразума.
• Повреда права на партиципацију у селекцији
арбитара санкционише се могућношћу
поништаја арбитражне одлуке у поступку по
тужби, или могућношћу одбијања њеног
признања и извршења.
 ГРАНИЦЕ АРБИТРАЖНОГ
СПОРАЗУМА
• Принципијелно посматрано, арбитражни
споразум, у погледу свог дејства, подлеже
основном начелу уговорног права, то јест
делује у границама које одреде уговорне
стране.
• Дакле, предмет арбитражног поступка може
бити само захтев који је обухваћен
арбитражним споразумом, док својство
странке арбитражног поступка може имати
само лице које је закључило арбитражни
споразум или се сматра његовом страном.
 Објективне границе
арбитражног споразума
• Строгост правила да предмет арбитражног поступка може
бити само захтев који потпада под домен арбитражног
споразума, донекле се ублажава могућношћу покретања
поступка у ситуацијама када арбитражни споразум још
увек није закључен.
• У том случају потребно је да у самом поступку дође до
накнадног закључења арбитражног споразума којим ће
захтев садржан у радњи којом је поступак покренут бити
обухваћен.
• Изузетак од општег правила представља и овлашћење
арбитражног суда да одлучује о неком претходном
питању, које не мора бити обухваћено арбитражним
споразумом. Међутим, у том случају његова одлука није
подобна за стицање својства правноснажности.
• Ако се ради о тужбеном захтеву који се истиче
накнадно, обухваћеност арбитражним споразумом
најчешће није довољан услов за допуштеност
одлучивања о таквом захтеву у већ покренутом
арбитражном поступку.
• Везивање конституисања арбитражног суда и
прихватања надлежности од стране арбитара (receptum
arbitri) за тужбени захтев садржан у иницијалној
арбитражној процесној радњи, доводи у питање
могућност да арбитражни суд одлучује о свим другим
захтевима (захтевима садржаним у противтужби,
приговору ради пребијања, преиначеној тужби, и сл.), с
обзиром да је у случајевима предузимања ових
процесних радњи неизвесно да ли ће арбитри
прихватити вршење судске функције.
• У циљу превазилажења ових тешкоћа, арбитражним
оквирима UNCITRAL-а експлицитно је предвиђено да
се услови под којима је у арбитражном поступку
допуштено одлучивати о овим накнадно истакнутим
захтевима своде на њихову обухваћеност
арбитражним споразумом.
• Овим изворима такође је нормирано је да се
арбитражни поступак покреће обавештењем о
арбитражи (notice of arbitration), у коме не мора бити
садржан тужбени захтев, па се конституисање
арбитражног суда и прихватање надлежности од
стране арбитара не везује за конкретан тужбени
захтев, већ за арбитражни споразум у целини.
• Ако дође до накнадних модификација главног уговора у
коме је садржана арбитражна клаузула, поставља се
питање да ли се арбитражна клаузула протеже и на
спорове који превазилазе границе уговорног односа
успостављене приликом закључења првобитног уговора.
• Има мишљења да решење овог проблема треба тражити
проценом околности сваког конкретног случаја.
• Има и оних који сматрају да је обухваћеност новонасталог
односа старом арбитражном клаузулом противна правилу
да правни однос у моменту закључења арбитражног
споразума мора бити прецизно одређен.
• Рестриктивни приступ оправдава се и чињеницом да су и
саме стране могле отклонити сваку недоумицу изричитим
регулисањем ове ситуације.
• Ипак, без обзира на своју правну
самосталност, арбитражна клаузула,
фактички чини саставни део главног уговора.
Уколико је овај сегмент модификованог
уговора остао непромењен, може се сматрати
да је она – таква каква је била и остала –
постала саставни део целине новог уговора,
што представља довољну индикацију
постојања воље странака да се она,
непромењене садржине, примени и на
спорове из новонасталог правног односа.
 Субјективне границе
арбитражног споразума
• Опште је правило да арбитражни споразум дејствује само
између лица која су га закључила.
• Међутим, будући да овај споразум спада у групу преносивих
уговора, путем универзалне сукцесије у погледу главног уговора,
до које може доћи смрћу физичког лица, односно спајањем,
припајањем или поделом правног лица, поред сукцесије у
правним односима из главног уговора, долази и до преношења
права и обавеза из арбитражног споразума на друга лица.
• Када је у питању сингуларна сукцесија у погледу главног
уговора, споразум о арбитражи остаје на снази и у случају
уступања (цесије) уговора и потраживања, као и у случају
суброгације и другим случајевима преноса потраживања, осим
ако није друкчије уговорено.